петак, 01. октобар 2010.

Stigla jesen, a stigli i “Guns”-i…

Isidora Đolović
       
…istoga dana, u beogradsku “Arenu”. Nažalost, ne pravi, nego “Chinese democracy” tvorevina pegavog i ugojenog Axl-a. Album nisam ni preslušala, na koncert nisam išla, što zbog finansija, što zbog toga jer volim stare “Guns”-e. Bez Slash-a, Duff-a, Izzy-ja i Adlera to mi, jednostavno, nije to. A baš ih volim! Kad pomislim na “pištolje i ruže”, prvo se stvori asocijacija na `80-te, “Jack Daniels”, kaubojske čizme, nemarno frajerski stav na bini sa sve cigarom, hard-rock u svom punom zaletu. I tako volim da ih zamišljam. To vam je kao mladalačka ljubav koju dugo niste videli, pa više volite da je zauvek pamtite u starom izdanju, nego da shvatite da je sada matora i nezanimljiva, obična osoba. I da ste možda i vi postali takvi. A uspomene nikad ne stare, u njima večno žive mladost i polet. Tako je i sa “Guns”-ima.

Uz “Don`t cry” sam svojevremeno doslovno isplakala reku suza po nasleđenoj kariranoj košulji koja je smrdela na jeftine “Vision” cigarete. Imala sam 16 godina, bila veoma nesrećno zaljubljena u jednog burazerovog drugara, besomučno vrtela i  premotavala tu pesmu na kasetofonu. Srećom, cigare sam vremenom batalila, dotičnog frajera i snove o njemu takodje, ali, bend ostade soundtrack jednog perioda mog života. Obožavam prvu postavu. Bili su nešto posebno sa svojom sirovom energijom, buntom i originalnošću. Bili su najbolji kao celina. Zato ni “Velvet revolver”, ni Axl & drugari, neće nikada biti popularniji od pra-Gunsa. I, pored ostalog, svi su mi (osim Izzy-ja) bili mnoooooooogo slatki…ipak sam često tipično površno žensko, “padam” na lepotu.
Duff McKagan, Axl Rose, Izzy Stradlin, Slash, Steven Adler
Ko je bio na koncertu, nadam se da se dobro proveo, a meni i ostalim fanovima kultne ekipice s početka karijere preostaje youtube i recimo, “Welcome to the jungle”:

Нема коментара: