Otkako
je izbila pandemija koronavirusa, pored zvaničnih objava, raznim sporednim
kanalima cirkulišu saveti za borbu protiv nevidljive pretnje ogromnom delu
čovečanstva. Između ostalog, pouzdano nam tvrde da tamjan „ubija bacile“, kunu
se u alkohol, rtanjski čaj, pranje ruku toliko-zarez-tolikoprocentnim
rastvorima...Bezmalo svaki element prirode uzet je u razmatranje od strane
(„)stručnjaka(“). Korona, kažu jedni, nema šanse protiv sunčeve svetlosti i
visoke temperature vazduha. Ako često i
dugo perete ruke vrelom vodom, doskočićete joj pre nego što vas ščepa. Palite
kandilo na ringli šporeta, iako pop ove godine ne dolazi da sveti vodicu -
miris garantovano tamani pošast. Uplašeni, očajni, pa i lakoverni, uhvatićemo
se za svaku slamku obećavanog spasa. Samo još fali da se dosetimo, recimo, prizivanja kiše (plašim se, ipak, da
prošlogodišnje iskustvo sa poplavama ne dozvoljava ni pomisao, kamoli šalu na
taj račun!). Jedna od najopevanijih meteoroloških dogodovština, kako mnogi
stihovi kažu, spira tugu, loša sećanja i strah, a uz to je najviše muzička, budući da jedino kiša ima svoj
specifičan -
ritam.
I
zato su pesme o njoj pravi izbor da: smire, osveže, uspavaju ili rasane, bace u
setu (za prošlošću), udarom na čula usredsrede pažnju (na sadašnjost) i, sve u
svemu, odvrate nas od preokupiranosti brigama. Iako me obično nerviraju sivi
dani kada, zbog padavina, najradije ostajem zatvorena među četiri zida (još
jedna nezgodna slika: tada je, barem, uvek i relativno brzo bilo izlaza!),
volim zvuk kiše i miris koji mokra zemlja oslobađa. Sa nadom da ćemo uskoro svi
moći da nesputano uživamo u čaroliji iznenadnih kasnoprolećnih i letnjih
pljuskova, u međuvremenu vas podsećam na deset pesama sa kišnom tematikom. Kao što ćete i sami primetiti, ravnopravno su
zastupljeni domaći i inostrani primeri (bilo ih je, naravno, još, ali ovo su
moji favoriti).
10. Eurythmics - “Here comes the rain again”
Kao: Grmljavina
pred kišu
Slušati
jedan od najvećih hitova Eni Lenoks i Dejva Stjuarta je poput stajanja na
terasi, gledajući u nebo prtisnuto olovnim oblacima iz kojih samo što se nije
stuštila kiša. Kao iščekivanje nečega što slutimo u strujanju napetosti kroz
vazduh, ali što će doneti razrešenje nelagode i učiniti da se osetimo lakše. O
tome, na neki način, govori i pesma: osećanja materijalizovana kroz
„elektricitet“ blizine vremenske nepogode, pritiskaju nas i opsedaju.
Spasonosno priznanje - kroz dela, a ne samo reči -
učiniće kraj neizvesnosti.
9. Neverne bebe -
“Kiša”
Kao: Preteća
tutnjava u daljini
Ne
znam koliko su mlađi slušaoci upućeni u promene koje su, tokom duge karijere, pretrpele postave popularnog, žilavog sastava. I pre Jelene i Tijane, grupu je od ranih
devedesetih do danas krasilo nekoliko (odličnih) vokala. Moja malenkost pripada
eri Jane i Jelene, čija verzija
“Kiše” mi je još bliža i draža od originalne (otpevane u duetu Gorice Ponjavić
i Aleksandra Tasića; obe verzije postavljam u nastavku). Upravo u toj postavi
sam ih, po drugi put u životu, slušala na Zaječarskoj gitarijadi. Te 2007.
godine, koncerti su, iz razloga kojih se više ni ne sećam, preseljeni na Popovu
plažu, a tradicionalni kamp na obližnju deponiju. Druge večeri, kada su
nastupale “Neverne bebe”, vreme je počelo da se pogoršava, tako da su veći deo
narednog dana i poslednje koncerte festivala kvarili stalni naleti kiše. Možete
li zamisliti kako izgleda boraviti u kamenjaru, blatu i sa zamalo potopljenim
stvarima? Čudno je ova pesma korespondirala sa mojom životnom situacijom u
vremenu nakon toga. Kiša se bližila kao pretnja i jedva sam dočekala početak
studiranja, da napustim grad u kome
ostaju stranci, i niko ko mi znači.
