четвртак, 12. август 2010.

Only the good die young?

Isidora Đolović

Moram priznati da do juna prošle godine nisam bila fan Majkla Džeksona, ne u pravom smislu reči. Poštovalac njegove muzike - DA, i što sam starija, sve više otkrivam njene vrednosti. Od kada znam za sebe, znam i za LP "Thriller" koji se nalazi u kolekciji mojih matoraca, a istoimeni spot mi je kao klinki uterao strah u kosti, toliko da sam tek pre par meseci smogla hrabrosti da ga ponovo odgledam...i otkrijem da je sjajan!) Ali, kada je reč o njegovoj ličnosti i delima, bila sam krajnje neupućena. Ako bi se i povela priča o dotičnom muzičaru, robovala sam - NAŽALOST - predrasudama koje i većina drugih gaji, predrasudama stečenim na osnovu stvari koje sam čula negde u prolazu, bez većeg udubljivanja u iste. Međutim...

Nakon vesti o smrti najvećeg pop muzičara svih vremena, zainteresovalo me da vidim o čemu se tu zapravo sve vreme radilo, ko je taj čovek u stvari bio i jesu li tolika pljuvanja imala realnih, logičnih osnova. Odgovor je bio - NE.
 

Pozabavivši se temom, pruživši šansu i objektivno sagledavši činjenice, došla sam do tužne i tragične priče vanserijski talentovanog autora, velikog humaniste i dobrotvora, čoveka skrhanog i opterećenog sopstvenom tragedijom (traumatično detinjstvo; kompleks niže vrednosti; teška bolest zbog koje je od naočite pojave kakvu je imao `80-ih postao onakav kakvim ga pamtimo mi mlađi ; pogrešni ljudi koji su ga celoga života okruživali) i na nju pridodatim napadima okoline i medija sa svojim standardno besmislenim i glupim pričama. Čini se da je prema Džeksonu javnost bila naročito surova, na kraju ga i uništivši. Kao što to obično biva, sada ga uzdižu, hvale i veličaju. Dok je čovek bio u životu, nisu ga štedeli sa svojim uvredama, spletkama i pokušajima da ga prikažu kao neuračunljivog nasilnika, zlostavljača dece, izopačenu nakazu.
 

Završio je kao i mnoge velike ličnosti XX veka pre njega - Elvis, Ledi Dajana, Merilin Monro, Džejms Din, Morison, Mark Bolan, Lenon, Majkl Hačins...Pridružio im se na blistavom nebu umetnosti, a ostaje njegova muzika da živi i inspiriše sve koji su spremni da je iskreno prihvate. Ostaje da nas poziva na otvaranje očiju pred realnošću oko nas, na budjenje svesti pred sopstvenim pogrešnim koracima kojima uništavamo svet i sebe same, na ljubav koja nije samo u frazama. Da zabavi i fascinira.

Rest in peace, Michael...and THANK YOU FOR THE MUSIC!

Нема коментара: