недеља, 28. јун 2020.

3-u-1: Sarajevski atentat na filmu

piše: Isidora Đolović

Na današnji dan podsećamo se jednog od onih događaja koji su preusmerili tok istorije. Kakav god stav pojedinačno imali o sto šest godina dalekom vidovdanskom atentatu u Sarajevu, njegovo predvečerje, akteri i posledice ne prestaju da provociraju polemike, pretpostavke, maštu generacija koje su dolazile i još se pridružuju dugom nizu. Kao takav, prekretnički čin članova Mlade Bosne odavno je naročito intrigantna tema za stvaraoce u različitim oblastima umetnosti, koji dobro znaju da stvarnosne drame najbolje podstiču nastajanje (polu)fiktivnih rekonstrukcija. Do danas se mnogo dobrih glumaca našlo u ulozi Gavrila Principa, posvećen mu je veliki broj dramskih tekstova, čak se ni suštinski odnos pojedinca prema temi ne razlikuje mnogo uprkos vremenskoj distanci: barem kada posmatramo neke od najistaknutijih primera iz minulih decenija, težnje ka istorijskom revizionizmu su nemoćne pred snagom ljudske drame. Tokom godina za nama, predstavljeni su pozorišni komadi „Zmajeubice“ i „Mali mi je ovaj grob“, serija „Branio sam Mladu Bosnu“, kratkometražni film „Sjene“, austrijsko ostvarenje „Atentat“ – da nabrojim samo najpoznatije, a moje tekstove na ovu temu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi uporedni pregled tri viđenja iz jugoslovenskog ugla.

недеља, 21. јун 2020.

Ekspanzija TV narativa (2), contra: „Il Paradiso delle Signore“, sezona III

komentariše: Isidora Đolović

U prošlonedeljnom tekstu sam se pozabavila pitanjem uspešno iskorišćenog proširenja formata televizijske serije „The Outpost“ kroz bonus epizode i budžetska sredstva srazmerno kojima je jedna fantazijska tvorevina, zadržavajući nepretencioznost, pružila mnogo osnova za poverenje producenata i buduća ulaganja u priču koja se lepo razvija. Isto se, nažalost, nipošto ne može reći za italijanski „Ženski raj“ (Il Paradiso delle Signore), čiji sam nastavak počela da pratim otprilike u isto vreme kao i “Predstražu”, iako me unapred obeshrabrilo saznanje da je došlo do korenitih promena u njenoj strukturi. Isprva veoma kvalitetno RAI-jevo dramsko ostvarenje (sa kojim sam vas ukratko upoznala OVDE; prve dve sezone, u svetlu razočarenja nastavkom, zaslužuju pojedinačne recenzije negde u budućnosti bloga), pretvorilo se u tipičnu sapunsku operu, sa vrlo tankom povezanošću uz prethodne sezone i još tanjim motivima da se nastavak (od februara ga emituje RTS2) uopšte snimi. Njime je priroda početne zamisli do neprepoznatljivosti izmenjena, tako da je krajnje upitno zadržavanje naslova kao, uz glavnog junaka, jedine preostale veze sa prvobitnim tokom priče.

субота, 20. јун 2020.

Subota sa knjigom: „Uhvati zeca“

piše: Isidora Đolović

Mnogo pre nego što sam započela druženje sa romanom “Uhvati zeca” (Kontrast, 2018.), bila sam spremna na pobunu protiv svuda “iskačuće” odrednice srpska (balkanska) Elena Ferante, kao prilično nepravedne prema mladoj autorki Lani Bastašić. Razlog je jednostavan, ne volim naviku da baš svemu što vredi prilepimo nesvesno samopotcenjivačku etiketu naš-taj-i-taj (sledi ime nekog svetskog lika). Međutim, što sam dublje zalazila u priču, odmičući sve dalje, navedena sličnost se nametala sama od sebe. Da, istina je: Bastašićeva i Feranteova na gotovo identičan način prikazuju žensko prijateljstvo i, ne, to uopšte nije loša stvar. Ali, ono što Laninu prozu bitno udaljava od bilo kakvih početnih srodnosti, svrstavši je pre par godina i u uži izbor za 65. “NIN”-ovu nagradu, tiče se na poseban način obrađenog fenomena „zatrovanosti“ podnebljem. Usled toga, pred našim očima nastaje balkanska balada pod čijim se melodijama razvija interesantna psihološka priča. 

недеља, 14. јун 2020.

