„Why women kill“ (2019)

komentariše: Isidora Đolović 

Prošlo je mnogo vremena od nastanka omiljenih “Očajnih domaćica”. I pored (većeg nego ikad)  mogućstva biranja između raznovrsnih televizijskih sadržaja, počela je da se oseća želja za nečim sličnim: što bi bilo zabavno, ali ne banalno; neočekivano, a prepoznatljivo; vizuelno visoko kvalitetno, napeto, sa dobrom glumačkom postavom i pričama koje postepeno raskrinkavaju površinske predstave svake vrste o ugodnom životu imućnijih Amerikanaca, a ipak su začinjene dobrim humorom koji olakšava sve te uvide. Kada je najavljena premijera CBS-ovog noviteta “Zašto žene ubijaju” (Why women kill), sve kockice su se složile. Serija ima deset epizoda i već je obnovljena za drugu sezonu (doduše, sa novim likovima i misterijama), a kod nas je od kraja januara emituje FOX life.

Prepoznatljivi šmek već spomenutih „Očajnih domaćica“ na svakom koraku ne bi trebalo da začudi, s obzirom na to da je u pitanju isti autor, Mark Čeri. I u ovom slučaju se, ipak, iza intrigantne, crnohumorne fabule krije važna problematika. U vremenu koje bi nedvosmisleno moralo da svuda ističe poruku „Feminizam, a ne femicid!“, značajno je povremeno pružiti pogled iz drugog ugla. Šta je sve lepši pol često primoran da trpi? Kada to prevrši meru, koliko god neopravdano da je nasilje, imaju li i one pravo na „gubljenje kočnice“? Kako to izgleda? Da li je sve baš onako kako izgleda?

Priča obuhvata tri vremenska plana, odvijajući se kroz tri različite dekade u istoj vili, u sunčanoj Pasadeni: 1963, 1984. i 2019. godine. Protagonisti su, u sva tri slučaja, bračni parovi: domaćica Bet En i Robert Stenton, avio inženjer; galeristi Simon(a) i Karl Grouv; advokatica i aktivistkinja Tejlor Harding i nezaposleni scenarista Ilaj Koen. Prva upadljiva razlika je u tome što se, kroz vreme (gledano od početka prema kraju), njihove uloge u zajedništvu i preljubi postepeno preokreću od muške ka ženskoj dominaciji. Izuzetak su, donekle, komšije Italijani iz prvog dela radnje (mada je kult žene i majke u njihovoj tradiciji inače jak, te ne čudi što muškarac slepo prati suprugu).

U sva tri slučaja, početak predstavlja bračno neverstvo („)muške(“) polovine. Za Bet En (Ginnifer Goodwin), sve kreće po zlu nakon što u samoposluzi slučajno načuje kako je Rob (Sam Jaeger) vara sa mladom kelnericom (Sadie Calvano). Očigledno je da muževljeva stalna zauzetost nije podrazumevala samo zadržavanje na poslu do kasnih sati zbog bavljenja nekim novim projektima. Odmah nam je sugerisano da njihova nova kuća i samo preseljenje predstavljaju vrstu kompenzacije, pokušaja utehe, nakon smrti deteta. Poslušna supruga, otkrivši da je prevarena, odmah okrivljuje sebe i pokušava da pronađe način da bude (još) bolja.

Simon (Lucy Liu) o Karlovim (Jack Davenport) lažima dobija anonimnu foto-dojavu u toku mondenske proslave priređene u vili. Ne samo što je prevarena, već se, posle decenije zajedničkog života, ispostavilo da joj je suprug prikriveni homoseksualac. Instinktivno reaguje zahtevajući razvod braka, ali će Karl, nakon nekoliko neuspelih argumenata u prilog pomirenja, pokušati “samoubistvo”, što joj privremeno hladi glavu. Emocije postoje, kao i u prethodnoj priči, ali podjednako važan faktor predstavlja briga o održavanju imidža za okolinu: niko ne sme naslutiti postojanje bilo kakvog prljavog veša, naročito u svetlu priprema za predstojeću udaju njenog deteta iz prvog braka, Ejmi. Simonin predlog je da, prema tome, odigraju uloge do kraja i rastave se tek nakon tog događaja.

