Otrgnuti cvet pustinje

piše:  Isidora Đolović

Bila je lepa, dobrodušna, besprekorne reputacije i neizmerne darovitosti, ali je tajanstvena završnica bacila senku na život koji ponajviše nalikuje (mračnoj) bajci o Pepeljugi, bez srećnog kraja. 

Na današnji dan, pre dvadeset godina, preminula je Ofra Haza. Priča o usponu i padu “Madone sa Istoka“ za Izrael je još uvek gotovo tabu-tema. Često se može čuti kako povodom svoje, do danas nesumnjivo najveće muzičke zvezde, spominju „dvostruki život“ koji je vodila: rastrzanost između karijere samostalne mlade žene koja je isključivo talentom postigla svetsku slavu i živela san, s jedne, a sa druge strane Jevrejke uprkos svemu podjednako vezane za konzervativna načela i ličnu želju da pronađe ljubav, zasnuje porodicu, ispuni „Bogom danu“ ulogu. Da obe persone nisu bile tako čvrsto sjedinjene u njenoj duši, možda bi lakše prozrela i izbegla zamke zakasnele prilike koja joj se nasmešila, ubrzo pretvorivši idilu u crnu priču.

Bat-Šiva Ofra Haza se rodila 19. novembra 1957. kao najmlađe dete Jevreja iz Jemena. Njena porodica se nalazila među 49.000 izbeglica koje su, nakon tzv. „Operacije Čarobni ćilim“ tokom 1949/50. masovno emigrirale u Izrael. Nažalost, diskriminaciju su trpeli i u zemlji svojih predaka. Stidljiva devojčica, koju je tek muzika oslobađala, odrastala je u siromašnom distriktu severoistočnog Tel Aviva, Hatikva, deleći trosobni stan sa roditeljima, šest starijih sestara i dvojicom braće. Od ranog detinjstva pevala je na porodičnim okupljanjima, da bi kasnije postala solista školskog hora i redovni član lokalnog teatra. Njegov osnivač, Becalel Aloni, najzaslužniji je za otkrivanje talentovane dvanaestogodišnjakinje. Priseća se: „Zamolio sam je da peva. Od njenog glasa sam se naježio“. Kasnije je govorio kako su njegova supruga i sinovi  Ofru prihvatili kao člana porodice, a on sam, mada nikada ranije nije bio tekstopisac, za nju  počinje da stvara - hitove.

Sa sedamnaest godina trećeplasirana je na državnom festivalu muzike Mizrahija (bliskoistočnih Jevreja). Kao istinska odskočna daska poslužio je mjuzikl „Šlager“ iz 1979, gde glumi i izvodi numeru koja postaje hit. Nakon što je iste godine odslužila, za mlade Izraelke obavezan, vojni rok, odlučuje da se u potpunosti okrene muzici. Prvi solo album „Al Ahavot Shelanu“ („O našim ljubavima“) objavljuje 1980, dok sledeći, „Shirei Moledet“ („Pesme domovine“) donosi novu interpretaciju starih hebrejskih pesama, ukazujući na stazu kojom namerava da krene. I pre osvajanja drugog mesta na „Evroviziji“ održanoj u Nemačkoj, uveliko je stekla široku popularnost u domovini, kombinujući tradicionalnu i pop muziku. Tri godine zaredom proglašavana je ženskim izvođačem godine. Kolekciju pesama za decu, „L'Yeladim“, snimila je 1982. Ploča sa evrovizijskim singlom „Chai“ (1983), ostala je njena najprodavanija u rodnoj zemlji. Pesma govori o snazi preživljavanja i moći muzike da spaja ljude, a prateći vokali su nosili odeću žute boje, čime je postignuta snažna simbolika, posebno u kontekstu mesta odigravanja takmičenja - pored ne tako dalekog sećanja na Holokaust, Minhen je jedanaest godina ranije bio poprište masakra na Olimpijskim igrama, kada je osam palestinskih terorista otelo i ubilo jedanaestoricu članova izraelskog tima.

(Prosto je za nevericu da Izrael  sa ovom pesmom nije uspeo da odnese pobedu, dok je pretprošle godine trijumfovala Neta...vremena se menjaju, ukusi postaju sve diskutabilniji)

I pored neskrivanih internacionalnih ambicija, ploča „Yemenite songs“ iz 1984. u potpunosti je posvećena korenima, inspirisana stihovima hebrejskog pesnika iz šesnaestog veka, rabina Šaloma Šabazija i jemenskom narodnom muzikom. Poduhvat, doduše, isprva nije dočekan sa opštim odobravanjem i mnoge radio-stanice su odbijale da je emituju. No, singl „Galbi“ („Moje srce“) stiče neočekivanu popularnost na - Ostrvu. London se, naime, oduševio pesmama zavičaja, nakon što ih di-džej Grant Godard, nabasavši na jedan od singlova, prosleđuje Benu Mendelsonu iz nezavisne diskografske kuće „Glob stajl“. Remiks numere „Im Nin'Alu“ („Ako su vrata zatvorena“) ubrzo osvaja top-liste, a world music žanr dobija novu ikonu. Trinaesta po redu, ploča „Shaday“ (1988), na kojoj se spomenuti singl našao, prodata je u više od milion primeraka i proglašena za najbolji novi svetski album godine. Scenskom garderobom, Ofra je promovisala autentičnost narodne nošnje i nakita svoje postojbine, baš kao i izvođenjima na različitim jezicima: hebrejskom, aramejskom, ladino i arapskom, dokazujući kako nije nužno pevati samo na engleskom da bi se stekla šira popularnost.