Ekspanzija TV narativa (1), pro: „The Outpost“, sezona II

komentariše: Isidora Đolović

Razmišljajući o tome kako, nasuprot (bez dobrog razloga) prebrzo ukinutim, postoje serije kojima velikodušno biva pružena druga šansa (ili možda nagrada za postignuti kvalitet) u vidu produžetka, došla sam na ideju da razmotrim kakav je uticaj proširenja većim brojem epizoda, u boljem (ZA) ili gorem (PROTIV) smislu. Na primerima dve žanrovski potpuno različite serije, koje sam u kontinuitetu pratila od početka ove godine (i to ne tzv. „bindžovanjem“, već epizodu po epizodu, sa određenim vremenskim razmakom), a kontrastiranjem njihovih tekućih u odnosu na prethodne sezone, pokušaću da istaknem uočene razlike. Neke su, kao što će se primetiti, poslužile na korist priče, dok su druge namenski uvedene radi zaokreta od (dobre) drame ka sapunici. Pozitivan primer predstavlja serija „Predstraža“ (The Outpost) o čijoj sam prvoj sezoni pisala OVDE.

субота, 13. јун 2020.

Subota sa knjigom: „Priča o izgubljenoj devojčici“

piše: Isidora Đolović

Počelo je ne baš optimistično. Svi su euforično hvalili „Moju genijalnu prijateljicu“, tako da je makar podsvest morala usvojiti tuđa, a razviti sopstvena velika očekivanja. I ništa nije lakše nego da se ona iznevere. Srećom, kada postoje talenat i prostor za poboljšanja, početni utisci se lako koriguju, pa se već sa drugim tomom sve promenilo. Uvučena sam u književnu „mašinu“ Elene Ferante i povratka nije bilo. Sa svakim narednim korakom, sve tešnje sam se vezivala za radnju i likove, pa se uoči čitanja poslednje knjige uveliko javila tuga zbog svesti da je to - kraj. Nema više. Istovremeno, želju da u nedogled produžim jedinstveno iskustvo boravka u svetu dveju neobičnih junakinja, pobedila je znatiželja da se celina zaokruži. Završnica naslovljena “Priča o izgubljenoj devojčici” (BOOKa, 2018; orig. „Storia della bambina perduta“, 2014.) vodi nas kroz zrelo doba junakinja, od sredine sedamdesetih godina prošlog veka do trenutka pripovedanja (odnosno, zapisivanja) u kome smo se nalazili na samom početku priče. O prethodnim delovima napuljske tetralogije pisala sam OVDE.

недеља, 07. јун 2020.

„Bal na vodi“ (1985)

komentariše: Isidora Đolović

Od inostranih kritičara uglavnom predstavljan kao Eastern European coming of age film, sa posebnim naglašavanjem pogleda na svet mladih iz jedne komunističke države, „Bal na vodi“ se danas ubraja među kultna domaća ostvarenja. Snimljen u poslednjem zamahu bogate jugoslovenske kinematografije, sa taman dovoljno distance i vazduha slobode u plućima da se kritički osvrne na posleratno društvo, film Jovana Aćina je, pre svega, melanholična, emotivna priča o prvim prijateljstvima i ljubavima, bolnom odrastanju i skupo plaćenoj naivnosti, koja podjednako dobro funkcioniše na simboličkom nivou. Romantično svedočanstvo o jednom istorijskom trenutku u isti mah je gorka povest stupanja u svet odraslih, nakon koje ostaju metalno gorak ukus i setna, tugaljiva uspomena. Svojom estetikom svrstava se rame uz rame sa „Lajanjem na zvezde“ i „Višnjom na Tašmajdanu“, s tim što je njegova paralelna, pozadinska linija sižea mnogo zlokobnija.

субота, 30. мај 2020.

Subota sa knjigom: Upitnik „Život kroz knjige“

odgovara: Isidora Đolović

Reći „knjige su moj život“ može zazvučati kao preterivanje, čak patetika, samo ukoliko za sličan iskaz ne postoji realno pokriće. A svi mi koji smo knjigama uvek okruženi i njima se na bilo koji način bavimo (pišući o njima ili stvarajući nove, promovišući ih, tumačeći, preporučujući drugima i, kao glavni preduslov za sve nabrojano, voleći ih), jednostavno kao do neminovnosti dolazimo do ovakve spoznaje. Mislim da je svima koji su do sada barem povremeno svraćali na ovaj blog dovoljno jasno koliko je književnost važan deo mog života, kako su knjige pratile i usmeravale taj put (o tome govori trodelni „feljton“ Najdraža knjiga iz detinjstva), postajući mi, naposletku, profesionalni izbor i lična preokupacija, nešto čemu sam apsolutno posvetila svaku želju, težnju i san. Iako ne doživljavam sebe kao roba književnosti (da li o nečemu takvom uopšte možemo govoriti?), činjenica da smo se knjige i ja tako rano pronašle, zajedno rasle, pa konačno i neraskidivo – srasle, mnogo puta mi je pružila oslonac i donela spas. Nije čudno što, usled toga, svoj dosadašnji život bez problema mogu da sagledam (i) kroz prisustvo knjiga u njemu, a upravo to je tema upitnika koji sam pre podužeg vremena pronašla na Marijaninom blogu. S obzirom na to da dugo nisam ispunila neki novi, a opet mi se čini i da nema iole originalnijeg i relevantnijeg koji se već nije našao ovde, pojedina pitanja (i odgovori) će se verovatno ponavljati: no, ja ću se potruditi da ih bar malo drugačije formulišem.