Slučaj Tejlor (Kirby Howell-Baptiste) i Ilaja (Reid Scott) je isprva najmanje jasan. Ako mu i smeta što zavisi od žene, suprug to ne pokazuje, već joj se divi zbog samostalnosti i snage. Po svoj prilici je iz zahvalnosti i želje da je zadrži kraj sebe prihvatio „otvorenu zajednicu“. Jedina postavljena granica tiče se nemešanja spoljnih kombinacija u njihov domaći život, što Tejlor narušava pruživši privremeni smeštaj svojoj drugarici-ljubavnici Džejd (Alexandra Daddario), koja ima probleme sa nasilnim dečkom. Tejlor naslućuje da je Džejd iskušenje za Ilaja, ali se šali na taj račun: gošća je, kaže, „supruga o kojoj su oboje sanjali“, jer im rado čisti kuću, sprema doručak, divi se Ilajevom minulom radu...

Odnosi koje pratimo ilustruju konvencionalni brak (veza od srednje škole, u kojoj je muž onaj koji izdržava porodicu i vodi glavnu reč, dok je žena svojevoljno pokorna u podrazumevanoj ulozi), paravan brak (on je gej, ona treći put udata) i otvoreni brak (pri čemu Tejlor, Afroamerikanka i biseksualka, finansijski izdržava muža Jevrejina, ne zna i ne želi da kuva ili obavlja kućne poslove...). Dakle, predstavljeni su nam primeri patrijarhalnosti, dekadentnog glamura i postmodernog liberalizma, kao tri lica „američkog sna“.

Prve reakcije na otkrivenu izdaju takođe se razlikuju: Bet En kreće linijom manjeg otpora (sledeći savete komšinice, najpre pokušava da seksualno udovolji Robu, što uglavnom ima komične ishode; poslušavši sopstvenu intuiciju, krišom odlazi da upozna suparnicu); Simon obuzima želja za osvetom (traži od Karla da smesta napusti kuću, a kada on to odbije, revanšira mu se upuštanjem u aferu sa veoma mladim susedom; daje do znanja „prijateljici“ koja joj je poslala kompromitujuće snimke kako zna ko stoji iza svega); dok je Tejlor u početku, razumljivo, ravnodušna - (fizička) prevara se nije još dogodila, iako je očigledna njena izvesnost, kao i to da će, kada se desi, umnogome sama biti odgovorna.

Međutim, već od treće epizode, postaje jasno kako nas naslov (namerno) pomalo zavodi na pogrešnu stranu: uopšte ne mora da znači da žene ubijaju svoje - muževe. Pored toga, potvrdiće se da su ljubav, praštanje i izdaja daleko složeniji dok ih posmatramo kao deo tuđeg iskustva; ali i da postoji mali milion načina reagovanja, od kojih nije baš svaki osveta...

Tako će Bet En, predstavljajući se kao Šila (ime na početku spomenute komšinice Italijanke, koju igra urnebesna Alicia Coppola), postepeno razviti neobično prijateljstvo sa rivalkom Ejpril, pri čemu otkriva svoju drugačiju, slobodniju stranu (vožnja rolšua, pečenje kolača sa marihuanom, pružanje podrške na nastupima i po cenu laganja Roba, ljubavni saveti upravo po pitanju tog istog preljubnika...). Kada Simonina kći iznenada odluči da otkaže venčanje, jer je saznala da je verenik (doduše, odavno) prevario, njena situacija bi mogla da preokrene onu sa trouglom Simon-Karl-Tomi. Jesam li spomenula da dotični, Tomi Hart (Leo Howard) ima tek osamnaest godina, sin je Simonine dobre prijateljice Naomi (Katie Finneran) i jedino što može da ponudi jeste uzbuđenje sastanaka u dostavljačkom kombiju ili tuđim kućama koje održava u odsustvu vlasnika - zavisno od trenutnog izvora letnjeg džeparca? Džejdin bivši momak, Djuk, pojavljuje se da na probu stavi zaštitničke sposobnosti Ilaja i Tejlor.

