субота, 02. новембар 2013.

Da se ne baci

   autor: Isidora Đolović

Ako vas je naslov asocirao na iritantnu i (kako to obično bude) zaraznu reklamu koja se ovih dana vrti, koristeći se patetičnim refrenom "Novih fosila", pa ste pomislili da će ovo biti nastavak teksta o najgorim reklamama (http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/05/anti-reklame.html), pogrešili ste. 
  Pretprošle zime nas je prof. Pantić u sklopu kursa kreativnog pisanja odveo u pozorište. Zadatak je bio da napišemo prikaz predstave koju smo te večeri odgledali. Moj tekst je "malo" premašio zadatu normu dužine, pretvorivši se u esej, što dovoljno govori o tome koliko sam bila inspirisana. Od tada se barem jednom u pola godine vraćam  "Zagonetnim varijacijama". Nikako da mi dosade, mada napamet znam svaki delić radnje. Posebno mi je zanimljivo kada odem sa nekim iz društva ko još uvek NIJE pogledao i ne zna šta može da očekuje, pa posmatram reakcije na one majstorske obrte.
  Sam tekst je, bar mi se tako čini, zaslužio da se (kao što naslov reče) "ne baci". Ukoliko nekome bude dovoljno dobra preporuka, poslužio je svrsi.  Kad smo već krenuli sa temama iz dramske umetnosti, nastavljam u istom smeru. Predstavljam svoju pozorišnu kritiku.


 Život kao neuhvatljiva melodija
(o „Zagonetnim varijacijama“)
5.12.2011.


   Jedna od mogućnosti da provedete hladno decembarsko veče koje otvara prvi vikend poslednjeg meseca u godini bilo je izvođenje sada već kultnih „Zagonetnih varijacija“(„Variations Enigmatiques“), na sceni „Raša Plaović“ beogradskog Narodnog pozorišta, a u režiji Božidara Đurovića. I pored već 13 odigranih sezona, interesovanje publike ne jenjava, bolje od svih novinskih hvalospeva svedočeći o samoj predstavi, nastaloj prema delu francuskog dramaturga Eriha Emanuela Šmita.
   Profesor Jovan Delić ima običaj da kaže kako „predavanja posle kojih nismo ni trunku izmenjeni“-razume se, na bolje-„ne vrede i trebalo bi tražiti da nam vrate novac“! Isto tako, danas je uobičajeno i opravdano biti skeptičan prilikom upoznavanja sa bilo čime što nosi epitet „savremeno“. Prvi susret sa Šmitovim komadom završiće se, ipak- hteli vi to ili ne- srdačno. O vraćanju novca ili utrošenog vremena  nazad, ni reči. Ostaćete još dugo praznih džepova, ali i sa nečim pokolebanim i pomerenim  u duši, osećajem otkrivenog ništavila u svakom od nas. Izazvaće vam smeh, ali pokrenuti i pitanja koja će još dugo lutati vašom svešću. Pridobijaće vas postepeno, iz scene u scenu, kao kompozicija koju čujete prvi put- koja se lopovski ušunja i ispuni najpre nevericom i napregnutošću pred otkrivanjem novog, a onda očaranošću i prepuštanjem. Sve dok ne poželite da je pogledate iznova, pa iznova i tako u nedogled.
    Prva postavka u svetu vezuje se za 1996. godinu i Pariz. Lik ciničnog Abela Znorka tumačio je Alen Delon, a nepune dve godine kasnije započinje još uvek neprekinuto, uspešno  bitisanje ovog neobičnog komada u formi dijaloga na domaćoj sceni.  Šmitovo književno, muzičko i filozofsko obrazovanje ispoljeni su u, na prvi pogled, jednostavnoj priči o ljubavnom trouglu i razotkrivanju tajni. Dva glumca, briljantni Marko Nikolić i Boris Pingović, dva sata, mnogo tenzije i delikatnih osećanja, mnogo popijenog alkohola (na sceni!) za podnošenje teškog razgovora. Razvučen instrumentalni uvod u mračnoj sali savršena je uvertira gledalačkom doživljaju. Oskudna i maksimalno svedena scenografija mnogo toga sugeriše.
   Pred publiku su izvedeni Nobelovac Abel Znorko (Nikolić) i lažni novinar Erik Larsen (Pingović). Sredovečni pisac u svojevoljnoj izolaciji i njegov neočekivani gost. Kroz epistolarni roman, prividno sasvim fiktivan i suštinski potpuno različit od bilo čega do tada napisanog, Abel pokušava da se razračuna sa sobom i prošlošću. S druge strane, prateći trag tajne ljubavne prepiske svoje pokojne supruge, Larsen pokušava isto. Nijedan nije sasvim svestan koliko daleko može ići u toj misiji, ni kakve će posledice to imati po njihove svetove. Helena, ljubavnica i supruga, profesor književnosti, nije prisutna, ali o njoj se neprekidno govori- ona je čvorište, tačka spajanja i razdora između dvojice aktera.  Pokrenuće lanac otkrića i rasplitanje duge samoće. Sloj po sloj, ljuštura se raspada do ogoljene istine. Da li je svaka tuga samoskrivljena? Držimo li je se kao izvora životne snage? I šta je, zapravo, sreća? Koliko nam je stvarno potrebno- ljubavi, inspiracije, novca, uspeha...i u kom obliku?
   Kao i Vilijamsov „Tramvaj zvani želja“, sadrži upečatljivu muzičku podlogu. Radi se o lajtmotivskoj melodiji iz naslova, kompoziciji Edvarda Elgara poznatoj kao „Enigma“, nastaloj s kraja XIX veka i sastavljenoj iz 14 varijacija, a ovde od emotivnog i egzistencijalnog značaja za obojicu junaka. Još jedna je sličnost sa velikim američkim dramaturgom uočljiva- i ovde likovi ne žele realnost, već iluziju. Dok Blanš beži u ulepšanu bajku o svojoj prošlosti, a Lora Vingfild u svet svoje staklene menažerije, ovde je taj prostor izmaštan kroz pisanje i utoliko bolniji što nisu ni svesni njegove artificijelnosti. Još se Borhes pitao da li smo i sami tek privid, da li nas to neko drugi upravo sanja? I šta se dešava kada se taj neko probudi? Ako je smrt „san bez snova“, Larsenova teza da „živimo kroz mrtve“ biva dovedena na opasnu probu.
    Replike su često hladne- kao nordijski predeli u koje je radnja smeštena, gde dan ili noć traje mesecima, pa ipak se iza te surove, ledene okorelosti nazire zimsko sunce, suviše slabih zraka da ugreju, suviše prisutnih da jednostavno zažmurimo. Humor je ponekad crn, uglavnom kiseo, samopodsmešljiv, ironičan i neštedimice uperen na svet i čoveka u njemu.
     Najfascinantniji su brojni obrti. U trenutku kada dođe do rizika od iskliznuća radnje u kliše ili žestoku patetiku, jedan prasak, nalik onom iz Abelove puške, prene vas i drži prikovane za sedišta. Postoje tri nivoa preokreta: prvi se tiče Helene, koja je i polazište spajanja, drugi samog Abela (jedino od sebe se ne može ozdraviti, kaže i Andrićev Ćamil), a treći Larsena, koji dolazi na ostrvo kao neko ko traga za odgovorima, a naposletku je on taj koji ih piscu daje. I to je najoštriji, glavni ugao obrta. Posmatramo međusobno poigravanje, borbu za psihološku nadmoć, otkrivanje karata. Otvaranje  junaka jednog prema drugom je puno otpora i zadrške, a ipak neizbežno i nezaustavljivo.
    U jednom trenutku čujemo: „Kad nam se život zgadi, bežimo u poeziju“. U srži drame je verovatno pitanje o pravom izboru, ispravnosti opredeljenja, isključivosti  dva sveta, ako ih već ne možemo izmiriti ili bar približiti. Između te dve krajnosti smeštena su sva ostala pitanja: o ljubavi, smrti, pripadanju i propadanju, željama i mogućnostima. Kroz muziku sa stare ploče, koja proganja i kojoj se neprekidno vraćaju, posreduje se večita enigmatičnost i zavodljivost života- od koga je nemoguće pobeći, koga je nemoguće pobediti, ali osmisliti ga, tek to je istinski podvig. I to polje je uvek otvoreno, kao završno obećanje ispraćeno aplauzom začaranog gledališta.

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...