понедељак, 13. мај 2013.

Pisan(i)je na zadati početak

 autor: Isidora Đolović

(Na Kreativnom pisanju, prošle godine kod prof. Mihajla Pantića, dobijali smo različite teme za svako predavanje. Oprobali smo se u pozorišnoj kritici, pisanju poezije, nacrtu književnog lika, konceptu proznog teksta ili drame, autopoetičkim esejima...Jedna od zanimljivijih tema, meni lično, bilo je pisanje kratke priče na nasumično izabranu prvu rečenicu, koju nam je prof. prethodno zadao. Ovo je moj, za tu priliku brzo napisan tekst- ništa posebno, ali nekako mi drag.)



   Borovnik je osetio veliku radost. Posmatrajući igru vragolastih pahuljica, osećajući na licu njihove hladne, mokre, sitne i brzoplete poljupce, primetio je na rukavu svog tamnog, već iznošenog kaputa otisak srebrnog zvezdolikog posetioca. Poput već pomalo zaboravljene drage uspomene, srcem mu se razlilo osećanje neke detinjaste, čiste, iskonske radosti i lepote. Bio je to jedan od onih munjevitih trenutaka, koji dolaze iz dubina večnosti i nestaju iznenada, ostavljajući zagonetnu čežnju. Dugo ga ništa slično nije ogrejalo. 
  A imao je Adam Borovnik trenutaka sreće u svom, na svaki način prosečnom životu. Nije da ih nije bilo. Samo, promicali su neprimetno, neupadljivo, nedovoljni glavi punoj oblaka i nerealnih težnji. Žudeći da upozna, zgrabi, zadrži, jurio je kroz nanizane dane smejući se udesu i izričito odbijajući svaku pomisao na teškoće. Začikavao je život, beskrajno nadobudan i vođen parolom da je „samo nebo granica, a možda čak ni to“. Ležerno i burno, u oblacima dima koji stvara iluzije i muti um, vešto je zavaravan sjajem tuđih prozora sa kojih su se koketno naginjale primamljivo tuđe žene. Istresajući zvezde iz žara cigarete, smejao se i pretio mračnim pasažima, opijen gužvom i onom prašinom što se diže za dobrim....
   Adam u svemu mišljaše da je prvi. U krugu svojih lažnih prijatelja, u srcima svojih ponoćnih družbenica, u profesiji lakomislenih zgubidana, u defileu gradskih kicoša užarenim asfaltom šetališta. Nije ga držalo mesto, nije hteo ni mogao da se skrasi. Večito u jurnjavi, nezasićenih strasti, ka svetu požudno raširenih zenica. I uvek zaštićen onim blaženim neznanjem, samouveren onoliko koliko samo čovek u zabludi može biti. Onda osvane dan kad, narodski rečeno, kola krenu nizbrdo i kada se to dugo pijanstvo leči do bola teškim,  do kajanja mučnim mamurlukom. Oči se otvore i suoče sa slikom stvarnosti koja je daleko od prijatne. Nema bežanja u san, u veštačke rajeve iza spuštenih kapaka, u dvolične utopije. Ogledalo pokaže odraz koji neumoljivo baca u lice svom skrušenom dvojniku sve grehove i samoobmane. Vreme ubrza korak. Dojučerašnji saborci stvaraju karijere i porodice, a on guli godine bez cilja i ideje na koju bi se stranu denuo. Nijedna zanosna Lilit nema više strpljenja, kad kroz rasparane postave zjape čeljusti nemaštine. Pojavi se kakva Eva, ali okužena tim zadahom smetlišta duše, od koga se teško oprati, iščezne u kišnoj noći bez pozdrava i osvrtanja. Navuku mu onda uniformu i eto ga usred bojišta, na koje su drugi postavili nesrećne pione u šahovskoj partiji istorije. Omiriše krv i barut, isprati u večnost školske drugove, ni posle buđenja ne razumevajući smisao košmara. Gonjen je nazad, zauvek obeležen i proganjan stravičnim lekcijama iz sveučilišta života iza i ispred nišana. Do novog smucanja, traženja spasa od samoga sebe, do spoznaje gadosti u svemu što je nekada u sebi sadržalo smisao. Adam ostade na ulici, ne više zbunjen, samo pokisao i slomljen. Sve češće i duže se vraćao slikama detinjstva, kada su na oštrom vazduhu, po zavejanim padinama leteli belom beskraju u zagrljaj. Onim istim nepregledom koji je kasnije bezuspešno pokušavao da prisvoji, jedino je tada vladao.  
 I sad je ta mala, krhka i trenutna pahuljica čudno pravilnog oblika, što je potrajala tek trenutak, a onda utonula u grubi crni materijal kaputa, probudila sve ove slike. Tek momenat postojanja ove nestvarne lepote, nalik na život sam, bio je dovoljan da pokrene bujicu uspomena i otključa zabranjene odaje duše. Korakom lakim kao nikada pre, produžio je Adam ulicom, ostavljajući trag po svetlucavom talogu. Raznobojne svetiljke su namigivale sa izloga, sneg i dalje padao.


1 коментар:

  1. I meni je Pantić predavao, na četvrtoj godini :-D
    Sviđa mi se priča, kratku je teže napisati nego dugu.

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...