Već
letimičan pogled na njene biografske podatke izmamiće osmeh i probuditi
neobičnu vedrinu kakvu književnica i novinarka Rosa Montero posreduje kroz svoja dela. Kći toreadora i domaćice,
odrasla u španskoj prestonici, ovdašnjoj publici se predstavila „Pričom o
providnom kralju“ koja ironijski priziva tradiciju viteških romana. Novo
izdanje, „Uputstva za spasavanje sveta“ (Štrik, 2019; orig. „Instrucciones para
salvar el mundo“, 2008) potpuno je, ne samo stilski i tematizacijom savremenog
doba, različito od spomenute (odlične) knjige - no, izvesna donkihotovska upornost u jurišanju na
stvarnosne vetrenjače zadatak je koji sebi zadaju i svojski se trude da izvrše
svi likovi uključeni u razgranatu radnju. Četvoro ih je, a na prvi pogled
nemaju ništa zajedničko sem Madrida, na čijim perferijama žive.
Čovečanstvo
se deli na one koji uživaju da legnu uveče u krevet i one koje odlazak na
spavanje uznemirava.
Priču
otvara navedena rečenica i to, izuzetnom asocijativnom domišljatošću autorke,
praćena fokusiranjem na scenu sa groblja. Taksista Matijas sahranjuje voljenu ženu, pa umoran i obamro nakon svega,
uzima samo dva psa koja su nekada zajedno udomili sa ulice (otuda imena Ćućo -
„mešanac“ i Pera - „kuja“), sa njima se povlači na plac,
rešen da do daljeg životari u davno započetoj, nedovršenoj kući (izgledala je kao
usamljeni kutnjak u staračkoj vilici). Danijel provodi sate, pretvorene u čitave dane i noći bez razlike,
uz kompjuterske igrice, ogorčen na dugogodišnju nevenčanu suprugu Marinu što su
im se osećanja ohladila do netrpeljivosti, što je vrednija, upornija i od njega
„očekuje nemoguće“, odnosno, da se trgne i priseti svoje profesije lekara.
Odavno razočaranom u struku, jasno je da mu tako nešto nije ni na kraj pameti.
Njegova
egzistencija se, eto, skupljala poput jeftinog džempera. Široki horizonti
mladosti sužavali su se sve dok se nisu pretvorili u mali kavez: loš posao,
loša ljubavna veza, loš život. Zato mu se toliko dopadao „Second life“, bilo je
to kao da je otvorio prozor u slepom zidu zatvorske ćelije. (str.
45)
„Oaza“
je bar u neposrednoj blizini autoputa. Zbog dvadesetčetvoročasovnog radnog
vremena i činjenice da se radi o
komšiluku ozloglašenog bordela „Kačita“ (koji je sijao kao galaktička žvaka usred
nedođije), posao u „Oazi“ cveta, naročito noću, kada ga posećuju
taksisti i prostitutke, pomalo tužna porodica proteranih noćnih
ptica. Profil prosečne mušterije podrazumeva i poneki izuzetak, recimo,
Serebro („mozak“). Starica sa
nadimkom kao svedočanstvom velike obrazovanosti i naučničke reputacije, već
duže vreme umesto za katedrom provodi, doslovno od sumraka do svitanja, nemo
posmatrajući prolazeće sudbine, uz čašicu u nekom ćošku lokala.
„San
Felipe“ je bolnica u kojoj Danijel radi, najčešće treću smenu, ujedno mesto
višemesečne agonije i naposletku smrti taksistine supruge Rite. Tamo će, u toku
jednog dežurstva, Danijel sanirati povredu prelepoj, tamnoputoj Fatmi, zaposlenoj u „Kačiti“ i, kao što
je za tamošnje prostitutke odavno poznato, žrtvi ćutke tolerisanog fizičkog
nasilja od strane makroa ili mušterija. Devojka će zatim ući u vozilo Matijasa,
koji se oko bolnice motao sklapajući kockice sećanja u zaključak o neospornoj krivici
nezainteresovanog doktora (zbog koga je Rita, kako mu se sada čini, izgubila
dragocena dva meseca za eventualno izlečenje tumora) i još nedefinisani plan
osvete. Tuga i saosećanje koji ga preplavljuju nad devojčinom nesrećom,
dočekani su Fatminim pomirljivim osmehom i svetlošću koja kao da isijava iz
njenog lica, dok citira izreku ponetu sa rodne zemlje u Sijera Leoneu. Tako se
sudbine ovih ljudi ukrštaju, u napuštenosti, ranjavanjima, različitim vidovima
duela sa životom ili odustajanja od njega, ali, nikad bez propratnog inaćenja.
Za to vreme gradom hara misteriozni ubica
sreće, prozvan tako od strane medija zbog morbidnog osmeha koji „montira“
na licima ostarelih i usamljenih žrtava. Izveštaje o novim zločinima
protagonisti prate u pozadini sopstvenih drama, postepeno donekle paranoično
pokušavajući da registruju kretanje i blizinu ubice u sopstvenom okruženju.
„Raj“ je, naposletku, starački dom u kome se odigralo nekoliko poslednjih,
najskorijih ubistava, čime se ocrtava mapa
kretanja madridskim obodima.
Pokazaće
se da su veze među likovima krhkije i tananije nego što se čini, satkane od čitavog spleta podudarnosti izniklog
iz, recimo, noćne strepnje od čudnog predosećanja u Danijelovim košmarima,
pogleda sa Matijasovog prozora na svetleći bilbord sa antirežimskom porukom, bojazni
od dugoročnih posledica klimatskih preokreta o kojima razglabaju snobovi na
božićnoj zabavi u domu Marininog brata (jedna od nabrojanih promena tiče se nestajanja pčela: zapamtite ovu temu za neku
narednu subotu!) i, na opštem planu, otuđenosti među ljudima koja poprima
zabrinjavajuće razmere.
