понедељак, 22. април 2013.

Ovo je Zemlja za nas

    autor: Isidora Đolović

  Kada sam prvi put odgledala simpatičan dugometražni crtani "Ferngully- The last rain forest", postao je jedan od pet omiljenih filmova mog detinjstva. Naučio me mnogim stvarima. Kroz staru borbu dobra i zla ukazao na neke probleme čovečanstva koje ću kasnije mnogo bolje razumeti. Kao npr. značaj brige o životnoj sredini. Ovoj jedinoj za koju znamo i koju imamo.
    Ukoliko neko nije čuo, danas se obeležava međunarodni Dan planete Zemlje. Znam da se mnogima odmah diže kosa na glavi od priče o globalnom zagrevanju i reciklaži, organskoj hrani i sličnom, u vremenu kada se "teško živi i bije ključna bitka za Kosovo, evro-integracije, datum za kandidaturu" i tako dalje, i tako dalje....Osim toga, postalo je "baš fensi" biti ekološki osvešćen, pa nije ni čudo što mnogi s razlogom skeptično uzimaju priče o zaštiti našeg velikog, šarenog globusa, smatrajući ga nedopustivim snobizmom. Ali, stvari nisu ni izbliza bezazlene. I dugoročno odlaganje već je prouzrokovalo posledice nesagledivih razmera.





   Hajde da krenemo od sebe. Da nosimo ceger u piljaru umesto plastične kese, čistimo za ljubimcem kada uneredi travnjak u parku, strpimo se do prve kante i ne sejemo papiriće po ulicama, koristimo maramice za uho-grlo-nos izlučevine...nije teško biti vaspitan i fin. Da malo više ekonomišemo sa električnom energijom, da gasimo svetlo u prostoriji koju smo napustili, da budemo racionalniji u trošenju nečega što nam je dato i što treba da prosledimo i čuvamo za buduće naraštaje. Počnimo od sopstvenih manira, kad već globalno nemamo tu moć da utičemo na halapljivu industriju koja po cenu samouništenja grabi za zaradom.
   U svojoj dugoj istoriji, naša drevna dama svašta je pretrpela. Eksploatisana do krajnosti, više puta nam je pretila konačnom kataklizmom, ne bi li se opametili i zakočili pre provalije. Koliko ima šansi da popravimo uništeno, teško je reći. Ali, nije na odmet da se podsetimo da izgovora nema. Kao što vodimo računa o svom privatnom prostoru, stanu ili kući, dvorištu- u krajnjem slučaju, svom telu, treba da vodimo računa i o široj okolini. Nikada neću shvatiti nesrećnike koji se potpisuju na zgradama i još gore javnim spomenicima. Pišu li po zidovima svoje sobe? Teško. Rezbare li mamin kuhinjski sto? Male su šanse. Odakle onda tako bahato ophođenje prema onome što je napolju, ali ne i izvan naše odgovornosti?



   Ceo svet je naš dom. Neka se milijarderi zanose projektovanjem prevoza do nekog obližnjeg nebeskog tela, u slučaju kataklizme. Mi nemamo rezervnu planetu, a kada ovoj jednoj "pukne film" pa reši da nas zbaci....bolje da ne zamišljamo ovaj scenario. Koliko god da smo mi u njenim, Zemlja je takođe u NAŠIM rukama. Shvatimo to ozbiljno, krajnje je vreme.


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...