Subota sa knjigom: „Devojčica koja se napila mesečine“

piše: Isidora Đolović

Lepo je biti savremenik novog života i kreativne transformacije mnogih drevnih žanrova u smeru izrazito zanimljivih, ali i hrabrih rešenja. To nam na najbolji mogući način pokazuje koliko je nasušna ljudska potreba za maštovitošću, simboličkom i umetničkom nadgradnjom zakonitosti sveta, tako da ih bolje razumemo, prihvatimo, ali i na njih odgovorimo. Bajka je danas u svom izvornom obliku često kritikovana zbog „diskriminativnog“ podteksta i „zastarelih“ obrazaca, tako da joj ne preostaje ništa drugo nego da se osloni na osvežavajuće moderne pokušaje izbavljanja oklevetane vrline. „Devojčica koja se napila mesečine“ (Urban reads, 2018; orig. „The girl who drank the Moon“, 2016.), delo Keli Barnhil, ne može se nazvati kratkom knjigom, pa ipak sam je (pošteno se upustivši u priču) pročitala za (slovima) jedan dan. Nije ni jednostavna, nema „detinje“ banalnosti, ali zato je sva od svetlucave lepršavosti koja treperi iznad mračnog sveta tišine, neznanja i predrasuda, pa vam radoznalost nikako ne da mira, sve do pobede svetlosti. Mesečeve! Jer, ništa tu nije tipično, počev od „skandalozno“ velikog broja jakih junakinja, dovoljno kadrih da se uhvate u koštac sa svim preprekama.

Protektorat (u narodu zvani Kraljevstvo Trski ili Grad Tuge) je sivo, sumorno mesto na teritoriji između Močvare i zlokobne Šume. Dalje od toga najvećem broju stanovnika ne pada na pamet da se otisnu, delom zbog nebrojenih opasnosti koje ih vrebaju, a drugim delom usled činjenice da Put, jedini bezbedan prolaz kroz Šumu, kontroliše Veće starešina. Njegovi članovi, na čelu sa Gerlandom, Vrhovnim starešinom, čvrsto drže podanike u strahu pod izgovorom da ih čuvaju, u međuvremenu se gosteći drugima uskraćivanim izobiljem. Od čega ih to štite? Od strašne Veštice iz Šume. Istina, niko je nije video, niti zabeležio bilo koji dokaz o njenom postojanju, ali svest da je vekovima tu kruži kroz uznemirene šapate i upozorenja upućena nevaljaloj deci. Razljute li je, tajanstvene sile prirode kojima upravlja, poput uspavanog vulkana u samom srcu Šume, pokrenuće se i uništiti njihov svet.

Čime je, dakle, umilostiviti? Žrtvenim danom, u okviru koga, svake godine, Starešine odnose u Šumu  najmlađe dete iz mesta, ostavljaju ga u krugu „čarobnih“ pet stabala i - odlaze. Roditelji, unapred pomireni sa sudbinom, ne pružaju otpor, ne postavljaju pitanja, retko čak i ispoljavaju očajanje. Naprosto, tako se odvija monotoni život u zatvorenoj, hijerarhijski strogo ustrojenoj zajednici, gde vrhovno znanje čuva i (pored Veća) najveću moć uživa red Zvezdanih sestara iz Kule, predvođenih strogom sestrom Ignjacijom.

Otišli su znajući sa sigurnošću da veštica ne postoji. Nikada nije ni postojala. Postojala je samo opasna šuma i jedan put i slamka o kojoj je visio život kakav su Starešine uživale generacijama. Veštica - odnosno verovanje u nju - stvarala je preplašene ljude, pokorne ljude, koji su život provodili u tužnoj izmaglici, u oblacima bola koji su im otupljivali čula i slabili um. To je strahovito pogodovalo neometanoj vladavini Starešina. Bilo je i neprijatno, naravno, ali šta da se radi. (str. 17)

Međutim, kao što znamo, dovoljno je da nešto „sitno“ krene mimo uobičajenog obreda, pa pokrene čitav uzročno-posledični niz događaja. Na primer, da Vrhovni starešina ima previše radoznalog i saosećajnog, trinaestogodišnjeg sestrića; da jedna majka pruži žestoki otpor prilikom oduzimanja deteta; da se ta scena zauvek ureže u svest spomenutom dečaku, Antejnu. Uz to, ništa se ne završava ostavljanjem bebe u šumskom krugu, na milost i nemilost divljim životinjama. Naprotiv, Veštica postoji...ali kakva?!

Svake godine, na Dan Zvezdanog Deteta, stara Zan odlazi do mesta gde ljudi iz obližnjeg naselja napuštaju svoju decu. Ne razume razloge koji ih navode na tako okrutan postupak, ali, sa svoje strane, čini sve da pomogne sirotoj novorođenčadi. Odnosi ih na teritoriju Slobodnih Gradova, tamo im pronalazeći nove porodice i siguran dom.

Slobodni Gradovi su veoma brzo počeli dolazak Veštice da smatraju praznikom. Deca koju je dovodila, kože i očiju blistavih od svetlosti zvezda, smatrana su blagoslovom. Zan je natenane birala pravu porodicu za svako dete, brinući se da njihovi karakteri i sklonosti i smisao za humor odgovaraju malom životu o kom se starala tokom tog dugog puta. (str. 23)

Dok prevaljuju mnoge milje, buduće usvojenike smiruje i hrani zvezdanom svetlošću, pa su takva deca kasnije blistava, pametna i srećna. Ovoga puta, dobra veštica nailazi na nepredviđenu teškoću: crnooko dete sa čudnim (od majke nasleđenim) belegom u obliku mesečevog srpa posred čela, kao da je nju začaralo. Noseći devojčicu po šumi, u nemogućnosti da odvoji pogled od njenih neobično dubokih očiju, mahinalno je hranila dete svetlosnom energijom u međuvremenu izašlog Meseca i - omagičila je. Da li baš sasvim slučajno? Tek, Zan je sada primorana da zadrži dete, kome daje prikladno ime. Luna postaje član domaćinstva drevnih, uz novu, petstogodišnju baku Zan, poetski nastrojeno čudoviše iz močvare - Glerka i zmajče ( i to bukvalno, jer je tako sićušan da stane u ljudski džep) Firijana, odrastajući u ljubavi, pesmi i sreći.

U zvezdanoj svetlosti ima magije, naravno. To se zna. Ali pošto svetlost prelazi toliku razdaljinu, magija u njoj je krhka i raspršena, razvučena u najfinije niti. U zvezdanoj svetlosti ima dovoljno magije da zadovolji bebu i napuni joj stomačić, a u dovoljnim količinama zvezdana svetlost može probuditi najbolje u srcu i umu te bebe. Dovoljno je da je blagoslovi, ali da je ne omagiči.

Ali mesečina...To je već druga priča.

Mesečina jeste magija. (str. 27)

Iskreno govoreći, svako dete je bar pomalo „napast“, magično još veća! Devojčicine moći tokom narednih pet godina nekontrolisano rastu, zbog čega Zan nerado odlučuje da ih složenom čarolijom veže, odnosno zaključa u njoj, sve dok Luna ne napuni trinaest i bude sposobna da koristi, a pre svega razume magiju. Za to vreme, Antejn prolazi kroz obuku za Starešinstvo koju naposletku napušta, jer mu znatiželja i uspomene na davni incident ne daju mira. U Kuli, jedna Luda žena zatvorena iza rešetaka, nakon što joj je sve što je volela oduzeto, provodi dane izrađujući neobične mape i mrmljajući zagonetne reči. Kada se ovih nekoliko sudbina bude ukrstilo, otvoriće se pitanja starih tajni, posle čega ništa više neće biti kao ranije.

Početak romana je u znaku jednosmernog pripovedanja strašne legende, koju već prvo sledeće poglavlje postavlja u realnost. Ovakvi međučinovi u obliku neposredne naracije će se gotovo do samog kraja smenjivati sa klasičnim pripovedanjem, dovodeći nas u nedoumicu po pitanju identiteta majke koja detetu govori o Veštici. Kako knjiga odmiče, shvatamo da se uvodni glas sasvim lako može pripisati nekolicini konkretno spominjanih osoba, ali isto tako i čitavom kolektivu žena držanih pod kontrolom putem obmane i straha.

Manipulisanje masama jeste jedna od centralnih tema, kojoj su suprotstavljeni značaj istine, sećanja i znanja (postavljanja pitanja). Primera radi, Antejn prelazi dug put od, zbog svojih vrlina, neprilagođenog dečaka do unakaženog drvodelje koji će odlučiti da, ne bi li zaštitio svoju novoformiranu porodicu, raskrinka obred i obračuna se sa Vešticom. Njegova ljubav, hrabra Etin, nekadašnja je pitomica Zvezdanih sestara, koja istupa iz Reda uočivši nepravilnosti u njihovom učenju i mračne tajne koje se kriju iza krutog ustrojstva. Dovoljan je, uvek je bio dovoljan, samo jedan znak otpora, jedan trzaj svesti, zapitanost, probuđena savest, pa da se pokrene vulkan, odmota klupko prevare, podigne magla. Buntovnici i „otpadnici“ (Antejn, Etin, Luda žena) koji su načinili takav korak, vesnici su promene. Nasuprot tome, nerazumevanje određenih ustaljenih postupaka i odsustvo hrabrosti ili želje da se podvrgnu preispitivanju, dovodi do duge istorije pogrešnih odluka i gomilanja tereta na kolektivnoj savesti. Ideje su, naposletku, bile opasne: moto je Sestara.

Pored ove, druga ključna tema tiče se značenja i važnosti porodice i u okviru nje ponavljanja situacija kroz naraštaje (sećanje i zaborav su vrsta odgonetke) i smene generacija (dok Lunine moći nekontrolisano rastu, Zan slabi). Tajna iz Veštičinog detinjstva, o Zamku čudotvoraca, dobroj i lošoj magiji, Tugožderki i čizmama od sedam milja, uspavanom vulkanu i opasnom pokazivanju tuge, sada mora biti prizvana iz zaborava, kako bi se došlo do rešenja.

Iako se veoma vešto služi poznatim postupcima i simbolima, Barnhilova ih smešta u drugačiji kontekst, preokreće im mesta, stvarajući čitav poseban svet. Koristi se ironijom dok opisuje Starešine; njene ličnosti nisu jednodimenzionalne, već i negativci dobijaju prilično snažnu pozadinsku argumentaciju u pogledu razloga koji su ih naveli na izvesna dela; a ni oni najbolji nisu lišeni nedostataka. Ova uspešno postignuta, iznijansirana ambivalentnost, dobro se vidi iz pasusa kao što je Lunin doživljaj Antejna pred jedan od finalnih, uzbudljivih okršaja sila:

Videla je čoveka s ožiljcima na licu. Delovao joj je poznato, ali nije znala odakle. U očima mu je bila dobrota i u duši mu je bila dobrota. U srcu je nosio ljubav. U ruci je nosio nož. (str. 288, podvukla I.Đ. )

Izdvojila bih upotrebu boja (uglavnom plave i srebrne) da se istakne značaj lunarnog principa koji, ne samo što je direktno povezan sa glavnom junakinjom, već ukazuje na alternativni prostor prosvetljujuće slobode, budući da je Protektoratu sunce, na neki način, stalno uskraćeno. Veoma je važan i motiv paprnih ptica, jer je sam materijal izrazito redak, a u pravim rukama ubojitiji od sečiva. Za svaku pohvalu kod domaćeg izdanja su prevod Ivane Nešić (kome nemerljivo doprinosi činjenica da je i sama pisac - o njenim knjigama OVDE - sličnog žanra, te odlično poznaje prirodu ovakvih priča), sa meni naročito simpatičnim pojmom (zmajevog) mesečletarenja, kao i očaravajuća ilustracija na korici, rad Dragana Lončara.

autorka

Pored spomenutog preokretanja uloga (ko su zaštitnici, a ko neprijatelji?), autorka postiže osvežavajuću slojevitost (obično tipskih) likova: oni su složeni, otkrivamo njihove slabosti, niko nije, tek tako, potpuno zao ili prepun vrlina. Drugim rečima, ništa nije kao što izgleda, nijedna funkcija nije unapred prozirna, neophodno je - učesnicima u radnji koliko i čitaocima - zapitati se, nad svime. To je, čini mi se, najvažnija poruka sa kojom nas delo ostavlja i razlog zbog koga bi baš svako trebalo da ga pročita.

I što su se više pitale, više su se čudile. A što su se više čudile, više su se nadale. A što su se više nadale, to su se oblaci tuge sve više podizali, odlazili i topili se u vrelini sve vedrijeg neba.