недеља, 18. август 2019.

„Planetarium“ (2016)

komentariše: Isidora Đolović
Tridesetih godina prošlog veka,  sestre Barlou, Amerikanke Lora (Natali Portman) i Kejt (Lili-Rouz Dep), poznate spiritistkinje, u okviru evropske turneje stižu u Pariz. Zapravo, samo je mlađa  medijum, odnosno, ima moć uspostavljanja komunikacije sa duhovima (mada će ostati nejasno da li zaista, ili su, kao i mnogi savremenici, samo koristile lakovernost publike i privlačnost jedne društvene mode), dok se starija bavi organizovanjem i postavljanjem nastupa, finansijama, ukratko, menadžerskim delom posla. O njihovoj prošlosti ne znamo skoro ništa, sem da su vidno vezane jedna za drugu i da je Lora Kejtin staratelj. Ambiciozna i rešena da se bori za veće prihode, oberučke prihvata ponudu sineaste Andrea Korbena (Emanuel Salinže), koji im, nakon što je prisustvovao jednoj seansi, nudi neobičan posao.

Korben je vlasnik preduzeća kome preti propast, uz to su mu kolege nezadovoljne i nepoverljive, pa u novoj ideji vidi mogućnost izlaza i spasa. Istovremeno, opseda ga lična prošlost, uz želju da ostvari kontakt sa nepoznatim mu, izgubljenim pokojnikom. Zato dolazi na ideju da filmskom tehnikom zabeleži neku od (brojnih) seansi kojima se prepušta uz pomoć Barloovih, po mogućstvu „uhvativši“ materijalni dokaz pojave natprirodnog. Sestre se privremeno useljavaju u njegov dom, neko vreme uživajući u povlasticama mondenskog života, ali ubrzo dolazi do razilaženja i razdora. Opijena glumačkom karijerom za koju joj se otvara prilika, a razočarana i zgrožena izvesnim bizarnim ponašanjem domaćina, Lora odlazi putem traženja filmske slave. Kejt, kao introvertniju i neiskusniju, podvrgavaju bizarnim ispitivanjima mozga u Institutu za metafiziku, jer je Korbenu naročito stalo da pošto-poto dokuči misteriju zagrobnog života i onoga što mu, pri ekstatičnim povezivanjima sa onostranim, zadaje toliko uzbuđenja i muke. Za sve to vreme, oko njih polako počinju da jačaju zvuci približavajućeg rata, antisemitizam izlazi iz senke, što će neminovno pogoditi neke od glavnih likova.
Nažalost, sve navedeno je smućkano tako da film ostane „bez glave i repa“. Francusko-belgijska koprodukcija u režiji Rebeke Zlotovski, ujedno koscenaristkinje sa Robinom Kampiljom,  „Planetarijum“ je odista neobično ostvarenje, o kome se teško formira konačan sud. Bez sumnje, ta ocena bi bila sastavljena od velikog izneverenog očekivanja, odavanja priznanja dobrim stranama i žaljenja zbog neiskorišćenih potencijala koji su bili baš tu, nadohvat ruke. Nastao u Parizu, premijerno prikazan na festivalu u Veneciji, film je vizuelno prelep, odlično snimljen, svaki kadar pleni bojama, dekorom, blistavom rekonstrukcijom epohe i atmosfere koju je ona nosila. Gluma je takođe pristojna, pri čemu naročito sjaje dve glavne zvezde, iskusna Natali i mlada Lili-Rouz, kao zagonetne sestre. Ono što najviše i najupadljivije narušava sva početna preimućstva jeste razvučena, monotona radnja koja ne vodi nikuda, prepuna nabacanih scena, neobjašnjenih motiva, u celini nedovršena i slaba. Čak i uzimajući u obzir prirodu „umetničkog“ filma, koji svesno poseže za sličnim efektima radi ostavljanja utiska nepotpunosti, u ovom slučaju nikako ne možemo reći da su praznine ostavljene sa razlogom. Na kraju se nećemo zapitati nad sudbinom, pobudama, psihologijom protagonista i situacijama u koje ih je život smestio, iz jednostavnog razloga što nam nisu dovoljno približeni da bi nas uopšte bilo briga. I to je velika šteta.
