субота, 13. јул 2019.

Subota sa knjigom: „Pariz“

piše: Isidora Đolović

Sigurna sam da je izvestan broj redovnih čitalaca ovog bloga pretprošlog vikenda sa olakšanjem pomislio: „Dobro je, nema više Igre prestola, ni dosadnih tekstova o seriji koju ne pratimo. Konačno će se okrenuti nečemu zanimljivijem!“ Nažalost, svima koji ne vole temate ili ih ne zanimaju iste stvari kao autora ovih redova, „agonija“ će biti produžena još neko vreme. Ipak, nadam se da je više onih koji se, baš kao i ja, raduju što je na redu ovogodišnji mesec Francuske. Pre svega, moram da izrazim blagu nevericu pred činjenicom da je već protekla čitava godina! Sam koncept se razvio potpuno neplanirano, iz dva teksta osmišljena za julski vikend: u pitanju su recenzija serije „Versaj“ i priča o ekranizaciji romana „Krajica Margo“. Izuzetno dobre reakcije, ali i moje veliko uživanje u pisanju na date teme, doveli su do odluke da čitav mesec posvetim slavljenju zadivljujuće kulture divne evropske zemlje. U isto vreme sam na papir beležila ideje za sledeću godinu i - eto nas opet. Od danas, pa do druge subote u avgustu, nalazićemo se na „terenu“ frankofonije i frankofilije, a čast da otvori niz dobija Edvard Radefurd. Za britanskog pisca istorijskih romana odavno je obezbeđeno važno mesto u srcima ljubitelja knjige, pa i sa naših prostora, zahvaljujući obimnim delima „London“, „Njujork“, „Ruska“, nedavno prevedenom debiju „Sarum“ i, naravno, romanu Pariz“ (Laguna, 2017; orig. „Paris: A Novel“, 2013), kroz koje, prateći viševekovno razvijanje velikih evropskih gradova, oslikava presudne događaje iz iskustva pripadnika najrazličitijih društvenih staleža.

Pariz. Grad snova. Grad raskoši. Grad svetaca i naučnika. Grad veselja. Leglo poroka. Za dve hiljade godina, Pariz je video sve.

Odmah na početku primećujemo, slučajno ili namerno, dvojstvo: pre svega, izdavač je (pametno) odlučio da knjigu štampa u dva toma. Nakon dve izuzetno korisne mape (od kojih prva prikazuje stari, a druga moderni Pariz) i gore navedenih uvodnih reči, sledi kratka istorija naselja, pa „skok“ u sredinu XIX veka. Taj će postupak šetnje kroz vreme, od dalje do bliže prošlosti i natrag, biti karakterističan za nastavak radnje. Od antičke Lutecije, preko srednjovekovne Franačke države, ostrvo na sredini reke postepeno se širilo i grad rastao uz Senu - večito prefinjen, pa i u najgorim vremenima. Priča počinje 1875. godine, iz te tačke se granajući u prošlost i budućnost kako bi osvetlila i povezala sudbine pripadnika nekoliko porodica sasvim suprotnih statusa, koje se na neverovatne načine ukrštaju, sukobljavaju i(li) pomažu kroz generacije. Glavne porodice su, uglavnom, prikazane kroz kontraste dvojice sinova i njihovih sudbinskih opredeljenja.
Gistav Ajfel sa saradnikom "isprobava" stepenište buduće atrakcije
De Sinjevi su plemići, navodno potomci epskog junaka Rolan(d)a i musketara D'Artanjana, sada monarhisti usred rađanja nove republike. Žil Blanšar je izdanak buržoazije koja se uzdigla za vreme Napoleonovog carstva, ujedno vizionar sa željom da pokrene trgovačku imperiju. Udovica Le Sur i njen maloletni sin Žak pripadaju dugom naraštaju revolucionara, siromašnih protivnika crkve i aristokratije. Vodi ih žeđ za osvetom zbog gubitka oca, streljanog nakon kraha Pariske komune - i to upravo od strane oficira De Sinja. Zanatlijska porodica Gaskon odgaja dvojicu dečaka čiji će putevi ka uspehu biti potpuno različiti, tako da se jedan priključuje izgradnji Ajfelove kule, dok drugi ulazi u svet boemije, hedonizma i razvrata još uvek sirotinjske, ali brzo rastuće četvrti Monmartr. Pored ove četiri, značajnu ulogu u događajima imaju protestanti Renarovi (odnosno, prebegavši u Englesku i prilagodivši prezime, Foksovi), kao i Jevrejin Žakob sa naslednicima.

Shodno početnom pozicioniranju radnje u doba progresa, središte će isprva zauzimati tema urbanizacije, oko koje se raspliću priče iz istorije grada. Od XIII veka, preko Bartolomejske noći, mračnog sjaja dvora Kralja sunca, doba Terora, obuhvaćene su sve najvažnije, prelomne faze u razvijanju, opstanku i uzdizanju Pariza. Tu su večite dileme crkva – vojska, plemstvo – trgovci, prevratnici - kontinuitetu dosledni ljudi, Univerzitet – običan svet. Zanimljivo, živopisno, na trenutke anegdotsko pripovedanje prati mnoge ambicije, osvete, strasti pojedinaca, na širem planu plime i oseke istorije. Bratska ljubav, vršnjačko nasilje, brakovi iz računa i neverstva iz dosade, proganjajuća legenda o Eloizi i Abelaru, templari, pansioni, sahrana Viktora Igoa, u pozadini imaju, kao polaznu i krajnju tačku svega, apsolutno dominirajući grad.