понедељак, 25. мај 2020.

Hitovi mog ranog tinejdžerskog doba

piše i predlaže: Isidora Đolović

T. S. Eliot tvrdi kako je april najokrutniji mesec, a meni se odnedavno čini (i nisam jedina) da bi se to neslavno zvanje bez problema moglo proslediti martu. Tada su mi se uglavnom dešavale samo ružne stvari. Pa i situacija koju kolektivno podnosimo počela je, barem što se Srbije tiče - u martu, verovatno mnoge od nas neodoljivo podsetivši na 21 godinu staro bombardovanje. Možda slabu, ali svejedno izvesnu utehu predstavlja istina da ćemo se jednoga dana i ovoga samo (nerado) sećati, sa bezbednog odstojanja. Izolacija nam je, između ostalog, dala mogućnost (naročito ako ste se, poput mene, zadesili u porodičnom domu) za evociranje različitih uspomena. Kada ste po ceo dan sa roditeljima, u nekom trenutku će se neizbežno povesti razgovor o tome „kako je nekada bilo“, izvadiće se (sa police, zgurani tik uz kutije sa starim društvenim igrama, ali bez prašine, jer je ovih nedelja dezinfikovanje pod stavkom obavezno!) albumi sa slikama i priče se odmotavati same od sebe. Ne samo o ratovima, sankcijama, ubistvu Đinđića, ptičjem i svinjskom gripu, zemljotresima, poplavama, demonstracijama, restrikcijama, varioli...već i o lepim stvarima koje, srećom, nekako uvek prednjače. Krizne situacije su prilika da preispitamo ko smo bili, jesmo li to i dalje, a šta ćemo tek biti, nakon svega?

среда, 20. мај 2020.

Pesme s gradovima u imenima

predlaže: Isidora Đolović

Gradovi – večita inspiracija pesnika, putopisaca i avanturista. Njihova buka, brzina, treperava svetla što mame, velika obećanja kojima volimo da verujemo. Urbanizacija već par vekova unazad predstavlja i „najveće zlo“ i osnovni preduslov progresa. Na rečima, većina daje prednost seoskoj idili, iako bi svi, ako je suditi prema njenoj pretrpanosti, radije živeli u „betonskoj džungli“. Kada ste rođeni u gradu, koliko god (ne) bio veliki, vene vam damaraju njegovim ritmom i vezani ste za saobraćajnu vrevu, izopštenost u gomili prolaznika, bulevare, stajališta. Nerviraju vas, ali ih podjednako jako volite. Čak i sada, tužno opusteli gradovi širom sveta ne gube privremeno pritajenu energiju i duh. Samo se prisećaju šta se izgubilo u dosadašnjoj brzini, a koje to pouke, nadajmo se, možemo izvući iz svega. U nastavku slede pesme čije su stvaranje nadahnule neke od najlepših svetskih lokacija, ujedno im u manjoj ili većoj meri prema sebi oblikujući pretežni ton. Ako se možda pitate zašto nema Beograda: u skladu sa naročitim mestom koje sam mu odavno izdvojila u svom srcu, već je dobio posebnu MUZIČKU LISTU.

понедељак, 18. мај 2020.

Skitalačke himne

predlaže: Isidora Đolović
 
Neki to zovu nezrelošću, sa svog pijedestala „ostvarenosti“ sažaljivo odmahujući glavom: „Stalno plivaš protiv struje...“ Samo ponekad, na veoma kratak trenutak pomislim kako bih volela da sam poput njih, pa da se uklapam i ne znam za drugačije, možda bolje, možda više, da me lako zadovolji ispunjenje već postojećih normi. U sledećoj sekundi ne mogu da verujem šta mi to pada na pamet. Koliko god možda dobila na taj način, izgubiću sebe – a bez toga ništa nema smisla. I zato čvrsto zategnem pertle, pa drumsku prašinu pod đonove, makar samo zamišljajući.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
(Branko Miljković)

среда, 13. мај 2020.

