уторак, 05. март 2013.

BeoCrnjak

    autor: Isidora Đolović

   U jeku afere sa mlekom, političkih prepucavanja, kolebanja proleća da se konačno izmigolji iz tiranskih kandži već posustale zime i omogući nam duže boravke napolju (pa samim tim i lakše bekstvo od medijskih zvrčki), ispraćena je još jedna pevačka fešta. RTS je (kao, uostalom, svake godine?!) pompezno najavljivao povratak "Beosonga" na velika vrata, naročito od kada se princip biranja pesme jednog kompozitora pokazao besmislenim i neuspešnim (ne zato što nam ih manjka, naprotiv, već jer su i tu u prvom planu pogrešni). Navijalo se da ove godine konačno primat uzme regularno i pravično biranje iz grupe, ponovo brižljivo izdvojenih, kvalitetnih numera koje bi vratile izboru i našoj muzici stari sjaj šlager-festivala i doba kada smo bili treća najjača scena u Evropi. Međutim, od samog početka se videlo da tu nešto ne štima- od svođenja liste na konačnih 15 pesama, propraćenog sukobima, nezadovoljstvom i neslaganjem u nadležnoj komisiji, preko sumnjivih okolnosti u toku samih priprema, pa do nastupa Marije Šerifović i jasne parole na njenoj majici.

     Odavno se zna da "Eurosong (Evrovizija)" nije nikakvo prestižno takmičenje, niti smotra budućih hitova, velikih zvezda i melodija za sva vremena. Pokretni cirkus za uveseljavanje trećeg staleža diljem Evrope, nešto poput savremenih "hleba i igara" sa puno šljokica i dražesnog kiča namenjenog umornoj radničkoj klasi, opstao je i izrastao u ozbiljnu komercijalnu mašineriju. Ako se s vremena na vreme i čuje nešto zaista vredno, ako na Evroviziji zablista talentovani superstar u najavi (a bilo je i takvih slučajeva) , to su retki izuzeci. Većinom je u pitanju šareni, razđipani i bučni točak koji se prokotrlja i zaboravi čim, pesnički rečeno, njegove tragove upije prašina druma. Pobedu diktiraju različiti faktori, pri čemu je onaj muzički uglavnom najmanje bitan. Lobira se na veliko i kome to još uvek nije jasno i ubuduće će suviše ozbiljno shvatati ovo takmičenje. 