Hronološko vraćanje unazad je odlično izvedeno, sa opravdanim ciljem da se osvetli prošlost porodica i pokaže na koje su sve, često ne odmah vidljive načine, međusobno povezane. Nakon istorijskih epizoda sa obaveznom vrstom pouke o preobražajima ili „večnom vraćanju istog“ u biću, priča se usmerava na pravolinijski tok s kraja XIX veka, odakle nastavlja da teče napred. Pratimo pripreme za Svetsku izložbu 1889, razvoj boemske četvrti, otpor prema promenama (najdrastičnije ilustrovan epizodom sa starom damom koja umire od užasa pri pogledu na toranj, taj "sablažnjujući, gvozdeni falus uperen u nebo"). Piča o precima antikvara Žakoba osvetljava progon Jevreja s početka XIV veka, pitanja zelenaštva, antisemitizma i prisilnog pokrštavanja, pri čemu se izdvaja lik buntovne Naomi. Svaki postupak iz prošlosti motiviše i pronalazi svoj odjek u kasnijim vremenima, a galerija učesnika u priči obuhvata adekvatne primere za svaku pojavu i tip karaktera. Tako bi se zanimljivi epizodista, advokat Nej, mogao dobro uklopiti u grupu Floberovih mediokriteta.
bazilika Sacre-Coeur na brdu Monmartr, čija je gradnja započela 1875, da bi je završili nakon Prvog svetskog rata
Naravno, bez čitavog niza istorijskih ličnosti i događaja ništa ne bi bilo dovoljno ubedljivo, pa ćemo susretati veoma delatne i važne epizodiste, kao što su Fransoa Vijon, kardinal Rišelje, kralj Anri IV, Gistav Ajfel, Mark Šagal, bračni par Hemingvej, Klod Mone i Koko Šanel. Nalazićemo se u srcu zbivanja i reagovanja na pojave art nuvo stila, imućnih kurtizana, senzacionalnog Mulen Ruža, anarhista, afere Drajfus...Kroz dva svetska rata, naposletku stižemo i do 1968. godine, tragom savršeno povezane i istinski zabavne povesti. 

Ređaju se primeri plemenitosti i podlosti, donošenja teških odluka i izvršavanja neverovatnih podviga, bežanja od opasnih ulica grada i stalnog vraćanja pod njegovu drevnu, moćnu, nepokorivu senku. Tema nasleđa zauzima jedno od ključnih mesta, kao i (ne)svesno ponavljanje određenih obrazaca kroz naraštaje (recimo, Rolan de Sinj svojevremeno posećuje ekskluzivnu kurtizanu Belle Helene, a njegov sin Šarli će u vlasnici prestižnog bordela naći majku za svoje dete; Mari Blanšar zbog intervencije strogog brata gubi priliku da se uda za čoveka u koga je zaljubljena, a koji je Amerikanac i protestant, zbog čega mnogo kasnije neće sprečavati sopstvenu kći Kler u sličnoj nameri), ali i potpuno neočekivano preokretanje datosti porekla i „porodične tradicije“ (komunista i plemić u ratu zajedno predvode Pokret otpora, zakleti antisemita krije jevrejsko siroče, komedijaš postaje potkazivač i kolaboracionista, a dobroćudni starac - bratoubica). Koliko glamurozni, ali moralno uglavnom odurni svet dvora i aristokratije, toliko i još detaljnije je predstavljen život na ulici, u siromašnim četvrtima, po kućama skorojevića. Vođeni često jedino golom ambicijom, likovi se bore da opstanu i napreduju, pri čemu se mnogi drže svog zacrtanog usmerenja, ali ima ih i koji ozbiljno krivudaju. Prostitucija, dileri, sitni kriminalci, sa svojim ponudama čekaju iza ugla sve kojima se žuri, a nisu privilegovani dobrim nasleđem i statusom.
u spomen na Parisku komunu
Šta povezuje sve te, izrazito različite protagoniste, bili oni rođeni Parižani ili “prolaznici” (Šmid iz Gestapoa je odličan primer, ali i sam Hemingvej)? Odgovor je: oduševljenje, ljubav prema gradu, svojevrsni ponos što su, barem na kratko, činili makar sićušni deo njegovog večnog mozaika. Bez pompe i preterivanja, proslavljena je francuska duga tradicija, sa svim globalno poznatim osobenostima: prirodne lepote, slobodarski i intelektualno budni duh, estetsko čulo, vina i sirevi, vladari i pobunjenici, retko visoka nacionalna samosvest.
pogrebnu povorku Viktora Igoa formiralo je više od dva miliona ljudi, od Trijumfalne kapije do Panteona, 1885. godine
Najzanimljivije od svega je upravo razaranje mitova, privatnih i kolektivnih, ili još bolje - posmatranje transformacije priča o nekoj ličnosti ili događaju iz njenog života. Zahvaljujući hronološkom „premotavanju“ do konkretnog istorijskog trenutka, postajemo svedoci prave istine, a na taj način se naše mišljenje o pojedinim ličnostima značajno menja. Sami učesnici u radnji su fleksibilni, ljudski (ne)postojani, stalno u razvijanju, što nam, pored izbegnute jednodimenzionalnosti, dokazuje prirodno svojstvo čoveka da se postavlja prema okolnostima i čitavog života, bez obzira na godine, bude podložan kvarenju i korigovanju.

