Gradovi
– večita inspiracija pesnika, putopisaca i avanturista. Njihova buka, brzina,
treperava svetla što mame, velika obećanja kojima volimo da verujemo.
Urbanizacija već par vekova unazad predstavlja i „najveće zlo“ i osnovni
preduslov progresa. Na rečima, većina daje prednost seoskoj idili, iako bi svi,
ako je suditi prema njenoj pretrpanosti, radije živeli u „betonskoj džungli“.
Kada ste rođeni u gradu, koliko god (ne) bio veliki, vene vam damaraju njegovim
ritmom i vezani ste za saobraćajnu vrevu, izopštenost u gomili prolaznika,
bulevare, stajališta. Nerviraju vas, ali ih podjednako jako volite. Čak i sada,
tužno opusteli gradovi širom sveta ne gube privremeno pritajenu energiju i duh.
Samo se prisećaju šta se izgubilo u dosadašnjoj brzini, a koje to pouke,
nadajmo se, možemo izvući iz svega. U nastavku slede pesme čije su stvaranje
nadahnule neke od najlepših svetskih lokacija, ujedno im u manjoj ili većoj
meri prema sebi oblikujući pretežni ton. Ako se možda pitate zašto nema
Beograda: u skladu sa naročitim mestom koje sam mu odavno izdvojila u svom
srcu, već je dobio posebnu MUZIČKU LISTU.
10.
Michael Jackson – “Stranger in Moscow”
Majkl
Džekson je verovatno poslednji muzičar za koga biste očekivali da će snimiti
pesmu u bilo kakvoj vezi sa Moskvom, pa ipak se i to desilo sredinom
devedesetih. Ruska prestonica je, istini za volju, oduvek na dvosmislen način
fascinirala Amerikance. Ponekad se čini da još nisu čestito napustili
hladnoratovsko doba, kada se kostimi KGB agenata verovatno samo zahvaljujući
prevelikoj kolektivnoj paranoji nisu nalazili među izborom za maskenbal u
okviru Noći veštica! I maske i svojevrsni lov
na veštice tih godina su postali deo Džeksonove životne priče. “Stranac u
Moskvi”, njegova možda najličnija pesma, nastaje u periodu nezamislivog
medijskog pritiska, započetog optužbama za pedofiliju 1993. godine i
nastavljenog sve do kraja njegovog života. Osećao se loše zbog neosnovanih
kleveta, izvrgavanja ruglu usled promenjenog fizičkog izgleda, karikiranja,
nadimka Wacko Jacko i rastuće
zavisnosti od lekova (danas znamo da su uzrok većem delu problema sa njegovom
pojavom i ponašanjem bili bolest vitiligo i posledice zlostavljanja
pretrpljenog u detinjstvu od strane rođenog oca). Pesma opisuje doživljaj
napuštenosti, izopštenosti i duboke osame, pocrtane završnim, “isledničkim”
narativom na ruskom jeziku.
9.
Freddie Mercury & Montserat Caballe – “Barcelona”
Suvereno
pozicioniran na prvom mestu većine lista najboljih rok pevača svih vremena,
Fredi Merkjuri je privatno bio dugogodišnji zaljubljenik u operu. Naročito mu
se dopadao sopran španske dive Monserat Kabalje, pa je, sredinom osamdesetih
gostujući na tamošnjoj nacionalnoj televiziji, javno izrazio želju da je
upozna. Susret upriličen u februaru 1987. prošao je, na obostrano zadovoljstvo,
toliko uspešno da se Monserat, čim je objavljeno da je njen rodni grad izabran
za domaćina Letnjih Olimpijskih igara '92., setila Fredija. Ponudila mu je da
zajedno snime, ne samo prikladan singl, već čitav album posvećen Barseloni.
Međutim, zbog teškoća sa uklapanjem slobodnih termina u rasporedu, a nasuprot
tome bliženja roka za podnošenje kandidature ('88.), Fredi je sam ušao u
studio, otpevao pesmu – uključujući Monseratine deonice, falsetom – pa joj
poslao traku kako bi se što bolje pripremila za konačnu, zajedničku sesiju. Planirano
je da ovaj duet otvori najveću sportsku svečanost na svetu, ali je Fredi,
nažalost, preminuo 24. novembra 1991. godine. Narednog leta, Kabaljeova je
nastupila sama, uz njegove snimke emitovane na ekranu u pozadini. Jedna
zanimljivost: Barselona je u trci za veliku čast organizovanja Olimpijskih
igara „potukla“, između ostalih, Beograd (moj otac i dalje ima brošuru koju je
SFRJ izdala u sklopu prezentacije naše prestonice), čiju je promotivnu temu
1986. snimila grupa „Zana“ („Belgrade, my Belgrade“). Kada je zaista
došlo vreme za održavanje Igara, zbog građanskog rata i sankcija bilo nam je
zabranjeno učešće.
8.
