среда, 29. април 2020.

Pesme o kiši

predlaže: Isidora Đolović

Otkako je izbila pandemija koronavirusa, pored zvaničnih objava, raznim sporednim kanalima cirkulišu saveti za borbu protiv nevidljive pretnje ogromnom delu čovečanstva. Između ostalog, pouzdano nam tvrde da tamjan „ubija bacile“, kunu se u alkohol, rtanjski čaj, pranje ruku toliko-zarez-tolikoprocentnim rastvorima...Bezmalo svaki element prirode uzet je u razmatranje od strane („)stručnjaka(“). Korona, kažu jedni, nema šanse protiv sunčeve svetlosti i visoke  temperature vazduha. Ako često i dugo perete ruke vrelom vodom, doskočićete joj pre nego što vas ščepa. Palite kandilo na ringli šporeta, iako pop ove godine ne dolazi da sveti vodicu - miris garantovano tamani pošast. Uplašeni, očajni, pa i lakoverni, uhvatićemo se za svaku slamku obećavanog spasa. Samo još fali da se dosetimo, recimo, prizivanja kiše (plašim se, ipak, da prošlogodišnje iskustvo sa poplavama ne dozvoljava ni pomisao, kamoli šalu na taj račun!). Jedna od najopevanijih meteoroloških dogodovština, kako mnogi stihovi kažu, spira tugu, loša sećanja i strah, a uz to je najviše muzička, budući da jedino kiša ima svoj specifičan - ritam.

понедељак, 27. април 2020.

Filmske numere koje volim

predlaže: Isidora Đolović

Ako svaka slika ima svoju priču, svaka (dobra) filmska priča bi, sledstveno tome, trebalo da ima svoju - pesmu. Nije lako izbrojati koliko je samo puta sjajna muzička tema spasila ili bar dodatno lepotom i smislom obogatila ostvarenje sa velikog platna. Stvarati filmsku muziku vremenom je preraslo u samostalnu delatnost, prestižan poduhvat koji svakom kompozitoru predstavlja (potajni) san i izazov praćen velikom odgovornošću. Neke od najvećih uspeha svetske kinematografije pamtimo, između ostalog, po zadivljujućoj muzici. Bilo da je namenski pisana za film, nekad i sam u procesu nastajanja, bilo da se kao uveliko afirmisano delo uklopila u gotov kompleks, od presudnog je značaja da novosklopljena celina bude besprekorna. Šta to, u najkraćem, znači? Trebalo bi da nam pri svakom podsećanju na scene iz filma istovremeno do svesti doplove zvuci propratne melodije, i obratno: da simbioza dve vrste umetnosti bude što prirodnija, ali nikad toliko obavezujuća da pesmi uskrati mogućnost nezavisnog postojanja.

среда, 22. април 2020.

„Ludački“ dobri metal vokali

predlaže: Isidora Đolović

„Ma, ona voli te kastrirane pevače“, rečenica je kojom me brat od tetke i dalje opisuje. Naime, ni u najbuntovnijim tinejdžerskim godinama nisam otišla dalje od, recimo, par predstavnika thrash metala: brutalniji žanrovi mi nikada nisu prijali. Ali, zato sve varijante melodičnog zvuka neobično volim i, eto, nisam ih prerasla: valjda se to zove prava ljubav? Elem, ono što me oduvek najviše oduševljavalo kod omiljenog muzičkog žanra možda su, pre same svirke, ili originalnosti scenskih nastupa, pa i tekstova pojedinih pesama, bili glasovi. Dobro je poznato da se u redovima rock i metal muzičara kriju neki od najvećih talenata, sa neverovatnom raznolikošću boja i raspona, tehnika pevanja, nezaboravnim uticajem koji su ostavili na armiju sledbenika. „Smanji te vrištavce!“, dodavala bi moja majka (prema njenom shvatanju, tada su to bili, recimo, Gale iz „Kerbera“ i Čipi iz „Osvajača“). Pokajala se veoma brzo, čim je mlađi brat  pod uticajem društva ušao u fazu turbo-folka. Prvi i jedini put su, tada, u naš stan uneti i besomučno preslušavani svi albumi Šaka Polumente, Lukasa, Elme, Bobana Rajovića i koga sve ne....u jednom trenutku, čak i moj poslovično suzdržani, trpeljivi tata morao je da odreaguje: „Sine, zanima me samo jedno: ko ti je dao tu ODVRATNU muziku?“ Srećom, bratovljeva slušalačka etapa bila je prolazna, moji se i nesvesno uželeli ‘ćerinih urlatora, tako da je put za Dikinsona, Halforda, Koverdejla i ostale, napokon bio otvoren.

понедељак, 20. април 2020.

