петак, 01. октобар 2010.

Ponos i drugi "zločini"

Volim da mislim o sebi kao tolerantnoj osobi. Prilično sam kosmopolitski i liberalno vaspitavana, “operisana” sam od zatucanih stavova tipa nacionalizma, rasizma, predrasuda koje ljude mere i ocenjuju na osnovu boje kože, religije, narodnosti. Isključivo mi je bitno kakav je ko čovek, kakve su mu misli i dela. Nisam politički opredeljena, nisam član nijedne navijačke grupe, ne volim uniformisanost i svrstavanje u kategorije bilo kog tipa. Ne mrzim, ne protestujem, ne pišem grafite sa huškačkim parolama. Volim svoju zemlju, ali, ne držim majčicu Srbiju “za suknju” i nemam ništa protiv videti sveta. Nisam “Srbenda”, ne volim narodni melos, masno pečenje, šatre, rsanje i trubače, ali sam zato pismena i poznajem našu istoriju. Verujem, ali, ne ponašam se kao inkvizitor. Pišem i ćirilicom i latinicom, uopšte mi nije teško i  neću da biram jedno od ta dva pisma. Ne opterećujem se time jesam li podobna bilo kome i u bilo kom smislu. Kao što vidite, trudim se da budem maksimalno trezvena i realna.

Ali, ljudi smo, pa se i meni potkrade koja predrasuda ili (naizgled) rigorozni stav. Nije isključeno da grešim, jer, ko je danas uopšte u pravu?!? Jedan od mojih strogih stavova je i onaj po pitanju ponovo najavljene gay-parade. Volela bih da mi neko objasni o kakvoj “Paradi ponosa je reč? Da se razumemo, zaista nemam ništa protiv gej ljudi. Nikada ih ne bih tukla, proganjala, mučila, jer se protivim nasilju bilo koje vrste. Slažem se da ih ne treba izdvajati i žigosati, ali, to niko i ne radi. Oni sami, sa ovakvim zahtevima, sebe obeležavaju, dajući drugima povoda da zloupotrebe njihovu "različitost" i izvuku je iz konteksta borbe za jednakost prava.

Neka svako radi šta hoće iza zaključanih vrata. Ružno je i degutantno kada se momak i devojka “povatavaju” na sred ulice, a kamoli kada to čine osobe istog pola! Srbija je još uvek seoska, patrijarhalna zemlja (mada se najveći deo tog sela preselio u gradove), koja poštuje koncepciju porodice kao zajednice dvoje supružnika. Ne dvojice, i ne dve. Dokle god je tako, svaki pokušaj da se progura nešto drugačije biće doživljen kao provokacija.
Ranije je moj stav bio još rigorozniji, ali, ove godine sam došla do zaključka da, po svoj prilici, možda nema svrhe buniti se. U međuvremenu, dogodili su nam se “Farma”, ”Trenutak istine”, različito manifestovani prostakluci i ogoljavanja najnižih tajni, poroka i izopačenih strasti. Svet je postao imun na perverziju i nakaradno, postalo je deo nas, nikoga više ne čudi. Svuda oko nas mediji bombarduju vestima o morbidnim zločinima, porodičnom nasilju, ponižavanju iz pohlepe za novcem, pa smo nekako oguglali na sve. Svakodnevno manijaci defiluju oko nas, samo što to niko ne zna, dok u sred bela dana ne siluju nekoga. Na Internetu i televiziji se ništa više ne cenzuriše. Vlada estetika grotesknog, što čudnije - to poželjnije. Ovo sad će jedino izazvati burnu reakciju neiživljenih hormondžija iz navijačkih i nacionalističkih grupa (koji se kunu u Boga i otadžbinu, a ne umeju da govore i pišu svojim jezikom, i svakodnevno čine zločine protiv čovečnosti), koji ionako jedino čekaju zeleno svetlo, pa da divljaju. Kako god bilo, sa i bez gay-parade, dođe na isto.

Oduvek je bilo umetnika, naučnika i ostalih važnih licnosti drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ali, niko tu činjenicu nije naturao drugima na nos. Postoji toliko divnih osoba koje seksualno opredeljenje ni na koji nacin ne određuje. Do pre nekoliko decenija, za supružnike je bilo sramota da se poljube u javnosti, jer je bilo nepristojno. Sada koristimo  tekovine seksualne revolucije. Romantika je postala nešto bljutavo i ogavno, nema više iščekivanja, poštovanja i osvajanja, sve se svelo na “put out, or get out”. Uzdržavanje je postalo misaona imenica. A seksualnost je, ipak, lična stvar i ne bi trebalo da se tiče bilo koga osim vas. Tačno je da živimo u svetu koji je, više nego ikad, pomahnitao, meutim, to ne znači da i mi moramo biti takvi. “Jedna lasta ne čini proleće”, ali, jedan po jedan biser – i vremenom možda dobijete pristojnu nisku!
              
Danas malo znače tradicionalne vrednosti, ali, treba ovo malo što ih je ostalo da čuvamo. A to se svakako ne postiže organizovanjem parada – ni “Grand”, ni ovih drugih.


autor: Isidora Đolović



Нема коментара: