среда, 28. август 2019.

Prvih petsto pisanija

piše: Isidora Đolović

Iako uredno vodim evidenciju svih tekstova objavljenih na različitim stranama, tako da sam već neko vreme bila svesna blizine ove (barem meni) impresivne cifre, svejedno sam se našla poprilično zatečenom. Pet stotina (odnosno, da posebno dočaram – 500!) tekstova za devet godina postojanja bloga možda ne predstavlja bogzna kako veliko postignuće, ali kad se samo prisetim da je 150. tekst izašao kao praznična kolumna kojom je zatvorena 2015. godina, sve dobija nešto drugačije i važnije obrise...samim tim, zaslužuje da se obeleži.
Pre svega, ovakav statistički „detaljčić“ pokazuje da je za manje od polovine ukupnog postojanja stranice, na njoj objavljen više nego tri puta veći broj tekstova u odnosu na prvih pet godina (i, da, svesna sam koliko ovo konfuzno zvuči). Ne samo to, mnogo važnije je što su spomenuti tekstovi iz godine u godinu bili neuporedivo kvalitetniji, maštovitiji, raznovrsniji, sa više ličnog pečata nego pređašnji. Progres je do te mere očigledan da me danas, iskreno, sramota najvećeg broja objava između 2010. i 2014, međutim, nisam ih izbrisala (mada mi je više puta ozbiljno padalo na pamet) iz prostog razloga što kroz njih najbolje vidim koliko se sve menjalo.

A napredovali smo mnogo, blog i ja. Pre svega, stvorila se stalna baza čitalaca koja je, u manje-više istom sastavu, ostala na okupu do danas. Njihove zasluge za to što sam još uvek aktivna na ovom polju možda su i najveće. Podstakli su ličnu odgovornost u meni, pojačali solidarnost, vratili mi veru u ljude i njihove dobre namere. Te zime, 2016. godine, u za mene prelomnom periodu, sasvim spontano povezivanje sa krugom blogerki Ivane, Sare, Katarine i Slave, označilo je novi pravac, ujedno početak pravog života ove stranice. Srećna sam i ponosna što su se naša drugovanja u međuvremenu razvila do istinskog musketarskog zavereništva, a krug se proširio da obuhvati još sjajnih, mudrih, originalnih ljudi od kojih svake sedmice ponešto naučim. Oni će se odmah prepoznati (i, ne sumnjam, oglasiti!) i bez imenovanja.

O samom blogu, njegovom „istorijatu“, simbolici naziva, misiji, počecima i smislu, pisala sam opširnije u OVOM TEKSTU, na koji vas upućujem kako bismo izbegli suvišno ponavljanje. 

Sa blogom, menjala sam se i ja. Životni porazi su na čudan način bili snaga stranice. U godinama kada se moj svet bukvalno raspadao, nade se jedna po jedna gasile, bolest me lomila i razočarenja uništavala svaki poriv za borbom, blog je predstavljao moj jedini „teren“ aktivnosti, držeći me na površini. Udaljivši se od svega, pa i onoga što sam najviše volela - fakulteta, kroz samozadatu „obavezu“ da barem jednom sedmično napišem pristojan, pismen i smislen tekst, ostajala sam u formi. Još više od toga, ostvarivala sam konkretan pomak. Koliko god jadno ili patetično zvučalo, ova stranica je i dalje moj utopijski prostor slobode, nesputane misli, bekstva od neminovnog proticanja vremena koje me plaši.

Sva lepota, podrška, uzajamnost, motivacija pristigla iz blogosfere podstiče me i “preliva” se na svakodnevnu bitku sa životom. Pišući, stičem neku vrstu otpornosti, možda lažnu - ali lekovitu nadu da nešto ipak znam i nečim doprinosim, da nekome to što mogu da podelim znači, negde odjekuje ili se primenjuje. Zaboravim da, u stvarnosti, nemam posao, svoju sobu, ormar, čak ni krevet, stalniji prihod, samostalnost, a imam toliko godina, neostvarenih želja i snova. Zaboravljam da gotovo dve decenije nisam bila na moru, da nigde ne putujem, da sam odavno otrgnuta od prijatelja i grada koji volim, da ne mogu da pomognem roditeljima i bratu, da sam veliko razočarenje za svoju majku, promašaj u poređenju sa „svima ostalima“, zbog čega  teškom mukom vraćam pređašnje ambicije i zdravlje. Sve ovo nije bilo ni na kraj pameti studentkinji koja je 2010. iz čiste zabave pokrenula blog i pisala kad stigne. To nije bilo često, jer nisam imala kad (ispiti, predavanja, izlasci, studentski dom i seljakanja) ni odakle (kao i životni prostor, uvek sam delila računare sa drugima, tek ovog leta uspevši da kupim lični mini-laptop. Polovan je i strahovito brzo se pregreva, ali je samo moj), a nije bilo ni posebno pametno i zrelo (najlepši rock muzičari, kritikovanje vlasti i tome slično). Da li bih se menjala sa sobom mlađom, naivnijom i brzopletom, ali zato naoružanom beskonačnom nadom u budućnost? Teško je reći. Iz niza poraza, uvek sam pokušavala da izvučem ono najbolje, pa tako i u ovom slučaju: onemogućena za skoro sve drugo, radila sam na sebi, pisala sam. I pišem. Osim toga, ne bih menjala poznanstva koja mi je ova stranica donela.  
HVALA VAM, prijatelji.
Dugo sam razmišljala na koji način da obeležim ovaj mali jubilej, ali mi na kraju ništa pametno nije palo na um, tako da ću kolumni priložiti nekoliko utisaka svog (usled preokupiranosti učenjem i honorarnim poslovima) zanimljivim dešavanjima oskudnog leta. U stilu nekadašnje „Svaštare“ poređani, to su:

1. Druga uspešna sezona frankofilije, kojom sam veoma zadovoljna. Inače, samo dan nakon otvaranja ovogodišnje rubrike mesec Francuske, njihov predsednik Emanuel Makron je došao u dvodnevnu posetu Srbiji (15. i 16. jula). Šalim se da sam ga, eto, na svoj način pozdravila nastavkom koncepta slavljenja francuske kulture, a on je obraćanjem na srpskom jeziku pokazao profesionalnost i dobio poene kod mene. Ne bi bilo loše da se većina „državnika“ i „prestolonaslednika“ malo ugleda na njega.
2. Poseta „Betmena“. Nije Makron, ali jeste drugi zanimljivi “gost”. Poslednjih godina, slepi miševi sve češće i sve bliže prilaze terasama u širem centru grada. Par puta su nam uletali i u sobe. Jednog popodneva, misleći da je parče krpe (?) spalo sa terase iznad, moja majka je zalivajući cveće otresla nešto za šta smo brzo ustanovili da je mali slepi miš. Zabrinuta da je povređen, jedva sam je ubedila da ga ne baci sa terase (pošto, vidite, moja majka ume da bude izuzetno surova i isključiva). Potpuno nepomičan, ali reagujući na „guranje“ vrhom metle tako što bi raširio krila u poznatom „Betmen“ logo stilu, odležao je do prvog mraka na pločicama naše terase. Iskoristila sam komatozno stanje da ga uslikam, a on je, čim se smrklo, uzleteo, napravio dva-tri kruga kraj prozora (kao da se pozdravlja) i nestao u noći.
3. Poplava. Početkom juna izlile su se vode u Dragačevu, ne prvi put, ali nikada ranije nisu napravile ovako veliku štetu u Guči, odnosno onom delu varoši gde živi moja baba. Za manje od pola sata, reka je uništila čitavo dvorište, prizemlje i baštu kuće u kojoj sam odrasla, gde sam još do prošle jeseni bežala da se osamim, učim, pišem i boravim po mesec-dva. Procenjena je apsolutna šteta, izgubili smo sav nameštaj, belu tehniku, decenije ulaganja i održavanja. Ne mogu opisati tugu i šok koje bude prazne, ogoljene, hladne prostorije u kojima ste proveli dobar deo života. To je bio tek jedan udarac u nizu za moju porodicu, zbog čega sam teška srca bila primorana da otkažem učešće na književnom seminaru festivala „Bookstan“ u Sarajevu, za koji sam u aprilu dobila jednu od dvadeset stipendija u regionu. Recenzija koju ste čitali u subotu bila je pripremni zadatak za nesuđeno putovanje u jedan od gradova sa mog spiska želja. Ali, kao što se sve u trenutku izgubi, tako se po nuždi i preboli. Sreća u nesreći: sprat je ostao neoštećen, pa smo babu odmah „evakuisali“ kao brodolomnika; ovih dana je stigla odšteta, zidovi i podovi se uglavnom osušili i sve je spremno za renoviranje. Takođe smo spoznali pravo lice pojedinaca iz komšiluka (jer, kao po pravilu, ljudi pokažu kakvi su onda kada je najteže), izvukli neke bitne pouke. Život ide dalje.
4. „Sektaška” supa. Moja majka je pre nekoliko dana kupila supu iz kesice, od onih “školskih”, pa me ushićeno zove da pogledam. Zna da sam, pored smisla za garderobu i detalje, od nje nasledila detinjasto oduševljenje nekim banalnim sitnicama. Ova je supa, kaže, drugačija, pošto  umesto slova abecede ima cvetove, jelke i zvezde….pa, zamalo. Zaprepašćena, u nedoumici da li da se smejem ili zapitam kome je uopšte nešto slično palo na pamet, kažem joj: „Zaboga, mama, to pre svega nije “zvezdica” nego pentagram. Haha, kakva ti je ovo satanistička testenina?!?”  Odgovorila mi je, kao uvređeno, brzopletom optužbom da opet „fantaziram“ i „namerno skandalizujem svojim fiks-idejama“, a onda se i sama uverila. Vidite li isto što i ja?
5. Vremeplov. Sve navedeno me podsetilo na tinejdžerske dane. Naravno, nikada nisam koketirala sa takvim simbolima, moje obeležje bio je hipijevski znak „peace“, mada sam jedno vreme nosila „lance, katance, nitne“ i isključivo crnu garderobu. Ovog leta me, ne kao hladan tuš, već pre ledena kofa po glavi, pogodila spoznaja kako je sada već sasvim legitimno da o minulom govorim kao o vremenu „svoje mladosti“. Iako zaista nemam takav osećaj, što je verovatno izuzetno tužno, činjenica jeste da je prošlo između deset i petnaest godina od doba  koje sada već počinjem da idealizujem i za njime patim. Najviše me pogodi dok slušam radio „202“. Jedna po jedna, moje najbolje drugarice iz školskih dana se udaju, rađaju decu, čime se zatvaraju naši kontakti i gube poslednje zajedničke teme razgovora. Za mene, vreme kao da stoji od 2011. i sve češće sam u prošlosti, fikciji, srećnija i slobodnija. Nije strašno, niti za (sa)žaljenje: drugačije bi se realnost teško podnela. A nije u tome ni poenta i bojim se da sam se ponovo previše otvorila. Ovog leta poželela sam, zapravo, više nego ikad ranije, da uskočim u „vremensku mašinu“. Uželela sam se svirki, koncerata, onog života kojim sam se u danima učenja i besparice tešila da će “doći”, “biće vremena”, “rad će se isplatiti”. Ništa od toga. 
1. jul 2008.
Izbunarim stare fotografije, pa ih posmatram u blagoj neverici. Do svesti mi ne dolazi kako je moguće da  je proletela već čitava decenija od, recimo, ove slike gore. Napravljena je na Trgu republike, uoči odlaska na koncert bendova „Judas priest“ i "Cavalera Conspiracy" na Tašmajdanu, koji je istog popodneva otkazan. Trebalo je, prvobitno, da to bude Castle fest u Smederevu, ali je na kraju "knjiga spala na dva slova", tj. izvođača, sa promenjenom lokacijom. Ništa zato, Maju je interesovalo da čuje Maksa Kavaleru, a mene fantastični vokal Roba Halforda. Međutim, gitaristi "Judas"-a, Glenu Tiptonu, tog popodneva je (ako se dobro sećam) puklo slepo crevo, što smo saznali tek pristigavši na Taš, od mnogih razočaranih kosijanera. Kada su par godina kasnije, "Judas"-i ponovo dolazili, zajedno sa "Whitesnake"-om, stanovala sam u domu i nisam imala novca za kartu. Naime, u međuvremenu je ozbiljna finansijska kriza po drugi put zakucala na vrata mojih roditelja i u njenim raljama se još koprcamo, ali, to je sasvim druga priča.

Uglavnom, na slici sam ja, tada brucoš Filološkog, pravo derište. Moja i dalje anoreksičarska svest govori kako sam, sa tadašnjih 55 kg, bila prava „bucka“ u odnosu na današnje, kako moja majka to zove, „suvo strašilo za ptice“ zbog koga je „sramota od komšiluka“ (daleko bilo da se iko od, samo na površinu i ono šta-će-reći-svet fokusiranh ljudi, ikada za poslednje četiri godine zapitao: „Da li ti je dobro, Isidora? Nedostaje li ti nešto? Jesi li zdrava? Da li si SREĆNA?“). U skladu sa tim, pored najnovijeg albuma „Whitesnake“-a, hit leta za mene je višestruko znakovita pesma „Karta do prošlosti“ grupe Opća opasnost. Njihov pevač, Petar Galić, jedno vreme je bio član “Divljih jagoda”, kada sam ih i slušala uživo na Zaječarskoj gitarijadi. Od sećanja nikuda, pa mi izgleda da se sve u životu, na neki način, mora platiti. Svaka bezbrižnost. 
Ali, da ne mračim! Doguravši ovako daleko, nema šanse da odustanem. Posle par godina inertnosti i pauze, pokrenula sam se na akademskom planu. Zdravlje je takođe mnogo bolje. Čak se, bojažljivo, ponovo usuđujem da mislim kako je izvodljivo bekstvo iz močvare sitnih duša i malograđanskog stanja svesti, gde poltronstvo i podaništvo otvaraju sva vrata. Uvek buntovnik, ne znam i neću da molim. Jedno mi život nije oduzeo: stav i principe.
duga viđena sa moje terase
Sledeće godine, blog bi trebalo da navrši prvu deceniju postojanja. Idem li do hiljadarke, kada je broj članaka u pitanju? Ne mogu ništa da obećam, ali, zašto da ne?! Uostalom, kako sam od „onih ljudi sa spiskovima“, planovi su nešto što me uvek pokreće. Živi bili, pa čitali!
 

