четвртак, 09. фебруар 2012.

Ako je zima, nije lav?!?

     autor: Isidora Đolović


    Beograd je grad u kome i pljusak izazove raspad sistema, što je već odavno poznato. Padne sneg i to, zamislite, u februaru - potpuno nečuveno! Naravno, odmah se proglašava vanredno stanje, kao da se radi o Sibiru - a ne glavnom gradu, kao da taj isti glavni grad nikad do sada nije video snega na svojim ulicama, pa smo mnogo šokirani i zatečeni. Babe  i dede su nam se po planinama i šumama kroz metarski sneg probijale do škole ili radnog mesta, nemali broj dece u Srbiji i dalje to radi, a nas je asfalt doooooooobro razmazio. Pamtimo li hladnije zime, sa ovakvim, pravim snegom kao obaveznim, ili nam je poremecaj godišnjih doba malo pomutio glavice? Teško narodu očistiti sneg, poskidati ledenice tako da ne predstavljaju opasnost po život prolaznika, nema uslova da se pojača grejanje na žestokom  minusu, ali, zato se koristi svaka prilika da se odmara, ni sami ne znamo od čega. Tako će se državni praznik lenstvovati dva dana, plus petak, plus vikend....milina za stanovnike Dembelije.
     A bez rada nema rezultata. Autor ovog bloga je svojski zapeo u januarskom roku, pa se tek sada oglašava. Prethodni februarski post je mala pričica, simbolično zaokruživanje uspešno završenog kursa Kreativnog pisanja u zimskom semestru, a kod prof. i pisca Mihajla Pantića. I razmišljam nešto, da više slušaju umetnike umesto što gledaju loš televizijski program, da više čitaju dobre knjige umesto bestselera nasih "spisateljica" i žute štampe, naš narod bi bio mnogo srećniji i spokojniji. Kriza nije i ne sme biti izgovor. Danas se lakše biva kontroverzan, redje veliki - ne nužno umetnik, već čovek uopšte.
     Na glavu se svima popela priča o filmu Andjeline Dzoli. Mada još uvek nije prikazan, mada tek površno znamo o sadržaju, a realno - i koga briga, ako je zaista trećerazredno smeće, vatreno i ubedjeno pljuvanje odaje utisak da su svi pažljivo odgledali i odlično poznaju radnju. Ili ne? Tema bolna i pipava, ali, ni prvi ni poslednji put obradjivana. Mišljenja sam da za uspešno suočavanje sa time MORA proći izvesno vreme, mora postojati objektivna distanca i mora biti predočena iz vidjenja nekoga sa ovih prostora. Stereotipne priče o našem narodu, nažalost, neće nestati preko noći, a ni preko Novakovih uspeha (a propos te priče, zar smo zaboravili Moniku Seleš i njen svojevremeni, veliki uspeh?). Opterećivanje "teorijama zavere" vodi samo u paranoju.
      Elem, u svakom ratu postoje dve, ako ne i više sukobljenih strana. Zločinci su svi koji ga pokrenu, a narod je uvek nevin, koje god nacionalnosti i veroispovesti bio. Prikazuje se JEDNA OD priča, jer nijedan film niti književno delo koliko god ambiciozno bili zamišljeni, ne mogu da se ustostruče da bi obuhvatili čitavu tragediju. Ovde je odnos ubijena Muslimanka- ubica Srbin, a moglo je biti i obrnuto, poenta je u odnosu i tragediji, a ne narodnosti likova. Uglavnom, na stranu sve to, bojim se da se suviše primamo na ovakve stvari i pre nego što je IKO odgledao film, svi već znaju sve i busaju se u grudi junačke. Ako je film loš, onda kritikujmo na sva zvona. Argumentovano. Ovako, vrlo je neukusno. I prestanimo da za sve krivimo lepu Andju i SAD. Mudro je PROCENITI, a ne trčati pred rudu sa osudama.
      Puno je gorčine svuda oko nas i u nama, ali, koliko-toliko se moramo truditi da je suzbijamo, za sopstveno dobro.  I da radimo na sebi, a ne potvrdjujemo predrasude ispadima poput onog huliganskog na nedavnom rukometnom prvenstvu. Imamo mi da ponudimo mnogo više, uvek smo imali. Temperature jesu niske, ali, srce se ne sme zalediti.

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...