недеља, 25. март 2012.

Ne želim

autor: Isidora Đolović


 Ne želim da živim u zemlji u kojoj se satirični stripovi ostvaruju, u kojoj izmedju groteske i realnosti više nema razlike.
   Ne želim da živim u zemlji u kojoj Ceca po sudnici deli autograme. U svetu, poznatima zbog saobraćajnih ekscesa karijere budu pokopane, a kod nas je obrnuto- nakradi se, odrobijaj, a fanovi će te ipak složno čekati ispod prozora vile-tamnice, sve u ritmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ odbrojavajući dane.
   Ne želim da živim u zemlji koja će rehabilitovati Dražu Mihajlovića i legitimizovati fašizam. Istorija se prekraja po volji trenutne vlasti, oduvek, ali, što je mnogo- mnogo je. Dovoljna je bruka to što o jubileju Dana pobede (90% stanovnika današnje Srbije verovatno više i ne pamti da se radi o 9. maju) u Moskvi, pre par godina, jedino naše delegacije nije bilo. A imali smo jednu od vodećih uloga u borbi protiv pošasti od Hitlerovih bolesnih ideja. Pitajte decu znaju li šta su to Šumarice, gde je Kadinjača, po čemu je važan užički bataljon, šta se nalazi na Jabuci? Neće znati ko je bio Svetozar Marković, a kamoli Sava Kovačević. Za Gavrila Principa hajde-de. Ali, zato će vam sveže punoletni tražiti finansiranje prenošenja čiča-Dražine fotke sa displeja mobilnog telefona na junačku mišicu.
   Ne želim da me „medjedi“ po Studenjaku, juče sišli s brda da bi studirali (još jedna od tekovina „prava za sve“), i iskompleksirani portiri u blokovima maltretiraju svojim mačističkim i krajnje neduhovitim opaskama. Nije svima isti motiv za život u prestonici. Teško se kurtalisati brdjanskih manira, znam, no i za to postoji mesto. Nekada urbani Beograd danas je zatrovan prostaklukom i gubi svako pravo na elitizam, a hodnicima domova gde obitava buduće akademsko gradjanstvo trešti "Ti za ljubav niiiiiiiisi rodjenaaaaaaaa".....
      Ne želim da živim u zemlji u kojoj propali harmonikaši sa selektivnom amnezijom (posebno prema "činima i aspirinima") imaju pretplatu na učešće na "Eurosong"-u, a naciju tu niko ništa i ne pita, mada gledaoci, kao, biraju. Osećam da će dotični pokušavati sve dok konačno ne  trijumfuje na pomenutom takmičenju, ili dok mu u 70-i nekoj godini ne dodele nagradu iz sažaljenja, za jubilarno 30. učešće i uloženi trud. Očigledno mu je mnogo stalo do toga.
    Ne želim da živim u zemlji koja zaboravlja svoje velikane i poteže ih tek u komercijalne svrhe, namenski i retko. U kojoj školovani rade za crkavicu, ali zato se,  kao u Domanovićevim i Nušićevim delima, neobrazovane sirovine gnezde u kožnim foteljama i halapljivo cede državnu kasu.
    Ja volim Srbiju, iskreno i verno. To je moja domovina, moja kultura, tradicija i priroda. Na te njene prelepe odlike uvek ću biti iz dubine duše ponosna. I baš jer je, što je i prirodno, toliko volim- teško mi je da od malena posmatram sve ovo. Na početku svojih dvadesetih, više nisam sigurna koja nam je himna aktuelna, kakav trenutni raspored boja na zastavi, koji državni praznik obeležavamo i koliko dugo. Za grb me i ne pitajte.
   Pobeći negde.



5 коментара:

  1. Odlicno skribomanises ;) A u post bi se "divno" uklopile i "Donje strane munje"..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da se editujem : trebalo je da pocnem ispocetka, al' ja sam isla u rikverc :))Da ti znas gde si me sve vratila (ovo zvuci k'o da imam 150 godina al' ajde..)Ceo blog sam procitala :)
      Jedva cekam novi post!

      Избриши
    2. Hvala, imam mnogo tema i ideja, najteze je sesti i zapoceti- ali, svasta zanimljivo je u planu!

      Избриши
  2. čini mi se da je slično u svim ex-yu zemljama, i kod nas mladi slave primitivizam i zločince. a zagreb je od devedesetih postao selendra, normalni se skrivaju po haustorima, a ulicama marširaju seljačine.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drugim recima, divlji su isterali pitome...
      Inace, hvala za komentar i posetu blogu!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...