Usledili su albumi „Fifty Gates of Wisdom“ ('88), „Desert Wind“ ('89), „Neigborhood“ ('92), „Ofra Haza“ ('97). Mecosopran jedinstvene emocionalnosti, hipnotišućih talasa u glasu koji diraju onu skrivenu, najranjiviju žicu ljudskog bića, spojen sa pesmama kroz koje dominiraju duboka religioznost, humane poruke ljubavi, jednakosti, mira i slobode, očarao je muzičke sladokusce širom sveta. Udahnula je novi život poznatim kompozicijama drugih izvođača: „Kashmir“ (Led Zeppelin), „Open your heart“ (Madonna), „You've got a friend“ (Kerol King) i „Separate ways“ (Geri Mur), istovremeno donoseći dah egzotičnog i nepoznatog kroz „Kadiš“ (jevrejska molitva za mrtve), „Fatamorganu“, „Mata Hari“....

Ništa manje udela u uspehu imali su njen besprekoran javni imidž, odsustvo skandala i afera uobičajenih za mnoge velike izvođače. „Za nju, sve je bilo u glasu“, kaže producent Ištar Ašdot. Goran Bregović, sa kojim je snimila muziku za film „Kraljica Margo“, jednom prilikom se prisetio dodele „MTV nagrada“ 1996: „Možeš zamisliti kako to izgleda, kakva je to bulumenta svjetskih zvijezda. I usred toga se pojavila Ofra Haza. Izašla je bez ikakve pratnje, u svojoj nošnji i sama otpjevala narodnu pjesmu. Cijele večeri je bilo jako puno dobre muzike, ali ono zbog čega sam ja rekao: „Bože, što mi nemamo ovo?“ je to sa koliko je ona uvjerenja i ponosa pjevala tu svoju pjesmu. Ponosna što pjeva pjesmu iz Jemena, kojeg je teško nać' i na mapi, ali njeno uvjerenje da je to što pjeva dobro, da vrijedi pjevati upravo na toj večeri - to je nešto što je nama oduvijek nedostajalo.“

Poseban deo njene karijere činila je filmska muzika. Ofrin glas je obeležio saundtrek albume filmova „Dik Trejsi“, „Divlja orhideja“, „Guvernanta“, „Kraljica Margo“ i naročito animiranog ostvarenja „Princ Egipta“. Sada već čuvena pesma „Deliver us“, snimljena na sedamnaest jezika (između ostalih engleskom, hebrejskom, češkom, holandskom, nemačkom, italijanskom, švedskom, finskom...), dala je Ofri priliku da glasom oživi Mojsijevu majku. Hans Cimer, kompozitor muzike za ovo ostvarenje, predstavio je pevačicu autorima koji su, nalazeći da je prelepa, lik Jošavede oblikovali upravo prema njoj. O toj numeri, kao i čitavom animiranom filmu, pisaću drugom prilikom, ali sigurna sam da je većini poznata.

Koliko je postala važna za sunarodnike, ilustruje avionska nesreća koju je preživela  '87, kada je letelica udarila u planinu na granici sa Jordanom. Tokom časova potrage i neizvesnosti, javnost je zadržavala dah u strepnji za svoju nezvaničnu ambasadorku kulture i umetnosti. Zbog doslednih moralnih načela i životnog stila, mnogi su je smatrali božanskom ženom, ali je, navodno, za članove najuže porodice baš zato bila „nepotpuna“, neostvarena ličnost. Činjenica da je bila u mogućnosti da se sama izdržava, omogućila joj je da, uz menadžerov očinski oprez, veoma dugo odoleva brojnim proscima sa sumnjivim motivima. Nažalost, malo ko je na vreme primetio kako se lomi između ambicije uzletele na krilima izuzetnog dara i patrijarhalne, usađene potrebe za porodicom. Njeni najbliži je, pored svih postignuća, bez muža i dece nisu smatrali uspešnom.

Sama Ofra je, shodno čvrstom religijskom uverenju, rešila da ostane devica do prve bračne noći. U međuvremenu, umnogome se oslanjala na menadžerovu procenu potencijalnih udvarača, bez izuzetka negativnu. Aloni tvrdi kako je želeo da je pošto-poto zaštiti od nečasnih namera raznih „lovaca na novac“. Bio je neskriveno sumnjičav prema razvedenom biznismenu Doronu Aškenaziju. 