Vredi obratiti pažnju i na: 1. lajtmotiv upaljača iz rata, napravljenog od čaure metka. 2. stalna mesta (geografski toposi kao orijentiri u funkciji simbola), a to su bazilika Svetog srca (Sakre-ker), stara tvrđava vitezova templara i zidić na groblju Per Lašez, uz koji su streljani komunari. 3. odlično razvijene likove madam Luiz iliti „Korin“ i načitane tetke Eloize Bašlar, kao pravih nezavisnih, odvažnih, a međusobno  tako različitih žena. 4. epizodu izleta u Versaj sa angloameričkim gostima, obeleženu borbom za naklonost Blanšarove kćerke Mari, pri čemu dolaze do izražaja suprotnosti ideoloških uverenja potencijalnih prosaca. 5. simpatičnu opasku da sused Blanšarovih, doktor Prust, ima dvojicu sinova, od kojih je stariji običan disident bez zanimanja!
vredni autor, Edvard Raderfurd
Raderfurd poseduje umeće uravnoteženog, a sveobuhvatnog dočaravanja svega što je suštinsko za jedan prostor u nepreglednoj širini nekoliko epoha. Staloženo i sigurno vodeći priču kroz brojne „okuke“ i zamršene tokove, ne zaboravlja niti jedan važan detalj u vezi sa svojim junacima, a pogotovo onim glavnim, Parizom lično. Njegova priča je istorijska fikcija koja savršeno balansira između oba određenja te sintagme, ni na trenutak ne zaboravljajući predznak „istorijska“. To znači da se iz romana, koliko god bio interesantan i uzbudljiv, pa time „lepljiv“ za oči i ruke čitalaca, mnoštvo podataka da naučiti, a veličanstvena duša Grada svetlosti ne samo naslutiti, već i prilično jasno, iako posredno, doživeti.

48 коментара:

  1. Juhuuu, poceo je mesec Francuske i io sa jednim od mojih omiljenih pisaca ! 🥰
    Pored Ruske, procitala sam i Pariz a sada je na redu Sarum. Moram da priznam da mi se nije dopalo to soakanje iz vremena u vreme, jer ocigledno ja ne mogu sve da propratim i zapamtim. Volim kada pisr od Alfa do Omega, kao knjige koje sam vec pominjala. Za ostalo nemam mnogo da kazem, sve si odlicno napisala! P.s. I u Sarumu smo imali jednu epizodnu ulogu, Jevrejke sa imenom Naomi 😆. Jedva cekam ostale tekstove. Pozdrav !

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Videla sam na "Goodreads"-u da čitaš "Sarum", jedva čekam utiske!:) Baš jutros, u biblioteci, jedna žena traži "Rusku" ili "London", pa se setih da, čim završim sa stručnom literaturom, nastavim sa ostalim Raderfurdovim knjigama. Mnogo mi se sviđa kako piše.
      Što se tiče hronologije, zahvaljujući tvom prikazu "Ruske" znala sam šta da očekujem, pa sam posebno obratila pažnju. Međutim, sa izuzetkom prvog poglavlja, kada mi je trebalo malo više vremena da "pohvatam" ko je ko i kako su povezani, ostatak knjige mi nije predstavljao problem, jer sam ušla u ritam i primetila da svaka "šetnja" u prošlost ima veze direktno sa prethodno opisanom, "savremenom" epizodom. Posle sam našla i odličan rodoslov na Raderfurdovom sajtu, tako da može biti od koristi budućim čitaocima:

      http://www.edwardrutherfurd.com/Excerpts/Paris%20Family%20Tree.pdf

      Mnogo hvala, nadam se da neću razočarati ni u nastavku koncepta!:))))

      Избриши
  2. Volim ja tekstove o Igri prestola, ali najviše me ipak obraduju ovi o knjigama. :D Baš se sva§a može naučiti od Edvarda Radefurda , mada sam ja poprilično zaboravila od onoga što sam čitala u prvom delu Londona i baš mi je i žao što nisam nikad nastavila sa čitanjem. Elem super je prikaz i baš mi je drago što je mesec Francuske obožavam francusku književnost baš je savršena za leto. Inace nije ni meni jasno kako je već jul. Nisam znala da je bilo tako mnogo ljudi na sahrani Viktora Igoa to je baš fascinantan podatak. I baš mi se sviđa taj mali omaž Prustu koji je običan disident bez zanimanja. :')

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nikad nije kasno!;)
      Oduševio me ovaj čovek, rešila sam da kad-tad pročitam sve što je napisao na temu gradova. Mnogo lepo, pedantno i elegantno vodi radnju. A i simpatično deluje, baš se vidi da voli svoj posao i u njemu uživa.:)

      Vreme leti neverovatnom brzinom!
      I mene je fascinirao podatak sa Igoove sahrane, to je čitav Beograd, prosto zadivljujuće. Taj odnos Francuza prema sopstvenoj kulturi i umetnosti me uvek pridobijao, ne bi bilo loše da naši malo nauče od njih.
      Haha, Prust je i ovako bio zanimljiva ličnost, mogu da zamislim koliko se komentari savremenika nisu razlikovali od izmišljenih, možda su čak bili i živopisniji. A eto, "neradnik" nije gubio vreme, naprotiv - PRONAŠAO ga je!:)

      Избриши
  3. Čitala bih ovo, iako me Pariz kao takav nikada nije posebno privlačio. Nisam čitala ništa od Radefurda, mada su mi njegove knjige uvek na pameti. Znam da ga voliš, to je samo plus :) Volim istorijsku fikciju, to mi je uvek bio jedan od omiljenih vidova informisanja i edukacije, a najviše volim one knjige tokom čijeg čitanja sate i sate provedem na netu čitajući o događajima i likovima. Čini mi se da su njegove knjige jedne od tih :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako, vrlo ozbiljno i pregledno pristupa temi (ili više njih), a da se ne izgubi u mnogobrojnim "rukavcima": stvarno za poštovanje. A opet, ne osetiš kako prođe sto strana, dvesta, čak ti je sve žao da ostaviš knjigu:"Daj da vidim šta se dalje desilo..." Imam utisak da su mu "London" i "Ruska" još bolja dela. Sve u svemu, od mene iskrena preporuka.:)

