“Velvet Goldmine” (1998)

komentariše: Isidora Đolović

"Velvet Goldmine" je film koji najbolje opisuju pojmovi: Estetika; Emocija; Ekstaza; Energija. Pokazuje na koji način je muzika u određenom trenutku menjala svet, ali još više kako je uspevala da uzdrma pojedinačne živote, preokrećući male egzistencije. Priča o slučaju Brajana Slejda zapravo je više priča o Arturu, potraga za iščezlom zvezdom je i povratak samom sebi, svom potiskivanom i odbačenom biću, otkrivanju onoga što nas čini (srećnim, između ostalog). 

Pored činjenice da je izuzetno verno, kroz garderobu, fantastičnu muziku i ambijent dočarana epoha sedamdesetih; pored činjenice da je gluma apsolutno superiorna (i tu ne znam koga pre izdvojiti, jer svaki protagonista se u potpunosti daje liku i priči: od Juena Mekgregora kao divljeg i sirovo provokativnog Kurta Vajlda; Kristijana Bejla u ulozi Artura Stjuarta, kolebljivog mladića, kasnije novinara, koji savršeno prenosi na nas svoje unutrašnje ushićenje, strah, sramotu, razočaranost i novu nadu; fascinantne Toni Kolet koja prosto pleni i izaziva čitav niz empatijskih reakcija, jer je performans potresan i ogoljavajuć do kraja; pa do glavne zvezde, enigmatičnog Brajana Slejda u interpretaciji Džonatana Ris Mejersa sa tom neobičnom lepotom, u ovom periodu posebno androgenog tipa - njegova rana, "Gormenghast" i "Governess" faza - koji je prosto idealan izbor za ovaj lik; srasli su sa svojim ulogama!); pored ubedljive i interesantne osnovne linije priče, sa ukusom i merom iznete kontroverzne i ne-za-svakoga-razumljive teme; ono što posebno prija u ovom filmu jeste divna linija povučena od dekadencije s početka XX veka (omaž Oskaru Vajldu) do glam-rocka koji će kasnije inspirisati i "new romantics" pokret, a još dalje seže do lorda Bajrona i romantičara. Pitanje poigravanja imidžom, polnim identitetom, umetničkim i svim drugim slobodama, u službi je potrage za esencijom bića. Teži se biti JA, kroz bivanje nekim drugim. Slejdov poduhvat je u osnovi imao podsticaj na širenje vidika, eksperiment kao pobunu, što Artur takođe pokušava da učini: izaći iz sebe, ali se, bekstvom, nekako uvek vratiti na početak.

Otprilike na trećini filma, palo mi je na pamet: "Ovo, zapravo, nije priča o Brajanu i Kurtu. Ovo je Arturova priča!" I odmah sam promenila ugao gledanja, što mi je znatno upotpunilo doživljaj. Jer, on, kao "običan" lik koji sa nekoliko strana prikuplja fragmente o glamuroznom, ludom svetu, sklopivši ih u celinu dobija istini najpribližniju sliku, baš kao i mi. Životnu, tešku, dvosmislenu. Dopada mi se  što, pored veoma očiglednih stvarnosnih prototipova za likove (Igi Pop, Dejvid i Endži Bouvi, Brajan Ino, itd.), ličnosti u filmu nikako nisu njihove puke reprodukcije, već simboli, figure za sebe. To je najbolji pokazatelj kako dobra inspiracija isijava iz svakog novog umetničkog dela. Otkrivajući sopstvenu ličnost, njihov verni obožavalac dokazuje da ovi  ljudi stvaraju za sebe, ali i nas, te da je njihova umetnost večiti pokušaj slanja poruke. Kako kaže Kurt, parafraziraću: "Menjali smo sebe, ali, važnije je to što nismo zaboravili početnu želju da menjamo svet”.

Moram da dodam da su mi među omiljenijim scenama ponovni susret Kurta i Artura (nemo prepoznavanje i kulerski osmesi), uz Vajldov broš koji prolazi kroz vreme kao nekakav talisman ekscentrika nesmirenog duha, kao i Mendi kada primećuje kako izgledaju "lepi ljudi dok izlaze na vrata". Sam film je "pokretni praznik” za oči, uši, dušu. Preispitivanje, uzbuna, ali i smirenje, uz apsolutni užitak u kvalitetnom i bezvremenom rezultatu želje da se ovekoveči podjednako veliko i uzbudljivo doba. Nemojte propustiti ovu muzičku dramu u režiji Toma Hejnsa (ujedno koscenariste), ovenčanu BAFTA nagradom i nominacijom za Oskara u kategoriji najboljih kostima, kao i kanskom Zlatnom palmom. Vatromet, inspiracija, lepota: sve što bi sam Oskar Vajld želeo da vidi, ono što je i Bouvi činio. A da je “sve bilo muzika” u ovom slučaju, dokazuje i sledeći podatak: jedan od producenata filma je Majkl Stajp, frontmen “R.E.M.”-a.