Obrade bolje od originala

predlaže: Isidora Đolović

Sa obradama (po stranski možda popularnije zvuči cover verzijama) situacija je, otprilike, slična kao i kod rimejk ostvarenja filmova. U nezanemarljivo velikom broju slučajeva, nejasna je svrha njihovog postojanja i mirne duše se mogu otpisati kao bespotrebni pokušaj, vrsta karaoke izvođenja. Ali, šta da se, onda, kaže za drugi i, srećom, nikako skromniji broj primera koji su pesmi (ili filmu, da ne napuštamo odmah tu analogiju) udahnuli novi život, potcrtali značenje, udvostručili šarm, često izvukli iz dubokog zaborava ili prvobitno osrednjoj tvorevini pružili više nego pristojan oblik?

Nije teško razumeti odvajkadašnju zainteresovanost muzičara za fenomen obrade. Takvi eksperimenti, sa neizvesnim ishodom, svakog izvođača stavljaju na ozbiljnu probu i pred nedoumicu: u kojoj meri staviti lični pečat, tako da se prepoznatljivost standarda ne izgubi, a da ipak ne bude prosto podražavanje? Jesu li dorasli zadatku, znaju li meru svog (nepostojećeg?) talenta shodno kojoj valja balansirati između drskosti (obično proishodi u skrnavljenju) i želje za prevazilaženjem uzora? Mnogi se ovakvim pitanjima verovatno ne opterećuju, o čemu svedoči sijaset, najblaže rečeno, katastrofalnih improvizacija. Prisetimo se samo nekih: Britni Spirs sa „I love rock'n'roll“, Šeril Krou i „Sweet child o' mine“, Merilin Menson – „Sweet dreams (are made of this)“, All saints – „Under the bridge“, Macy Gray – „Walk this way“ i, koliko god inače volela Madonu, bukvalno iskasapljena verzija „American pie“. Ne znam kojim se rečima sem strava i užas može opisati „Bohemian rhapsody“ iz grla Kanjea Vesta (utešno je da postoji izuzetno zabavna montaža koja je kasnije osvanula na Youtube-u). Sa domaćeg terena, u neslavnu kategoriju spada celokupna zamisao „Zvezde pevaju zvezde“ Radija S, koju jedno vreme niste mogli izbeći ukoliko putujete međugradskim autobusom. Od „najvećeg radijskog projekta na Balkanu“ (u tom slučaju, jadni mi!) moje nesrećne uši se do danas nisu oporavile: Nataša Bekvalac koja stenje „Sobu 23“, Dženan i Kerber, Jelena Tomašević sa „Bitangom i princezom“, Kaliopi promuklo sriče Alisine “Kestene”....ne, jednostavno ogromno NE i ne razumem kome je uopšte tako nešto palo na pamet.

Ipak, nećemo o njma, jer, ovih dana je od presudnog značaja da čuvamo zdravlje, pa i mentalno. Namera mi je da vam otkrijem koje su to pesme, (naglašavam!) prema mom utisku i osećaju, nadmašile (dabome, takođe veoma dobar) polazni model. Pošto stručnjak nisam, baš je taj subjektivni kriterijum dopadanja, uravnotežen objektivnom vrednošću i statusom numere u popularnoj kulturi, važno istaći  pre ove i svake naredne muzičke liste. Prema tome, više ste nego pozvani da u komentarima ostavljate svoje kandidate, slaganja ili neslaganja sa mojim odabirima, obrazloženja zbog čega je tako…Otvaram (trodelno) druženje sa, kako ih istoimena tematska emisija na „Dvestadvojci“ zove, imitacijama iz muzičkog sveta. U imenu izvođača svakog originala krije se link ka toj pesmi, dok su obrade postavljene direktno ispod teksta. Uživajte.

10. Idoli - „Devojko mala“ (1981)

Original: Vlastimir Đuza Stojiljković u filmu „Ljubav i moda“ (1960), kompozicija Darka Kraljića, tekst pesnika Božidara Timotijevića.

U svakoj drugoj prilici bilo bi teško „uskočiti u cipele“ legendarnog Đuze i prošetati ulicama Beograda, praćen temom iz klasika jugoslovenske kinematografije, mjuzikla Ljubav i moda koji dan-danas pleni svojom estetikom i urbanošću. Kažem, u svakoj drugoj, jer teškoće nestanu kada ste jedan od omiljenih novotalasnih dečaka VIS Idoli. Ni na trenutak ne pomračivši divotu i važnost šlagera koji je svojevremeno postigao veliki uspeh i u Rusiji (zahvaljujući interpretaciji Đorđa Marjanovića), ostali su verni sebi i prethodnicima, obnavljajući interesovanje za stari hit u novom ruhu. Njihova verzija je, zapravo, prva koju sam još kao klinka čula, praćenu otkačenim spotom koji mi se trajno urezao u sećanje. (Neću lagati, jedan od razloga je prelepi Vlada Divljan!)