Počev od naslova - nedovoljno snažno vezanog uz činjenicu da sestre, pogotovo mlađa, vole da zajedno posmatraju nebo (nagađajući čija je koja zvezda) i da se dušama umrlih profesionalno bave; preko (dramski) nelogičnih postupaka Lore - npr, iako posle probnog snimanja scene poljupca sve ukazuje na to da je razvila osećanja prema filmskom partneru, Fernanu Pruveu (Luj Garel), već u „južnjačkoj“ epizodi pokazuje odbojnost i naginje drugom; do tužnog kraja koji je veoma nategnuto povezan sa pitanjem Kejtinog čudnog dara (i posmatranja istog), psihologija likova je nerazvijena, a mi ostavljeni bez većine pojašnjenja za koja se tokom gotovo dva sata trajanja filma verovatno, ipak, moglo naći mesta. Pojedine scene su, uzete same za sebe, prilično uspele: recimo, dekadentna kućna žurka i pijano igranje na snegu. Kostimi, predeli, ambijent u kome se radnja odigrava, sve vreme očaravaju. Glavni glumački tandem je ubedljiv koliko se to može u slučaju, prema nagoveštaju složenih, ali krivicom pogrešno hermetizovane postavke, naprosto nedovršenih junakinja. Neki od epizodista su uvedeni tako da steknemo nedvosmislen utisak o njihovom značaju, da bi se to svelo na kratke pojave bez konkretne funkcije u priči (recimo, Korbenova ljubavnica). Zamisao sa uokvirenom radnjom (susret Lore i Eve, koju igra Amira Kazar), gde se posle nekoliko godina događaji iz prošlosti evociraju kao uzroci trenutnog stanja, imala bi smisla samo da se nešto, u tom ključnom međuvremenu, zapravo izdešavalo!
Istina, uglavnom dobijamo nekakav blagi uvid u psihološke reakcije junakinja: Kejt, dok pada u trans i vraća se realnosti; Lore, kada je zbunjena, uplašena (u početku ispred kamera), zgranuta, ljuta (dok postepeno upoznaje naličje umetničke trupe), ali, one kao da su izvan svakog spomenutog okvira. Povezanost između sestara je očigledna, baš kao i uzajamna briga, pa ipak  isuviše lako i iznenada dolazi do tačke odvajanja. Problematičan je Kejtin uzrast: Lora u jednom trenutku priznaje kako „nije sigurna“ da li joj je sestra već ušla u pubertet, a samoj devojci je izrazito teško utvrditi godine. Ona se, s jedne strane, oduševljava ptičicama u kavezu, igračkama i poklonima, a sa druge opušteno pije alkohol iz flaše. Jedno je sigurno, Kejt je dete lišeno pravog odrastanja (nekoliko puta ćemo čuti da ne ide u školu i nema neophodnog kontakta sa vršnjacima), a Lora hraniteljka.
Verovatno najveći propust leži u tome što je apsolutno nedovoljno pažnje posvećeno samom procesu izvođenja spritističkih seansi: nemamo prilike da barem jednom, ali potpunom scenom, shvatimo šta je u njima spektakularno, odnosno, po čemu su Barlouve toliko poznate i intrigantne? Kakav je njihov metod (ako ga uopšte imaju), čime se postiže? Tako nešto ne bi značilo kvarenje, već fino preplitanje iluzije sa realnošću, kakvo (pri konačnom ishodu) dobijamo tek u tragovima. Prisustvo interesantnog Luja Garela (najpoznatijeg po Bertolučijevim „Sanjarima“) je nedovoljno iskorišćeno, a propušteno je i da se razvije motiv predstave u predstavi. Naime, on i Portmanova su glavni protagonisti scenarija filma, koji naizgled odražava stvarnost: mladi umetnik-udovac zaljubljuje se u „šaptačicu duhovima“, ali se između njih isprečila sen pokojnice. Nagoveštavanje realnog odnosa koji bi se mogao razviti među scenskim partnerima, ubrzo je napuštena, iako dobra, mogućnost.
 