24 коментара:

  1. Mazel tov! Tvom blogu želim, narodski rečeno, da doživi 105, pa opet. Da se čitamo još dugo, dugo godina. Ove virtuelne kafice su mojoj duši melem, uvek naučim, saznam, nešto novo ili se podsetim divnih trenutaka iz srednje i osnovne koje je obeležila određena muzička podloga. Nemoguće mi je opisati koliko mi stečena prijateljstva znače, osim što su večiti vetar u leđa, tu smo jedni za druge da podržimo i saslušamo. Da večito jedni druge bodrimo. Neprocenjivo je to bogatstvo na kom sam beskrajno zahvalna. :*

    Moja virtuelna hartija će u januaru napuniti 4 godine, nadam se da ću do tada ili bar do petog rođendana tekstove da doteram do brojke 250, sad sam na broju 222. :D

    Hvala ti mnogo na tvojoj predanosti i sistematičnosti, prisutni su u svakom tekstu. Tvoja mašta, inspiracija i rečitost me prilikom svakog novog čitanja zadive, podsete na neke zaboravljene, zapostavljene sinonime ili arhaizme. Milina je čitati.
    Hvala ti na prijateljstvu i bezrezervnoj podršci. Šaljem najveći zagrljaj (vozom za Čačak, nikako Borinim zadnjim, već prvim jutarnjim). :**

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, draga Kaćo!:*
      Nas dve smo od početka u ovome i, šta da ti kažem (a da već ne znaš!), sem: nastavljamo, nema predaje! Zar tek četiri godine tvog bloga? Najozbiljnije, imam utisak da je mnogo duže...naprosto, istovremeno je vreme proletelo, a toliko smo priča, emocija, impresija razmenili, dovoljnih da stanu u barem jednu deceniju.
      HVALA na svemu! Boru smo otpisali, nek' peva Vođi i nastavlja da se blamira, a mi radimo na sebi, družimo se i jedni od drugih učimo, kao i do sada. Nisam se uopšte nadala ovako divnom, savršenom iskustvu sa blogovanjem, a ne bi toga bilo da nije bilo tebe, Sare, Ivane, pa onda i svih ostalih.
      Zagrljaj uzvraćen, pravac Vojvodina!:))))

      Избриши
    2. Tehnički, u januaru će biti 4. godine blogovanja, a i meni se čini da je u pitanju večnost. :) Isto tako imam osećaj da se znamo minimum koju deceniju, a ne 3,5 godine. :)

      Избриши
    3. Takođe!:*
      Inače, kad se setim početaka (tvog, ali i generalno zajedničkog) blogovanja, mislim da je Dejvid (Bouvi) definitivno "kriv", obeležio je sve!:)

      Избриши
  2. E pa čestitam ti jubilej i da ih proslaviš još puno, puno. :) Malo me je rastužio tekst( jako je lep tekst da napomenem), al šta da ti kazem i ja se često vraćam u prošlost i razmišljam o tome kako sam bila mnogo bolja verzija sebe sa osamnaest nego što sam sada i kako bih volela da se vratim u to vreme i promenim nešto. :D Mada bi to bilo varanje, a i ne moze se nazad. Što bi rekla moja majka da su mi one godine i ova pamet gde bi mi bio kraj. :') Al valjda je to normalno mislim da svi ljudi malo idelaizuju svoju prošlost, no nije da se ja žalim meni je i sad relativno ok, jeste da sam skroz pogubljena, al šta da se radi. :) Ja se zapravo baš obradujem kad vidim tako neke školske drugarice,poznanice sa decom i bude mi baš jako slatko , al to je vrv zato šo ja sada trenutno i ne bih da imam decu. :') Ne znam kud sam s ovim krenula, al htela sam da kazem da za izlaske još uvek nije kasno, ako baš nemaš s kim da ideš uvek mozeš doći kod mene u Novi Sad , pa ćemo naći neku svirku. :D Ja nešto i ne idem na svirke ,nisam mnogo kul , al kontam da ima par mesta sa svikama za koja znam. Ziju 55 kila meni deluje kao nedostizna idealna kilaza sa kojom bih konacno imala ravan stomak, a ne buskasto to nikako nije buckasto moraš promeniti nekako taj stav , kako nemam pojma.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "meni je i sad relativno ok, jeste da sam skroz pogubljena, al šta da se radi." - Me, in a nutshell, što bi rekli Ameri. Ja mislim da na prste jedne ruke mogu izbrojati nekoliko nas bez dece i bračnog staža, što iz razreda u srednjoj što u osnovnoj. Inače sebe vidim u ulozi sarkastično-duhovite tetke, a ne u ulozi majke. Od toga sam se baš ohladila (kao špricer), a u detinjstvu sam mami govorila da ću joj roditi petoro unučadi (koliko nas i moja baka ima).. Neka hvala. Kad god čujem decu da vrište i histerišu meni se beži iz njihove blizine. 😂 Ovako, kao tetka, sve im pružiš, razmaziš na par sati i pošalješ ih kući. Mirna Bačka. 😁

      Избриши
    2. Ahhaha eto nisam jedina pogubljena sa životom. :') Hmm kod nas je situacija obrnuta brojcano, al ja sam 94o godište , pa je mozda rano ili tako nešto ? Što ste svi opsednuti sa tetkama i time da budete tetke evo ja to ne razumem. :')

      Избриши
    3. I skroz mi je simpatično to što si htela ni manje ni više nego petoro dece.:')

      Избриши
    4. Neminovno je da ću, kad-tad, biti tetka. :) Kad sam bila dete tetka mi je uvek govorila kako na mene gleda kao na svoje dete, jer ga nema. Možda otud ta "opsesija" fenomenom tetke. :) A sve koje znam su zabavne, uvek spremne na šalu i smeh.

      Избриши
    5. Ovaj pa ne znam baš evo ja sam tetka i odprilike sve što radim je da lajkujem bebi slike na instagramu i to je odprilike to. :')

      Избриши
    6. HVALA, divna si!:*
      Evo, sad da ti kažem, ti si mi najdraža "prinova" ovde u blogosferi, super smo se uklopili svi i nemaš pojma koliko ste osvežile moja razmišljanja, ideje, volju za pisanjem. Hvala još jednom!:)
      Ala ste se vas dve raspričale! :) Eto, o ovakvim trenucima, uticajima i uzajamnoj podršci govorim. To je glavno i najbolje od svega.
      Sad da se nadovežem: baš tako, ni sama ne znam koliko puta kažem u sebi "Eeeeeeeee, da mi je OVA pamet, a one godine" (jer, realno, ko je kao tinejdžer/adolescent bio posebno "mudar" i nije pravio gluposti?). Nažalost, to nema svrhe i odmah se setim, j... ga, vreme ne može da se vrati, ali bude ti baš, baš žao. Zato uvek kažem mlađima od sebe (uključujući i vas dve): iskoristite vreme. Znaš ono: CARPE DIEM! I koliko god ovo zvučalo izdajnički ili bezosećajno: ukoliko nemate želju ili nameru da se nakon školovanja vratite kući, NEMOJTE! Ne dozvolite da vas roditelji uhvate na emocije, sažaljenje i slično. Mnogo je teško, da ne kažem nemoguće posle.
      Moj glavni problem je što sam ostala "negde između": ni Beograd ni Čačak, ni student ni profesor, ništa. Kao Šarliz Teron u filmu "Young adult". I to je mnogo čudna situacija.
      U ovom sam tekstu baš otvorila dušu, to mi je ubedljivo najličniji tekst na blogu:

      http://alittlerunaway.blogspot.com/2017/05/suzanj-proslosti.html

      Što se tiče izlazaka i svirki, ima toga i ovde uvek, ali nekako se osećam neuklopljeno. Što bi rekla moja koleginica, "kao kad odem u kafić na fakultetu, a tamo sve neki novi, mlađi svet. I ja pokušavam da se uživim, ali ne ide. Pa mi dođe žao."
      Imam utisak da mi je otrgnut jedan, dobar deo života i nisam ga proživela, a za taj drugi, "ozbiljni" nisam spremna, ni zrela. Kada sam se vratila u Čačak, onako "trijumfalno" i "privremeno" (tek završen master, prosek 10, 25 godina), nisam mislila da je to kraj. Moji su bili u fazonu: "Nemamo za kiriju, vrati se na neko vreme, pa ćeš se opet vratiti u BG kad nađeš posao."
      A onda vidiš da posla nikako nema, samim tim ni mogućnosti da se otkineš, nađeš svoje mesto pod suncem. Držala sam se nekako dve godine, putovala vikendom na predavanja, dala dve godine doktorskih u roku, nadala se...ali, onda položim poslednji ispit i odjednom, ne mogu više. Slomilo me sve. Nisam imala snage da krenem sa doktoratom, uopšte više nisam imala volje, niti sam videla smisao u tom zalaganju. Da ne dužim, tako je bilo....:(

