четвртак, 18. април 2013.

Zamaglite taj horizont očekivanja!

  autor: Isidora Đolović

  Odavno sam uočila kod sebe jednu zanimljivu crtu. I pitam se kako to da u svakoj knjizi, filmu, seriji- nebitno, ja uvek "navijam" da sporedni lik dobije glavnu heroinu ili junak baci oko na neku cool curu koja nije već na početku, eksplicitno, vrištećim podtekstom viđena za nosioca hepi-enda. Uvek volim neke nemoguće situacije, nepredviđene pretpostavkama i luda sam za tragičnim, nesrećnim ljubavima koje se ne ostvare i ostanu ideal. 
   Zašto je tako? Dva su moguća objašnjenja: 
1) otpor prema svakom klišeu i "limunadici". Volim, brate, kad su izneverena očekivanja čitalaca/gledalaca, kad ima originalnosti i iznenadjenja, a ne da sve unapred znam!
2) i sama sam sklona idealizovanju i (najčešće bezrazložnoj) patnji za nečim što ne mogu imati, a što bi, da je dostupno, sigurno izgubilo za mene tu magiju i vrednost, "silaskom sa oblaka". 
   Sem toga, sporedni likovi su (kao i "negativci") uvek tako zanimljivi i mnogo živopisniji od onih klišetiranih, crno-belih i predvidivih.
  

  Dakle, to je očigledno moje umetničke duše uticaj, da se oštro protivi svakom klišeu i šablonu, da sanjari i voli ono što ne može imati, pa joj zato takvi zapleti i gode. A može se tu dodati i stereotipni stav okoline da je reč o "tipičnoj frustraciji samih i maštanju sklonih devojaka", koje su po modelu Borine Sofke i niko im u realnosti ne valja, pa tako ni u fiktivnosti ne traže "stabilnost". Kako god bilo, to je činjenica koju već dugo primećujem kada je sve što čitam ili gledam u pitanju. Čega god bilo rezultat- umetničke sklonosti ili "samačke frustracije"! Pre svega toga, biće da je stvar u potrebi za kreativnim domaštavanjem ponudjenog sveta, što me čini čitaocem iz snova mnogih autora- onih što su tražili naše aktivno učešće i nepristajanje na baš sve ponuđeno.
    Uzmimo za primer neke od mojih omiljenih romana. Tako u "Crvenom i crnom" uvek navijam za Matildu, a ne madam de Renal. Ona i Žilijen su isti, jednostavno rečeno.  Njihov odnos je bio pun oscilacija, ali tim zanimljiviji i inteligentnije postavljen.



Priče Onjegina i Tatjane, kao i Hitklifa i Keti su mi nešto najlepše na svetu!




Divan  je Andrej Bolkonski i mrzim što se Nataša Rostova na kraju Tolstojevog klasika udaje za smotanog, nesnosnog i nezanimljivog Pjera. 



Čitajući, kao tinejdžerka, serijal sa temom iz francuske istorije (u koju sam beznadežno zaljubljena), "Angelique" ("Markiza andjela"), u živopisnom (i maratonskom!) ljubavnom životu naslovne junakinje koliko god gotivila njenog genijalnog Joffrey-a, pravi car je bio njen muž br.2, šmeker Filip. I svaki put sam mogla da otplačem kada "najlepši maršal Luja XIV" pogine. 
 
doduše, u knjizi je Phillipe plav (zato nijedna ekranizacija ne može da se meri sa pisanom rečju!)


Pa onda, Skarlet i Ret Batler!


     Sofka je jedan od meni najdražih književnih likova i cenim njenu tragičnu samosvest, ponos, želju da ostane verna sebi- kao i Fata Avdagića ("Na Drini ćuprija"), makar po cenu života. U tu grupu spada i Koštana...slobodne, neobične, sa nekim razdorom u sebi i zbog toga teškom sudbinom.

   Navijam za scenario da je Dzon sin Regara i Lijene u "Pesmi leda i vatre". Sve u dosadašnjim nastavcima knjige ukazuje na to i razočaraće me ako Džordž Martin reši da nešto izmeni jer smo ga dešifrovali! Meni je od početka bilo jasno, gledajući simbole, naznake, uopšte nesumnjivi značaj te pozadinske priče i reminiscencija (inače ih ne bi ni unosio u radnju) i kako sam dalje čitala, hvatajući te signale i onako analitički razlažući knjige "na sitna crevca". Bilo bi glupo da sad neki logički tok naglo preusmeri, samo zato što je potencijalno raskrinkan. A moja fasciniranost serijalom, koja traje već osam godina (od kad sam ga otkrila, daleeeeeeeko pre serije "Game of Thrones") tema je za poseban tekst.



    Obožavala sam Brendu i Dilana u "Beverly Hills"-u i mučno mi je gledati one epizode kada ga smuva Kelly- upropastili su sve tim rotiranjem u scenariju. 

    Suzana i Tristan ("Legends of the Fall"):

  U "Prijateljima", kao par volim Džoija i Rejčel, mnogo su mi slatki. Probudili su ono najbolje jedno u drugome, dok su njene epizode sa Rosom kako se kraj serije bližio bile sve nategnutije, iritantnije i nekako veštačke. 

Pa, čak sam i u "Kassandri" uvek više volela da ona završi sa Randuom, a ne ljigavim Osvaldom Riosom, pa da imamo još lepršavog, uzbudljivog gypsy-cirkuskog sveta, umesto uštogljenog svakodnevnog "džet-set" scenarija za glavnu junakinju. 


Hermiona Grendžer i Viktor Krum...i u knjizi i na filmu!


Luna i Crni u "Crnom bombarderu"-e, to je priča! Sve što nije kliše, nego uzbudljivo, da varniči i nikad ne dosadi.....


    Da se razumemo, ne padam na priče o Pepeljugicama, još kao dete sam i u crtaćima obožavala Alisu, Petra Pana, Zvončicu i Malu sirenu (dok je još poletna, luckasta i slobodna). Nekako mi je u svemu tome i danas više iskrenosti, nesputanosti, lične slobode.


  A posle kažu da ukus nema veze sa karakterom?!? Pa, sve što volimo, u čemu se pronalazimo, itekako govori o nama! A ja ću, izgleda,  uvek biti mali buntovnik i zaljubljenik u nedohvatne svetove, koji mi omogućuju da odlutam i svim srcem saosećam sa njihovim "stanarima". Volim što je tako.


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...