      Избриши
    2. Sigurno bih počela sa Londonom, od svih tema koje sam videla, London mi je najfascinantnija. Mislim da je broj strana/tomova osnovni razlog što još stoji na listi nepročitanih knjiga, morala bih psihički da se spremim da toliko vremena posvetim jednoj knjizi (kao što se, recimo, psihički spremam za svaki novi tom Outlandera :D).

      Избриши
    3. Odmah sam pomislila da bi ti "London" verovatno najviše prijao!:)
      Da, potpuno razumem, kad vidim obimnu knjigu, prvo ustuknem, ali nekako se pogodi da uvek te najveće zapravo "najlakše" idu, a to je slučaj i sa Raderfurdom: stil je takav da uopšte i ne osetiš kad pre si prešla pola prvog toma. Najozbiljnije!:)

      Избриши
    4. Da, slažem se. Koliko je samo bilo ,,knjižica" od 100-200 strana koje sam vukla danima... ne zna im se broj :D Imaću ga na umu, svakako. Možda mi posluži kao izgovor da posetim narednu Noć knjige :)

      Избриши
    5. Svaki izgovor u vezi sa knjigama je dobar!;)

      Избриши
  4. Viđala sam ove Raderfurdove knjige u prolazu, ali nijednom ih nisam onako pošteno zagledala, pa sam živela u zabludi da su u pitanju neka nefiktivna dela. Tek sad vidim koliko sam propustila, pošto mi ovo deluje kao nešto u čemu bih uživala (npr. dok sam čitala tvoj post, non-stop su mi na pameti bile ''Priča o dva grada'', ''Crveno i crno'', ''Čiča Gorio'' i sl.).

    Radujem se unapred mesecu Francuske! Takođe, ne mogu ni ja da se načudim da je već prošlo godinu dana od prethodnog! Neverovatno kako godina brzo iscuri, a da i ne primetiš...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Takav je bio i moj prvi utisak!:) Doduše, piscu može samo da bude od koristi, pošto su ove knjige, mada istorijska fikcija, dosta ozbiljnije od uobičajenih dela iz tog žanra. Mnogo toga je "ulančano" i stvarno se javljaju sve moguće, književne i neknjiževne asocijacije, uz ono enciklopedijsko znanje u naznakama koje Sandra pominje: "baci" ti mamac, pa ti trči i pretražuj o čemu/kome je reč.:) Lično, došlo mi "k'o kec na desetku" uz stručnu literaturu kojom sam od maja prosto zatrpana - podiže mi moral. Naime, kako radim uporedno istraživanje iz francuske i srpske književnosti XIX veka (i baš romani koje spominješ u zagradi su tu!), ovo me opustilo, ali i podsetilo nekih važnih društvenih okolnosti iz tog perioda.

      Prebrzo! Zaista se nadam da će nam i ovaj "mesec Francuske" biti lep i zanimljiv kao prethodni. Dok pripremam tekstove, mnogo se zabavim i nikad ne znam gde će me tema, iako unapred zacrtana, na kraju odvesti, tako da se osećam vrlo slično vama "sa strane".:)

      Избриши
  5. Njegove knjige me baš zanimaju, deluje kao nešto što bi mi se svidelo jer volim istorijsku fikciju, mada sam je zapostavila poslednjih godina. Posebno me zanima London, čini mi se da sam dobila i preporuku, ali se nekako plašim da se upustim u sve to, pogotovo kad vidim da ima više tomova :')

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš sad napisah Sandri, izgleda da sve delimo taj "strah", odnosno zaziranje od velikih (obimom) knjiga, iako se uglavnom za takve ispostavi da teku najprirodnije i najlagodnije. Otprilike kao serije sa više sezona: (u)pustiš se i pustiš da te priča ponese, a onda se začudiš "kad pre stigoh do kraja?"
      "London" je i mene baš zainteresovao na prvu, tako da ću kao sledeći Raderfurdov sigurno uzeti taj roman. Vidim da je, već nekoliko godina, baš tražen u biblioteci i reakcije su generalno pozitivne.

      Избриши
    2. Očekujem onda utiske ovde, pa se možda konačno i usudim :D

      Избриши
    3. Dogovoreno!:) Neće biti baš uskoro, ali gledaću da prikaz nekako složim sa "Tjudorovima" ili sličnom adaptacijom, sad mi je sinula zamisao.

      Избриши
  6. Jeej, mesec Francuske :))
    Super si me podsetila izborom knjige - pre oko mesec i po pročitala sam prvi tom, a drugi nikako da dodje na red pošto je na čitanju u biblioteci. Već sam krenula da zaboravljam lilove i radnju, tako da sam se sad fino podsetila posle tvog prikaza i skinula elektronsku verziju, pa se bacam na čitanje. :)
    Raderfurda baš volim, čitala sam "London" i "Njujork". Zasad mi se najviše sviđa "Pariz", nekako ga najlakše pratim, i dopada mi se što radnja ne teče hronološki pravo već se tako stalno vraća unazad.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ovaj rodoslov što sam ostavila Dušici u linku obavezno preuzmi, od velike je pomoći.:) Hvala!:) Baš, baš mi je drago što sam pogodila temu, a i delimo stav povodom kompozicije romana. Ja sam nabavila "Pariz", "London" i "Njujork", ali samo sam prvu pročitala za sada. Ne sumnjam da je na istom nivou i sa ostalim delima.

      Избриши
    2. Odlično, hvala ti za rodoslov - zaista je od pomoći!:D

      Избриши
    3. Nema na čemu!:)
      Tako se baš razbistri ko je tu kome šta i kako su im se putevi ukrštali: iskreno, pojedine podudarnosti su me pošteno iznenadile.

      Избриши
  7. I moja prva misao je bila - Bože, kad prođe godina? Što bi se reklo, u dobrom društvu vreme brzo prolazi! :)))
    Moram samo da ti kažem da ja ne spadam u one koji su jedva čekali da prestaneš da pišeš o Igri prestola. Jeste da nisam komentarisala, ali jesam čitala! Rekla sam već nekad da meni nije (ali samo kod tebe!) bitno o čemu pišeš dokle god osećam posvećenost i oduševljenje temom. ❤️ Pa tako i ovaj roman, generalno, nije nešto što se meni čita, niti volim istorijske romane, ali tvoje, gotovo opipljive, emocije u ovom tekstu su nešto što neizmerno prija. Istinski sam uživala u tekstu! Samo tako nastavi.
    PS. Poslaću ti email. ❤️

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, "time goes by so fast when you're having fun", istina!:)
      E, sad, HVALA. Mislim, znam ja da bi ti čitala i da pišem o, lupam, Luni Đogani (što, srećom, ne radim, haha) :*, ali znači mnogo čuti ovako nešto. Posebno jer imam tremu od ovog "meseca Francuske" i tekstova uopšte, moram da priznam. Birala sam teme koje su mi uglavnom veoma drage, a što nešto više cenim, meni blokada bude jača i ta bojazan hoće li ispasti pristojno. Drago mi je da sam dobro počela. :)

      Избриши
  8. Fiksirala sam Notepad na desnoj strani ekrana, pa da krenem polako, redom da mi nešto ne promakne. :)

    Pre svega tvoji tekstovi su, često i sama kažeš, opširni, ali su toliko bogati i dođu mi kao ekspres podsetnik na neke sinonime koje često nalazim u knjigama, a u tekstovima zaboravim da primenim. Ponekad se doduše i meni ušunja neki sinonimčić, krajnje nesvesno, činjenica koja me uvek obraduje. Dok ne izgubim nit misli da ti ovom prilikom kažem hvala što pišeš tako detaljno, kvalitetno i, ponavljam se (a šta ću kad je istina) bogato - UŽIVANJE JE ČITATI!

    A sada Edvard. Preporučivala si mi nekoliko puta njegove romane, "sretala" sam ih po knjižarama, ali me je nekako uvek opširnost plašila i potencijalna suvoparnost. Međutim, ovaj tekst je dokaz da je priča svakog grada zapravo raskošna pripovest više no suvoparna istorija tj. diktiranje značajnih datuma i ličnosti. Tako da se slažem sa tobom iako autorove knjige još nisam čitala, zaista je vredan. Svaka mu čast. Ovim tekstom si mi odškrinula vrata u njegov svet i sad se jedino mislim čega prvog da se latim Londona, Njujorka, Ruske ili Pariza? Sve me interesuje. :D

    Živeo mesec Francuske,
    hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da ispravim, jer sam verovatno pogrešila. Biće da smo samo pominjale ovo Edvardovo delo kada si ga kupila prošle godine za Noć knjige (zapamtila sam koliko te je to radovalo). :)

      Sve u svemu, Edvarde ideš na listu. Mislim da ću i ja krenuti od Londona. :)

      Избриши
    2. Kaćo, šta da kažem sem - uvek moj vetar u leđa. Nema bolje motivacije.:)

      E, jste, spominjale smo ga baš u vezi sa kupovinom za Noć knjige, odlična memorija! (čak sam i sama zaboravila povod) :)
      Na listu, naravno. Stvarno mislim da će ovo da ti se svidi. Ma, leti se preko poglavlja, časna reč. Uopšte nije neka zamorna faktografija, nije ni "tralala" knjižica, podugačka jeste, ali ne osetiš kako brzo prođe.
      Inače, izašao mu je i "Sarum" (o istorijatu Solzberija) u tri knjige, inače njegov prvi roman - "Laguna" to prevodi obrnutim redosledom, izgleda. Videh da je napisao jednu i o Dablinu. Sve deluje mnogo zanimljivo. I pre svega, zadivljuje kad pomisliš koliko samo istraživanja prethodi pisanju.

      Hvala tebi!:*

      Избриши
    3. Kad pomenu Dablin automatski sam zapevala Rocky Road to Dublin, i to me interesuje. Eto, vremena malo, a knjiga nikad dosta. :D

      Избриши
    4. Zarazila si me sad:
      https://www.youtube.com/watch?v=B_e7QbWc5mI
      Irci su nešto posebno!:)

      Bolje da i ne počinjemo da razmišljamo koliko bi nam, ne godina i decenija, nego života bilo potrebno za sve što nas zanima...

      Избриши
    5. Ortodox Celts, dabome. :) Njihova mi je verzija pesme najdraža.

      Избриши
    6. I "Star of the County Down". Čak su, ako se ne varam, njihovu verziju proglasili najboljom na svetu. :)
      Acu sam često sretala u centru, dok sam stanovala u Beogradu. Car!

