понедељак, 27. мај 2013.

Glavobolja maturske večeri

  autor: Isidora Đolović

 Reč matura potiče od latinskog "maturus", što označava zrelost. U počecima visokoškolskih ustanova, odnosila se na "ispit zrelosti", završno polaganje kojim se student/đak proglašava osposobljenim da nastavi koračati u svet odraslih i plivati u vodama odabrane profesije. Potom se značenje malo proširilo, pa je obuhvatilo i oproštajnu svečanost akademaca i gimnazijalaca/srednjoškolaca. Mic po mic, dok se školstvo granalo, fleksibilni pojam dobio je mnoge varijante. Počeo se obeležavati ne samo završetak srednje, već i osnovne škole- kao "Mala matura", a čak i deca u predškolskim ustanovama imaju nekakvu "Mini-mini maturu" (kada je moj brat, pre 15 godina, kretao u prvi razred, baš pod pomenutim nazivom im je priređen ispraćaj iz vrtića!). Matura je gotovo isključivo počela da označava svečanu žurku na kraju poslednjeg razreda, iako se novim sistemom vrednovanja učeničkog znanja onaj zastareli smisao pokušava vratiti na mesto prijemnog ispita. Ne mali doprinos pružili su američki tinejdžerski filmovi, u kojima je mesto maturantskog slavlja povlašćeno, pa nije ni čudo što se i kod nas, u kulturološkoj papazjaniji, našla i težnja da imamo "prom night" na srpski način. Kako izgleda?
  Nagoveštaj leta sezona je matura, koje posebno u poslednjih par decenija predstavljaju eksploziju ludila kupovine i bezumnih, prečesto nerealnih zahteva omladine, a većinom glavobolju za roditelje. Nekadašnji i izvorni dostojanstveni karakter događaja zamenjen je snobizmom, rasipanjem, ispoljavanjem skorojevićstva koje bi Nušića inspirisalo u sasvim zadovoljavajućoj meri, te primitivne sklonosti i prodor palanačkog mentaliteta u elitne gradske "hramove znanja". S jedne strane potrošački sindrom u punom "sjaju", a sa druge parada kiča i neukusa. Pogledajte bilo koji od gimnazijskih maturskih balova i čini mi se da ćete steći sličan utisak. I pre nego što se javnost zaprepašćeno uhvati za glavu pred poražavajućim rezultatima učeničkog (ne)znanja na testovima, nije suvišno obratiti pažnju na vidove opraštanja istih od đačke klupe.
  Američki koncept je poslužio kao početni uzor, ali, začinjen prepoznatljivim srpskim šatorsko-svadbarskim "ukrasima", mutirao je u nešto sasvim osobeno. Poslužiću se ličnim, ne tako davnim iskustvom. Završila sam čačansku Gimnaziju, koja je jedna od najstarijih, a još uvek važi i za jednu od najuglednijih srpskih srednjoškolskih ustanova, premda su kriterijumi za upis drastično opali tokom minule decenije. Upravo na planu ovakvih primera ispoljava se paradoksalni kič-karakter maturskih proslava. Ovdašnji Gimnazijalci već dugo imaju privilegiju da završno slavlje provedu u prostorijama Doma kulture, umesto u zagušljivoj sali nekog hotela, restorana ili kantine (što su opcije  vršnjaka iz drugih škola). Od Gimnazije do Doma prolaze, onako u paru sa svojom pratnjom, gradskim šetalištem krcatim rodbinom, drugarima ili dokonim znatiželjnicima, što bi trebalo da svemu pruži još svečaniji karakter. I zanimljiv je doživljaj, bez dileme, nimalo ti nije svejedno. Ništa sporno, sem činjenice da budući akademci prethodnog dana slave konačni kraj druge etape obrazovanja "rsajući" uz trubače, mesecima pre devojke se prepucavaju i gotovo "čupaju" oko izgleda i modela haljine, razbacuju ciframa i dizajnerskim "brendovima", a po ulasku u famozni Dom KULTURE, sve se preobraća u prosečnu šatorsku feštu. Princeze u šljaštećim satenskim toaletama ostavljaju previsoke štikle pod stolom, kako bi nesmetano dizale ruke i urlikale na hitove Polumente i Lukasa, a kasnije će moderne turbo-Pepeljuge pijano tapkati za cipelicama, izbegavajući da nagaze neku usput razbijenu flašu. Devojka iz mog razreda gnjavila nas je mesecima unazad pričom o kupovini