недеља, 28. јун 2020.

3-u-1: Sarajevski atentat na filmu

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan podsećamo se jednog od onih događaja koji su preusmerili tok istorije. Kakav god stav pojedinačno imali o sto šest godina dalekom vidovdanskom atentatu u Sarajevu, njegovo predvečerje, akteri i posledice ne prestaju da provociraju polemike, pretpostavke, maštu generacija koje su dolazile i još se pridružuju dugom nizu. Kao takav, prekretnički čin članova Mlade Bosne odavno je naročito intrigantna tema za stvaraoce u različitim oblastima umetnosti, koji dobro znaju da stvarnosne drame najbolje podstiču nastajanje (polu)fiktivnih rekonstrukcija. Do danas se mnogo dobrih glumaca našlo u ulozi Gavrila Principa, posvećen mu je veliki broj dramskih tekstova, čak se ni suštinski odnos pojedinca prema temi ne razlikuje mnogo uprkos vremenskoj distanci: barem kada posmatramo neke od najistaknutijih primera iz minulih decenija, težnje ka istorijskom revizionizmu su nemoćne pred snagom ljudske drame. Tokom godina za nama, predstavljeni su pozorišni komadi „Zmajeubice“ i „Mali mi je ovaj grob“, serija „Branio sam Mladu Bosnu“, kratkometražni film „Sjene“, austrijsko ostvarenje „Atentat“ – da nabrojim samo najpoznatije, a moje tekstove na ovu temu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi uporedni pregled tri viđenja iz jugoslovenskog ugla.

недеља, 21. јун 2020.

Ekspanzija TV narativa (2), contra: „Il Paradiso delle Signore“, sezona III

komentariše: Isidora Đolović

U prošlonedeljnom tekstu sam se pozabavila pitanjem uspešno iskorišćenog proširenja formata televizijske serije „The Outpost“ kroz bonus epizode i budžetska sredstva srazmerno kojima je jedna fantazijska tvorevina, zadržavajući nepretencioznost, pružila mnogo osnova za poverenje producenata i buduća ulaganja u priču koja se lepo razvija. Isto se, nažalost, nipošto ne može reći za italijanski „Ženski raj“ (Il Paradiso delle Signore), čiji sam nastavak počela da pratim otprilike u isto vreme kao i “Predstražu”, iako me unapred obeshrabrilo saznanje da je došlo do korenitih promena u njenoj strukturi. Isprva veoma kvalitetno RAI-jevo dramsko ostvarenje (sa kojim sam vas ukratko upoznala OVDE; prve dve sezone, u svetlu razočarenja nastavkom, zaslužuju pojedinačne recenzije negde u budućnosti bloga), pretvorilo se u tipičnu sapunsku operu, sa vrlo tankom povezanošću uz prethodne sezone i još tanjim motivima da se nastavak (od februara ga emituje RTS2) uopšte snimi. Njime je priroda početne zamisli do neprepoznatljivosti izmenjena, tako da je krajnje upitno zadržavanje naslova kao, uz glavnog junaka, jedine preostale veze sa prvobitnim tokom priče.

субота, 20. јун 2020.

Subota sa knjigom: „Uhvati zeca“

piše: Isidora Đolović

Mnogo pre nego što sam započela druženje sa romanom “Uhvati zeca” (Kontrast, 2018.), bila sam spremna na pobunu protiv svuda “iskačuće” odrednice srpska (balkanska) Elena Ferante, kao prilično nepravedne prema mladoj autorki Lani Bastašić. Razlog je jednostavan, ne volim naviku da baš svemu što vredi prilepimo nesvesno samopotcenjivačku etiketu naš-taj-i-taj (sledi ime nekog svetskog lika). Međutim, što sam dublje zalazila u priču, odmičući sve dalje, navedena sličnost se nametala sama od sebe. Da, istina je: Bastašićeva i Feranteova na gotovo identičan način prikazuju žensko prijateljstvo i, ne, to uopšte nije loša stvar. Ali, ono što Laninu prozu bitno udaljava od bilo kakvih početnih srodnosti, svrstavši je pre par godina i u uži izbor za 65. “NIN”-ovu nagradu, tiče se na poseban način obrađenog fenomena „zatrovanosti“ podnebljem. Usled toga, pred našim očima nastaje balkanska balada pod čijim se melodijama razvija interesantna psihološka priča. 

