Blog Stalker?

(vanredna kolumna)

piše: Isidora Đolović

Baš kao biće iz mašte Brema Stokera (Bram Stoker), virtuelne psihičke i mentalne krvopije koje bismo mogli nazvati blog stolkerima, vrebaju iz dubina Internet mraka. Šta ih to privlači, nije sa sigurnošću utvrđeno, ali zna se da dejstvuju iznebuha, podmuklo i s vremenom paranoidno. Pokušaj da ih se otresete nalikuje uklanjaju krpelja, a oporavak može potrajati duže od vremena potrebnog da se izlogujete. Nažalost, postoje samo dva (poznata) načina prevencije: sasvim obrisati stranicu i više se ne oglašavati u javnosti, ili ignorisati sve, uzdajući se da imaju toliko razum(evanj)a da sami odustanu. Pretpostavljam da se svako sa nešto dužim blogerskim stažom barem jednom u životu suočio sa sličnom, istinski neprijatnom situacijom. Ili ste možda, u neznanju, sami preterali i počeli da se ponašate kao jedan od njih? Pošto su mi se u relativno kratkom vremenskom razmaku dogodila dva prilično drastična slučaja ove vrste, bacivši me u ozbiljno preispitivanje, odlučila sam da napišem jedan vanredni tekst na temu o kojoj bih volela da razmenim mišljenja sa, prvenstveno, blogokolegama – ali i svim učesnicima u ovakvom obliku komunikacije. Da li ste imali slična iskustva i na koji način ste se izborili sa, u blažem obliku nesporazumom, a u težem nimalo naivnim problemom? Kako razlikovati čitaoce koji su se samo pogrešno postavili od onih čija “podrška” to zapravo i nije?

Mnogo pre nego što je kovid 19 primorao čovečanstvo da se povuče, svako u svoju „ljušturu“ i sa okolinom komunicira posredstvom tehnoloških pomagala, virtuelizacija stvarnosti je uzela maha. Iako se odnosi uspostavljeni putem društvenih mreža, naravno, teško mogu izjednačiti sa stvarnosnim (a u mnogim slučajevima ne bi ni trebalo), istina je da se zasnivaju na identičnim obrascima. Razlika je u tome što anonimnost i pozicija (bezbednog?) skrivanja iza imena/nadimka i avatara/fotografije, koji uopšte ne moraju biti pravi, umnogome ohrabruju pojedince da se ponašaju na način koji im se u realnom okruženju možda ne bi olako tolerisao. S druge strane, Internet revolucija je omogućila zaista neverovatnu dinamiku razmene informacija, dostupnost sadržaja i priliku da nam u vidokrug dospeju mnogi talentovani, vredni, zanimljivi ljudi koji, iz najrazličitijih razloga (od stidljivosti i nesigurnosti, do nedostatka protekcije i „laktaroških“ veština koje bi ih dovele do javnih glasila) nemaju šansu za to u svom okruženju. Blogovanje im je pružilo slobodu i podsticaj, istovremeno izazivajući ozbiljnu nedoumicu: da li ste, budući po prirodi osetljivi, sumnjičavi i oprezni, spremni na sve izazove ovakve aktivnosti?

Da se odmah razumemo, moje iskustvo u dosadašnjoj nepunoj deceniji pisanja bloga većinom je više nego pozitivno, o čemu sam u par navrata i govorila kroz prigodne tekstove. Pa, ipak, koliko god bili oprezni, ne možete baš uvek i baš sve držati pod kontrolom, tako da će se (u najboljem slučaju povremeno) pojavljivati i neprijatni, neumereni, neprimereni komentari od strane  čitalaca. Ponovo će vas zaokupiti dileme poput: kako ostati pristojan i ljubazan, a ipak staviti do znanja dotičnima da su preterali? Kako zaštititi svoj duševni mir, a ne uvrediti druge, možda ipak nesvesne efekta koji njihove reči imaju? Mrežom danas kruži mnogo usamljenih, nestabilnih ljudi, sklonih razvijanju fiksacija, traženju konflikta, u najkraćem – cyberbullying-u iliti „onlajn nasilništvu”. Imajući to u vidu, da li je važnije ispoštovati svakog posetioca, odgovoriti na komentar ukoliko on prelazi okvire diskutovane teme teksta, ili je ipak mudrije (i ekonomičnije!) selektivno pristupati reakcijama čitalaca? Možda najvažnije pitanje glasi: do koje je mere bezbedno otkrivati stvari o sebi u strogom kontekstu predmeta teksta, a da to ne bude naknadno zloupotrebljeno od strane ljudi čiji motivi nisu uvek potpuno jasni, ni sasvim dobri?

Tekstove sam počela da potpisujem punim imenom i prezimenom (obrazloženo OVDE) nakon dve neprijatne situacije. Otprilike treće ili četvrte godine postojanja bloga, slučajno sam otkrila da je jedan bosanski portal maznuo moj članak o pevačici Amili Sulejmanović (samo ga „prevodeći“ na ijekavicu), dok je izvesna „novinarka“ Nataša Ilić u celini parafrazirala tekst posvećen Draženu Ričlu Ziji, tragično nastradalom prvom pevaču „Crvene jabuke“. Zatim je izvesna Bojana Erić, mlađa koleginica, preuzela moju recenziju romana „Duet duša“ Ane Atanasković, sa plagijatom se čak prijavivši za novinara-volontera tadašnjeg portala „Bulevar umetnosti“. S obzirom na to da sam, ironije li, u to vreme uveliko pisala za isti, odmah sam intervenisala kod urednice i podnela dokaze o krađi. Naposletku, jedno od najružnijih iskustava, koje me čak i rasplakalo, bio je napad pisca Dejana Stojiljkovića skrivenog pod pseudonimom Kapetan Kovalski na moju negativnu, ali ne i omalovažavajuću, kritiku „Konstantinovog raskršća“. Njegovi „protivargumenti“ su se zasnivali na izvlačenju mojih rečenica iz konteksta, prekrajanju i krpljenju iskaza tako da zvuče kao da sam priglupa. Na stranu to što se kasnije ispostavilo da je isto radio u slučaju svakog negativnog prikaza svojih knjiga, kao i da je prošle godine obrisao sve svoje komentare sa sajta „Goodreads“ – bilo je zaista nedostojno ozbiljnog čoveka i popularnog autora. Do tada sam se potpisivala kao „Crna dama“ (ne po Šekspiru, već grupi „Smak“), međutim, baš zbog najdubljeg gnušanja prema anonimusima koji tako besramno prisvajaju ili nipodaštavaju tuđe reči, odlučila sam da ubuduće uvek stojim iza svakog svog autorskog retka.

To je, na svoj način, takođe nosilo mnoge opasnosti. Pre nekoliko godina sam bila redovni kolumnista jednih lokalnih novina i pripadajućeg im portala. Pisala sam o društveno-političkim pitanjima iz malo drugačijeg ugla, o kupovini diploma i „odlivu mozgova“, učmalosti malog grada, feminizmu, štrajkovima prosvetara, izbornim krađama i manipulacijama (sve te kolumne možete pročitati i ovde). Ni za jedan jedini od preko četrdeset tekstova nisam dobila ni čokoladu, kamoli honorar od urednika, iako mi još uvek na ulici razni ljudi, onako stidljivo, čestitaju „na stavovima i kičmi“, a vlasnik portala kaže da sam bila „njihov najbolji novinar“. Više je bilo najokrutnijih uvreda izbljuvanih direktno iz botovskih tastatura. Pošto je urednik, bez pitanja, uz svaki naslov stavljao moju fotografiju i zvanje, „hrabri“ anonimusi su me nipodaštavajuće oslovljavali sa devojčice, lutko, mala; zaključujući kako je moja struka ostala u prošlom veku i da pišem kao osnovac; neki su prozivali moje roditelje i poreklo (odakle smo, kada smo se doselili, gde smo kupii stan), navodili kako ne umem da kažem „dobar dan“ (istina je da se, verujem, niko od nas ne javlja baš svima iz kraja: u mom slučaju, to su ljudi koje ne poznajem – pa nikad nisam ni sigurna kako izgledaju; i primitivci iz stana iznad, sa kojima nismo u dobrim odnosima). Vrhunac je bilo potezanje mojih podataka sa bloga, kada su me prozvali da sam lažov i poštovalac „Dveri“ jer sam za diplomski pisala o Crnjanskom kod prof. dr Mila Lompara! Već dugo mi ne pada na pamet da ponovo pišem za taj portal, čak ni komentare. Ograničila sam se na blog, verujući da je to, ipak, mesto dovoljno dobro skriveno od nerazumnih poslušnika, rezervisano za neke lepše, vrednije teme.