8.
Terence Trent D’Arby - “Rain”
Kao: Razigrane
prolećne vode
Ovo
je jedna od stvari uz koje mogu da izvedem onaj filmski performans na kiši,
dočekanoj radosno i kao da ama baš ništa na svetu ne može da pokvari
raspoloženje u kom se nalazim. Većina prolećnih pljuskova koji me zateknu na
gradskom pločniku tako utiče na mene. Posebno sam volela iznenadne kišne kapi u
Knez Mihailovoj, sa kojih nisam čak ni žurila da se sklonim. Sećam se kako
prodavci kišobrana, planski ili slučajno, baš za takve situacije spremno
vrebaju iz nekog od pasaža; slike uličnih
umetnika prislonjene uz fasade starih zgrada, možda najlepših u prestonici,
pokazivale su gotovo identične prizore na svojim platnima i, taman dok se,
jedna po jedna, pale prve svetiljke, Beogradom se razliva neka čudna, samo
njemu svojstvena, svetlost.
7. Zdravko Čolić - “Oktobar je, počinje sezona kiša”
Kao: Sivi
dan u kome lije kao iz kabla
Ovu
pesmu sam najpre pročitala, na unutrašnjem omotu stare mamine ploče. Reči su me
osvojile pre nego što sam je uopšte čula. Zapravo, bila sam razočarana kada su
se tako zanimljivi stihovi napokon spojili sa melodijom: biće da sam očekivala
nešto više, bolje, drugačije? A u suštini je, ta pesma, zaista dobra, od onih
manje poznatih iz Čoline diskografije. Baš kao slika sa albuma na kome se
nalazi, „Malo pojačaj radio“ (ako me pamćenje ne vara, njegov najrokerskiji),
crno-beli portret u jednostavnom, pomalo ispranom fazonu sivkastih tonova,
numera me asocira na kišni dan, posmatran iz sobe u potkrovlju babine kuće, dok
iznad varoških krovova što se, mokri, u sumrak presijavaju, misli za pogledom
sežu negde neodređeno daleko.
6.
Guns ‘ n’ Roses - “November rain”
Kao: Teška jesenja depresiva
Moglo
bi se reći da fanovi „Gansa“ spadaju u dve podgrupe: onih što vene seku na „November rain“ i osetljive
duše kojima je „Don't cry“ slaba tačka. Bez sekunde razmišljanja, moja
malenkost se priklanja drugom taboru - i to kao stalni
član. Jeste da su ove dve pesme, zahvaljujući video-priči u malom, suštinski
povezane u trilogiju (čini je još „Estranged“), pa ipak se nekako razlikuju
prirode numera i njihovih ljubitelja. Kompozicija pred vama je monumentalna.
Njena ekranizacija do danas ostaje zagonetni predmet brojnih polemika, pre
svega usmerenih na famozni presek koji
odvaja zvaničnu od duže verzije spota: pljusak prekida svadbenu zabavu, gosti
se sklanjaju gde ko stigne i, već u sledećem kadru, nevesta je mrtva. Nasuprot
bizarno dobroj (dakle, i morbidna i sjajna) vizuelizaciji, same reči izražavaju
neočekivano strpljenje, nadu, neku vrstu optimizma. A kiša, za sve to vreme,
pada i pada, kako to u novembru obično biva.
5.
