субота, 18. септембар 2010.

Komunizam i renesansa

      autor: Isidora Đolović

        Odgledavši novu epizodu “Rockovnik”-a, dokumentarne serije koju nedeljom pratim, još jednom moram zaključiti – zaista smo imali inovativnu, svetsku, vrlo originalnu muzičku scenu. Paradoksalno, u vreme političkih stega, umetničke slobode su bile smislenije i veće nego ikad. Naša posleratna kultura doživljavala je preporod…”Kud se delo rockerčića blago”?!?
       To je muzika za sva vremena i zato njena vrednost s godinama sve više raste. Zato su ti albumi danas kultni, harizmatični izvodjaci - žive legende, a priče o njima i tom vremenu tako interesantne za slušanje! Setimo se samo prelepog, divnog Gorana Miloševića, ili Alena u heavy-metal eri “Divljih jagoda”, ili mladog Vlade Divljana…a za muškarce, glavne “mačke” bile su Marina Perazić, Vesna Vrandečić, Anja Rupel, Zana Nimani…Jugoslavija je bila pravi rasadnik talenata, šta nam se desilo?!? Sada smo toliko daleko od tog kvaliteta, skoro je NEMOGUĆE povezati drzavu u kojoj je Ceca najveća zvezda, Karleuša najoriginalnija, a Stoje i Anabele najveće ribe…sa podnebljem koje je iznedrilo jednog Milana Mladenovića, Margitu Stefanović, Džonija Štulića, Darka Rundeka, Željka Bebeka, Vlatka Stefanovskog, Josipu Lisac, Bebi Dol i ostale face. Ono što su na zapadu bile Debi Hari i Pat Benatar, kod nas je bila Sladjana Milošević. Davorin Popović je imao pevačku tehniku dostojnu inostranih legendi, a Čola je bio pop-zvezda kakvu Balkan više nikada neće pronaći. "Novi talas" je stigao kod nas paralelno sa trijumfom na britanskom i nemačkom govornom području, pa je u svim središtima bivše Jugoslavije došlo do prave ekspanzije darovite, vredne i kreativne omladine udružene u bendovima. Novi talas, New primitives/ Nadrealisti, Synthpop, Neue Slowenische Kunst, Neo-Rockabilly, Hit meseca, YU rock misija...za svaki svetski pravac imali smo domaći pandan, kao i niz "samoniklih", potpuno autentičnih pokreta. Njihov entuzijazam i životna energija ostavili su večita umetnička dela, koja i danas deluju jednako sveže i aktuelno kao u trenutku nastanka. Beogradska, zagrebačka i sarajevska škola su nam dale čitav niz sjajnih pojava.
          Sad Bora Djordjević piše pesme za Cecu Ražnatović, a umesto Hajdučke česme imamo Lukasov spektakl u “Areni” (ne mislim na Džordža Lukasa i “Star wars”!).”Sad, but true”…Kako i ne bi, u vremenu kada više nije "IN" biti intelektualac, omladina više ne diskutuje o pročitanim knjigama, niko ne zna stihove napamet, nije više prestizž nabaviti LP plocu- sve je dostupno odmah i sada, preko "fejsa" i "jutjuba", samim tim i uzeto zdravo za gotovo. Zašto bi se mučili, kad učešćem u "Velikom bratu" možemo brzo doći do love? Zašto se truditi za bilo šta? Biće da je nešto “u vodi”, jer je u celom svetu tako. Bilo mi je jako dirljivo ono što je Loša u emisiji “Balkanskom ulicom” rekao o tom vremenu kao “viteškom”, naivnijem i nevinijem. Ljudskijem.
          Verovali ili ne, Beograd je 1986. bio kandidat za domaćina Olimpijskih igara za 1992. godinu. Kao što je poznato, Barselona je dobila tu čast (a u godini održavanja najvećeg sportskog takmičenja na svetu, mi smo se uveliko satirali u krvavom gradjanskom ratu). Ipak, imali smo potencijal koji nam je danas apsolutno nedostižan. Promotivni spot koji predstavlja lepote naše prestonice (pevala je Nataša Gajović, tada u "Zani", kompozitor - Laza Ristovski):

        Sve se menja i sve teče, nekad uzvodno – nekad nizvodno. Bojim se da smo kolektivno zaboravili da se držimo prave bujice, one valjane. Pa nam dobre stvari prohujaše sa vihorom!

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...