„Znam zašto ptica u kavezu peva“
(Štrik, 2019; orig. „I know why the
caged bird sings“, 1969), prva po redu autobiografska knjiga čuvene američke
književnice Maje Anđelou (rođene kao
Margarita Eni Džonson; 1928-2014) opisuje detinjstvo i ranu mladost iza kojih
je usledila bogata karijera pesnikinje,
scenaristkinje, novinarke, glumice, aktivistkinje, poliglote, svetske putnice i
borca za prava Afroamerikanaca. Izdanje koje sam imala u rukama sadrži iskren,
nadahnut predgovor Opre Vinfri, čiji je Maja bila, u tinejdžerskom dobu uzor i
otkrovenje, a tokom kasnijeg života mentor, nadahnuće i prijatelj. Oprino
oduševljenje i značaj koji pridaje ovoj knjizi, kao svojevrsnoj Bibliji tamnoputih američkih devojčica i pored sentimentalnosti, nipošto nije preuveličavanje i precenjivanje. Pored
društvene i literarne vrednosti, delo Maje Anđelou nas upoznaje sa jednom
izuzetnom ženom briljantnog izraza, nepresušne vitalnosti, ukratko, osobom koja
pleni i oduševljava. Zasigurno nije bilo lako ponovo otvoriti vrata sećanja,
ali je istovremeno bilo nužno, zarad oslobađanja ptice mladosti i još daljeg dometa njene tužne, borbene, moćne
pesme...
Upravo
pesmom, kao jednim od vodećih motiva, roman uostalom i počinje: nespretno
uskršnje izvođenje u crkvi nam odmah predočava silne nesigurnosti i strahove
deteta.
Ako
je za crnu devojčicu odrastanje na Jugu uvek i neizbežno bolno, onda je osećaj
nepripadanja dodatna i suvišna pretnja, kao mrlja rđe na brijaču prislonjenom
uz grlo. (str. 17)
Imala
je tri godine kada je sveže razvedeni roditelji zajedno sa starijim bratom
šalju na Jug, kod bake po ocu. Deca će se ubrzo navići na život u Arkanzasu,
skoncentrisan oko Radnje koju njihova
Mama Henderson uspešno vodi već četvt
veka, a gde svakodnevno po namirnice i razgovor o aktuelnostima svraćaju berači
pamuka, radnici iz strugare i ostali meštani. Beda, progoni, linč i
ugnjetavanje crnačkog stanovništva u međuratnim godinama prilično rano
upoznaju Maju (nadimak nadenut od strane
brata, koji je u početku tako izgovarao njeno ime) sa statusom pripadnika njene
rase.
Segregacija
u Stempsu bila je tako temeljna da većina crne dece nije znala ni kako belci
izgledaju, osim da su drugačiji i da ih se treba plašiti, a taj strah bio je
ispunjen neprijateljstvom koje bespomoćni osećaju prema moćnima, siromašni
prema bogatima, radnici prema gazdama i dronjavi prema lepo obučenima. (34)
Međutim,
stabilno utočište od brojnih opasnosti dete ima u svojoj strogoj, ali pravičnoj
i snažnoj baki, stricu Viliju - ponosnom i osetljivom bogalju, knjigama
i obrazovanju (Šekspir je njena prva književna ljubav, veća čak i od opsesije ananasom iz konzerve!), ali pre
svega u obožavanom bratu, Bejliju junioru. Za Maju, izuzetno nezadovoljnu
sopstvenom pojavom, pameću, ponašanjem, brat je apsolutni uzor, zaštitnik i
osoba na čiju pomoć uvek može da računa:
Od
svih potreba jednog usamljenog deteta (od kojih nijedna nije izmišljotina), ona
koja svakako mora biti zadovoljena da bi uopšte bilo nade za dobar i čestiti
život, jeste neutaživa potreba za neustrašivim Bogom. Moj zgodni crni brat bio
je otelotvorenje carstva nebeskog na zemlji. (33)
A
Radnja, centar dečijeg sveta, u rana jutra, usamljena i pusta, izgledala
je kao neotvoren poklon od nekog neznanca. Otvaranje ulaznih vrata bilo je kao
odvezivanje mašne. (27)
Malo
mesto sa svojim osobenim zakonitostima, lokalnim čudacima, izuzetnim značajem
religije, brat i sestra će prvi put napustiti pet godina kasnije, kada ih budu
preselili u Sent Luis. Osećanja prema otuđenoj majci i ocu koji se pojavljuje
tek u prolazu, podeljena su između zadivljenosti i početne nepoverljivosti.
