“The Danish girl” (2015)

komentariše: Isidora Đolović

Otprilike se zna koje su to “teme za Oskara" sa kojima reditelji ne mogu da omanu ukoliko nameravaju da uđu u trku za zlatnom statuicom ili barem naprave odjek kod publike i kritike: rasizam, rat, nasilje, (smrtonosne) bolesti, seksualne i ostale diskriminacije. Pitanje transrodnih osoba nekako se podrazumeva kada govorimo o zahtevnim performansima, pri čemu se prvo setim Hilari Svonk u "Boys don't cry" i Džareda Leta u skorijem "Dallas Byer's Club"-u, oboje nagrađenih od strane Akademije. Nešto slično važi za film “Dankinja”, u režiji Toma Hupera, zasnovanom na istoimenom debitantskom romanu Dejvida Eberšofa.

Ovoga puta, priča je smeštena u nešto dalju prošlost, kada je pitanje rodnog identiteta bilo drastično tretirano, a predstavljeni slučaj i odluka da se osećanje nelagode u sopstvenom telu i identitetu reši još uvek novom i neverovatnom metodom predstavljali pionirski poduhvat. Dodajmo tome zasnovanost na istinitoj (koliko sam uspela da se informišem, još tragičnijoj) priči Lili Elbe (odnosno, Ajnara Vegenera) i Gerde Gotlib, protagonista koji su bračni par povezan velikom uzajamnom ljubavlju, uz to slikari (kao po pravilu bar pomalo ekscentrici) i eto ostvarenja od koga se unapred dosta očekivalo.

S obzirom na to da se priča fokusirala uglavnom na Ajnara i Gerdu, najveći deo utisaka tiče se dvoje glavnih glumaca. Edi Redmejn je ponovo bio nominovan za Oskara nakon trijumfa od prethodne godine, ali, ostao zasenjen od strane svoje partnerke i nije oduševio koliko je mogao. Alisija Vikander je, naprotiv, žargonski rečeno “oduvala” i za to zasluženo nagrađena najprestižnijim holivudskim priznanjem. Ona nosi najveći deo priče snagom i uverljivošću svoje interpretacije žene koja je jaka, iako veoma pati; koja sve, od ljubavi do razočarenja, od stvaralačke frustracije do ushićenosti zbog konačnog uspeha, prenosi sa mnogo energije i strasti.

S druge strane, Edi se znatno bolje snalazio u onim segmentima kada je Ajnar zbunjeni muškarac koji u sebi iznenada otkriva neku drugu ličnost, nešto davno potisnuto, pokušavajući da to izmiri sa onim što je do tada bio i neospornom ljubavlju koju oseća za Gerdu. Kao Lili, njegov alter ego, preteruje sa afektiranjem, treptanjem, pogledima ispod oka i svim onim kliše gestovima, facijalnim ekspresijama, nijansama u govoru. Ne mogu reći kako je trebalo očekivati da automatski “skine” svaki pokret i bude prirodan otkrivši u sebi ženu, jer bi to bilo još nerealnije, ali, ovo je takođe bilo prenaglašeno i nekako neprijatno. Razumela sam izgubljenost u novom identitetu, pokušaje da se izađe iz ljušture i pronađe prava ličnost, tu strašnu zbunjenost, ali, mislim da bi još bolje bilo da je jednostavno i u Lilinoj koži bio prirodniji, baš kao što je to u trenucima kada igra Ajnara i, npr, odlazi da gleda striptizetu i uči pokrete, kada je zgrožen zbog muškog poljupca, kada krišom odlazi da ponovo isproba haljinu i periku, ili kada pred Hansom i Gerdom ne može da suzbije emocije zbog priče o značaju i vrednosti braka. U tim scenama, iskreno sam saosećala sa njim i uspeo je da me uveri - ali, kao Lili, uglavnom je, forsiranim “preglumljavanjem”, prilično iritirao. Inače, on je veoma simpatičan i mladolik, poseduje nekonvencionalnu lepotu i dečački izgled, pa je samim tim razumljivo što su ga odabrali. Uspeo je da vizuelno “izvuče” imidž, a da ne izgleda prenaglašeno.

Najzanimljivija je činjenica da je na samom početku Ajnar uspešan i cenjen slikar, dok Gerda kuburi sa inspiracijom i ne može da definiše niti razvije svoj izraz. Iako je to frustrira, podržava supruga i imaju divan odnos pun razumevanja, čak i kada postane zaista teško. Dok iz nečega što je delovalo kao igra, zabava, počinje da izranja njegovo potisnuto “ja”, ironijom sudbine Gerda će zahvaljujući toj transformaciji konačno dobiti nadahnuće, pronaći osobeni stil i postići samostalni uspeh kao umetnica. Nasuprot njoj, Ajnar polako, otkrivajući sebe kao polno biće, gubi stvaralačku i supružničku potentnost. Čini se da je bila neophodna strašna razmena, žrtvovanje jednog života kakav je znao, za konačno “otvaranje“ supruge kao stvaraoca. Istovremeno, oslobađa se Gerda kao priznati slikar i oslobađa se Lili, samo što je cena za oboje previsoka. Opet, ljubav nadvladava sve, predanost i posvećenost koju Alisija savršeno predočava. Gerda je od početka jaka, Ajnar miran i povučen. Dopunjuju se i čini se da je to  osnov za Lilinu preteranu stidljivost, pa su glumci uspeli da istaknu kontrast baš kako treba. 

Najviše me začudilo, mada se priča očito fokusirala na pre svega intimnu dramu dvoje ljudi (svet zatvoren unutar njihove zajednice i još više, unutar tog nesrećnog tela koje je Ajnar i Lili u isto vreme), što su reakcije okruženja ili potpuno izostale ili nekako začuđujuće slabe, blagonaklone.  Uglavnom svi misle da je Lili zaista rođena žena ili da je sve simpatičan eksces. Pa, ipak, scena kada ga napadaju u parku prilično je strašna. Moram priznati i da mi nije baš jasno zašto je Ajnar želeo da ugradi matericu, mada objašnjenje verovatno glasi: da bi postao "prava žena". Ta se promena zaista čini prebrzom i zbog toga nekako nerealnom, naročito imajući u vidu da su on i Gerda (što je na početku više puta naglašeno) želeli sopstveno dete. Uprkos tome, shvatam  Gerdinu bezuslovnu, do granica apsurda ludu podršku. Iako strahovito pati, žrtvuje sve da bi joj partner bio srećan.

Koliko su njena hrabrosti i snaga vredni divljenja, toliko je Gerda pretrpela i nenamernu surovost od strane Ajnara/Lili, što se odlično pokazuje u sceni kada kaže da želi da vidi svog muža, da s njim razgovara i da ga zagrli, a dobija odgovor:"To nije moguće." Na sličan način mi je veoma potresna scena u kojoj ih razdvaja zavesa, dok Lili govori kako bi želela da se jednoga dana uda, a Gerda podseća da su "ne tako davno, oni bili venčani". 

Sa vizuelne strane, film je prekrasan i svaka scena uživanje za oko. Scenario je sasvim u redu, radnja ni previše razvučena, ni zgusnuta, često prenaglašena muzika ipak stvara pre dramski nego patetični efekat, tako da je celokupni dojam sa te strane više nego dobar. Izdvojila bih epizodni lik balerine Ule Polson, koju je odigrala Amber Herd. 

Kritika je uglavnom skretala pažnju na iskrivljene činjenice, odnosno, istorijske nepodudarnosti, a utisak je da su one, ispoljene kroz veće oslanjanje na predramatizovanu fikciju nego verodostojnu stvarnost, ponajviše doprinele da konačni utisak bude slabiji nego što je trebalo.