Za većinu nas, blog služi iznošenju stavova i utisaka po pitanju važnih, ali i zabavnih stvari, za razmenu preporuka, ponekad edukaciju (kroz razonodu) i neku vrstu promovisanja lepih, zanimljivih primera iz oblasti kulture, umetnosti, turizma, mode, istorije, kulinarstva...Nakon par godina, ukoliko imate sreće i umešnosti da zainteresujete čitaoce svojom posvećenošću, relevantnošću iznetog i originalnošću načina prezentovanja sadržaja, formiraće se izvestan krug ljudi od poverenja koji redovno prate vašu stranicu. Uz izraz, razvijaćete i sigurnost da prostor koji ste osmislili jeste oaza mira, izmeštenosti iz problema svakodnevnice, ali i mogućna „odskočna daska“ za saradnju sa nekom izdavačkom kućom, portalom, novinama ili radio-stanicom. Kao rezultat prvog – dakle, zbližavanja i kreativne razmene sa ostalim blogerima i aktivnim pratiocima – ohrabreni ste da, s vremena na vreme i umereno, podelite poneki lični podatak, sećanje, fotografiju. U svrhe onog drugog – eventualne saradnje sa osobama koje prepoznaju vaš entuzijazam, potencijal i uloženi trud, a u mogućnosti su da pomognu – na većini stranica postoji odeljak O autoru, sa relevantnim informacijama koje se tiču dosadašnjeg rada, obrazovanja i kompetencija ličnosti iza bloga, uz kontakt-mejl: sve u svemu, nešto poput CV-ja u malom. Primetićete da je moj već izvesno vreme obrisan. Zbog čega?

Nažalost, ponekad se dešava da vam se jave opskurni, nametljivi likovi koji su, na osnovu nekoliko članaka i jedne (stare!) fotografije umislili kako ste im baš vi – „srodna duša“. Uopšte se ne šalim, pre nekoliko godina me navodni kum moje dalje rođake (koju sam videla jednom u životu, a i to pre sto godina), krajnje neslanom „šalom“ (mejlom naslovljenim „Kritike, sugestije, pitanja“), pozivao na piće. Uopšte nisam u tom fazonu i bolje da ne znate šta mislim o onlajn „muvanju”, jer nije nimalo pohvalno! Pojave se i osrednji pesnici, iz nekog razloga uvereni da ih baš vi možete povezati sa nekim ko bi objavio njihovu zbirku ili ih zaposlio, kao da u tom slučaju ne biste najpre sami sebi pomogli. Ja sam nezaposlena, u najboljem slučaju me tu i tamo angažuju na određeno vreme, ili dva-tri puta godišnje zaradim neki skroman honorar za lekture/korekture. Izdržavaju me roditelji, dakle, ne raspolažem ama baš nikakvim društvenim uticajem. Bio je tu i navodno (večiti) četrnaestogodišnjak koji vam, kroz pohvalu, naglasi da ste „dvostruko stariji od njega“, pa otuda persiranje – suptilna starosna diskriminacija, nema šta! U naročitu kategoriju spadaju pasivno-agresivne osobe pod čijim se pokroviteljskim pristupom kriju energetski vampiri, veoma su blagoglagoljive i slatkorečive, istovremeno zastupnici određenih (skoro pa sektaških) motivacionih učenja. To su ljudi koji neštedimice koriste vašu učtivost i trpeljivost da razvijaju beskonačne tirade, donose zaključke o vama kao ličnosti, dele lekcije koje im niko nije tražio, obavezuju vas laskanjem i, u zamenu za verbalnu podršku, očekuju da trpite njihove čudne, neumesne hvalospeve koji vuku na „idolopoklonstvo“. Iako nijednim jedinim svesnim postupkom niste dali povoda za tako nešto, oni su isprovocirani ko zna čime, pa ne popuštaju. Osećate se ugroženo, uznemireno, ne razumete čemu tolika euforija s njihove strane, krivite sebe.