Strahopoštovanje koje deca osećaju pri pogledu na Bejlija starijeg i Vivijan, svakoga sa sopstvenim životom, ludo
zgodne i nonšalantne, uvek na ivici opasnosti, nastaviće da ih prati tokom
najvećeg dela odraslog života. Posebno je živopisno prikazana majčina porodica
Bakster: liberalniji i opasniji, oni su neka
vrsta lokalnog klana predvođenog bakom, ženom nemačkog porekla i skoro belom.
Nažalost, Majina sledeća promena mesta uslediće nakon što je kao osmogodišnjakinju
bude silovao očuh. Stravična trauma, sudski proces i zatvaranje u sebe biće
postepeno zaceljeni tek nakon povratka na Jug. Pošto ponovo dospe pod okrilje
male zajednice, spas će se najpre pojaviti u liku gđe Berte Flauers, plave
krvi crnog Stempsa (97). Za Maju, ona je poput ljudi iz romana, kroz
čitav život (...) mera onoga što jedno ljudsko biće može postati (97),
a najvažnije je to što joj iznova, sada bespovratno, otkriva spasonosni svet
knjiga.
Južnjačko
odrastanje autorke predstavlja bogat kaleidoskop: od prerane ozbiljnosti
(seksualne „igre“ starije devojčice Džojs sa Bejlijem) do detinje stidljivosti
(epizoda posvećena čestitkama za Dan zaljubljenih) i slobodnih maštanja (uz
drugaricu Luiz); stroge Mame i njenog pravilnika o grehovima (u rasponu od
verbalnih do konkretnih postupaka), crkve na granici kulta (dosta komične scene
lančanog padanja u trans na nedeljnoj službi) i kolektivne euforije zbog pobeda
boksera Džoa Luisa. Oslovljavajući sve osobe sa sestro i brate, bez
obzira na njihovo godište, Mama usađuje u svoje unuke ideju zajedništva, specifičnog jedinstva po boji
kože. Maji će biti potrebno dugo vremena da prevaziđe nezadovoljstvo
izgledom. U početku su njen ideal fizičke lepote što ravnija kosa i bleđa koža,
dok detinji um čudno percipira sudar hrišćanskog učenja o jednakosti i primera
svih nepravdi kojima je izložena crna rasa. Isto važi za tajne ljubavi,
zatrovane osećanjem krivice zbog zločina čija je bila žrtva, te veoma dugim
zaziranjem od ispoljavanja „previše ženstvenosti“ koja bi mogla da isprovocira
druge.
Priče
o duhovima i beleženje mnogih vidova sujeverja, čitanje Dikensa, Marka Tvena i
„Džejn Ejr“, brojni prizori iz odrastanja u toplini porodice i komšiluka, čine
da prošlost deluje kao košmar koji se u stvarnosti nikada nije ni dogodio. Ali,
iza svega lepog opstaje senka nejednakosti, naročito potresno istaknuta u
epizodama mature i zubobolje. U prvom slučaju, prilikom dodele priznanja
najboljim učenicima (među kojima je i Maja) na kraju prve etape školovanja,
gostujući direktor, belac, drži govor zbog koga se u junakinji roje sledeće
misli:
Bilo
je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je
brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun
svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi.
Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko
drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj
Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s
vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje
im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome
vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane
(1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo
jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno. (175)
 |
| Maya Angelou |
Stil
Maje Anđelou je prekrasan, pesnički,
nalik žuboru ili cvrkutu, obeležen biranim metaforama i upečatljivim, a istovremeno
lirski lakim slikama (recimo, opis haljine boje lavande koja je šuštala sa svakim udahom
(...) kao ukrasi od krep-papira na zadnjoj strani mrtvačke zaprege;
str. 15). Sve to čini da njen životopis postepeno prerasta u knjigu punu bola i ponosa,
(bezrazložne) sramote, ali pre svega ljubavi (najčešće prisutne kao reč: pisana, promišljena, izgovorena i
zabeležena, spasonosna), humora i
topline koji iskupljuju tegobna iskustva.
Primera
radi, kada junakinju zaboli zub, a svi alternativni načini iznevere, sa bakom mora
da pešači do „teritorije belih“, no, uzalud - lekar odbija da
„radi sa obojenima“. I pored svega, Maja duhovito, autoironično konstatuje: Samo
jedna stvar mi je mogla olakšati muke, pa sam se svesrdno molila da mi dozvole
da se zavučem ispod kuće i sačekam da mi zgrada padne na levu stranu vilice.
(179); (povodom poveza koji mora da stavi preko obraza) Ako već mora da se umire u
belačkom delu grada, onda bar da umrem sa stilom. (180) ili: Uvek
je postojala šansa da se zubi primire ili ispadnu sami od sebe. (181)
Baka
je njen heroj, što se posebno jasno očituje u epizodi kada Maja, čekajući pred
vratima ordinacije, zamišlja tok njenog razračunavanja sa zubarom. Uostalom,
kako drugačije i misliti o ženi čija jutarnja molitva sadrži deo: Vodi
me kroz ovaj dan ispravnim putem i pomozi da zauzdam jezik. (20)?
Sledeća,
iako drastično različita, ženska figura od ključnog značaja u Majinom životu
jeste njena majka, očaravajuća Vivijan Bakster. Na pragu tinejdžerskog doba,
Bejli i Maja bivaju vraćeni u Kaliforniju: najpre Los Anđeles, pa San
Francisko, grad u kome će Maja po prvi put osetiti istinsku pripadnost
zajednici. Nastavlja školovanje, otkrivajući ljubav prema glumi i plesu, dok u
pozadini svega bukti Drugi svetski rat, a japanske delove grada preko noći smenjuje
crnački geto.
Grad
je za mene postao ideal koji sam želela da ostvarim kada porastem. Prijateljski
raspoložen, ali ne previše, samouveren, ali ne hladan i dalek, poštovan i
uvažen, ali bez ružne uštogljenosti. (203)
Kroz
interakciju sa roditeljima i njihovim novim partnerima, školskim drugovima i
manjinama, postepeno se oblikuje i izrasta slobodna, samouverena, divljenja
vredna osoba čija iskrenost, menjanje pogleda i sposobnost njihovog
artikulisanja oblikuju jedinstveni glas kojim će se nadalje obraćati svetu. U
skladu sa najčešćim kompozicionim obrascem memoarske proze, knjigu sačinjavaju
epizode koje su davale čvrstu formu junakinjinom svetu, vodeći njenu ličnost
pomalo krivudavom stazom od uplašenog deteta do samostalne mlade žene; od
kćerke i unuke do majke (knjiga se završava rođenjem Majinog sina jedinca); od
zarobljene ptičice do glasnogovornika
svih ugnjetavanih, slobodoljubivih, radoznalih. Maja Anđelou je presudna
iskustva bojila nesvakidašnjim načinom posmatranja, krčila staze koje su tuđim
pogledima bile neprivlačne, a njen život su obeležili upornost, elan, knjige i
čvrsta odluka da bude svoja i snažna. Na kraju krajeva, šta sprečava zarobljene
ptice da zaneme, nego činjenica da drugačije ne mogu očuvati nadu, gajiti
utehu, prizivati buđenje?
* Svoj primerak romana dobila sam
od izdavačke kuće „Štrik“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim,
naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu
oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.
* Ukoliko vas je tekst
zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.