петак, 03. фебруар 2012.

Sve.Je.Dno


Bolje je ne osvrtati se. Ako to učinim, možda ću morati da se vratim, a to sada zaista ne bi imalo smisla. Pala je noć i spustila se magla, utihnuli su koraci i ispisana stranica. Nazad, to bi značilo kukavičluk i odalo svu neodlučnost zaglušenu dubokim udisanjem oštrog vazduha, grčevitim stiskanjem pesnica u džepovima. Nije to inat. „Nazad“ više ne postoji. Tu je samo ovaj zagušljivi autobus sa tri planinarski izazovna stepenika, sa pohabanim presvlakama na tvrdim sedištima i pretpotopskim zavesama što mlitavo padaju.
        
Šofer iznurenog izgleda, sa sivim podočnjacima i vonjem danima neokupanog čoveka pita za pravac. Glas mu se gubi u nanosu iritirajuće muzike sa tranzistora. Samo on je preda mnom, i to pitanje, i široki autoput i ova glupa, ledena noć.
          
Nije teško otići, teško je odlučiti se. Razumem Orfeja. Treba biti mnogo posvećen da bi rizikovao propast zarad još jednog trenutog utiskivanja u sećanje prizora što iščezava ispred očiju-odmetnika. Bezvoljan da bi sve pustio. Nije teško započeti, teško je okončati.
          
Umorni vozač ponavlja pitanje, putnici već gunđaju.      
         
Bilo kuda, majstore! Zar nije svejedno?!? Kupujem kartu, tražim svoj broj sedišta. Dok promiču kilometri, kroz zamagljeno staklo brojim zvezde padalice.

Isidora Đolović

4 коментара:

  1. Postoje pasusi ili rečenice iz knjiga koji me nateraju da ih pročitam bezbroj puta. Recimo Saramagova "Godina Smrti Rikarda Reiša" je skoro cela sazdana od takvih segmenata. Mnoge velike knjige nemaju takve delove što je ok. Nema svako talenat da tekstom pronađe istu emociju duboko u tebi i natera te da pomsiliš da neko upravo piše osećanje koje te je prigrabilo i koje te satera u ćošak. I onda stojiš nemoćan dok neko piše tebe, verovatno iskrenije i bolje nego što bi ti sam mogao. Ovo je takav tekst. Čitam ga po ko zna koji put danas.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo, mnogo hvala! Dugo nisam pisala nešto što je, hrabro rečeno, PROZA. Čini mi se, od fakulteta i časova kreativnog pisanja (ovo je baš negde u tom periodu nastalo, pre sedam godina). A volela bih. Odvukao me život na drugu stranu, esejistiku, recenziranje, mada u meni definitivno još postoji nada i želja da, jednom, napišem roman, mada sam sebe nekako ubedila da "nisam ja za pisca, toliko ih ima danas, pa još daleko boljih i samouverenijih". Ovaj komentar me ohrabrio. :)

      Избриши
    2. Ne vodi se time da ima boljih. Mogu da nabrojim gomilu blogova čija je tema film a da su tekstovi neuporedivo bolji od mojih. Kada čitam tvoje tekstove osetim se pomalo nepismenim :) Ali me to ne sprečava da pišem jer kroz tekstove o filmu mogu da pričam i o drugim stvarima. Sa čitaocima imam već neki drugarski odnos tako da na pisanje gledam i kao na druženje. Napisao sam jednom:
      " Ako veruješ u svoju igru, veruj u taktiku kojom je vodiš. Igraj za publiku, igraj za one koji te vole i koji cene to što radiš. Ne igraj za rezultat. Rezultat su brojke i statistika kojim se hvališ i prepucavaš sa drugima. Igraj za onog jednog koji će te gledati sa zadovoljstvom, aplaudirati tvom uspehu ili kritikovati tvoju grešku pomogavši ti da nađeš pravi put."

      Piši. Piši jer i sam znam da nekada emociju možeš da pretočiš samo u tekst. Piši za sve koji te znaju. Piši za sve one koji će te otkriti. Piši dok imaš emociju u sebi. Piši dok imaš ideju. Piši za sebe. Ako još ovoga imaš u sebi, podeli to sa nama. Imaš dar koji se ne viđa često. Iskoristi ga.

      Избриши
    3. Šta drugo da kažem, sem - HVALA.:)
      Od početka blogovanja (kao što vidiš), menjala sam i teme i stil, ali uvek je emocija bila tu, kao ono glavno. Trudim se da i kad nemam mnogo vremena, barem nešto objavim, ali ne bilo šta. Takođe, hvala na deljenju nličnog iskustva, to je neprocenjivo. Mislim da upravo taj neposredni, drugarski odnos prema čitaocima, kao i to da osete da ih uvažavaš, naročito zadobija ljude. I s vremenom, ako se istraje, dođemo do pravih čitalaca. :)

      Избриши