      Избриши
  9. Slatko sam se nasmejala čitajući uvodni deo ovonedeljnog teksta😀! I ja sam jedna od onih koji su, smoreni, čekali da se završi serijal o "Igri prestola". Ne zato što me ne zanima, već, jednostavno, nisam gledala (nemam HBO, a mrzi me da gledam na računaru),što ne znači da neću, ako se serija pojavi na
    nekom, meni dostupnom, kanalu.
    Gledajući neke slike, primetila sam da, iako vremešni, moj voljeni Čarls Dens, igra jednu o bitnijih uloga,rekla bih da izgleda veoma moćno na njima.
    Možda se i vratim tvojim tekstovima, ako pogledam serijal,ali ovako nije imalo svrhe da ih čitam, jer apsolutno ne znam o čemu se radi.
    Oduševljena sam početkom Meseca Francuske na tvom blogu! Vidim da si i prošle godine pisala (nešto malo sam pročitala), ali imam nameru da, ovog leta,iščitam sve stare tekstove. Samo bih te zamolila da mi napišeš, da li si i pre imala isti serijal na temu frankofonije, da znam "koliko duboko da kopam".
    Istinski sam zaljubljenik u frankofonu kulturu, i čak sam, svojevremeno, trošila dobar deo svoje studentske stipendije na privatne časove francuskog. Nažalost, uspela sam da obidjem samo malecni deo ove čarobne zemlje, ali od tinejdžerskih dana "gutam" knjige i reportaže koje nas vode kroz njene predele. Naravno, počelo je sa "Andjelikom" u prvom srednje😀,da sam se, čak, redovno "hvatala u koštac" sa Danijelom Stil(pošto je dobar deo svog školovanja provela u Francuskoj, gro njenih limunadica se dešava u Parizu, vodi nas u skrivena seoca francuske provincije, Azurnu obalu...), ali mi je ona vremenom postala "preteška za obradu". Nisam više mogla toliko da se"žrtvujem" zarad ljubavi prema ovoj divnoj zemlji.
    Mesec jul obeležava i "Tour d'France". Manje usmerena na biciklističke šampione,volim da uživam gledajući prizore iz provincijskih gradića i sela, barokne dvorce, prirodu koja je u Francuskoj apsolutno božanstvena.
    Ono što posebno volim je njihova kinematografija. Nasuprot izveštačenim američkim komedijama, francuzi to umeju da odrade genijalno.
    Pre par dana sam u bioskopu gledala "Francuski žigolo", sjajnu komediju.
    Baš sam rekla drugarici da francuski film ne može biti loš.
    Naravno, Žan Reno, Žilijet Binoš i armija više-manje poznatih glumaca me svaki put podsete koliko je njihova kinematografija nepravedno zapostavljena.
    "Pariz" dolazi na red za rodjendanski popust😀 u "Laguni". Unapred se radujem avgustu. Mada, moram priznati da sam se dosta dvoumila izmedju sličnog, dvotomnog izdanja "Istanbul", ali nakon ovog teksta "Pariz" odnosi pobedu.
    Ja sam u strahovitoj euforiju pisalasve nešto s' brda s'dola", ali Francuska je toliko široka tema da čovek ne zna od čega da počne.
    Pozz, 🌹

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoji komentari me uvek mnogo, mnogo obraduju!:))))
      Najpre što se "Igre prestola" tiče: zapravo sam strastveni ljubitelj knjiga na osnovu kojih je serija snimljena i koje uvek najpre preporučujem svima. Serijal se zove "Pesma leda i vatre" i ekranizacija mu, ipak, ne moe prići, sjajne su. Prvi put sam ih čitala kao srednjoškolka, nekih 6-7 godina pre nego što je serija uopšte snimljena, tako da sam zato slaba na adaptaciju, koliko god bila slabija.
      Serija kao serija, visok kvalitet, posebno tokom prve četiri sezone i pravi fenomen. Čarls Dens upravo u tom, boljem delu priče, ima sjajnu ulogu koju je BESPREKORNO izneo, pa eto podsticaja za gledanje!:)

      Ali, da se vratim temi, a to je - Francuska!:) Zaboravila sam da Makron danas dolazi u posetu Srbiji, eto, kao da sam ga ovim vikend-početkom "pozdravila".:) Moram priznati da sam sa odobravanjem gledala obraćanje na srpskom pre par sati, zanemarivši Vođu, Mikija Manojlovića i ostali "dekor" kog se gnušam.
      Da, Francuska je u srcu, uvek i zauvek!:)

      Link za prošlogodišnji (i ujedno prvi) tematski mesec:
      http://alittlerunaway.blogspot.com/search/label/mesec%20Francuske

      Tu su svi tekstovi, bilo ih je i ranije na "francuske teme", ali raštrkano i rasuto.

      Izuzetno me raduje kad naiđem na istomišljenika po ovom pitanju, "zaluđenika".:)))) Isto sam sama učila francuski, sad sam ga malo zapostavila, ali zato izučavanje njihove književnosti ostaje konstanta, eto i u disertaciji na kojoj radim. Nažalost, nisam imala prilike da putujem, pa ni u Francusku, ali biće, nadam se, jednog dana.:) Danijela Stil je i meni oduvek bila prevelika "žrtva" (odličan izraz!), čak nisam ni pokušavala da čitam, sve se zaustavilo na dve ekranizacije njenih romančića, jedan baš na jugu Francuske, ali osećala sam se kao da mi neko vrši lobotomiju, haha, pa odustadoh...