Divlje jagode – “Sarajevo, ti i ja”
Divna
pesma sa ratne ploče “Divljih jagoda”
nije jedina posvećena Sarajevu (tu su nešto raniji doprinosi Kemala Montena,
EKV-a, Dina Merlina), ali je kontekst nastanka i poruka koju nosi čine naročito
važnom. Iako se ne zna ko je „vila s Mojmila” (ponegde se nagađa kako je reč o
Liljani Matić, kasnije Vojičić – Tifinoj supruzi), ovo je univerzalno emotivno
svedočanstvo svih nacionalno mešovitih ljubavi koje je raspad Jugoslavije
pokušao (i u mnogo slučajeva, nažalost, uspeo) da uništi. Autor teksta je Gojko
Bjelac, a podstrek mu je dao Zele Lipovača 1992., duboko uznemiren strahotama
koje su se dešavale svuda oko njih.
7. Film – “Zagreb je hladan grad”/ Merlin – „Svjetla Zagreba“
Da
li je bratska nam prestonica zbilja „hladna”, ne bih znala da odgovorim, ali
joj je novotalasna scena zauvek utisnula izvestan pečat avangarde. U numeri sa
kultne ploče „Zona sumraka” (1982), čiji je tekst napisao Jura Stublić,
oživljava atmosfera osamdesetih, hladnih haustora i izlazaka u klubove pred
čijim se ulazima tiskaju mladi postpankeri, koristeći priliku za još jednu
pljugu do početka svirke.
Kao
spoj nespojivog u jednoj kategoriji, sledi pesma iz ranog opusa Edina Dervišhalidovića,
sa prvog albuma njegove tadašnje grupe (po kojoj će docnije uzeti scenski
pseudonim) Merlin, „Kokuzna vremena“.
Nažalost, nije mnogo poznata, pa je samim tim nepravedno zanemarena, iako
predstavlja sigurno jednu od najboljih koje je snimio u dugoj karijeri.
6.
Marc Cohn – “Walking in Memphis”
Postoji
i verzija koju izvodi Šer (snimljena 1995.), ali mi se četiri godine stariji
original uvek više dopadao. Mark Kon je opisao kao stoprocentno autobiografsku priču o Jevrejinu koji voli gospel i
preduzima pravo spiritualno putovanje u srce američkog bluza. Inspirisao ga je lekoviti
boravak u Memfisu '85., usred ozbiljne stvaralačke blokade koja ga je
obeshrabrivala. Iako je pesma 1992. zaradila „Gremi“ nominaciju, Konu je
priznanje stiglo u sasvim drugoj kategoriji (najbolji novi umetnik). Dve posete
opisane u strofama bile su namenjene crkvi (tokom nedeljne propovedi prečasnog
Ala Grina) i robinzonvilskom Hollywood
Caffe-u (gde je nastupala Mjuriel Dejvis Vilkins, učiteljica u penziji).
Plave antilopske cipele (blue suede shoes)
pesnika odvode i do Grejslenda, stazama kralja
rokenrola. Svaki grad ima jednu ili više senki velikana, koje kao da prate
svaki naš korak u mestima gde su ostavili najveći trag.
5.
The Doors – “L.A. Woman”
Na
sličan način, prisustvo Džima Morisona, mada je sahranjen u Parizu, verovatno
najsnažnije možete osetiti boraveći u gradu
anđela, stihovima dvostruko vrednovanom kao, čas City of light – čas City of night. Ova pesma čitavom svojom
dužinom stvara doživljaj vožnje nekim od kalifornijskih bulevara, dok se
približava veče i senke polako osvajaju palme pokraj kolovoza. Nalazi se na
istoimenom albumu, sadrži čuvenu frazu Mr.
Mojo Risin’ (anagram Morisonovog imena), a spot je četrnaest godina nakon
smrti kolege režirao klavijaturista „The Doors”-a, Rej Manzarek. Podjednako je
dobra obrada Bilija Ajdola, objavljena 1990. na ploči “Charmed life”.
Dvadeseta
je godina otkako nisam bila na letovanju. Verovatno sudbina smatra da mi je
više nego dovoljno bilo što sam kroz čitavo rano detinjstvo nezanemarljiv deo
raspusta provodila na crnogorskom primorju. Od svih posećenih gradova, samo
jedan mi se toliko svideo da stojim pri mišljenju kako bih tamo mogla čak i
živeti. Doduše, pobratim Marko tvrdi da je, posebno zimi, Kotor čista
monotonija i depresiva, ali, ne marim! Pesmu Galije znam duže od samog grada, kao klinci smo se zbog
provokativnog video-spota stideli (manekenka, Stanislava Dimitrijević, postaće
prva srpska „Plejboj“ zečica), a zbog teksta dugo mozgali koliko to Kotor ima vekova, kasnije i kako može da usnama miluje i prstima šapuće. Odlična, vanvremenska stvar. U istu kategoriju bi
mogao otići Bajagin „Montenegro“, koji me uvek vrati putovanju „jugićem“ kroz
kanjon Morače. Inače, devojka iz pesme ima barem 22 godine, s obzirom na to da
se grad prvi put spominje u drugom veku pre nove ere, dok ga pod današnjim
imenom istorija zna od 9. veka.