svečane haljine u Rimu, za koju će - i sandale pride - njeni matorci "pući" 2000 evra. Možete zamisliti razočarenje kada smo konačno videli da to osmo svetsko čudo nije ništa bolje, ni drugačije od neke krpice iz kineskog butika! Par generacija pre moje, grad je brujao o "haljini od zlatnih dukata" koju je nosila kćer političara/rodonačelnika gradske vlastodržačke dinastije. Revija koja se iz godine u godinu priređuje na šetalištu, jedne od poslednjih večeri u maju, najviše podseća na "Grand" paradu (neke cure su se pojavile u šortsevima), a ni ponašanje mladih dama nije daleko. Čast izuzecimja, rekla bih da iz godine u godinu ovaj negativni trend sve više zahvata maturante, a primetan je njegov porast u osnovnim školama, što je posebno alarmantno.
 Istraživanja "Politike" pokazala su da mladi, najčešće pod uticajem svog društva, očekuju da se za "najvažnije veče, koje se zbiva jednom u životu" na njih potroše sumanute količine novca, s tim što kvalitet obavezno zaostaje za uloženim sredstvima, tj. kvantitetom. Zaduženi profesori i direktori škola kao da više i ne mare da usklade zaista važan i lep karakter ovog događaja sa budućim statusom svojih učenika i onim što je priroda škole trebalo da im usadi, nego se bez otpora mire sa spuštanjem na nivo opšteg prostakluka. Drugu stranu medalje predstavljaju agresivni ispadi, kada matura služi kao izgovor za divljanje. Najskoriji slučaj zagrebačkih maturanata sa nošenjem ustaških kapa, divljanjem po centru grada, nereagovanjem policije i uopšte pasivnošću sa kojom su izgredi ovih adolescenata primljeni, po ko zna koji put potvrđuje da nadležni skrštenih ruku posmatraju kako stasava još jedna izgubljena generacija. Tužno i ružno.
 Vratimo se na moju maturu. Pošto sam spadala u onu malobrojnu grupu tinejdžera koji nisu "ljubili" đipanje uz narodni melos (ni danas, naravno, ne odstupam od toga), propustila sam dnevnu feštu u školskom dvorištu. Matursku haljinu sam sama osmislila i mesecima ranije na zadnjoj korici sveske dorađivala skicu, koju sam odnela tetki-krojačici. Moji nisu ni osetili troškove mature, a (bez lažne skromnosti) ostavila sam veći i bolji utisak nego nakvarcovane, drečave, "pinkovski" udešene i bučne mamine i tatine pomodarke. Na proslavi smo najbolja drugarica i ja sa još jednim ortakom sedele, cevčile "Kolu" i pričale, posmatrajući veseli svet. I bilo nam je sasvim dobro.
  Poenta priče: ne morate ići ni u jednu od krajnosti, ali, bilo bi lepo kada bi se te večeri pokazalo nešto više originalnosti, samosvesti, zrelosti...kroz odeću i ponašanje. Ipak je matura, barem u svom osnovnom značenju, vrhunac jednog doba i ulazak u novo, za mladu osobu najvažnije i najpoletnije. Mi se te večeri ne samo pokazujemo svetu, već i dokazujemo u šta je to naša ličnost izrasla tokom četvorogodišnjeg školovanja. Pretvaranje svega u cirkus unižava vrednost i obrazovanju, i individualnosti, i racionalnosti, ali sasvim je u skladu sa silaznom putanjom čitavog našeg društva. Nije to samo udar po džepu roditelja, u vremenu nezapamćene besparice, nego i udar po ponosu razumnih, kojima je još uvek iole stalo. Možda grešim, ali, svečanu estetiku smenio je splavarski neukus, a umerenost i dobar stil- plima primitivizma i pokondirenosti.

2 коментара:

  1. OOOOdlican post!! Ja sam imala tu srecu da prvi (seljacki) deo veceri provedem na terasi hotela sa prijateljima istomisljenicima a drugi deo pevajuci pratece vokale lokalnom rock bandu..meni bilo bas super :)

    ОдговориИзбриши
  2. nisam imala prilike biti na maturi.i drago mi je da nisam. niti ću ići na godišnjice mature. fuj to.
    moja priča sa maturom. dva mjeseca prije THE dana pogine mi momak. noć prije - leksilijum. prespavam tri dana. ko vas jebe pozeri.

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...