    Odnos Srbije, pre toga dugo i Jugoslavije, prema "Pesmi Evrovizije" interesantan je i sa psihološko-sociološke strane. Neki pasionirano, tradicionalno prate događaj iz godine u godinu, drugi sa gnušanjem i potcenjivanjem komentarišu, ali potpunog ignorisanja i odsustva stava retko da ima. Da li je razlog taj što je dugo ova manifestacija predstavljala jedini "prozor u svet" prostog komunističkog življa, ili iz sklonosti ka kolektivističkom navijanju u bilo kojoj oblasti- jer nam to podiže moral i ubeđuje da smo i sami tu negde, bitni za okolinu, ili prosto navika koja je od pojave žutih zvezdica u krugu i prepoznatljive muzičke podloge na ekranu načinila jedan od jugonostalgičarskih kultova? Svaki odgovor važi.
    U međuvremenu, mnogo štošta se izmenilo, jedino je srpska neobična ljubav prema "Pesmi Evrovizije" ostala žilava i posle decenije sankcija ožednelo i ozeblo dočekala dozvolu za povratak, sada sa drugačijim imenom i granicama, na njenu blještavu pozornicu. I pri tom je nastavila shvatati preozbiljno. Tako je svaki naredni izbor u post-sankcijskim godinama protekao sa mnogo blamaže, buke i polemika. Što je savršeno upotpunilo opšti šund-karakter.
    Na širem planu,  konstatovano je već da "Evrovizija" nikada nije ni bila više od scenskog spektakla nižeg registra, uz povremeno odskakanje neke kvalitetne kompozicije. Vreme grupe "ABBA" je davno prošlo, naši jugoslovenski predstavnici danas deluju simpatično isključivo zahvaljući setnim snovima o boljoj prošlosti, a trijumf Marije Šerifović (koliko god pesma bila objektivno dobra i neno izvođenje fantastično) ipak je jedan slučaj u dve decenije, puka koincidencija i sreća da se poklope vrednost numere i sud glasača. Iz današnje perspektive, čak i Danijelova famozna "DžuuuUUUUuuuli" suvi je kvalitet prema onome što šaljemo iz godine u godinu, a o Tajči, Bebi Dol, Vajti, Askama, pa i Čolinoj piromanskoj himni i da ne govorimo. Skandalčić sa Breninim pojavljivanjem na "Jugoviziji" i pokušajem da se "Sitnije, Cile, sitnije" uzme u obzir kao mogući kandidat, danas je (kao i mnogo štošta) postao gotovo uobičajena pojava. Podsetimo se svih "bisera" o kojima je retko antipatična i hronično subjektivna Duška Vučinić-Lućić sa toliko žara izveštavala, kao da prati samu Bečku filharmoniju:
  • Joksimovićeve dve žalopojke nebuloznog teksta i metiljave interpretacije, propraćene ogromnim samopoštovanjem muzikanta i lamentovanjem nad izmaklim pobedamakoje i dalje odjekuje.
  • Dva sukoba sa doskorašnjom braćom iz Montenegra, od kojih je poslednji završen tučom uživo, diskvalifikacijom sa "ESC"-a, a ubrzo i razlazom naših dveju republika. U oba slučaja boy-bend "No Name" bio je u središtu spora.
  • Jelena Tomašević, jedan od najlepših vokala sa ovih prostora, nema sreće sa autorima i njenom raskošnom glasu nikako da prilagode zaista dobru pesmu. Posle prelepog "Jutra", koje iz gore pomenutih razloga nije predstavljalo SCG (umesto toga, mlađani đetići u firmiranim majicama skakutali su na "Ojha!"), pokušaj da se uspeh ponovi sa "Orom", na domaćem terenu, nije dao očekivani rezultat. Imala je Boru Dugića, medijsku podršku, pamtljivu melodiju, ali, ništa više od toga. Kao i prošlogodišnja učesnica, Nina Radojičić- slatka, pozitivna, retro pesmica promašila je ili vreme ili takmičenje.
  • Vrhunac grozote bio je izbor "Cipele" (od koje mi i danas pada mrak na oči; bio je to jedini put kada sam se istinski postidela što sam iz Srbije), a onda i prepuštanje tandemu iz pakla, Brega- Tucakovićka, da sklepaju tri užasavajuće pesme (poslušajte Brakusovo recitovanje ovih rima: http://www.youtube.com/watch?v=mr9Ys4RhDd4), od kojih se etno-repovanje na "Balkan-šljivovica-mast-erotika" temu zaorilo salom u Oslu.
  Marina i njene "šarene pilule za lilule", koje  očigledno inspirišu stihove ovdašnjeg najtraženijeg (lele, majko!) tekstopisca, bile su nezaobilazni faktor i ovoga puta. Još kada je Mare pre finala "Prvog glasa Srbije" brzinski završio kompoziciju i u zadnjem roku poslao na konkurs, bilo je jasno da izbor baš one tri finalistkinje nije slučajan. I nije paranoja.
    Kako se približilo polufinale, izbor je pao na 15 izvođača, mahom neafirmisanih, mladih učesnika ili pobednika različitih takmičenja u pevanju ("Idol", "Zvezde Granda", "Prvi glas", a kandidati iz "Operacije:Trijumf" nisu prošli ni u uži izbor)  ili njihovih članova porodice (Ksenija Kočetova je mama devojčice iz prošle sezone programa "Ja imam talenat"), ili iskusnih-a do tada u senci (Marija Mihajlović) i veterana (Neša Galija, Maja Odžaklijevska) koji su se hrabro pojavili u konkurenciji mladih snaga, pa do dežurnog "troublemaker"-a Maje Nikolić. Moglo se slutiti i nadati da će baš ta raznovrsnost označiti pomak, ali, prvo veče izbora (razvučeno na dve sasvim nepotrebno, osim iz želje da se što više zaradi na SMS  glasovima i ostvari visoka gledanost) bilo je utoliko veće- ne razočarenje, već dosađivanje. Pokazalo se da je sve potpuni promašaj. Da li su takmičari i njihovi kompozitori shvatili ovo kao "izbor za najbolji crnjak (baladu)"? Da li je možda to bio prećutni koncept ovogodišnjeg izbora? Ili je taktika bila što više ubiti gledaoce u pojam, pa da onako uspavani glasaju za prvo što ih iole prodrma? Izvođači su bili neobjašnjivo samouvereni, Gorica i Dragan dosadni (ne znam šta se s njima desilo, ali, to više nisu isti ljudi koji su vodili "Dizanje" na B92), a publika u studiju vidno smorena. Mene je ona glumica u mjuziklima, što pedeset puta u toku dve strofe "u nadi umire" naročito dotukla. Na manjak stihotvoračkog nadahnuća ukazuje i česta pojava pijačarski trivijalnog izraza "sestro" u stihovima. Ne zaboravimo Marinina opšta poetska mesta, poput kuvanja kafe u krevetu, drugarice-preljubnice, i sličnog. Tek, finale nije donelo baš nikakvih iznenađenja. Ni neprijatnih. Jer, kao da se sve već znalo...