Verodostojno i hvale vredno je rešeno pitanje jezika: glavne junakinje govore engleski, većina oko njih francuski, kojim one (pre svega Lora) zatim ovladavaju prema potrebi. Dakle, nema univerzalnog prevodioca koji je na delu u većini koprodukcija, gde SVI govore istim jezikom (najčešće engleskim) bez obzira na prostor, vreme i verovatnoću za nešto slično. Druga stvar na koju vredi skrenuti pažnju tiče se Lili-Rouz, kćerke Džonija Depa i Vanese Paradi: odbacite predrasude zbog njenog slavnog prezimena, jer ova devojka ima specifičnu harizmu i mogla bi se razviti u talenat drugačiji od već poznatih, priznatih roditelja. Inače, fizički zaista zanimljivo spaja majčinu građu „ptičice“ i očeve crte lica.
Na kraju, moglo bi se zaključiti da je „Planetarijum“ kao neka propala seansa: od uzbuđenja i misterije, iza kojih počiva sva složenost ljudskih pobuda, strahova i skrivenih želja, a za šta smo platili kartu, ostala je tek lepa scenografija sa zanemelim posrednicama u svom središtu. Praznina - i tišina.

17 коментара:

  1. Nisam nigde gledala Lili Rouz, a zaista mi deluje kao prava mešavina slavnih roditelja, što se izgleda tiče. Natali mi je slaba glumica, iskreno. Lepa jeste i čitala sam da je obrazovana (završila psihologiju, čini mi se, govori strane jezike), ali joj je gluma bledunjava i priliči joj da igra samo neke izgubljene devojke, takav je moj utisak.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Skroz, nisam sigurna na koga mi više liči, kad je gledam, čas na Džonija, čas na Vanesu. Neverovatno!:) Inače, nije loša, biće od nje nešto ako se potrudi. Ima smisla za glumu i izgleda neobično. Znam da je igrala Isidoru Dankan u filmu koji nigde ne mogu da nađem i trenutno je angažovana na još nekim projektima, kao model i glumica.
      Natali baš volim, u početku se i meni činila kao slabija glumica, ali negde od "Crnog labuda" me sve više oduševljava. Mada mi se možda još više sviđa njena ličnost, baš ta obrazovanost i stav.

      Избриши
  2. Izgleda da je ono što je od filma najbolje - tvoj prikaz!
    Kako si se odlučila za njega? Pariz ili nešto drugo?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Haha, izgleda! Hvala.:)
      Zapravo, ne(nisam ni znala da se dešava u Parizu dok ne videh sinopsis, a i samo mesto radnje je baš slabo istaknuto, toliko da bi se moglo komotno dešavati bilo gde na svetu, a da nema razlike), već - spiritizam! Verovala ili ne, ja sam skroooooooooz zainteresovana za taj fenomen epohe, prizivanje duhova i ostalo, Hudinija, iluzioniste...tako da, čim sam pre dve godine, videla da se snima ovaj film, pa još sa Natali (koju baš volim) i Lili-Rouz (ćerka mog omiljenog glumca), rekoh sebi: ovo obavezno da pogledaš! Nisam se mnogo razočarala jer sam u međuvremenu čula loše kritike, pa se sve to samo potvrdilo u mom utisku.
      P.S. Evo teksta u kome sam baš dotakla teme, ali u kontekstu muzike. Prošao je skroz neprimetno:
      http://alittlerunaway.blogspot.com/2015/12/price-o-pesmama-svetovi-u-mimohodu.html

      Избриши
  3. Nisam ni ja ranije čitala taj post što ga navodiš. Interesantno i sveobuhvatno, kako samo ti umeš. Zaista nisam znala to sve što navodiš o Hudiniju. I ja sam mislila da je stradao jer nije uspeo da izađe iz sanduka sa dna reke.
    A što se tiče interesovanja za iluzioniste i slično, verujem da je to tačno iz domena fenomenologije epohe, više nego iz razumevanja samog "načina funkcionisanja", što mene napr. više intetesuje. 🍥 Ipak, iznenađena sam, nisam očekivala, odlično... 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tako je, u mom slučaju to je zaista u domenu interesovanja za epohu, tačnije sam duh vremena (zaboravila sam to da napišem u odgovoru, mada, logično je kad bolje pogledaš). :) Što se samog pitanja zagrobnog života, metempsihoze i sličnog tiče, još uvek nisam načisto i nisam formirala čvrst stav, odnosno uverenje....nisam duhovno, ni intelektualno zrela za taj stupanj. Kasnije, ko zna?

      Opet, još kao dete sam volela čitav fenomen cirkusa, mađioničare, mistično i tajanstveno, tako da se sve nekako spojilo.

      Hvala na lepim rečima za tekst.:) On je među mojim najdražim "čedima", ali nekako kao da samo ja imam taj utisak (do sada, doduše!). Čitava rubrika "Priče o pesmama" je takva, uložim mnogo truda u svaki tekst, toliko "konaca" povučem i spojim, učini mi se da je super, ali mlake do nikakve reakcije i interesovanje ozbiljno me navedu da preispitam to koliko zaista valjaju, a koliko se samo meni sviđaju, ti tekstovi. Zato ih i ne pišem tako često...