Najbolje ex-YU balade

predlaže: Isidora Đolović

Po svemu se čini da je ove godine na snazi Zilahijevo samrtno proleće ili, rečnikom muzike govoreći, vreme plakanja. Izolacija neminovno teško pogađa sve koji su njome obuhvaćeni, svest o haosu negde „napolju“ ostaje uz nas i nakon što zaključamo vrata ili spustimo roletne. Lančana reakcija u obliku potištenosti nije nešto čemu je jednostavno pobeći, naročito kada kroz prozor bacite pogled na, preko noći razlistale, krošnje drveća i sunčan dan koji se razbaškario sablasno pustim ulicama. Kad je već tako, a sačuvati što je moguće vedrije stanje duha ultimativni cilj svakog novog dana, najmanje nam je u interesu da (svesno) srljamo u kandže tmurnih raspoloženja. Pa, zašto, onda, potkopavati ičiji moral neveselom muzikom? Pre svega, naiskrenije verujem da one pesme za koje nas vežu (lične ili kolektivne) uspomene, zahvaljujući tom objedinjujućem kvalitetu da nas tragom prošlosti izmeste sa tačke obeshrabrujućeg „ovde i sada“, čak i tužne događaje od ranije mogu preoblikovati u uspešna bekstva od sadašnjice. Ako ništa drugo, ohrabruje i teši već činjenica da smo pregrmeli takve minus-faze. Čak i onda kad ni na koji način nismo lično povezani sa određenom (starijom) baladom, njeni kvaliteti i obično podrazumevajuća veličanstvenost uspevaju da nas pogode, zaokupe i, samim tim, prijaju. 

понедељак, 11. мај 2020.

Zavodljiva “domaćica”

predlaže: Isidora Đolović

U poplavi pretećih vesti, apokaliptičnih tema i pesimističnih prognoza, u etar ipak biva poslata nezanemarljiva mera spasonosnog humora kao reakcije, a mnogo nalik onoj poslednjoj nadi pohranjenoj u Pandorinoj kutiji. Tako se, ubrzo po izbijanju pandemije, sa raznih strana moglo čuti kako dolazi vreme kada će uobičajeno stanje introvertnih biti nužna svakodnevnica ostatka planete – do te mere da ćemo mi, povučeni, jedva čekati povratak u status quo, ne bi li opet bili ostavljeni svom miru i tišini! Pošto svaka šala sadrži nešto istine, za ovu vam iz ličnog iskustva jemčim da je tačna. Teško podnosim karantin sa drugima. Zatvorenost u sebe, distanciranost, izbegavanje (posebno napadno izveštačenog) grljenja i cmakanja, neophodnost najosnovnijih uslova da ostanem sama sa sobom, moja su prirodna sredina. Zabluda je da ona, u okolnostima pojačane tenzije i straha, ne nailazi na blokadu, nastavljajući da se odvija u istom ritmu. Jedno je sigurno: uopšte ne patim zbog aktuelnog ukidanja „socijalne prisnosti“, ali, razumem zašto prosečnoj, normalnoj ljudskoj jedinki sve to nedostaje. Pa, kad je već korona stavila veliki znak zabrane i na udvaranja u klasičnom smislu, traže se alternativni načini, upošljavaju telefoni, skajp i, naravno, muzika. Ona vam uvek može priuštiti doživljaj emocionalne bliskosti i izgubljene topline, ne tražeći zauzvrat ništa sem na neko vreme usredsređene pažnje.

среда, 06. мај 2020.

Isto ime, druga pesma

predlaže: Isidora Đolović

Kao ljudi, naselja (ili čitave oblasti), predmeti…tako i pesme ponekad imaju svoje nominalne parnjake. Istina, retko se (za)dese u istom vremenu i prostoru, jer nikome, pogotovo ne poslovično egocentričnim stvaraocima, baš ne prija otkriće da negde postoji njihov „dvojnik“. Takve podudarnosti nam, ipak, značajno govore o jednakosti ideja, asocijacija i preokupacija, uglavnom dokazujući kako samo raznovrsni mogu biti načini interpretiranja istih. Bez izuzetka predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o (slučajnoj ili ne) inspirisanosti kolega sa suprotnih podneblja i žanrovskih oblasti jednim istim motivom. Bilo bi interesantno zamišljati šta, ukoliko uopšte znaju za postojanje homonimne numere, njihovi autori misle o muzičkim imenjacima sopstvenih kompozicija. 

понедељак, 04. мај 2020.

Blog Stalker?