      Njihovi filmovi su zaista posebni, sinonim za evropski pristup kinematografiji. Ozbiljan, poseban, jedinstven. Mada me, generalno, impresionira njihova samosvest i briga o nacionalnoj kulturi, istoriji, tradiciji.

      "Pariz" sam kupila pre dve godine za "Noć knjige", a "Istanbul" prošle i on je više dokumentarno delo, tu je glavna razlika, ali vredi nabaviti obe.

      Bukvalno, o toliko toga bi se moglo pričati na ovu temu, nadam se da ćemo "zaroniti" bar malo u nepreglednu širinu kroz tekstove koji slede (i one prethodne). Mnogo, mnogo hvala na praćenju i komentaru!:)

      Избриши
  10. bonjour le mois de France!

    Jedva čekam da vidim šta si nam pripremila!Znam koliko obožavaš ovu zemlju i da budem fer zbog tebe (I Timotija Šelemea neću da lažem) je i ja volim više jer su mi je modne blogerke jedno vreme ogadile (znaš onu čuvenu sliku sa terase koja u daljini gleda na Ajfelov toranje dok je savršen-pod tim msilim na estetski savršen- doručak serviran na okruglom stolu na terasi, e to mi je ogadilo Pariz).
    Elem viđala sam ovu knjigu na sajtovima knjižara ali do ovog teksta se nisam zainteresovala kako valja za nju. Sad me baš zanima. :)
    Kao i uvek odličan post!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bonjour, ma chère amie!:)
      Naravno, tu smo da rasturamo klišee, a Pariz (i Francuska) su definitivno mnogo, mnogo više od jednoličnih slika Ajfelovog tornja sa stranica modnih blogova.
      Da, Timoti je još jedna od njihovih prirodnih lepota!:)
      Moja velika preporuka za bilo šta Raderfurdovo. Postoji i "London" u tri knjige, "Njujork" u dve, baš mislim da su to teme koje će ti biti zanimljive.
      Hvala još jednom!:*

      Избриши
    2. Ja samo da se nadovežem na kratko.. Pariz je bio, u prošlom veku, prestonica kulture i obrazovanja, imam osećaj kao da su svi išli tamo na školovanje, naših eminentnih ličnosti je svakako bilo dosta koje je put odveo u Pariz. Ali nije tada Pariz bio, bar sam ja tako zaključila, sinonim za luksus i bogatstvo. On je imao bogatu arhitekturu i kulturu, prihvatajući svakog putnika namernika kao svog građanina. Pisac Džejms Boldvin je u Pariz otišao sa 20$ i tamo ostao nekoliko godina.. A takvih primera je mnogo.

      Danas Pariz nije Pariz bez Ajfelovog tornja, a meni on mnogo više od toga. Uvek je i bio. Dom svih umetnika i umetnosti, bez obzira na nacionalnost i poreklo. To pre svega. :)

      Избриши
    3. Potpis na svaku reč. :))))
      Isti sam utisak, oduvek, imala. Danas su se te vrednosti nekako preokrenule (u negativnom smislu) - baš nedavno pričam sa Sarom, prva ascijacija na Pariz su Ajfelov toranj, fensi fotke ispred istog, šoping...pa, eto, možda najbolji pokazatelj su statistički podaci koje smo mogli čuti tokom nedavne Makronove posete: Pariz i Francuska odavno više nisu zanimljivi našem (mlađem) narodu, juri se za IT, medicinom, "patriotskim" nabojem i sličnim. Jezik, kultura, obrazovanje koje nude, sada se doživljavaju kao "elitizam", nešto staromodno.

      I čini mi se da je "naš" Pariz zapravo kao u filmu Vudija Alena, jedno imaginarno mesto iz prošlosti.
      Srećom, pa ga možemo doživeti i oživeti putem umetničkih dela koja su ga, takvog kakav je bio, zarobila u vremenu.

      Избриши
    4. P.S. Nikad mi se nije Ajfelov toranj dopadao u smislu da "padam u nesvest" pred njegovom lepotom. Čak mi je pomalo i nakaradan. Mislim da bi mi to bila POSLEDNJA turistička atrakcija koju bih jurila da vidim u samom Parizu, toliko je mesta koja su značajnija, lepša i sa zanimljivijom prošlošću.
      Lepši mi je naš golišavi Pobednik, kad smo kod simbola prestonica!:)

      Избриши
    5. Isto mislim. Ne bih se gužvala u kilometarskom redu pred tornjem nikako. Pre bih obišla Monmartr, famozno stepenište, slikala se ispred Cafe de Flore, jer znam za kolike ljude je bio značajan, umetnike koji su meni dragi. Otišla bi na groblje da odnesem ružu Oskaru, a ostavila bi jednu i Rembou, u tvoje ime. :)

      P.S. I meni je nakaradan, izvini Ajfele. :D

      Избриши
    6. Obišla knjižaru "Shakespeare & Co.", naravno. :)

      Избриши
    7. Mnogi autori su oživeli atmosferu brojnih gradova na tren, ali imam utisak da je jedino Pariz večan. On se uvek otima, živi nesputan u svakom delu kom je radnja makar i delimično pod njegovo nebo nastanjena. Dok čitaš interesuješ se za njega koliko i za likove. Magičan je!

      Избриши
    8. Iskreno, zbog tih kilometarskih redova i višečasovnog stajanja, možda bih čak i Luvr zaobišla, koliko god ovo svetogrdno zvučalo! A nisam ni luda za "Mona Lizom", iskrena da budem. Uopšte, sve što postane izuzetno popularno u nekom trenutku, mene odbija, ali zato sam uvek raspoložena da tragam za mestima koja nose neku ličniju istoriju.
      Baš sam u okviru one majske liste gradova pobrojala mesta koja bih najpre "overila" u Parizu. "Shakespear & Co.", da, hvala na podsećanju!:) Ajfel se, iskreno, u mojim očima (estetski) više proslavio Kipom slobode.