Svaki novi obrt, poput upoznavanja Bet En sa komšinicom koju muž tuče, Ilajevog mučenja sa pisanjem novog scenarija, ili po svakog razotkrivajuće večere Grouvovih sa porodicom Ejminog budućeg supruga Breda - ruralnim, a prebogatim naftašima iz Teksasa (što je, ujedno jedna od najboljih scena!), otkriva značajan deo prošlosti svakog od likova.

Ono što dele je istinski bol zbog otkrivenog neverstva. Nedostatak osećaja da su voljeni čini prevarene supružnike naročito povređenim. U tom smislu je posebno zanimljiva treća priča, gde se Ilaj nalazi u poziciji izneverenog, odbačenog. Pokušaji da se pronikne u suštinu problema razlikuju se od epohe do epohe: za Bet En, povezani su sa (seksualnom) emancipacijom žena; kod Simon, ali ne manje i u ostale dve priče, ključni su odnosi između privida očiglednog i skrivenih tajni, uz značaj očuvanja spoljašnje slike po svaku cenu. Za Ilaja i Tejlor, složenost emocija u otvorenom braku, bolje reći, nemogućnost njihovog uklapanja u takav koncept, postaje sve teži izazov.

Sugerisani motiv uklete kuće skopčan je sa cikličnom temom transformisanja i opstanka bračne zajednice nakon što početna međusobna privrženost polagano krene da jenjava. Pomalo ironična opaska suseda-svedoka o ubistvu kao sredstvu “jeftinijem od razvoda“ i pogledi na situaciju iz perspektive (njegovih) majke i verenice (kasnije supruge), upućuju na istovremenu nedokučivost i zaprepašćujuću razumljivost dosezanja ekstremne, krajnosne tačke partnerstva.

Najbolje od serije:

1. Uvodna tema: Dok sadržajem asocira na pesmu zatvorenica iz mjuzikla „Čikago“, vizuelno je u pitanju čist pop-art stil. Samu numeru, „L-O-V-E“, koju je u originalu snimio Net King Kol, ovde izvodi Majkl Fajnstin.

2. Narativni okviri, koji podrazumevaju pseudodokumentarni uvod i zatvaranje, pojačavaju radoznalost i doprinose dramatičnosti. Naslov svake epizode parodira poznate replike iz američkih filmova, od „Kazablanke“ i „Ljubavne priče“, do „Meri Popins“ i „Kad je Hari sreo Seli“.

3. Briljantna glumačka ekipa (barem iz prve dve priče; treća ima slabosti, od kojih je verovatno najveća Aleksandra Dadario) u kojoj se se od samog početka, kao najubedljivije, izdvajaju Lusi Lu i Dženifer Gudvin. Njih dve su zaista dobro “skliznule” u svoje uloge, što je, doduše, bilo sasvim realno očekivati. Naime, Gudvinova kao da je rođena za imidž upamćen iz epohe koju i ovom prilikom dočarava, a potvrdu smo dobili još kroz filmove “Osmeh Mona Lize” i “Hod po ivici”. Lik Bet En najviše oduševljava slojevitošću i transformacijom iz fine, mirne supruge u poremećenu ženu čije strategije s vremenom zadobijaju sve smelije, veštije, zlokobnije razmere i oblike. Pravo je uživanje posmatrati njenu igru.