(vanredna kolumna)
piše: Isidora Đolović

Baš kao biće iz mašte Brema Stokera (Bram Stoker), virtuelne psihičke i mentalne krvopije koje bismo mogli nazvati blog stolkerima, vrebaju iz dubina Internet mraka. Šta ih to privlači, nije sa sigurnošću utvrđeno, ali zna se da dejstvuju iznebuha, podmuklo i s vremenom paranoidno. Pokušaj da ih se otresete nalikuje uklanjaju krpelja, a oporavak može potrajati duže od vremena potrebnog da se izlogujete. Nažalost, postoje samo dva (poznata) načina prevencije: sasvim obrisati stranicu i više se ne oglašavati u javnosti, ili ignorisati sve, uzdajući se da imaju toliko razum(evanj)a da sami odustanu. Pretpostavljam da se svako sa nešto dužim blogerskim stažom barem jednom u životu suočio sa sličnom, istinski neprijatnom situacijom. Ili ste možda, u neznanju, sami preterali i počeli da se ponašate kao jedan od njih? Pošto su mi se u relativno kratkom vremenskom razmaku dogodila dva prilično drastična slučaja ove vrste, bacivši me u ozbiljno preispitivanje, odlučila sam da napišem jedan vanredni tekst na temu o kojoj bih volela da razmenim mišljenja sa, prvenstveno, blogokolegama – ali i svim učesnicima u ovakvom obliku komunikacije. Da li ste imali slična iskustva i na koji način ste se izborili sa, u blažem obliku nesporazumom, a u težem nimalo naivnim problemom? Kako razlikovati čitaoce koji su se samo pogrešno postavili od onih čija “podrška” to zapravo i nije?

среда, 29. април 2020.

Pesme o kiši

predlaže: Isidora Đolović

Otkako je izbila pandemija koronavirusa, pored zvaničnih objava, raznim sporednim kanalima cirkulišu saveti za borbu protiv nevidljive pretnje ogromnom delu čovečanstva. Između ostalog, pouzdano nam tvrde da tamjan „ubija bacile“, kunu se u alkohol, rtanjski čaj, pranje ruku toliko-zarez-tolikoprocentnim rastvorima...Bezmalo svaki element prirode uzet je u razmatranje od strane („)stručnjaka(“). Korona, kažu jedni, nema šanse protiv sunčeve svetlosti i visoke  temperature vazduha. Ako često i dugo perete ruke vrelom vodom, doskočićete joj pre nego što vas ščepa. Palite kandilo na ringli šporeta, iako pop ove godine ne dolazi da sveti vodicu - miris garantovano tamani pošast. Uplašeni, očajni, pa i lakoverni, uhvatićemo se za svaku slamku obećavanog spasa. Samo još fali da se dosetimo, recimo, prizivanja kiše (plašim se, ipak, da prošlogodišnje iskustvo sa poplavama ne dozvoljava ni pomisao, kamoli šalu na taj račun!). Jedna od najopevanijih meteoroloških dogodovština, kako mnogi stihovi kažu, spira tugu, loša sećanja i strah, a uz to je najviše muzička, budući da jedino kiša ima svoj specifičan - ritam.

понедељак, 27. април 2020.

Filmske numere koje volim

predlaže: Isidora Đolović

Ako svaka slika ima svoju priču, svaka (dobra) filmska priča bi, sledstveno tome, trebalo da ima svoju - pesmu. Nije lako izbrojati koliko je samo puta sjajna muzička tema spasila ili bar dodatno lepotom i smislom obogatila ostvarenje sa velikog platna. Stvarati filmsku muziku vremenom je preraslo u samostalnu delatnost, prestižan poduhvat koji svakom kompozitoru predstavlja (potajni) san i izazov praćen velikom odgovornošću. Neke od najvećih uspeha svetske kinematografije pamtimo, između ostalog, po zadivljujućoj muzici. Bilo da je namenski pisana za film, nekad i sam u procesu nastajanja, bilo da se kao uveliko afirmisano delo uklopila u gotov kompleks, od presudnog je značaja da novosklopljena celina bude besprekorna. Šta to, u najkraćem, znači? Trebalo bi da nam pri svakom podsećanju na scene iz filma istovremeno do svesti doplove zvuci propratne melodije, i obratno: da simbioza dve vrste umetnosti bude što prirodnija, ali nikad toliko obavezujuća da pesmi uskrati mogućnost nezavisnog postojanja.

среда, 22. април 2020.

