субота, 24. август 2019.

Subota sa knjigom: „Schindlerov lift“

piše: Isidora Đolović

Građevine, kao i ljudi, dobiju priliku za manje ili više buran život, neraskidivo povezan sa okolnostima u čije središte stignu iz tmine nepostojanja. Za razliku od svojih tvoraca, ukoliko imaju (ne)sreću da odole ćudima društvenih prilika i istorijskih mena, taj život je veoma dug, a svedočanstva pojedinačnih sudbina koje se oko njih pletu - brojna i raznovrsna. Andrićev most na Drini ili Igoova katedrala Notr Dam možda su najčuveniji primeri nemih junaka pod čijim se okriljem i(li) senkom odigravaju bezbrojne drame prolaznih aktera na životnoj sceni. Kratki roman Darka Cvijetića, „Schindlerov lift“ (Buybook, 2018), novi je, vredan doprinos korpusu dela koja razvijaju priču oko određenog prostora kao metaforičnog stecišta istorijskih lomova i života koji se na njemu sudaraju.
Crveni soliter u Prijedoru nije izmišljena lokacija: reč je o najvišoj stambenoj zgradi, jugoslovenskoj atrakciji, simbolu perioda industrijskog “zlatnog doba” mesta i, kako biva, tužnom baštiniku strašnih događanja iz devedesetih godina. U pitanju je i piščev dom, stoga ne čudi što je, polazeći od neposrednog okruženja, uronivši u blisku i još veoma problematičnu prošlost, na površinu, čini se jednopotezno, izneo formom iscepkanu čemernu istoriju susedstva, kao simboličnu sliku čitavog osakaćenog regiona. Ove kratke priče, epizode, crtice čak, iz kojih je sastavljeno Cvijetićevo delo, uprkos sažetosti, daleko su od jednostavnih. Teške, žučne, prepunjene istorijom bola, lirične krvavom „svakidašnjom“ poezijom, pripovedaju o običnim ljudima neobičnih usuda, stravično izukrštanih tokom nekoliko decenija suživota. Kao da se prokletstvo uselilo u dva solitera na kraju grada, Crveni i Plavi, ne štedeći stanare koji su tu bili od prvog dana, one koje je odneo rat, ni one koji su došli mnogo kasnije.

Nije se uspjelo saznati čija je Crveni soliter 101 uopće bio ideja. Da se na Hamdijinim baštama, na periferiji, sagrade dvije višekatnice za radnike i nastavnike u srednjoškolskom centru. Jer Crveni soliter doista bijaše sastavljen od dvije trinaestokatnice, koje se zapravo dodiruju i čine dupli soliter, sa 104 stana, „vertikalno selo“ kako je zgradu zvao Caka poštar. Danas vertikalno selo sve praznije, i samo sukrvica ostala nakon ispiljavanja iz ovoliko zla. (str. 33)

Od proleća 1975, kada su otvoreni i useljeni, preko đačkog „incidenta“ sa lutkom Tita napravljenom od kartona, pa do prekretničke 1992. godine, pokušava se uhvatiti trenutak u kome je zapravo sve počelo. Da li pošto je automehaničar Hamdija Kurtović kolima nehotice usmrtio dete prvog komšije, tihog patnika Taiba? Možda od nesreće koja je zadesila malu Stojanku Kobas, istinskog duha Crvenog solitera? Ili je od samog početka vatrenom bojom prizivana krv, privremeno stišana da bi uzavrela i pomutila mnoge glave par decenija kasnije? Rat je doneo još smrti, problematičnih imena, nestanaka u noći, uzaludnih čekanja kraj postavljenog stola, kasno otkrivenih masovnih grobnica. Paralelizam sudbina pokazuje čime su i na koje sve načine povezani novi i stari žitelji dvostrane višespratnice. Iz ljudske “košnice”, nakon par decenija relativne stabilnosti, primenjeno jugoslovenstvo je počelo da se ubrzano raspada, a njegovi uživaoci bez osvrtanja napuštaju zavičaj. Krajnja odredišta obe vrste prognanika, svesnih i nevoljnih, uglavnom variraju između inostranstva i groba, a povezuje ih isključivanje mogućnosti povratka. Da bi se sve što uspešnije dočaralo, aktivirana su tri vremenska plana u spontanom smenjivanju. Jedan na drugi, nadovezuju se: onaj najdalji, prilično nostalgičan, koji obuhvata sam početak života u soliteru; središnji, kome je posvećeno najviše pažnje i fokusira se na period građanskog rata; konačno, treći prati posleratne godine sa svim posledicama i ubiranjem njihovih gorkih plodova.

Naslovni, dupli lift marke „Schindler“, s više nego znakovitim imenom, najmanje je služio prvobitnoj nameni: od mesta ispomoći i dečje igre, postaće giljotina; umesto spasioca, ukleti prostor za izbegavanje, zauvek pod zlokobnom senkom bizarne nezgode koja je zadesila jednu devojčicu. Možda bi nešto od opisanog na prvi pogled delovalo poput slike iz kakvog romana magijskog realizma, da ne znamo kako se slične „koincidencije“ dešavaju barem jednom u generaciji nekog od naše dalje rodbine ili poznanika iz kraja. Ponekad ih nazivamo karmom: na primer, kada se dezerteru, sinu radnika koji je svojevremeno ostao invalid zbog nesreće sa fabričkom presom, rodi dete bez nogu. Ili pošto porodici koja se, svega tri dana nakon što je Handanagićevom sinu revolverom prosviran mozak, uselila u stan ožalošćenih, par meseci kasnije jedno od dece završi - obezglavljeno. 

Kobi lepe glumice Sonje (nesuđene Čehovljeve Nine), Šimeta kome žrtvovanje zdravih krajnika nije pomoglo da umakne nezasitoj nemani bojišta, bageriste Obrada, Cake poštara i mnogih drugih, čuvaju priču o zajednici ljudi svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, koji su naizgled preko noći prešli razvojni put od dobrih komšija do krvnika. Sto četiri porodice raspoređene su na osam stanova po spratu, kojih je ukupno dvanaest sa prvim, da se izbegne maler nazvanim Galerija. Radio stanica i redakcija lokalnih novina u prizemlju, okolne fabrike i njihovi radnici, danas su nepostojeći baš kao Jugoslavija koju su, u malom, predstavljali.

I gdje se zaturio onaj smijeh s useljavanja? S proslava desetogodišnjice useljenja? Gdje su nestale zajedničke proslave Nove godine i Dana republike, kad je čitava zgrada mirisala na sarmu i kolače i jabuke na kredit po balkonima? (str. 36)
autor ispred lokacije; izvor: Aljazeera Balkans
Već nakon prvih par priča, naslutivši preovlađujući model koji je primenjen, primorani ste da pred vratima ostavite nadu kako će neka od narednih imati srećan kraj. Istovremeno, svim srcem biste se obradovali optimističnijem ishodu. Sama perspektiva pripovedanja varira između objektivne, ponešto distancirane naracije iz trećeg lica, do neposredne, lične, koja obiluje poštapalicama, žargonom, zadihanim nizanjem likova i sličica iz sećanja. Ona se tim putem pretvaraju u listu bez svog Šindlera koji bi ih izbavio. Protagonisti su najčešće, ni krivi, ni dužni, uvučeni u nove uloge, pri čemu ih jedni prihvataju nauštrb savesti, dok drugi uporno pokušavaju da se otrgnu sudbini. Česte aluzije na Holokaust nisu slučajne, još manje preterane - nažalost, zlo jeste ponovljivo i njegovi oblici iskrsavaju poput kukastih krstova na sveže okrečenim zidovima ulaza. Tuge se ne brišu, kao ni mrlje od krvi Stojanke Kobas. Ipak, kada nalet istorije protutnji, pregazi i uzdrma iz korena, neke će duše znati da uobliče iskustvo i sačuvaju poruke: za stid, za suze, za nauk.  

Tako epizode o Suphi i Milosavi, ožalošćenim majkama koje postepeno uspevaju da vaskrsnu predratnu bliskost putem TV serija i potajnih zajedničkih proslava verskih praznika, ili o žabi nastanjenoj u cipeli Čede Lažova, evokacijom izgubljene nevinosti unose nešto setne vedrine u sumorni svet romana. Priča o Danku se, pak, grana u nekoliko intertekstualnih rukavaca, nedvosmisleno uspostavljenih kroz opis glavnog junaka: tih i u sebe zapleten kao Gregor Samsa, kao Vladislav Špilman, kao Minotaur, sakriven u svom stanu, osluškujući spoljne stravične obznane stradanja, čekajući svog Tezeja mršavio je, sijedio i ubrzano nestajao (str. 54). Prološka i epiloška glava (upravo glava bi mogla biti svojevrsni lajtmotiv), nalik pesmama u prozi, postavljaju zagonetku i, nakon svih dobijenih delića mozaika u vidu trideset jednog poglavlja, sklapaju odgovor. Neobična kompozicija i fragmentarna struktura romana neće nas začuditi, uzmemo li u obzir Cvijetićevu prevashodno pesničku orijentaciju.

U danima kada identitet postaje tek malo više od mete iscrtane na čelu, tragedija zabune biva sve češća pojava i lako se događa da do juče najvernija volonterka Crvenog krsta ili nejaki mladić od preko puta budu mučki gurnuti u samo žarište primenjenog nasilja. Nemoć kakva se prenosi na čitaoca dovodi do sveobuzimajuće teskobe i pitanja mogu li se preživeli održati, lišeni najboljeg dela svog bića? I kako dalje postojati, nakon što smo jednom za svagda spoznali nivoe tuđe, a možda i sopstvene, izopačenosti? “Šindlerovim liftom” podignuta je još jedna zidanica književnosti kao nezaborava. Verovatno ćete barem dva puta poželeti da zatvorite knjigu i ostavite prošlost nekom drugom, izdržljivijem. Sa druge strane, kao u slučaju mnogih nesreća, nećete biti u stanju da skrenete pogled, koliko god bilo neprijatno i mučno. Sigurno je da delo pred nama nikoga ne ostavlja ravnodušnim, direktno i u isti mah ubedljivo apelujući na ljudskost, savest i uverenje da prećutkujući ne možemo napraviti pomak, ali zato umetnički oblikovana istina poseduje nesagledivu  moć sugestije.

Upravo u tome je Darko Cvijetić uspeo: da na neveliki broj strana utisne potresno, mučno, čovekoljubivo i duboko otrežnjujuće svedočanstvo toplih trenutaka i mračnih časova jednog doba. Ispitani su rasponi do kojih se ljudsko biće može “ispružiti” u velikodušnosti - ili skupiti pri namernom negiranju duše u sebi, sposobno da uništi - ali i obnovi, slepo mrzi - i iskreno prašta, pamti i - osvešćuje.

* Hvala Vladi Arseniću na mentorstvu i smernicama tokom sastavljanja teksta!
 

12 коментара:

  1. Čula sam za ovu knjigu, čak sam i neke odlomke čitala. Šta da kažem, to mi je toliko potresno da treba da budem u baš specijalno jakom modu, pa da me ne razbije skroz. Imam je u malom mozgu, ali neznano za kad.
    Inače, sve vreme kako ide tvoj tekst osećam kako mi je nešto drugačije... jesi to ti, ali nekako, ne znam da li je zrelije baš prava reč,... Hajde da kažem da sam pomislila da si nešto neposredno pre pisanja spoznala, pa si bila pod velikim utiskom, možda je to pravi opis mog osećaja.
    Kad, eto i poslednje rečenice i pominjanje Arsenića...
    Šta ti misliš o tome? Kakva je tvoja impresija!? Baš me intetesuje, ako nije isuviše bezveze što te pitam...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Knjiga je teška, preteška. Svakako je potrebna, ali nije za svaki trenutak i iskreno da ti kažem, ne verujem da bih je još ni čitala, da nije bila deo jednog zadatka, o čemu ću nešto malo u sredu. Dakle, ovo je bio zadatak, zato i zvuči zrelije, profesionalnije, baš kao i moji radovi za fakultet, struku :), ali sam rešila da ga objavim na blogu da ne propadne, kad mi se već nije dalo da bude upotrebljen tamo gde je bilo predviđeno.
      Eto, sasvim prozaični razlozi, ostala sam bez materijala za ovaj vikend, nisam stigla ništa novo da sastavim, a ova recenzija je napisana još u maju, i eto...inače, "reciklažama" ću morati sve češće da pribegavam, kako mi se zahuktava rad, ne nalazim dovoljno vremena za druge stvari, a kad nisam bar 90% posvećena, ne uspeva mi ništa čega se dohvatim. Eto, samo da najavim.:(

      Избриши
    2. S obzirom da me "znaš" već više od godinu dana, odnosno znaš šta mislim o tebi i tvom radu, te ovo (nadam se) neće biti shvaćeno pogrešno: Preskoči neku subotu, nemoj objaviti niti jedan članak cele nedelje... sada je trenutak za taj kvalitativni skok jer imaš jako dobar razlog (sama sebi) zašto se to desilo.
      Ja znam da je nekome lakše skočiti iz aviona nego tebi da ovo napraviš, ali bi to imalo veliki tarapeutski efekat za tebe.
      Šta god odlučiš, ljubim te ja :)

      Избриши
    3. Tačno znam i slažem se sa tobom, to je nešto što me mnogo muči poslednjih meseci.
      Shvatila sam da ću od januara najverovatnije morati da potpuno iskuliram blog na jedno pola godine, zbog pisanja teze. Takva sam da, kad spremam ispit ili neki obimniji (naučni) rad, prestanem da postojim za ostatak sveta, skroz "uđem" u ono čime se tada bavim i nema me.
      Za sad, dok "samo" istražujem i nisam zaposlena, ovo mi je najiskrenije, neka vrsta kvalitetno utrošenog slobodnog vremena. Napravila sam plan do kraja godine, čisto da ne "presečem" odmah, pa ću pokušati da to izguram u uobičajenom tempu. Čim osetim zamor, usporim, naravno, ali o blogovanju i njegovom značaju za mene više u sredu (prekosutra).
      Računam da, dok je (viška) tekstova negde u šteku, biće ih i ovde, a posle ću već toliko odsustvovati da je bolje sad napraviti "zalihe".:)

      Избриши
  2. Super je tekst zaista je zanimljiv. Čula sam za ovu knjigu , ali ne znam da li ću je ikad čitati deluje mi mnogo mučno i strašno. :) Isto tako mi je su mi strašne te nesreće u liftovima kad čuujem za tako nešto ili vidim u filmu. Ne znam jesi li gledala onaj film I Origins kad lift ubije onu devojku to je tako jeziva scene i baš se cesto toga setim kad treba da uđem u lift. :')

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:) ISkreno, ovaj tekst nije ni bio predviđen za blog, već jedan književni seminar, ali kako sam od toga morala da odustanem, reših da ga objavim ovde, uz bojazan što je tema primetno mračnija i teža nego one koje obično uzimam, pa da će da bude neprijatna za čitanje...
      Inače, nisam gledala film, ali reći ću ti samo da imam fobiju od liftova i bukvalno kad god mogu (znači, kad je zgrada do deset spratova!) idem peške. Kao mala sam se zaglavila u liftu ovde kod mene u ulazu i od tada nema sile da uđem, posebno kada ide dole. :)

      Избриши
  3. Knjiga deluje sjajno ali deluje previše mučno i bolno za čitanje. Ja izbegavam tešku tematiku ovih dana baš i to je nešto za šta mentalno treba da budeš pripremljen. U svakom slučaju hvala na reprezentaciji ove knjige jer vredi imati tekst o njoj. Odlična recenzija kao u uvek.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:) Da, upravo tako, bolna je i mučna, svaka čast samom piscu, trebalo je mnogo hrabrosti i srca da se ovako nešto napiše. Potrebno je imati ovakvo delo kao trajnu opomenu, ali baš kao "Šindlerova lista" na koju naslov otvoreno asocira, pročitaš ga jednom u životu ili nikad. Mnogo boli.

      Избриши
  4. Setih te se dok sam, pre koji dan, čitala Markovićev "Beogradski trio" za književni klub. Jugoslavija četrdesetih, Titov režim, Goli otok, Sv. Grgur i u svemu tome autor Lorens Darel (setih se da voliš njegov "Aleksandrijski kvartet). Mučna tema koja je imala toliko potencijala, ali autor je od svega što je imao na raspolaganju sklepao "građu za roman", a mogla je biti zapravo turoban, ali divan roman.
    Ovde, opet Jugoslavija. Vidim ovaj autor, za razliku od pomenutog Markovića, zna šta radi. Divan stil, rečenice raskošne, ali teške. Pogađaju kao strela. "Šindlerovu listu" više ne smem gledati, ali ovaj roman ću svakako staviti na repertoar jedared, kad se zaželim domaćeg, novijeg i pre svega KVALITETNOG štiva.

    Hvala na predivnom tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi.:*
      Nisam čitala "Beogradski trio", moram naglasiti da volim sve Darelove knjige (ne samo "Kvartet", sjajni su mu putopisi i "Tamni lavirint"), a što se tiče Gorana Markovića, toliko se divim tom čoveku kao genijalnom režiseru i briljantnom kolumnisti, intelektualcu, da ću i ovako napamet reći kako mu se čak i nevešto "sklepani" roman može i mora oprostiti. Toliko je dao našoj kulturi, da je malo gledanja kroz prste naprosto sitnica.;)

      Избриши
  5. Evo još jedne interesantne knjige koja bi mi promakla! Nekad mi se čini da se pojedini dragulji savremene književnosti dave u poplavi mediokriteta sa dobrim marketingom (ili ipak ja ne tražim uvek na pravim mestima? Srećom, navraćam na kvalitetne blogove koji umeju da mi skrenu pažnju na prave stvari...;)) Doduše, deluje kao teško i mračno štivo, pa samim tim i kao nešto sa čime trenutno nisam spremna da se hvatam u koštac, ali imam je na umu i beležim za pravi trenutak.

    Hvala ti na izvanrednom tekstu i preporuci! :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi!:)
      I sama se to često zapitam, mada, istini za volju, inače nisam najbolje upoznata sa savremenom književnošću, jer je tolika "hiperprodukcija" da više ne znaš šta uopšte vredi pažnje. Srećom, uvek ima ko da me sa strane usmeri, pa makar i "po zadatku", a onda prosledim dalje, šta drugo?:)
      Da, mnogo teška knjiga, ali još potrebnija.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...