S druge strane, prema Lusi sam od samog početka bila dosta subjektivna, jer obožavam ovu glumicu još od vremena kada sam gledala seriju “Ali Mekbil”. Prema tome, moja reakcija je od početka bila: Lusi u temi iz osamdesetih godina – kakva radost! I, na svu sreću, nije razočarala. Uopšte, priča Simone i Karla budi najviše simpatija, a njihova interakcija, uvek začinjena ironijom, odaje snažnu povezanost i duboko prijateljstvo. I zato, kada jedno za drugo kažu da "samo on/a razume i trpi moje ekscentričnosti", najbolje poznaje i izbavlja iz svake nevolje, budite sigurni da to zaista misle.

U odnosu na prve dve, treća priča je, mada bi trebalo da bude najkompleksnija, zapravo najmanje interesantna, bezlična i prepuna „političke korektnosti“, iako ne bez sopstvenih svetlih trenutaka. Tamo ćemo susresti neke od najzabavnijih sporednih likova, kao što su Lamar, Ilajev agent i prijatelj, ili Tejlorine konzervativne sestre (možete samo da zamislite reakciju na saopštenje o menage à trois).

Kao najodbojniji lik, bez konkurencije i promene, ustoličio se Rob. Njegovo tretiranje Bet En je više nego ropsko, obeleženo potpunim ignorisanjem ikakve mogućnosti postojanja ljudskosti u njoj. Za njega, supruga je tek nešto malo više od služavke čije misli, želje i osećanja možda postoje, ali se uopšte ne računaju. Nakon što jednoga dana umre, kaže, biće “njegova udovica” i to je sve. Mesto na listi omraženih deli sa Džejd, čija se mračna strana, iza isprva „uslužne“ ličnosti, prvi put pomalja u epizodi sa parom influensera, Višom (Vilou + Miša). Kroz njihovu pojavu je, s druge strane, ironijski istaknuta ispraznost našeg vremena sa besmislenim „zanimanjima“ koja uglavnom služe naduvavanju nečijeg ega lišenog stvarnosne „hrane“ u vidu realnih kvaliteta. Ništa bolje ne prolazi (barem kod mene) Ejpril, konobarica sa pevačkim ambicijama. Mada ostavlja utisak slatke i mile devojke, nijednog trenutka ne vidimo da se pita kako li je supruzi njenog ljubavnika, niti pokazuje ikakve obzire prema njenim osećanjima.

4. Povezanost priča: Od samog početka su me pridobili odlični prelazi, neosetna pretakanja jedne scene u sledeću koja pripada različitom vremenu, poput prizora razbijene vaze, obroka u tanjiru, prilaza kući…Oni veoma uspešno sugerišu kontinuitet problema, ma koliko se pojedinačne okolnosti razlikovale. Već sam spomenula koliko su efektni početni i završni blokovi, recimo, paralelnih perspektiva muževa i žena. Izdvojila bih lajtmotivsku sekvencu Simoninog i Karlovog plesa, isprepletenu sa retkim trenucima Bet Eninog povratka i predavanja sebi dok svira na klaviru - u oba slučaja označava se strast, preživela uprkos preprekama.

5. Verodostojna estetika: Kolorit šezdesetih i osamdesetih istog trenutka će vas prebaciti u sasvim određeni vremenski period. Počev od garderobe, enterijera, šminke, frizura, toliko jakih i upečatljivih boja, sve je izuzetno dobro rekonstruisano, zahvaljujući čemu kadrovi naprosto plene. Odevne kombinacije junakinja su, svaka za sebe, mala modna čudesa, uživanje i odmor za oko.

6. Humor: Nenametljiv, na pravim mestima.

Obožavam apsolutno neočekivane reakcije Bet En i nonšalantni Karlov šarm.

Mogla bih još samo da zaključim kako je „Why women kill“ nešto najbolje (ne samo iz svog žanra) što nam je u skorije vreme ponuđeno sa malih ekrana. Gledajte je ukoliko ste neraspoloženi ili orni za smeh, ukoliko vas boli neravnopravnost polova ili nervira obesmišljenost današnjeg praznika, ukoliko ste esteta ili vam je, jednostavno, dosadno. Nećete izgubiti vreme.
Vrednosna ocena: (jaka) 9