10 muzičkih razloga zašto je „Bijelo dugme“ (mnogo) više od „pastirskog rocka“

obrazlaže: Isidora Đolović

Za početak, Hristos Vaskrse i srećan Uskrs svima koji slave. Prošle sedmice smo se bavili suprotnostima iz domena potcenjeno - precenjeno, pa mi kao naredni korak više nego logično deluje biranje primera koji se na upadljiv način uklapa u obe kategorije. Čini mi se da na domaćoj muzičkoj sceni zaista nema pogodnijeg kandidata od „Bijelog dugmeta“. Radi se o grupi koja bez prekida, već decenijama, podstiče najžešće rasprave, pa dok ih jedni veličaju kao najveći fenomen jugoslovenske popularne kulture, drugi ih još ostrašćenije mrze i smatraju „ubicama rokenrola“ (kao da ga je, u širem smislu, pre njih zaista bilo!). Neki „Dugmiće“ obožavaju, drugi ne mogu da smisle, a Goran Bregović, idejni tvorac i (samozvani?) vođa benda čas daje za pravo prvoj, čas protivničkoj grupi oglašivača i tako sve u krug. Za to vreme, legenda se relativno stameno održava, uprkos periodičnim potresima koje neretko izazivaju upravo njeni koautori.

среда, 15. април 2020.

5 popularnih domaćih pesama koje su, realno, očajne

predlaže: Isidora Đolović
 
Dobrodošli na „tamnu stranu“! Ne nameravam da vam mračim, po sebi već dovoljno teskobne,  dane, teškim temama: zapravo htedoh da se malo našalim kako, sa svetlosti zaslužene slave, prelazimo u stalno prisutno područje pomračenja - i to svesti, od količine apsurda, gluposti i besmislenosti. Moram priznati, ovde mi je bilo mnogo teže suziti izbor na samo pet „daleko bilo!“ kandidata, a prethodno ne povrediti osećanja poštovalaca. Ipak, savest i zamisao teme nalažu da se bude strogo realno, a istina jeste da mnoge pesme naprosto ne zaslužuju popularnost koju decenijama uživaju. Pokušala sam da izdvojim one koje su neizostavan deo raznoraznih žurki i proslava, za koje se vezuje „pozitivna energija“ i uvrštavaju ih na kompilacije najvećih hitova (mada su, u poređenju sa susednim trakama, obično baš one najslabija karika). 

понедељак, 13. април 2020.

5 popularnih domaćih pesama koje su, zapravo, sjajne

predlaže: Isidora Đolović
 
Razloga za veliku popularnost nečega ima taman koliko i ljudskih mišljenja, pa čak ni ona nisu jedini faktor uticaja na širenje dobre reputacije. Sužavajući polje razmatranja na muziku, lako ćemo primetiti da su često na snazi „psihologija krda“ i lukava sposobnost medija da nametnu ono što će se svuda „vrteti“, za čim će „svi“ izgubiti glavu. U takvim okolnostima, mada sami ne nalazimo ništa posebno u datim hitovima, obično se ustručavamo da to priznamo. Radije od izražavanja nepopularnog stava, pravićemo se da razumemo, simpatišemo, podržavamo popularne stvari. Isto važi u suprotnom slučaju. U narednim danima bavimo se upravo primerima iz kategorija (i nesvesno) potcenjeno : precenjeno.

среда, 08. април 2020.

Podjednako dobre verzije: izvori i „cover“-i

predlaže: Isidora Đolović

Srednje, kompromisno rešenje uvek je poželjna opcija u životu: naravno, pod uslovom da vam se uopšte nudi. Ni previše, ni premalo slične, istovremeno autentične i odjeci poznatih prethodnica, ovakve obrade ipak nisu toliko ugrožena vrsta kao što mi se činilo uoči sastavljanja liste. Potpuno nasuprot prethodnim očekivanjima, nisam mnogo, ni daleko, tragala za slučajevima ravnopravnog odnosa između lika i odraza. Neki su me prijatno iznenadili, tako da je najbolje ne gubiti vreme, nego odmah preći na ono zbog čega smo se okupili - muziku. Ali, pre toga: srećan rođendan, Saro!

понедељак, 06. април 2020.

Originali (uvek) bolji od obrada

predlaže: Isidora Đolović

U neke završene priče, izvesno je, ne treba dirati. Takve kakve su, same po sebi savršene, imaju i glavu i rep - i šarm, čije bi preinačavanje vodilo samo manje vrednoj kopiji. Naravno da je greška kategorično odbijati svaku mogućnost „podmlađivanja“ provereno dobrih „starina“. Prošle srede smo se uverili kako nije svaki polazni model obavezno najbolji, ali, da uvek postoji poneko pravilo koje opovrgava izuzetke u pokušaju. Tada svaka izjava u stilu „Ništa bez originala!“ ne odražava prosto konzervativnost i tvrdoglavo odbijanje da se makar za centimetar odstupi sa branika tradicionala: naprotiv, ona je odraz činjeničnog stanja. 

среда, 01. април 2020.

Obrade bolje od originala

predlaže: Isidora Đolović

Sa obradama (po stranski možda popularnije zvuči cover verzijama) situacija je, otprilike, slična kao i kod rimejk ostvarenja filmova. U nezanemarljivo velikom broju slučajeva, nejasna je svrha njihovog postojanja i mirne duše se mogu otpisati kao bespotrebni pokušaj, vrsta karaoke izvođenja. Ali, šta da se, onda, kaže za drugi i, srećom, nikako skromniji broj primera koji su pesmi (ili filmu, da ne napuštamo odmah tu analogiju) udahnuli novi život, potcrtali značenje, udvostručili šarm, često izvukli iz dubokog zaborava ili prvobitno osrednjoj tvorevini pružili više nego pristojan oblik?