  Devojčice iz Skaj Viklerovog projekta "Sky's" (jedna od njih, Dana "Rihanna" već je poznata iz nedavno završenog "Talenta") bile su simpatične i razigrane, pesmica u MTV fazonu (malo Sugababes, malo Bebi Dol i Tajči), pa i tako klinačka ipak još i najozbiljnija stvar večeri. Ako ništa drugo, bar su srednjoškolke zvučale kao trio.

  Marija Mihajlović je vrhunski vokal, najsigurnije interpretira, ali, pesma je bezlična, nešto joj fali. Isto važi i za Sašku Janković, učesnicu "Prvog glasa". Kako god bilo, obe su pružile izvođenje na nivou i pokazale kako se peva, mada to za ovu priliku nije bilo glavno traženo.
  Problematična prva dva mesta i ovoga puta su dovela do brojnih diskusija. Drugoplasirani Dušan Svilar bio je OBJEKTIVNO bolji. Dečko upamćen kao jedini dosledni zabavnjak koji je uspeo da pobedi na takmičenju kao što su "Zvezde Granda", za neke "uštogljen i dosadan", ali jedini dostojni naslednik Čole, imao je pesmu koja malo asocira na Joksimovića, malo "već viđeno", ali koja je jedina imala dinamiku i šmek, uz to odličan vokal i neki smisao reči. Ipak, pobediti nije mogao i to je bilo jasno iz nekoliko razloga. "Moje 3" (glupavog li naziva) podsećaju na neuspeli patchwork (neko je napravio poređenje i sa Frankenštajnovim čudovištem), očekivano su potpuno neusklađene, a nastup  neočekivano loš. Pesma najblaže rečeno nebulozna, odevne kombinacije i koreografija- blamaža i neukus. Nevena Božović je pokazala fantastične glasovne mogućnosti i potvrdila da joj je pobeda u "Prvom glasu" nepravedno uskraćena. Ona "jede za večeru" ostatak trija i maksimalno izvlači pesmu do podnošljivosti, pa se stiče utisak da je bilo najbolje poslati samo nju. Ili bar pridružiti njoj i Mirni (čiji se glasovi donekle slažu) Sašku ili Snežanu Vušović, npr. Jer, koliko je Nevena adut ove pesme, toliko je Sara Jovanović ubedljivo "najslabija karika". Na nastupu i tekstu mora još mnogo da se radi ne bi li se nešto pristojno dalo izbrusiti do maja. Procenite i sami:

http://www.youtube.com/watch?v=WUeXKqpGWHU 

http://www.youtube.com/watch?v=1D4LZRhsmt8

    Ono što je bilo na strani devojaka je:
  1. veoma jaka marketinška i glasačka mašinerija ("Prva televizija" je pošteno stala iza svojih štićenica);
  2. nedavno okončan "Prvi glas" i još živa euforija publike (što nije slučaj sa Svilarem, Zrnićem, Aleksandrom Dabić...gde postoji veća vremenska distanca);
  3. pripreman teren za pobedu (setimo se samo Mirninih intervjua posle finala "PGS"-a i potenciranja "snova o Eurosong-u").
    Kontekst nastupa je logičan, ali, svejedno bezveze. Pored jeftinih i vulgarnih kostima, gde prednjače "anđeo i podvezica" (Mirna) i "dama iz četvrti crvenih fenjera koja je usput zaboravila da obuče donji deo" (Sara), vokalne deonice moraju biti bolje ujednačene, što će s obzirom na drastičnu razliku raspona i boja njihovih glasova (o kvalitetu i da ne govorimo) biti skoro nemoguće.  Da ne bude da je sve sama negativa- daleko od toga da im ne dajem nikakve šanse. Devojke su  mlade i atraktivne, ako ništa drugo. Nevena i Mirna dobro pevaju, ako ništa drugo.

      Pa, Evropo, evE nas.
   

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...