9. Bananarama - „Venus“ (1986)

Original: Shocking blue (1969)

I ovde me spot, upamćen iz detinjstva, ponajviše vezao za veoma poznatu melodiju. Dugo nisam znala da Šovan, Sara i Karen (poznatije kao ženski trio “Bananarama”, izuzetno popularan tokom osamdesetih) zapravo nisu originalni izvođači pesme. Zanimljivo je i to da su je najpre dugo izvodile u sklopu nastupa, pre nego što im je pružena podršku da je uopšte snime. Njihovi producenti se nikako nisu slagali sa idejom, verujući da singl, prvobitno vlasništvo holandskih rokera “Shocking blue”, ne bi dobro zvučao u dens varijanti. Istu zamisao su zatim iznele legendarnom timu Stock, Aitken & Waterman, a oni su, mada isprva sumnjičavi, naposletku popustili pred upornošću devojaka. Rezultat: čelno mesto na mnogim top-listama širom sveta i početak uspešne saradnje.

8. Faith no more - „Easy“ (1992)

Original: Commodores (1977) 

Kao jedna od uzdanica “Motown Records”-a, sastav predvođen Lajonelom Ričijem (ujedno autorom pesme) dosegao je vrh “Bilbordove” liste hitova odmah po puštanju u etar pomirljive balade “Easy (like Sunday morning)”. Ričiju je, istovremeno, poslužila kao dobar putokaz u smeru kojim će kasnije suvereno koračati kao interpretator kompozicija sličnog senzibiliteta. Petnaest godina kasnije, kolege iz sektora teškog zvuka obradile su pesmu na vrlo gospodstven način, koji se svideo Lajonelu, pa kako ne bi i ostatku planete? (Doduše, što se mene tiče, Majk Paton može da recituje reklamni flajer sa ponudom novootvorene picerije iz komšiluka, imaće moju pažnju. Volim čoveka, šta da se radi!) Elegantno i ležerno.

 

7. Nipplepeople - „Frka“ (2015) 

Original: Zdenka Kovačiček (1981)

Svi mi koji smo gledali i zavoleli seriju “Jutro će promeniti sve”, sem originalnom generacijskom pričom i sjajnom glumom privučeni smo i zadržani muzikom koja se može čuti iz epizode u epizodu. Dakle, nije bilo šanse da ne zapazite apsolutno hipnotišuću pesmu hrvatskog elektro-pop dua “Nipplepeople” u, khm, onoj sceni s kraja epizode “Cunami”. Savršeno uklopljena, ne samo zbog provokativnog sadržaja i zamamne klupske atmosfere (koja, uostalom, upadljivo struji iz zvuka zagonetnog, maskiranog sastava), numera ima ništa manje kontroverznu istoriju. Prva je snimila Zdenka Kovačiček, od mnogih smatrana balkanskom Dženis Džoplin, uoči Zagrebfesta. Međutim, tekst pokojne glumice Slavice Maras bio je cenzurisan - pogodite na kojim mestima! - tako da je pesma na uspeh morala da pričeka duže od tri decenije.

 

6. Annabella- „Fever“ (1986)

Original: Little Willie John (1956), mada se i verzija Pegi Li (1958) danas smatra kanonskom

Za otkriće ove pesme mogu zahvaliti svom najomiljenijem sitkomu „Married...with children“ i epizodi “Can’t dance, don’t ask me”. Keli Bandi na školskoj priredbi neplanirano menja koreografiju, pa umesto loše uvežbanog stepovanja igra sa privlačnim domarom po imenu Bruno, uz „Fever“. Reakcije prisutnih (ukjučujući njene roditelje) su urnebesne taman koliko je Kristina Eplgejt odlična plesačica (danas je možda manje poznato da je vrsna komičarka osnovala “Pussycat dolls” i bila njihov član dok se još uvek radilo isključivo o plesnoj grupi). 

