среда, 01. мај 2013.

Radnička klasa odlazi u istoriju

    autor: Isidora Đolović

    Ima li smisla slaviti 1. maj (Praznik rada) u vremenu kada najveći deo stanovništva Srbije nema posao, ne razlikuje radni dan od neradnog, a sedmodnevna "privilegija odmora" (doduše, ove godine izuzetno spojena sa proslavom Uskrsa i Đurđevdana) im zvuči kao gruba šala i više nervira nego što raduje?

    Popularni prvomajski uranak ima svoje korene mnogo dublje. Oni sežu do đurđevdanskog uranka, sa kojim su se spojili i izmešali revolucionarni događaji. Od tradicionalne svečanosti mladih, koja je čuvala panteistički kult starih Slovena, romske verzije- praznika proleća Ederlezi (setite se onog čulnog opisa đurđevske noći iz romana "Derviš i smrt"! Ili kultne scene Đurđevdana na reci, u Kusturičinom "Domu za vešanje"), u simbiozi sa prozaičnim radničkim pokretom koji je tražio za sebe malo oduška i u te svrhe sastavio kalendar značajnih datuma, nastaje- 1.maj. Već godinama, slično 4. julu kod Amerikanaca, najviše vezujemo uranak za odlazak u prirodu, roštiljanje, logorsku vatru (negde i vatromet), druženje...A sve to nema mnogo veze ni sa radom, ni sa religijom i obredima.
   Ključni je paradoks da u Prazniku rada najviše uživaju oni koji najmanje rade! To je praznik omladine, klinarije u koju smo svi mi spadali, koja na tim izletima "vija oblake" po padinama i šumama u okolini grada, razvija šatore, dovlači ozvučenje i piće, pa posle cele godine prepričava doživljaje sa kampovanja. Ima tu mnogo nesvesne utehe. Rad je srozan na najniže grane. Svakodnevno se smeju u lice poštenima. Kamo ponos proletarijata, kamo veliki, poetični ideali? Pa, kad je tako, udarimo brigu na veselje i kroz katarzu tražimo kratak beg od degradirajuće stvarnosti. A gde bolje nego u prirodi?

Da nam živi, živi rad ?!
   Izvršena je transformacija (ili novi povratak arhaičnom smislu?) praznika rada u simbolični pozdrav proleću, svetkovinu početka toplijeg, vedrijeg ciklusa godine.Nema posla, ali (u transformisanoj prirodi datuma), to više nije presudno, ni neophodno. Ne trebaju vam ni ćumur, mesište, galoni piva, nepotrebni luksuz za današnje krizne uslove...Sasvim je dovoljna dobra volja, raspoložena ekipa, skloniti se iz vreve stresne svakodnevnice i priuštiti sebi dan psihičkog odmora. To neka bude nova prvomajska poenta.
   Jer, radnička klasa je kao pojam i pojava ionako odavno iščezla. Izjalovio se veliki proleterski san. Danas u Srbiji ne postoji srednji sloj- postoje bezobrazno bogati (sa Bekom, Miškovićem i Koletom na čelu) i siromašni. I oni ekstremi koji žive ispod granice egzistencije, a sve ih je više. Nismo daleko. Mi, studenti iz hladnih soba predgrađa, sa glavama punim davnih ideala.
     Kiss the working class goodbye.I da...srećan Prvi maj!


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...