      Избриши
    7. Što se tiče roditeljstva, nikada nisam želela da imam decu, ne želim ni sada, jednostavno nisam "majčinski tip", nemam to u sebi. Ne mislim da su bebe "slatke", ne raspilavim se kad ih vidim, kad počnu da vrište (a sad ih je pun komšiluk) dođe mi da skočim kroz prozor, baš nikad nisam bila od devojčica koje se igraju mame, domaćice, kuvarice i slično, maštaju o svadbi, mužu, deci...znam da je ovo "nepopularno mišljenje".
      Deca me (sasvim mala) nerviraju, nemam strpljenja, znam da ne bih nikad mogla da preuzmem takvu odgovornost i to je to.
      To je moj izbor, jer sam upoznala sebe kao ličnost, znam šta su mi želje, prioriteti, ambicije u životu, a porodica i deca tu ne spadaju. Surovo, sebično, kako god, svejedno mislim da je fer i pošteno.:)

      E, sad, biti tetka, to je već drugo, što kaže Kaća: nemaš obavezu, a možeš da nekome pružiš mnogo. Iz ličnog iskustva, imam dve sjajne, fantastične tetke i one su najbolja pojava na svetu. Naročito tatina sestra, koja nema sopstvenu decu, bliža mi je i često sličnija od rođene majke. Kao tinejdžerka, njoj sam se obraćala kad imam problem, kad sam tužna, mnogo mi je pomagala oduvek i ta podrška, ta ljubav i nesebičnost, ne može se opisati. Tako nešto mogu i sama da pružim, jednog dana, da budem "ona kul tetka kojoj mogu stalno da dođu", a da se to ne pretvori u haos. Naime, imam čudno shvatanje da preterana blizina ubija ili bar narušava svaku ljubav. Ovako je sasvim dobro.:)

      Избриши
    8. Jao i ti si meni baš baš draga evo ne znam ni ša da ti kažem na sve ovo, al nadam se da ćeš uspeti nekako da rašiš neki od problema i da će biti bolje. Što se tiče vraćanja kući ja imam neke svoje horor verzije kako bi to izgledalo u glavi, pa se nadam da neću. :D

      Избриши
    9. Nije da te samo tešim, ali, realno: ti si pametnije odabrala smer, za arhitektama uvek ima više potrebe nego za profesorima književnosti, tako da ne brini, ne sumnjaj, uživaj u studentskim danima, jer imaš još vremena za eventualnu paniku. Diplomski, pa master, a u međuvremenu (moj savet) nađi neki poslić, ne mora biti u struci, tek da možeš da imaš dinar za sebe, kiriju i osnovne troškove života. Da je meni neko to rekao na vreme, ne bih dozvolila mojima da me "navuku".
      A čim se ukaže (finansijska) prilika, eto mene do Novog Sada, imam tamo još neke prijatelje i odavno me već zovu, pa bih volela da napokon i ja vidim Vojvodinu!:)

      Избриши
  3. Čestitam ti na jubileju, stvarno je veličanstven! 🎉🎇🎆🎊🏆

    Stvarno si me nagnala na razmišljanje šta bi bilo da si rasla u nekim drugim uslovima? Koliko nas ti početni uslovi deterninišu? Koliko smo sposobni kasnije da "ispravljamo svoju krivu Drinu"? Koliko ljudi ima snage, volje i sluha da to, zaista, i uradi?

    A od vas tri, frajle, zaljubljene u ulogu tetke, najviše me nasmejala Ana koja svoju ulogu ispunjava lajkujuću detinje slike po instagramu,haha... 😂

    Pet stotina (odnosno, da posebno dočaram – 500!) poljubaca i zagrljaja ti šaljem. 💋💞

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))))*
      (sad, veličanstven je možda preterana reč, kad se uzme u obzir da trećina tih tekstova može komotno da se baci jer ne vredi mnogo, ali pretpostavljam da se važe celokupni trud i istrajnost)

      Mnogo puta sam se pitala, a dešava mi se i dalje, ponekad, kakav bi moj živit bio da sam se rodila negde "u krugu dvojke", da imam druge roditelje, da sam neko drugi, da imamo više novca....? Ali, to je uzaludno i besmisleno, jer ono što jesmo ne možemo promeniti,dobili smo taj život koji imamo, taj identitet u kome smo i kad je tako, napravimo od njega najbolje što se može. Prilično sam sigurna da ne bih volela da sam neko drugi, da sam imala drugačije odrastanje, jer bez svega ovoga to ne bih bila JA, ko zna šta bih volela, kako bih razmišljala, čemu bih težila....da nisam imala sve ovakve prepreke, padove i teškoće, ne bih ustajala i borila se dalje, ne bih postigla ni ovo malo što imam, ne bih upoznala sebe i otkrila šta volim, šta su mi ciljevi, ideali...a to je, rekla bih, ipak najvažnije.:) Ja sam na svojim nedostacima i osujećenostima učila i izvlačila pouke. "Tako se kalio - čovek" i uverena sam u to da sve, baš sve ima svoj razlog što nam se dešava baš tako i baš tada, samo me nervira što se ovo poslednje baš odužilo i kao da nema pomaka, no dobro....kako kaže Njegoš: "Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može!" :) Moja je vrlina (ili mana?) što imam neuništivu VOLJU i zato nikad, nikad nisam bila suicidalna, jer volim život i kakav je da je, uvek u njemu vidim nešto vredno i ne gubim nadu.
      Sad si me podsetila jedne, meni možda najdraže, "motivacione" pesme. Župančičeva je:

      "Kuj me, živote, kuj! Ako sam kremen - sevaću, ako sam čelik - pevaću, ako sam staklo - nek se zdrobim."

      Ana je pobedila, nema šta!:) Ja ću jednoga dana, verovatno, na sličnu situaciju reagovati žestokom kritikom brata što uopšte postavlja slike tog mog budućeg nećaka/e na mrežu, haha...

      Uzvraćam sa - hiljadu!:*

      Избриши
  4. E ovakva je situacija Isidora. Sedim držim telefon u ruci i čitam post od početka da ne propustim nešto da prokomentarišem dok na lapopu kucam komentar. Ne znam da li je impresivnije što si napisala 500 posta ili što pišeš skoro čitavu deceniju! Definitivno mi je ovo drugo impresivnije. Isto te u potpunosti razumem o čemu pričaš ja mislim da sam slavila 100-i post juče a isto sam blizu 500 sad (494). Tekstovi koje si objavila do sad su divni. I nekako lepo mi je kad se sećam tvojih postova kroz godine i klumna koje su zatovrene svaka u svojoj godini. Divno. Mogu da ti kažem da je isto bilo i za mene. Veoma sam zahvalna što smo našli malo blogo-društvance i uživam u svim tekstovima koje pročitam!
    Divno si sumirala kako se godine menjanju a i blog sa njim i zaista i kada je bilo najteže blog je i meni bio mesto za beeg. Iznad svega hvala tebi što pišeš ovako divne tekstove.
    Divno je što si spojila ljubav prema Francuskoj sa ljubavlju prema pisanju. Uživala sam u francuskom mesecu definitivno. Bože koliko je sladak slepi miš. Nikad niam videla nekog uživo ali jesam videla vide u kome jedan mališa jede lubenicu. I mnogo je sladak. Pričala si mi već o poplavi i neverovatno mi je žao što se to desilo. Posebno mi je žao zbog prilike koju si propustila ali koliko god kliše zvučalo ko zna zašto je to dobro. Najbitnije je da nije sve totalno unišetno i šta da se radi život mora da se nastavi. Potpuno te razumem Isidora moja baka je ovde živela 17 godina i ni jedan jedini komšija za ovih 50-ak dana nije došao na vrata da pita Mašu i Mine kako smo. Ljudi u takvim situacijama uvek pokažu pravo lice.
    Mi kao deca smo crtali pentagrame umesto zvezda jer su bili lakši sad kad se setim smešno mi bude. Imaš Sunđer Bob teseninu probaj samo da se ne zadaviš jer je ogromna!
    Ne gubi nadu nikad. Iskreno verujem da se svi mi vodimo po svojoj vremenskoj zoni. Sve će biti OK. Isto ka i ti često se vraćam u svoje teen dane a ja čak nisam ni volela preterano sebe kao tinedjžera i ubija me nostalgija ali moramo da gledamo u budućnost. Prošlost mora da ostane u prošlosti koliko god teško bilo.
    Divan post uživala sam čitajući. I da pišeš još 7 puta toliko minimum!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja Saro, hvala tebi, na svemu.:*
      A moraćemo uskoro i kod tebe da proslavimo, nema izvlačenja!:))))
      To osećanje prema izražavanju sebe i sistematičnost je, pored ostalog, ono što imamo zajedničko.
      Slepi miš je mnogo sladak, onako krznast i mali, a krila kao od plastike, bukvalno da me nije bilo strah uzela bih ga u ruku i pomazila. Skroz čudan prizor tako izbliza.
      Tako je, život uvek ide unapred i moramo da učimo lekcije iz onoga što nam donese, bilo to dobro ili loše. Lakše je kad imaš pravog sagovornika, u to nema sumnje!:)

      Избриши
  5. Čestitam od srca na jubileju! Da ih još mnogo obeležiš!

    Što se tiče prolaska vremena, šta da ti kažem - isto smo godište i ja se zaista uvek zapanjim kad se setim koliko imam godina, posebno zato što sebe uopšte ne doživljavam ozbiljno. Mojih par najbližih drugarica i ja ni ne razmišljamo o udaji i deci još uvek, mada znam dosta vršnjaka koji su u brakovima, mada nije to neki sad značajan broj. Budući da je situacija u zemlji takva kakva je kapiram da je većina mladih naših godina u istom sosu, bori se za svoje mesto pod suncem i svi sad govore o produženoj adolescenciji koja nam je silom prilika nametnuta. Sa druge strane, mislim da svako ima neki svoj tempo i nema potrebe upoređivati se sa drugima, nekako se sve kockice na kraju slože - možda ne onako kako smo planirali, ali ispadne bolje nego što smo se nadali. :)

    Sladak je slepi miš, kod mene ih ima svakog leta i više puta su mi uletali u sobu :D
    Haha stvarno je uvrnuta ova supa, nisu tu čista posla. :D Ja inače uvek crtam zvezdu kao pentagram, tako mi lakše. :D

    Divan post, i da doguraš najmanje do 1000 u šta ne sumnjam! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, na divnim rečima, podršci i druženju! :) Stvarno sam srećna što mi je blog omogućio da, za sada virtuelno, upoznam toliko sjajnih ljudi sa kojima je uživanje i čas razmenjivati mišljenja.
      Da, potpuno se slažem. Jesi li gledala možda seriju "Jutro će promeniti sve"? Ona stvarno odlično prikazuje sva ta "gubljenja" i probleme sa kojima se suočava naša generacija i oni koju godinu stariji/mlađi. Tako nam je kako je, od pritiska okoline se mora koliko god možemo ograditi i ići svojim putem, a okolnosti će, valjda, da se promene.
      Kod nas ovog leta, pošto smo postavili mrežice na vrata terase i prozore, nema upada slepih miševa i skakavaca (e, to mi je tek enigma, kako dođu do četvrtog sprata), ali zato kada sedim na terasi, bukvalno sve bliže i bliže obleću.
      Kada je o pentagramu reč, pričam ćaletu za "sektašku" supu, a on će: "A jesi li ti sigurna da to nije petokraka?" Ja mu kažem da je petokraka obojena iznutra i, uostalom, da on kao stara komunjara nema pravo da sad dovodi u pitanje taj simbol, haha...

      Hvala još jednom, da se družimo i čitamo do hiljadarke i preko!:)

      Избриши
    2. Gledala sam "Jutro", medjutim na preskok, moraću lepo da sednem i sve odgledam na kompu. :) Super je serija, baš realno oslikava današnjicu, a priznajem da sam imala skepsu u početku jer ne pratim naše novije serije.

      Избриши
    3. Mene je oduševila, iako ozbiljno baca u depresiju na momente, jer je sve prikazano neuvijeno, realno, neki bi rekli i pesimistično.
      Isto sam prvo bila skeptična, ali me od pilot-epizode oborila s nogu. I muzika!:)

      Избриши
  6. Sve čestitke na PRVIH petsto! Želim ti još bezbroj ''petstotki'' na ovom blogu i da i dalje rasteš i napreduješ kroz njega, ali i da inspirišeš druge (kao što si mene) da pišu i da guraju sebe. Jer zaista, iz tvojih postova i komentara sam dosta naučila i dosta sam inspiracije i motivacije crpla, i na tome ti neizmerno hvala! :)

    Što se tiče pojedinačnih utisaka, moram priznati da me je poslednji, ''vremeplovni'' posebno dotakao, pogotovo jer i sama od proleća, kada su me neka razočarenja sustigla, a brojne druge stvari nastavljale da se nižu, vučem neku nostalgiju sa sobom i stalno se vraćam unazad - u vreme gimnazije i studiranja i prizivam onaj entuzijazam i onu bezbrižnost koje sam tada uzimala zdravo za gotovo, pokušavajući da ih ponovo oživim i prilagodim trenutnim okolnostima. Drago mi je da si uspela ponovo da se aktiviraš akademski i da se vratiš onome što ti je drago! Navijam da istraješ u tome i ostvariš sve ono što si naumila! :)

    Da ne dužim previše, završila bih na sličan način kao i ti - živi bili, pa pisali i čitali se još dugo! :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, draga koleginice!
      Moram priznati da je motivacija zaista uzajamna. Nikad ne bih istrajala ovako dugo, ni bila upola aktivna, bez uspostavljene sjajne komunikacije i energije koja ovde kruži.
      Nostalgija i preispitivanje znaju da budu ubitačni, naročito jer su uvek uzaludni. Eto, baš početkom septembra me sve to iznova pogodilo i još ne mogu da izađem iz "crnjaka". Najbolje je preusmeriti sve to na konkretan rad i truditi se da bude iole produktivno, ugraditi to u neke nove poduhvate, onako prustovski "tragati za izgubljenim vremenom". Tu je entuzijazam, znaš i sama po sebi, nije se izgubio, samo ga valja izvući iz ćoška i prilagoditi novim okolnostima.
      A u dobrom društvu sve je lakše! :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...