      Избриши
    2. Kod ovakvog šlagvorta ja se spontano nadovežem...💕... Ima već neko vreme kako hoću da ti kažem, ali nekako nije bilo prilike, do sada!
      Gledajući stanje ove naše književne blogopalanke sada i pre 1,5 godina kada sam se i ja pojavila, moram da primetim stanovite promene.
      Naime, čini mi se da je onda sredina bila znatno "učmalija" - postovi su se objavljivali, ali, sem TEBE, komentari, tj. vidljive reakcije su bile znatno siromašnije i ko kvalitetu i po kvantitetu!
      Sigurno sam i da je moje komentarisanje doprinelo tome da je sada situacija znatno bolja. Prosto, ljude povuku interesantne situacije i diskusije pa i oni požele da su deo toga. Ti i ja imamo dosta drugačiju publiku koja nas prati i komentariše, ali sam prezadovoljna kada dođem kasnije na tvoj post pa se sita načitam nekih komentara - ima stvarno interesantnih ljudi vrlo inspirativnih stavova.
      U svakom slučaju mislim da kojim slučajem sad objaviš neki post od tih za koje kažeš da su prošli mlako, verujem da bi bilo znatno bolje.

      Ajd, ljubim te ja 💕

      Избриши
    3. Da!
      Istina je da su "produktivnost" (da se tako izrazim) komentara i sama interakcija poslednjih par godina zaista skočile, na moju veliku radost. Sigurna sam da je do uzajamnosti, odnosno, koliko damo drugima - toliko dobijemo i sami, podrške, saveta, ispravki,usmerenja....
      A što se tiče vraćanja nekih starijih članaka u fokus, jedino mi pada na pamet kakva društvena mreža gde se to očas posla udene u novi status. Ko zna, možda jednog dana. Sve u svemu, dobro je znati da nije uzalud!:)

      Избриши
  4. Jao meni Lili više liči na njenu mamu nego na Džonija. Inace videla sam trejler za film , al mi je felovao cudno, pa ga nisam gledala. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Lili ima Džonijeve crte lica (posebno oči), a sve drugo je original Vanesa. :) Odlični geni, lepa devojka.
      A film je prelepo, baš prelepo snimljen, toliko boja, pojedinih vizuelno savršenih scena, ali ne vredi, radnja je tako "mlitava" i dosadna....

      Избриши
  5. I mene je ovaj film zainteresovao dok je bio još u najavi, zbog epohe i Lili-Rouz najviše, jer sam se nameračila da je odgledam u ulozi Isidore Dankan u franc. filmu "Igračica", ali i to još nikako da uradim. :)
    Ovaj film mi nekako dođe savršen za nedeljno popodne, neće te oduševiti, ali ćeš se bar nagledati lepote Pariza. Ja sam za. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nikako ne mogu da nađem taj film, pa ako imaš torrent, pomagaj, baš mi se gleda!:))))
      Nažalost, nema Pariza mnogo, napisah u prethodnom komentaru da samo mesto radnje uopšte nije upadljivo istaknuto, bukvalno bi to mogla biti bilo koja evropska prestonica između dva rata - pošto se sve zbiva unutar, zdanja ili ljudi. ;)

      Избриши
  6. Davno sam videla trejler za ovaj film i napravila mentalnu zabelešku da ga pogledam, i u međuvremenu zaboravih da to uradim. Šteta što je ispao tako bledunjav, delovao je baš obećavajuće. Svakako ću ga pogledati, ako ništa drugo da vidim Lili Rouz - nisam je nigde gledala, a i kostimi i ambijent stvarno lepo izgledaju. :)

    ОдговориИзбриши
  7. Interesantan film i uprkos tvojim pomešanim reakcijama volela bih da ga vidim. Meni je Lili slika i prilika Vanese. Ne samo to ona je meni generlano francuskinja od glave do pete. Ali zato njen mlađi brat je mini Džoni (videla sam sliku na instagramu njenom Džek je mini tata).Ima njen razmak između zuba i sve u vezi nje mi aludira na majku iato kao i kod Maje Hok koja je mini Uma bukvalno. Natali igra žensku vezriju Tora u sledećem nastavku (njen lik Džejn će posedovati moć Boga Groma) i jedva čekam da je vidim kao heroinu. Ona je dobra glumica za drame. Znam tačno na šta misliš kad pominješ filmove koji zgube taj tvoj pravac pa od nečeg što je mnoglo da bude nešto naprave ništa. Ali me je zainteresovao mogla bih da mu dam šansu :)
    Odličan pot i još jednom drago mi je da si uključila film kao deo bloga, lepo ti idu recenzije i jako dobro analiziraš:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:) Upravo tako, svaki film, bez obzira na moje utiske, o kome pišem, smatram vredjnim gledanja i trudim se da istaknem razloge. Ovaj je, npr, zbog vizuelizacije i glumica (glavnih) vredan pažnje. Fina je to ideja, jedino su se pogubili kasnije u njenom sprovođenju u delo.
      Hvala i na podstreku za proširenje "dramske nedelje", sa svakim novim tekstom postajem sigurnija u izrazu i srećna sam što moji prikazi podstiču zanimanje.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...