 

Iako „Fever“ spada među sigurno najviše puta obrađivane popularne pesme (između ostalih, snimili su je Džejms Braun, Amanda Lir, Suzi Kvatro, Madona), verzija koja se čuje u navedenoj sceni i koja mi se do danas čini najboljom pripada britanskoj pevačici Anabeli Luin. Ona se, inače, proslavila još kao devojčica u novotalasnom sastavu Bow Wow Wow, do koga ju je dovela gotovo filmski srećna okolnost: lovac na talente Dejv Fišel je čuo kako peva uz radio u perionici u kojoj je bila zaposlena, ubedivši Malkolma Meklarena da je pozove na audiciju. Nakon što je tri godine kasnije otpuštena iz benda, otisnula se u solističke vode upravo singlom „Fever“ sa istoimene ploče.

 

5. Roxy music - „Jealous guy“ (1981)

Original: John Lennon (1971)

Boraveći u Indiji, krajem šezdesetih (a sa njima i zajedničkog stvaralačkog puta), Lenon i Makartni su napisali, svako za sebe, po jednu pesmu na istu temu. Dok se Polov „Mother nature's son“ ubrzo pojavio na ploči „The Beatles“, Džon je „Child of nature“ ostavio po strani. Dok je sa „Plastic Ono Band“-om pripremao drugi solo album (u pitanju je čuveni „Imagine“), izvadio je iz naftalina, napisao potpuno nove stihove i dobili smo Ljubomorka. Kao singl će se, ipak, pojaviti i proslaviti tek nakon Lenonove tragične smrti, u izvođenju Brajana Ferija i njegove tadašnje grupe „Roxy music“. U svakom smislu impresivan omaž na koji Džon sigurno ne bi bio ljubomoran.

4. Ugly kid Joe - „Cats in the cradle“ (1992)

Original: Harry Chapin (1974)

Negde između poeme inspirisane privatnim životom pesnikinje i aktivistkinje Sandre Gaston, folk-rok verzije pesme koju je snimio njen suprug i današnjeg statusa “srceparajuće” američke tužbalice posvećene otuđenosti između očeva i sinova (koja čak i Barniju iz How I met your mother uspeva da izmami pijane suze), “uglavila” se očaravajuće drska interpretacija odličnog američkog benda “Ugly kid Joe”. Ne samo zato što sam ih mnogo slušala kao tinejdžerka (simpatišući pevača, dakako), već i zbog toga što je ritam mnogo življi, za mene je ova obrada znatno bolja od izvorne.

3. Soft cell - „Tainted love“ (1981)

Original: Gloria Jones (1965)

Mrtva trka između obrade i originala, ali istina je da udovica Marka Bolana nije imala mnogo uspeha sa svojom pesmom dok je početkom osamdesetih Britanci nisu oživeli, reciklirali i učinili globalnim hitom. Danas je baš svako zna, a i Merilin Menson se njenom obradom pokazao sasvim pristojno.

2. Keel - „Because the night“ (1986)

Original: Patti Smith (1978), u saradnji sa Brusom Springstinom  

Slede dva, možda, “nepopularna” mišljenja. Prvo: divim se Pati, volim njenu verziju, ali, kada jedan hard rock bend uradi OVAKAV cover, ne bi trebalo postavljati pitanje koja mi se više dopada. Ako vam baš, baš idu na nerve visoki tonovi i električne gitare, ipak zaobiđite. Ali, ako vam je u srcu melodični tvrđi zvuk iz osamdesetih, ovo je prava stvar.

1. Judas priest - „Diamonds and rust“ (1977)

Original: Joan Baez (1975), posvećeno Bobu Dilanu i njihovoj vezi

I drugo: priznajem, nisam objektivna. Obe verzije su izuzetne i baš zato što je u pitanju jedan od retkih primera kada me, pri svakom uzastopnom slušanju, prva osvoji, a druga podigne na još viši stepen oduševljenja i sasvim “oduva”, navodim reakciju divne Džoan Baez. O samoj numeri i trenutku kada su joj pustili verziju grupe “Judas priest”, izjavila je: Sviđa mi se! Bila sam tako zapanjena kada sam je prvi put čula. Pomislila sam da je divna. Ljudi veoma retko obrađuju moje pesme. Čini mi se da za to postoji par razloga. Jedan je taj što su lične – nisu od univerzalne vrste. Mislim da je drugi u tome što sam ih već otpevala, a ko želi da se nadmeće sa time? Ali uvek laska kada neko to svejedno učini.

Sem toga, vokal Roba Halforda je neverovatan. Možda su velikim delom i zato ponovo prvaci muzičkog dana na mom blogu.