...ništa
kao Badnje veče ne ukazuje tako nepogrešivo na nesavladivu razdaljinu između
snova o sreći i mogućnosti da se oni ostvare.
(112)
Svako
od njih pokušava da različitim metodama poništi, takoreći “anestezira“ sebe, ne
bi li lakše podnosio okolni svet, bolnu prošlost i sadašnje teškoće.
Obično je rešenje do koga dolaze određeni
oblik izolacije, bilo to bežanje na kraj grada i distanciranje od ljudi
(Matijas), u virtuelne svetove i, sukcesivno, sadomazohističke fantazije
(Danijel), ili opijanje i tišina (Serebro), možda prenošenje sačuvane čistote i
vere na životinjicu-talisman (Fatmin gušter). Svima je zajednička neizmerna želja za (sa)znanjem, onolikim koliko
je uopšte moguće usvojiti u tako ograničenim odsečcima vremena koji su nam
poklonjeni, a znanje se najbolje stiče i prenosi upravo kroz komunikaciju, od
koje, ironično, isprva pokušavaju da se distanciraju.
Sve
ono što naučimo u našim kratkim životima jeste samo obična, beznačajna mrvica
iščupana iz beskraja onoga što nikada nećemo saznati. (211)
Nepoverenje
dolazi kao logična posledica sveprisustva
nasilja: fizičkog i grupnog na ulicama predgrađa; brutalnog, a dozvoljenog,
unutar zidova bordela; psihološkog u partnerskim odnosima, među zaposlenima, u
institucijama. Iako se ono događa bez obzira na pol žrtve, najizrazitiji primeri u
romanu tiču se nasilja nad ženama: Fatmom koja je iz pakla u domovini pobegla
“manjem zlu”, ali i Serebro, čiji su alkoholizam i povlačenje od perspektivne
karijere posledica davno pretrpljene nepravde.
 |
| Rosa Montero; izvor: chinadaily.com |
Pored
veštog izlaganja svega što je bilo, pripovedački glas raspolaže znanjem o
budućnosti, što nam u nekoliko navrata šeretski nagoveštava. Rosa Montero piše razigrano,
jednopotezno, uspevajući da čak i najcrnje epizode obradi sa izvesnim ublažavajućim udelom humora koji nam
sugeriše da, eto, život takav kakav je ima mnoge nijanse, samo je potrebno
sačuvati oštrinu pogleda za njihovo razlikovanje. Otuda, primera radi, Fatmina
biografija od koje vam se u trenutku zgrči želudac i njena staložena, iskustvom stečena
sposobnost da u tome što “još ima oba uha i nos” vidi potvrdu kako,
ipak, nije sve toliko strašno, stoje u istinski zadivljujućem kontrastu.
Postizanju efekta umekšavanja tonova
svakako doprinosi lep, rečiti stil Monterove, kome je ponekad dovoljna i jedna
kraća rečenica da zasija: S druge strane prozora, svet se gasio i
stizala je noć filcanim stopama. (294)
Osnovna
ideja, da su dobra dela jedini
mogući, ispravan put, ostaje da treperi negde u vazduhu nad otvorenim,
neodređenim završetkom. Njen izraz je ostvaren uvođenjem u priču Fildmanove teorije, koju Serebro jednom
prilikom izlaže Matijasu:
Prema
njegovom mišljenju, sva naša dela, apsolutno sva, imaju posledice. Govorio je
da ljudska bića čine energetsko jedinstvo, da smo, na neki način, svi mi, živa
bića, međusobno povezani, od vinske mušice do rimskog pape, i da u zavisnosti
od toga šta činimo, doprinosimo uređenju materije i stvaranju harmonije, ili
pak njenom uništenju i aktiviranju razornih procesa nestabilnosti i furija
haosa. Dela koja uređuju materiju su upravo ona koja od pamtiveka nazivamo
dobrima, dok su ona koja je razgrađuju dela koja obično smatramo rđavim. (str.
260)
I
mada se ne bi trebalo povesti za naslovom, koji više asocira na neku od popularnih
(pseudo)psiholoških knjiga; mada optimizam svakako nije jedna od pratilja
opisanih ličnosti i njihovih sudbina; volja za životom i vera u smisao
postojanja (čak i odustanemo li od sebe) ispunjenog kroz spasavanje drugoga,
čine da korice sklopimo sa utiskom kako i sami plovimo u neko mirno, spokojnije
svitanje koje neminovno dolazi iza teške, opasne noći. Prepustiću, zato,
završnu reč samoj autorki, koja je u intervjuu za “Politiku” (29.09.2019),
između ostalog, rekla:
Moja
knjiga govori o tome da u svetu u kojem više nema velikih ideja, gde ima mnogo
zlobe i straha, postoji jedna mala stvar koja se može učiniti, a to je biti
dobar. Činiti najbolje u svom životnom okruženju. Neki političari smatraju da
cilj opravdava sredstvo. To je teorija koja je stvorila najgore košmare u
stvarnosti. Nema tog cilja koji bi opravdao loše ponašanje, ono ostaje ono što
jeste. Svet se suočava sa velikim problemima, ljudi su okrutni, koruptivni i
lažljivi. Ali, sa druge strane, život je čudo i ljudska bića sposobna su i za
uzvišene stvari. Borba je nužna svakoga dana za sve što smo postigli kao
društva, jer u svakom trenutku to može biti izgubljeno.
*
Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „Štrik“, u zamenu za
OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za
saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.
* Ukoliko
vas je tekst zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.