      E, baš zbog svega navedenog moraš baciti pogled na ovu knjigu. Stvarno te "veže" u tom lavirintu. A sve si divno objasnila, zaista imam isti doživljaj: Pariz je, kao prostor, nekako uvek živ i dominantan, prosto se neizbežno nametne do te mere da katkad "proguta" ličnosti. Rim je možda večan u izreci, ali mislim da taj epitet (odavno) pre pripada Parizu.:)

      P.S. Rembo je sahranjen u rodnom Šarlvilu , što ne znači da se ne isplati preduzeti jedno hodočašće(sećaš se kad Pati opisuje kako je kampovala tamo?).
      https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/25/Rimbaud_-_tombe_%C3%A0_Charleville.jpg/800px-Rimbaud_-_tombe_%C3%A0_Charleville.jpg

      Naravno, nakon obilaska svih slavnih na Per Lašezu (Isidora Dankan i Džim Morison!), pa onda Panteon i zajedničku kriptu Zole, Igoa i Dime (oca).
      Grobljanski turizam!

      Избриши
    9. Baš sam pročitala neki članak danas, čovek koji se preko 30 godina stara o Remboovom grobu kaže kako mu još uvek mnogo ljudi ostavlja pisma, koja on brižno čuva, pišući Rembou o svojim problemima i opisujući značaj koji je njegov rad imao na njih. Takođe, čovek je istakao kako Peti Smit često obilazi njegov grob.

      O da, grobljanski turizam. Nemoj me zezati da su ovo troje u istoj kripti? Genijalno. Kad turisti upitaju gde vam se nalaze najeminentniji književnici, starosedeoci mogu reći idite u taj i taj red i stanite pred tu i tu kriptu. Mon Dieu!

      P.S. Ups ja na Luvr zaboravila, da ti pravo kažem pre bih otišla u Mulen Ruž. :D

      P.P.S. Gledala sam neki intervju u kom je Morisonov otac rekao da nije bio svestan koliko je sinova umetnost zaista bila značajna mnogima sve dok nije video grob, i maltene hodočašće koje fanovi praktikuju pri poseti Parizu.

      Slažem se, Najznačajnije Ajfelovo delo je Kip slobode.

      Избриши
    10. Eeeee, to nisam znala, mnogo hvala na priči - ti si stvarno hodajuća enciklopedija!:)))))
      Znači, pisamce da spremam?

      Da, da, u istoj! Fantastično!:) Bukvalno sve u Parizu, pa i groblja i kafane, odiše istorijom.

      Ako se dobro sećam, Morisonov originalni spomenik su morali da uklone, upravo zbog obožavalaca i njihovih "rukotvorina". A to za Džimovog tatu, pa eto, obično tako biva - barem je postao svestan.

      Uvek se setim tvog odličnog teksta o Kipu. Evo, ostaviću link za one koji čitaju komentare, gre'ota da ne podelim:

      http://totallyrandombyc.blogspot.com/2016/12/trivia-time-no-8_15.html

      Избриши
    11. Zašilji olovku obavezno. :)
      Nije mi namera da sve to zapamtim, ali počela sam već da mislim kako se sapletem o više interesantnih podataka no što ih tražim, ganjam po Netu. :D

      Da, sklanjali su izvornu ploču. Uvek se setim i spomenika Džejmsa Dina koji je sav šaren od karmina, brojni su poljupci na njega sleteli.

      Drago mi je da ti je moj stari tekst ostao u lepom sećanju. Baš me zanima kako bi sada sklepala takav tekst, pre sam se više oslanjala na prevod rečenica koje sam pronalazila po Internetu nego na sopstven um da neku priču uz pomoć podataka uobličim, tako da oni nisu bili naročito autorski.

      Prvi koji ima veze sa trivijom, a da smatram baš svojim (najrođenijim) je svakako diplomski rad. Što bi rekla Bebi Dol: "Ja daću krv, sreću, suze i znoj", te akademske muke idu tako nekim redosledom. :D

      Избриши
    12. Baš bih mogla da vaskrsnem Triviju, samo temu da smislim. Biće nešto. Nema brige. :)

      Избриши
    13. P.S. Kad kažem da sam prevodila rečenice mislim na one u kojima su podaci, informacije, nikako uvod i zaključak. To je bilo do inspiracije. :D

      Избриши
    14. Tako se i napreduje!:) Kad pogledam svoje prve tekstove, pojede me blam. A opet, da nema toga, ne bih bila svesna da sam poboljšala stil. Važno je raditi na sebi i učiti, stalno, težiti ka boljem. Prešle smo dug i značajan put, kako i sama kažeš sad može samo napred.:)
      A ja navijam da oživiš rubriku, već odavno. Čim bude vremena i inspiracije, naravno!:))))
      Za temu ne sumnjam, javi se to u trenutku.

      Избриши
    15. Istina. Ponekad ne mogu da verujem da sam nešto napisala kad naletim na stari tekst, vidim koliko može bolje, a naravno i od sadašnjeg može bolje, vremenom napredujemo. :)

      P.S. "Pariz" ću verovatno staviti na rođendansku listu za kupovinu, taman da iskoristim popust. Sad mi se baš "šeta" Parizom. :)

      Избриши
    16. Kako ono reče Odri u "Sabrini", "Pariz je uvek dobra ideja".;)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...