Ofra sa suprugom

Do razlaza sa dugogodišnjom zaštitničkom figurom dolazi po Ofrinoj udaji za dugo očekivanog „gospodina Pravog“, 1997. Nakon venčanja (priređenog u njenom starom komšiluku), karijera joj je stagnirala, mada umetnica nastavlja da, ovoga puta bez Alonija, piše pesme. Izdavači su oduševljeni demo-snimcima, ali, oni nikada neće biti objavljeni.

 

Skromna uprkos bogatstvu, vodila je tih život, veoma mnogo polažući na privatnost. Pojedini, retki izvori tvrde kako dugo nije bila svesna svog stanja, drugi da je morala da krije bolest od svih (uključujući oduvek posebno blisku sestru, Šuli), osim od muža i dva lekara. Tokom desetak februarskih dana, koliko je prošlo od njenog prijema u bolnicu do smrti, glasine su postepeno krenule da urušavaju „neprobojni“ zid tajni. Čitava nacija sve glasnije komentariše ono što su članovi porodice zabranili doktorima da obelodane. Neki čak unapred tvrde: uzrok pogoršanja su komplikacije usled stigmatizovanog, dekadentnog „zapadnjačkog“ virusa HIV. 

Sve što se desilo nakon zvanične objave smrti, 23. februara 2000. godine, obavijeno je velom tajne. Po svemu sudeći, za Ofru je fatalna bila pneumonija kao, inače prilično retka i teška za identifikovanje, reakcija na zakasnelu terapiju. Prema onima sklonijim simbolici, ubio je - stid, čime tragedija biva upotpunjena. Spekulacije o tome da li ju je muž zarazio sidom, ili se to dogodilo prilikom transfuzije krvi u turskoj bolnici, gde je završila usled pobačaja, do danas je ostalo nejasno. U domovini  je proglašena višednevna žalost, a o odlasku izraelskog „cveta“ (kako ju je nazvala koleginica, Šošana Damari) izveštavao je „CNN“. Becalel Aloni nije prisustvovao sahrani, uveren u to da su pogrešan odabir supružnika, a posredno i neposlušnost prema mentoru, njegovu zvezdu oterali u smrt. 

Svi rekordi

Prva je Izraelka nominovana za nagradu Gremi, zahvaljujući albumu „Kirya“ (1993). Naredne godine, na ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir Šimonu Peresu, Jaseru Arafatu i tadašnjem premijeru Jicaku Rabinu, Ofra je nastupila upravo na zahtev potonjeg. Pesma „Paint box“ napisana je specijalno za tu priliku.

Na vrhuncu slave mnogo putuje i peva na festivalima širom Evrope i Amerike (izdvaja se džez festival u Montreu 1990), osvaja nagrade, krasi naslovnice časopisa. Džoni Karson je ugostio u popularnoj emisiji „Večernji šou“. Snimila je šesnaest „zlatnih“ i „platinastih“ ploča, delila pozornicu sa Polom Enkom, Klifom Ričardom, Majklom Džeksonom, Vitni Hjuston. Saradnjama i semplovima pesama premostila je mnoga prostranstva: Igi Pop, Goran Bregović, Pola Abdul (i sama poreklom od sirijskih Jevreja iz Mizrahi zajednice), „Sisters of Mercy“, Sara Brajtman, samo su neka od imena izvođača sa kojima je sarađivala, u rasponu od gotik-rok do dens žanra.

Tu je i jedan neslavan podatak: Ofra Haza je prva poznata ličnost iz Izraela preminula od posledica bolesti povezane sa HIV-om.

 (ovo mi je omiljeno Ofrino izvođenje. Reč je o staroj sefardskoj pesmi "Morenica", odnosno (ovde) "Schecharchoret" i mada postoji nekoliko verzija, od njene nisam čula lepšu)

U aprilu 2001, Doron Aškenazi umire od posledica predoziranja. Prepisku sa dugogodišnjom štićenicom, sabranu u knjizi pod naslovom „Pisma Ofri“, Aloni je objavio 2007, ponovo izazivajući dileme po pitanju toga ko je zaista kontrolisao, koristio njen novac i slavu: bračni drug ili menadžer? Iste godine, deo parka u njenom rodnom kraju nazvan je Gan Ofra („Ofrin park“) i namenjen deci, koju je mnogo volela. Anđeoski glas Ofre Haze nastavlja da zanosi i inspiriše porukama ljubavi kojoj je posvetila čitav život.


(Štampanu i prilagođenu verziju teksta moći ćete da pročitate u narednom, rođendanskom broju "Politikinog Zabavnika", koji izlazi u petak, 28. februara - НЕПОНОВЉИВИ ЦВЕТ ПУСТИЊЕ )