„Ludački“ dobri metal vokali

predlaže: Isidora Đolović

„Ma, ona voli te kastrirane pevače“, rečenica je kojom me brat od tetke i dalje opisuje. Naime, ni u najbuntovnijim tinejdžerskim godinama nisam otišla dalje od, recimo, par predstavnika thrash metala: brutalniji žanrovi mi nikada nisu prijali. Ali, zato sve varijante melodičnog zvuka neobično volim i, eto, nisam ih prerasla: valjda se to zove prava ljubav? Elem, ono što me oduvek najviše oduševljavalo kod omiljenog muzičkog žanra možda su, pre same svirke, ili originalnosti scenskih nastupa, pa i tekstova pojedinih pesama, bili glasovi. Dobro je poznato da se u redovima rock i metal muzičara kriju neki od najvećih talenata, sa neverovatnom raznolikošću boja i raspona, tehnika pevanja, nezaboravnim uticajem koji su ostavili na armiju sledbenika. „Smanji te vrištavce!“, dodavala bi moja majka (prema njenom shvatanju, tada su to bili, recimo, Gale iz „Kerbera“ i Čipi iz „Osvajača“). Pokajala se veoma brzo, čim je mlađi brat  pod uticajem društva ušao u fazu turbo-folka. Prvi i jedini put su, tada, u naš stan uneti i besomučno preslušavani svi albumi Šaka Polumente, Lukasa, Elme, Bobana Rajovića i koga sve ne....u jednom trenutku, čak i moj poslovično suzdržani, trpeljivi tata morao je da odreaguje: „Sine, zanima me samo jedno: ko ti je dao tu ODVRATNU muziku?“ Srećom, bratovljeva slušalačka etapa bila je prolazna, moji se i nesvesno uželeli ‘ćerinih urlatora, tako da je put za Dikinsona, Halforda, Koverdejla i ostale, napokon bio otvoren.

понедељак, 20. април 2020.

10 muzičkih razloga zašto je „Bijelo dugme“ (mnogo) više od „pastirskog rocka“

obrazlaže: Isidora Đolović

Za početak, Hristos Vaskrse i srećan Uskrs svima koji slave. Prošle sedmice smo se bavili suprotnostima iz domena potcenjeno - precenjeno, pa mi kao naredni korak više nego logično deluje biranje primera koji se na upadljiv način uklapa u obe kategorije. Čini mi se da na domaćoj muzičkoj sceni zaista nema pogodnijeg kandidata od „Bijelog dugmeta“. Radi se o grupi koja bez prekida, već decenijama, podstiče najžešće rasprave, pa dok ih jedni veličaju kao najveći fenomen jugoslovenske popularne kulture, drugi ih još ostrašćenije mrze i smatraju „ubicama rokenrola“ (kao da ga je, u širem smislu, pre njih zaista bilo!). Neki „Dugmiće“ obožavaju, drugi ne mogu da smisle, a Goran Bregović, idejni tvorac i (samozvani?) vođa benda čas daje za pravo prvoj, čas protivničkoj grupi oglašivača i tako sve u krug. Za to vreme, legenda se relativno stameno održava, uprkos periodičnim potresima koje neretko izazivaju upravo njeni koautori.

среда, 15. април 2020.

5 popularnih domaćih pesama koje su, realno, očajne

predlaže: Isidora Đolović
 
Dobrodošli na „tamnu stranu“! Ne nameravam da vam mračim, po sebi već dovoljno teskobne,  dane, teškim temama: zapravo htedoh da se malo našalim kako, sa svetlosti zaslužene slave, prelazimo u stalno prisutno područje pomračenja - i to svesti, od količine apsurda, gluposti i besmislenosti. Moram priznati, ovde mi je bilo mnogo teže suziti izbor na samo pet „daleko bilo!“ kandidata, a prethodno ne povrediti osećanja poštovalaca. Ipak, savest i zamisao teme nalažu da se bude strogo realno, a istina jeste da mnoge pesme naprosto ne zaslužuju popularnost koju decenijama uživaju. Pokušala sam da izdvojim one koje su neizostavan deo raznoraznih žurki i proslava, za koje se vezuje „pozitivna energija“ i uvrštavaju ih na kompilacije najvećih hitova (mada su, u poređenju sa susednim trakama, obično baš one najslabija karika). 

понедељак, 13. април 2020.

5 popularnih domaćih pesama koje su, zapravo, sjajne

predlaže: Isidora Đolović
 
Razloga za veliku popularnost nečega ima taman koliko i ljudskih mišljenja, pa čak ni ona nisu jedini faktor uticaja na širenje dobre reputacije. Sužavajući polje razmatranja na muziku, lako ćemo primetiti da su često na snazi „psihologija krda“ i lukava sposobnost medija da nametnu ono što će se svuda „vrteti“, za čim će „svi“ izgubiti glavu. U takvim okolnostima, mada sami ne nalazimo ništa posebno u datim hitovima, obično se ustručavamo da to priznamo. Radije od izražavanja nepopularnog stava, pravićemo se da razumemo, simpatišemo, podržavamo popularne stvari. Isto važi u suprotnom slučaju. U narednim danima bavimo se upravo primerima iz kategorija (i nesvesno) potcenjeno : precenjeno.

среда, 08. април 2020.