Kako obično počinje? Čitalac se pojavi niotkuda, „s neba, pa u rebra“ istrese pohvale na račun vašeg bloga. Zahvalite mu se, kao što je red. Sledi još pisanija, svako duže od sledećeg, čudne opaske iz kojih shvatate da taj neko ne samo što pažljivo čita, nego i pamti svaki (nebitan, usputni) podatak o vama. Dopušta sebi čudnu prisnost, piše vam na mejl, dodaje vas na „Goodreads“-u, prati šta komentarišete kod drugih blogera – čak i kada njih same ne čita. Ovo poslednje važi i za vaše autorske tekstove na teme koje, kako stolker priznaje, uopšte nisu po njegovom/njenom ukusu niti im spadaju u domen interesovanja: ali, eto, pošto vas toliko gotivi, pa čak i voli (!), podnosi žrtvu čitanja o tako dosadnim stvarima….ovde bi vi, jel’te, trebalo da se ponovo osetite loše zbog neuviđavnosti. Kako to, pišete na SVOM blogu o temama koje VAS zanimaju?!? Nečuveno! Manje ili više otvoreno priznaje da ga/je „oduševljavate“, da vas – ako je zrela žena – doživljava poput člana porodice, ili da ste – ako je muško – „privlačni i lepi“ (apsolutno irelevantno za bilo šta u vašoj oblasti, jer niste Zoranah ili Luna Đogani; a posebno ponižavajuće zvuči osobi koja je lečeni anoreksičar i čiji je život u jednom trenutku bio ozbiljno ugrožen usled poremećaja u ishrani). Ponašaju se kao da vas poznaju, te samim tim imaju pravo ili pokriće da donose preuveličane zaključke o vašem životu. Sa svakim komentarom, karakterističnim po svom obilju (usled čega se sitne finese sadržaja i smisla lako izgube iz vida), zapravo vas, k’o fol hvaleći, krajnje perfidno spuštaju u blato. Ne razumeju suptilne signale u vidu kratkih, snishodljivih odgovora ili potpunog povlačenja, sa porukom da su preterali. Ukoliko ne reagujete na vreme, toksični uticaj može potrajati godinama. Kada, poučeni prethodnim lošim iskustvom, odmah odsečno ukažete na problem i da vam je „malo“ neugodno kada vas neko tako svojata posle samo sedam dana virtuelnog poznanstva, počnu da se ponašaju kao histerične ostavljene devojke (obasipaju pitanjima „zašto?“, obrišu profil, sve inkriminišuće komentare i tome slično). U drugim slučajevima, postavši svesni da su preterali, preduhitriće vas „dobrovoljnim povlačenjem“ uz dramatičnu odjavu, kako bi vam nametnuli  grižu savesti.