Divlje jagode - “Kap po kap (Kiše jesenje)”
Kao: Stihijska, buntovna provala oblaka
Ovde
sam se, priznajem, poslužila trikom i prokrijumčarila na listu pesmu koja u
naslovu (makar ove verzije) NE sadrži
traženu reč, ali, zato je kiša poštenski
prisutna svuda: od strofa do refrena. U originalu se, zapravo, zove
odgovarajuće -
„Duge kiše jesenje“. Tifin original (za koji je tekst, inače, napisao Zlatko
Arslanagić, osnivač „Crvene jabuke“), iako besprekorno otpevan, uništen je
odlukom da se kompozicija zasniva na zvuku harmonike. Zato su „Divlje jagode“ u
svoju obradu unele svu moguću srčanost, živahnost, rokenrol duh i time
napravile, te 2003., neverovatan povratak na scenu. Album je otpevao
fenomenalni Pero Galić i, uz „Mariju“, ova pesma se odmah izdvojila kao hit
koji se uselio među obavezni repertoar na svirkama. Uvek me podseti na
srednjoškolske godine i mnoge, ne samo jesenje, kiše iznad gradskog trga (pre
nesrećne rekonstrukcije) sa žutim gelenderom, brane na Moravi, kruga pred
TF-om, svih mesta druženja, nerviranja, sanjarenja i velikih planova. Uz to je
savršena osvetnička!
4. Belinda Carlisle - “Summer rain”
Kao: Lagana i topla letnja kišica
Belinda
Karlajl poseduje jedan od najneobičnijih glasova, pa su joj sve pesme nekako prozračne, kao da bi, bez obzira na
priču koju prenose stihovi, da poleti sa nama. Čak i kada su u pitanju nesrećna
iskustva i neprijatna sećanja, jasan je prizvuk praštanja, sete, oslobađajućeg
povratka prošlosti sa (bezbedne) razdaljine. Kako mi prolaze godine, imam isti
način doživljavanja: sve ružno sam potisnula, žive su jedino uspomene koje
vrede čuvanja.
3.
Idoli - “Dok dobuje kiša”
Kao: Ritmično romorenje
E,
ovo je klasika (isto važi za pesmu koja dolazi odmah nakon nje), minimalistički
komplikovani zvuk „Idola“ sa odlično naglašenom atmosferom. Zvučni efekti su
majstorski raspoređeni, tako da zbilja osećamo kao smo negde iza stakla, niz
koje se slivaju kišne kapi, stvarajući muziku i pružajući opevanim priznanjima
snagu uverljivosti.
Kao: Anti-dodole protiv nesnosnih padavina!
Pretpostavljam
da smo svi prvi put čuli ovu pesmu još kao deca i da nas je u početku iskreno
čudilo kako se to muški glas žali što je SAMA
kod kuće, sedi i nervira se....Veoma dobra i poletna pop-rock stvar sa, do
danas neprevaziđenog, debitantskog albuma „Crvene jabuke“, specifična je upravo
po činjenici da je u celini ispevana iz ženske perspektive (dvostruke,
uključimo li drugog učesnika u razgovoru, kišu!). Nije mi poznato da u domaćoj
muzici postoji još neki sličan primer, barem ne ovako sjajno izveden. Kroz
dijalošku formu izražava se čitav tok unutrašnje borbe osećanja: počevši od
dosade, za koju brzo otkrivamo da je motivisana ljubomorom, preko
sumnjičavosti, pa sve do racionalizovanja (ili je to možda uljuljkivanje lažnom
nadom?) i pomirenja sa sobom. Teranje kiše zapravo je obračun sa crnim mislima
i nesigurnošću. Sve to je učinjeno na zabavan način i zauvek će podsećati na
divne mladiće, Aljošu i Dražena (Ziju), članove originalne postave koji su
nastradali '86. godine, u samom zamahu obećavajuće karijere.
1.
The Cult - “Rain”
Kao: Pagansko božanstvo iskazuje naklonost ljudima!
Ijan
Estberi je u mladosti negovao imidž modernog „šamana“ (poprilično i ponosno
inspirisan Džimom Morisonom), tako da nema boljeg izbora za uspešno muzičko
dozivanje blagotvorne, pročišćujuće kiše. Ova pesma, pored toga što dolazi iz radionice odličnog benda koji neizmerno
volim, od prvog do poslednjeg takta nosi izuzetan naboj, naprosto „strujeći“
bićem slušaoca. Time kao da nas, ujedno, podseća da kiša nije samo dosadna
pojava od koje se strepi i koja sve zaustavlja, već još jedan vid manifestovanja
čudesa prirode, vrednih da se poštuju i slave.