Podjednako dobre verzije: izvori i „cover“-i

predlaže: Isidora Đolović

Srednje, kompromisno rešenje uvek je poželjna opcija u životu: naravno, pod uslovom da vam se uopšte nudi. Ni previše, ni premalo slične, istovremeno autentične i odjeci poznatih prethodnica, ovakve obrade ipak nisu toliko ugrožena vrsta kao što mi se činilo uoči sastavljanja liste. Potpuno nasuprot prethodnim očekivanjima, nisam mnogo, ni daleko, tragala za slučajevima ravnopravnog odnosa između lika i odraza. Neki su me prijatno iznenadili, tako da je najbolje ne gubiti vreme, nego odmah preći na ono zbog čega smo se okupili - muziku. Ali, pre toga: srećan rođendan, Saro!

понедељак, 06. април 2020.

Originali (uvek) bolji od obrada

predlaže: Isidora Đolović

U neke završene priče, izvesno je, ne treba dirati. Takve kakve su, same po sebi savršene, imaju i glavu i rep - i šarm, čije bi preinačavanje vodilo samo manje vrednoj kopiji. Naravno da je greška kategorično odbijati svaku mogućnost „podmlađivanja“ provereno dobrih „starina“. Prošle srede smo se uverili kako nije svaki polazni model obavezno najbolji, ali, da uvek postoji poneko pravilo koje opovrgava izuzetke u pokušaju. Tada svaka izjava u stilu „Ništa bez originala!“ ne odražava prosto konzervativnost i tvrdoglavo odbijanje da se makar za centimetar odstupi sa branika tradicionala: naprotiv, ona je odraz činjeničnog stanja. 

среда, 01. април 2020.

Obrade bolje od originala

predlaže: Isidora Đolović

Sa obradama (po stranski možda popularnije zvuči cover verzijama) situacija je, otprilike, slična kao i kod rimejk ostvarenja filmova. U nezanemarljivo velikom broju slučajeva, nejasna je svrha njihovog postojanja i mirne duše se mogu otpisati kao bespotrebni pokušaj, vrsta karaoke izvođenja. Ali, šta da se, onda, kaže za drugi i, srećom, nikako skromniji broj primera koji su pesmi (ili filmu, da ne napuštamo odmah tu analogiju) udahnuli novi život, potcrtali značenje, udvostručili šarm, često izvukli iz dubokog zaborava ili prvobitno osrednjoj tvorevini pružili više nego pristojan oblik?

понедељак, 30. март 2020.

Motivišuće pesme

piše i predlaže: Isidora Đolović

Kada sam poslednjeg dana prošle godine poslala blog na privremeno mirovanje, sa izuzetkom par tekstova – koje ste u februaru i martu imali prilike da pročitate, nisam ni slutila kako neće proći dugo dok gotovo čitav svet ne postane strogi karantin. Otkako je pre dve nedelje i u našoj državi proglašeno vanredno stanje, bezbroj puta mi je kroz svest proletela stara izreka: „Čovek planira, a Bog se smeje“. Došlo je vreme da se, na teži način i ubrzano, savlada lekcija iz prilagođavanja okolnostima, strpljenja i tolerancije. 

понедељак, 23. март 2020.

Doviđenja, mila Tanjuška

piše: Isidora Đolović

Ona se, dakle, Tanja zvala…(“Evgenije Onjegin”, XV)
izvor: https://www.laguna.rs
Dr Tanju Popović, redovnog profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, upoznala sam pre, biće uskoro, (nikako baksuznih) trinaest godina. Držala je predavanja iz Opšte književnosti I za osamdeset i nešto više združenih studenata grupa 06 i 08, među kojima sam bila i ja. Jednom sedmično nam je, u vazda osunčanoj Sali 11, nadahnuto govorila o Dafnidu i Hloji, Ahilejevoj srdžbi, Jevanđeljima, Luciju pretvorenom u magarca, pričama iz „1001 noći“, prijateljstvu Gilgameša i Enkidua…Tih brucoških dana, moja malenkost nije još bila naročito pažljiv i vredan student, pa smo jednom prilikom Ana (najbolja mi drugarica, cimerka i tada nerazdvojni saučesnik) i ja - izbačene sa predavanja profesorke Tanje! Možda jedini slučaj tog tipa koji, ako ne fakultet, onda barem naša generacija (ne) beleži, bio je posledica upornog smejuljenja, pričanja i crtanja karikatura u nekom od zadnjih redova slušaonice. Još se živo sećam želje da me pod proguta pre nego što se spustim niz poslednji stepenik, delimično jer sam bila opkoljena pogledima kolega iz klupa u oba reda, a delom što Ana, koja čak nije studirala isti smer, samim tim ni imala obavezu da uopšte bude prisutna, “strada” samo zbog odanosti meni. Ispit sam krajem leta položila – na svu sreću, profesorka se nije sećala mog izgreda.

субота, 14. март 2020.