недеља, 14. јун 2020.

Ekspanzija TV narativa (1), pro: „The Outpost“, sezona II

komentariše: Isidora Đolović

Razmišljajući o tome kako, nasuprot (bez dobrog razloga) prebrzo ukinutim, postoje serije kojima velikodušno biva pružena druga šansa (ili možda nagrada za postignuti kvalitet) u vidu produžetka, došla sam na ideju da razmotrim kakav je uticaj proširenja većim brojem epizoda, u boljem (ZA) ili gorem (PROTIV) smislu. Na primerima dve žanrovski potpuno različite serije, koje sam u kontinuitetu pratila od početka ove godine (i to ne tzv. „bindžovanjem“, već epizodu po epizodu, sa određenim vremenskim razmakom), a kontrastiranjem njihovih tekućih u odnosu na prethodne sezone, pokušaću da istaknem uočene razlike. Neke su, kao što će se primetiti, poslužile na korist priče, dok su druge namenski uvedene radi zaokreta od (dobre) drame ka sapunici. Pozitivan primer predstavlja serija „Predstraža“ (The Outpost) o čijoj sam prvoj sezoni pisala OVDE.

субота, 13. јун 2020.

Subota sa knjigom: „Priča o izgubljenoj devojčici“

piše: Isidora Đolović

Počelo je ne baš optimistično. Svi su euforično hvalili „Moju genijalnu prijateljicu“, tako da je makar podsvest morala usvojiti tuđa, a razviti sopstvena velika očekivanja. I ništa nije lakše nego da se ona iznevere. Srećom, kada postoje talenat i prostor za poboljšanja, početni utisci se lako koriguju, pa se već sa drugim tomom sve promenilo. Uvučena sam u književnu „mašinu“ Elene Ferante i povratka nije bilo. Sa svakim narednim korakom, sve tešnje sam se vezivala za radnju i likove, pa se uoči čitanja poslednje knjige uveliko javila tuga zbog svesti da je to - kraj. Nema više. Istovremeno, želju da u nedogled produžim jedinstveno iskustvo boravka u svetu dveju neobičnih junakinja, pobedila je znatiželja da se celina zaokruži. Završnica naslovljena “Priča o izgubljenoj devojčici” (BOOKa, 2018; orig. „Storia della bambina perduta“, 2014.) vodi nas kroz zrelo doba junakinja, od sredine sedamdesetih godina prošlog veka do trenutka pripovedanja (odnosno, zapisivanja) u kome smo se nalazili na samom početku priče. O prethodnim delovima napuljske tetralogije pisala sam OVDE.

недеља, 07. јун 2020.

„Bal na vodi“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

Od inostranih kritičara uglavnom predstavljan kao Eastern European coming of age film, sa posebnim naglašavanjem pogleda na svet mladih iz jedne komunističke države, „Bal na vodi“ se danas ubraja među kultna domaća ostvarenja. Snimljen u poslednjem zamahu bogate jugoslovenske kinematografije, sa taman dovoljno distance i vazduha slobode u plućima da se kritički osvrne na posleratno društvo, film Jovana Aćina je, pre svega, melanholična, emotivna priča o prvim prijateljstvima i ljubavima, bolnom odrastanju i skupo plaćenoj naivnosti, koja podjednako dobro funkcioniše na simboličkom nivou. Romantično svedočanstvo o jednom istorijskom trenutku u isti mah je gorka povest stupanja u svet odraslih, nakon koje ostaju metalno gorak ukus i setna, tugaljiva uspomena. Svojom estetikom svrstava se rame uz rame sa „Lajanjem na zvezde“ i „Višnjom na Tašmajdanu“, s tim što je njegova paralelna, pozadinska linija sižea mnogo zlokobnija.