Šta učiniti? Navedene situacije su, dakako, veoma neprijatne i koliko god se trudili da od samog početka postavite jasnu granicu, ne možete predvideti ko će vam se, moram da se izrazim kolokvijalno, „nakačiti“. Sve u početku deluje bezazleno, ali, čim prvi neobičan komentar upali alarm u vašoj glavi, znajte da je vrag odneo šalu. Po cenu rizika da ispadnete „cenzor“ ili „diktator“, ne smete oklevati. Nikad ne zaboravite: sasvim je legitimno iskoristiti pravo da uspostavite red u SVOM virtuelnom dvorištu. Takođe je normalno da upravljate sadržajima na stranici koju uređujete i koja, uostalom, odražava vaše poglede na svet. Nije u redu da trpite bilo čiji verbalni i psihički teror, tešeći se kako je „sve to samo virtuelna stvarnost“, samim tim manje bitna. NIKO, apsolutno niko nema pravo da zloupotrebi vašu predusretljivost, niti da vam unosi nemir u život izvan kompjuterskog ekrana, lečeći ko zna kakve lične frustracije na osobama koje im se učine pogodnim za to. Tim pre što se ne poznajete (ovi ljudi, naime, uglavnom kriju čak i najosnovnije informacije o sebi „kao zmija noge“; kidišu na tuđu privatnost, dok svoju čine gotovo ekskluzivnom), ne dugujete jedni drugima bilo šta! Kao i u životu, odnosi na mreži (bi trebalo da) se razvijaju postepeno. Svi sjajni ljudi sa kojima sam se upoznala putem bloga ušli su u moj život na normalan način. Gradili smo međusobno poverenje i nismo „gušili“ niti plašili jedni druge. Par puta sam osetila bojazan da, usled krajnje dobronamerne želje da pomognem poboljšanju njihovih tekstova, svojim prijateljicama Katarini i Sari postajem naporna sa svojim (javnim) ispravkama i opaskama. Važno je da na vreme “povučemo ručnu”, ne dozvolivši sebi da postanemo ono čega se gnušamo.

Uvek se trudim da budem korektna prema čitaocima, da nikoga ne uvredim ili isprovociram, da svakome odgovorim na komentar i zahvalim na podršci, jer smatram da je to odraz vaspitanja i da je fer. Mnogi blogeri to ne rade i možda su u pravu – na kraju krajeva, u pitanju je isključivo dobra volja pojedinca. Ja volim da se zahvalim onima koji izdvoje dragoceno vreme za čitanje bilo čega što sam objavila, volim da čujem konstruktivnu kritiku i utiske, da dobijem povratnu informaciju. Ovo je stranica koja okuplja moje prijatelje, prate je ljudi koje godinama znam, moje kolege, urednici, izdavači, moj tata u krajnjem slučaju, kao i njegovi prijatelji, tako da zaista želim - i imam pravo - da kontrolišem sadržaje koji se na njoj nalaze. Nije mi namera da se bilo ko oseća loše i nelagodno na (virtuelnom) terenu koji bi trebalo da bude zajednička oaza mira, kreativnosti i odmora. Svakome sam najiskrenije zahvalna na čitanju i podršci, ali, neka niko od „novajlija” ne misli da, zbog moje neposrednosti, ima pravo da se ponaša kao da smo „zajedno čuvali ovce". Možda drugima takva hrana za ego prija - meni je bljutava. Osetila sam potrebu da to naglasim kako bih predupredila eventualne buduće  neprijatnosti. Baveći se rečima tokom većeg dela svog dosadašnjeg života, iskreno verujem u njihovu snagu i dobrohotnost.

Umesto zaključka: ukoliko vas zadesi Internet-uznemiritelj, reagujte odmah. Ne dozvolite da vas uvuče u svoju priču, jer neće znati da se zaustavi, a svejedno ćete vi biti krivi što ste, tobože, „podsticali“ razgovor. Držite se pristojno, dabome: ali, REAGUJTE. 


* Prekosutra:  Drugi krug muzičke kutije za izolaciju. Tema: Zovi je svojim imenom.