Subota sa knjigom: „Ledeno čudovište“

piše: Isidora Đolović

Dejvid Valijams je prilično zanimljiva i svestrana britanska „zverka“. Najširoj publici poznat kao komičar i već osam sezona jedan od glavnih sudija u šou-programu „Britanija ima talenat“, pre nešto više od deset godina na listu svojih aktivnosti uvrstio je pisanje knjiga za decu. O tome koliko mu dobro ide govore sledeće činjenice: dosadašnjih trinaest naslova prodato je u više od dvadeset pet miliona primeraka širom sveta, nekoliko ih je već adaptirano u format mjuzikla ili televizijske drame, a kritika ga uveliko zove naslednikom velikog Roalda Dala. Otkako je 2010. započeo saradnju sa ilustratorom Tonijem Rosom, ova poređenja su postala naročito opravdana. Dvojac je zaslužan i za neodoljivi šarm „Ledenog čudovišta“ (ProPolis books, 2019; orig. „The Ice Monster“, 2018), koje nas vraća zalasku XIX veka i viktorijanske ere.

недеља, 08. март 2020.

„Why women kill“ (2019)

komentariše: Isidora Đolović 

Prošlo je mnogo vremena od nastanka omiljenih “Očajnih domaćica”. I pored (većeg nego ikad)  mogućstva biranja između raznovrsnih televizijskih sadržaja, počela je da se oseća želja za nečim sličnim: što bi bilo zabavno, ali ne banalno; neočekivano, a prepoznatljivo; vizuelno visoko kvalitetno, napeto, sa dobrom glumačkom postavom i pričama koje postepeno raskrinkavaju površinske predstave svake vrste o ugodnom životu imućnijih Amerikanaca, a ipak su začinjene dobrim humorom koji olakšava sve te uvide. Kada je najavljena premijera CBS-ovog noviteta “Zašto žene ubijaju” (Why women kill), sve kockice su se složile. Serija ima deset epizoda i već je obnovljena za drugu sezonu (doduše, sa novim likovima i misterijama), a kod nas je od kraja januara emituje FOX life.

субота, 29. фебруар 2020.

Subota sa knjigom: „Kuća na pilećim nogama“

piše: Isidora Đolović

Da pozajmim naslov memoara glumačke legende Bekima Fehmijua, blistavo i strašno su reči kojima bi se najpreciznije mogao označiti utisak od prvog pogleda na korice (prekrasno ih je ilustrovala Melisa Kastriljon) “Kuće na pilećim nogama” (ProPolis books, 2019; orig. „The house with chicken legs“, 2018), debitantskog romana Sofi Anderson. Ova Velšanka se u detinjstvu, zahvaljujući bajkama koje joj je pripovedala baka (poreklom Istočnoevropljanka), zaljubila u ruski folklor, te nimalo ne čudi što je odlučila da svoj književni prvenac zasnuje na jednom od najpoznatijih likova iz tog korpusa. Kao što se iz naslova i spomenutog najavnog crteža jasno naslućuje, njena priča je obeležena mešavinom komike i jezovitosti (tako karakterističnih za grotesku), tematski povezana sa Baba Jagom - stvorenjem iz starih slovenskih predanja - tačnije, sa njenim prebivalištem i, još bliže, unukom.

недеља, 23. фебруар 2020.

Otrgnuti cvet pustinje

piše:  Isidora Đolović

Bila je lepa, dobrodušna, besprekorne reputacije i neizmerne darovitosti, ali je tajanstvena završnica bacila senku na život koji ponajviše nalikuje (mračnoj) bajci o Pepeljugi, bez srećnog kraja. 
Na današnji dan, pre dvadeset godina, preminula je Ofra Haza. Priča o usponu i padu “Madone sa Istoka“ za Izrael je još uvek gotovo tabu-tema. Često se može čuti kako povodom svoje, do danas nesumnjivo najveće muzičke zvezde, spominju „dvostruki život“ koji je vodila: rastrzanost između karijere samostalne mlade žene koja je isključivo talentom postigla svetsku slavu i živela san, s jedne, a sa druge strane Jevrejke uprkos svemu podjednako vezane za konzervativna načela i ličnu želju da pronađe ljubav, zasnuje porodicu, ispuni „Bogom danu“ ulogu. Da obe persone nisu bile tako čvrsto sjedinjene u njenoj duši, možda bi lakše prozrela i izbegla zamke zakasnele prilike koja joj se nasmešila, ubrzo pretvorivši idilu u crnu priču.

среда, 12. фебруар 2020.

Dan kada je odleteo Leptir

Sećanje na Petra Pana iz Bloka 23: Nenad Radulović (1959-1990)

Mada su prohujale tačno tri neverovatne i tužne decenije otkako više nije fizički prisutan, svako podsećanje na njegov muzički opus, vedrinu, smeh i pametnu ironiju prati utisak da nikada nije ni odlazio. Naprosto se preobrazio u dobrog duha prestonice...

piše:  Isidora Đolović