Posle
kamenog primorskog grada – kamena cesta za irsku prestonicu. Nisam imala srca
da razdvojim numere, niti da onu „viška” hladnokrvno odstranim sa liste. Eh, ta
Irska! Priča za sebe u svakom mogućem smislu. Pesma nastala u XIX veku delo je
D.K.Galvana, napisano za Harija Kliftona koji je nastupao u, tokom viktorijanskog
razdoblja popularnim, koncertnim dvoranama. Tekst opisuje putovanje od
Liverpula do Tjuema, peške i kroz mnoge avanture, a numera je doživela
nepregledno mnogo izvođenja i obrada. Najviše mi se dopada verzija naših
“Kelta”, objavljena 1999. na albumu simboličnog imena, “Green roses”. Dopala se
mnogim Ircima – ima li većeg komplimenta za neverovatnog Acu i ekipu? 3. Ultravox - “Vienna”
Prekrasna,
neoromantičarska, avangardna vizija prestonice „bel epoka“ predstavlja do danas
najveći komercijalni uspeh britanskog sastava „Ultravox“. Našla se na
istoimenoj ploči iz 1981., kada osvaja Brit
nagradu za singl godine, a izvedena je i četiri leta kasnije, na Vembliju, u
okviru Live Aid-a. Članovi grupe su
želeli da postignu zvuk koji bi se u najvećoj meri približio kasnom romantizmu
devetnaestovekovne klasične muzike. Pevač i tekstopisac, Midž Jur, isprva je na
pitanja novinara odgovarao da mu je nadahnuće stiglo posle gledanja filma
„Treči čovek“ (1948.), da bi kasnije priznao kako je u pitanju izmišljotina: Zapravo
smo želeli da kompozicija bude veoma pompezna u središnjem delu, proređena pre
i nakon toga, ali sa tipično „preteranim“ klasičarskim krajem. Ako već
sama pesma nije, spot koji je prati sasvim sigurno aludira na spomenuto
ostvarenje. Većim delom je sniman u Kovent gardenu i starom severozapadnom
londonskom distriktu, na lokaciji čuvenog art deko pozorišta „Gaumont State
Cinema“, dok je druga polovina završena u Beču. Nadgrobni spomenik koji se vidi
u spotu pripada Karlu Švajghoferu, austrijskom proizvođaču klavira.
2.
The Clash – “London calling”
Vajldovi
dokovi i „jazbine“ uz Temzu po kojima se u maglovitim noćima povlačio Dorijan
Grej, oživeli su još jednom kroz zvuke pobunjene gitare Džoa Stramera. Jasno mi
se stvaraju slike Londona noću, dok slušam kako ritam sekcija „odbrojava“
svoje. Ipak, namera pank družine bila je drugačija: kada su '79. napisali ovu
pesmu za istoimeni dupli album, Stramer i Mik Džons su bili zaokupljeni
društveno-političkom situacijom. Dok naslov namerno podseća na BBC-jev apel tokom Drugog svetskog rata,
tekst se osvrće na različite aktuelnosti, od brutalnosti policije i nuklearnih incidenata,
do pretnji izlivanjem Temze. Zatvara ga simuliranje Morzeovog koda za S-O-S, otuda tako upečatljiva
postapokaliptična atmosfera.
I…da,
mogli ste očekivati! (Tačno mi se “javlja” da će jednoga dana nekome toliko
dozlogrditi sve ovo, pa će reći: “Neka neko otvori humanitarni fond i pošalje
ovu jadnicu u Pariz! Toliko vene za njime, ne mogu više da je čitam! Idi i
nagledala se, dabogda!”) Tačno deset godina je mlađa i barem toliko puta
različita od prethodne numere. Iako povlači izlizanu, mojoj malenkosti ogavno
dosadnu vezu Pariza sa ljubavlju (oduvek mi je više bio -
grad svetlosti) i romansom (zašto ne -
umetnošću?), kako zanemariti činjenicu da uopšte postoji hard/glam rock pesma
koja govori o mestu iz mojih snova i njegovom neodoljivom zovu? Namerno sam je
stavila tik uz skoro-pa-istoimenu stvar iz žanra sa kojim je u večitoj svađi,
jer su obe zaista odlične. Kako volim da tumačim refren? Ta „ljubav što gori
duboko u mom srcu“ usmerena je ka Parizu, zbog čega i čujem kako „doziva“. U
tim trenucima se maštarije i nade, skoro do kraja pokopane realnošću, iznova
probude, a samo jedna pomisao zaokuplja svest: I must go where my soul wants to lead...Jer, gradovi se povezuju sa
našim dušama i, kada do toga dođe, nema sile prekida. Kao ni sa Beogradom.