3-u-1: „Frenchise“!

piše: Isidora Đolović

Pojam franšiza, preuzet iz oblasti preduzetništva, u filmskoj terminologiji odnosi se na grupu ostvarenja koja su tematski ili po nekoj drugoj osnovi (recimo, likovi koji se pojavljuju u njima) međusobno povezana, tako da čine neku vrstu (jedan od čestih sinonima) serijala. Da bi se uopšte moglo govoriti o franšizi, potrebno je da naslovni „brend“ obuhvata barem tri ostvarenja, jer se na taj način postiže kontinuitet i vezuje pažnja gledalaca koji će zasigurno nastavljati da prate sudbinu junaka uprkos (uglavnom neizbežnom) slabljenju vitalnih snaga prvobitne ideje. Neke od najpoznatijih franšiza su „Indijana Džons“, „Ratovi zvezda“, „Džejms Bond“, „Hari Poter“, „Terminator“, „Igre gladi“, „Matriks“, „Policajac sa Beverli Hilsa“, sve u vezi sa Marvelovim i DC univerzumom, „Pirati sa Kariba“, „Šrek“, „Paklene ulice“...možete dodati naslov po želji. I verujem da svako od nas obožava barem neku od nabrojanih (primera radi, moja malenkost je fan Betmena, Indijane i Bonda). Sad, možemo ih shvatati kao neiscrpni izvor zarade čak i pošto ono drugo vrelo - ideja, uveliko presuši, ali jasno je da imaju veoma „zarazan“ efekat. Francuska kinematografija nije izuzetak ni po tom pitanju. Mada bi se moglo nabrojati više, kako sam ih (u skladu sa poreklom) „prekrstila“, frenčiza, u nastavku ćemo se podsetiti tri potpuno različita filmska serijala.

 autor ilustracije: Juan García

3. „Asteriks i Obeliks“

Jedan od najvoljenijih stripova, autorsko delo Renea Gošinija i Alberta Uderca, deset puta je adaptiran kao animirani, četiri puta kao igrani fim. Prvi i do sada najbolji u nizu, „Asteriks i Obeliks protiv Cezara“ (Astérix et Obélix contre César) pojavio se 1999. godine. I danas izgleda zabavno, koloritno, šareno, prilično verno stripskoj osnovi. Žerar Depardje i Kristijan Klavje u naslovnim ulogama uigran su, proveren i sjajan tandem. Dodajmo epizodiste poput fantastičnog Roberta Beninjija (glavni negativac) i Leticije Kaste, pa se može sa priličnom sigurnošću zaključiti da je režiser (a sa svakim nastavkom su ih menjali) Klod Zidi najbliže prišao savršenstvu. Jer, koliko god ne izgledalo tako, nije ni najmanje jednostavno napraviti ekranizaciju ove vrste sadržaja, sve vreme pazeći da ne bude previše banalna, ali i da ne izgubi onaj razigrani, komični duh. Verujem da osnovu radnje svi znate, a ovde imamo dvostruki zaplet: lažni vrač želi da iskoristi Gale kako bi se domogao zaplenjenog rimskog novca, dok uzurpator planira da zbaci Cezara i zauzme njegovo mesto, za šta mu je potrebno da otme druida i od njega sazna tajnu čudotvornog napitka. Kroz zanimljiv obrt i priču o prijateljstvu, slozi, nepoverenju, dobijamo lekciju o tome kako ceniti, pa i nagraditi hrabrost protivnika: jer, miroljubivo galsko selo, jedino koje odoleva Rimljanima (ne plaćajući porez), za svoj otpor biva nagrađeno legalizovanjem statusa.

O nastavku “Asteriks i Obeliks: Misija Kleopatra” (Astérix et Obélix : Mission Cléopâtre, 2002) pisala sam OVDE, pa se neću ponavljati. Dok je to sasvim solidan film, sa estetski veoma zanimljivim rešenjima i Monikom Beluči u ulozi egipatske kraljice (a ona je sama po sebi toliko lepa da naprosto ne možete skrenuti pogled), naredna dva bolje da nikada nisu postojala ni kao ideja, kamoli ovako loše sprovođenje u delo. Pre svega, u poslednja dva ostvarenja jednu od naslovnih uloga (Asteriksa) igraju dva različita glumca i ne zna se ko je gori. Tu ni Žerar Depardje, najproduktivniji francuski glumac, ne može da uradi baš ništa kako bi popravio opšti utisak. Prvi od njih, „Asteriks na Olimpijskim igrama“ (Astérix aux Jeux Olympiques), snimljen 2008. godine, sa vizuelne strane je lepša adaptacija nego ikada pre. U trenutku pojavljivanja, bio je to najskuplji film van engleskog govornog područja ikada, što nije sprečilo da dobije francuski ekvivalent Zlatnoj malini. Sadržajno je prazan, sa lošim fazonima, promašenog (zapravo, užasnog) kastinga po pitanju svih zamena, počev od Asteriksa (Klovis Kornijak). 

nenadmašni!

Sama priča je sledeća: kako bi pomogli prijatelju da zasluži ruku lepe grčke princeze Irine (čije je srce već osvojio prepiskom), za šta je uslov pobeda na Olimpijskim igrama, Asteriks, Obeliks i druid Panoramiks kreću na najveći šampionat starog sveta. Glavni takmac im je Brut, imperatorov posinak kome je Irina obećana za suprugu, a koji (naravno) istovremeno odlučno, iako tako da providnije biti ne može, pokušava da ubije očuha. Pred sam kraj, uočićete cameo pojave sportskih asova kao što su Mihael Šumaher, Zinedin Zidan, Toni Parker i Ameli Morezmo, ali i gostovanje epizodiste iz prethodnog dela (lik egipatskog arhitekte Numerobisa). Od svega bi se jedino mogli izdvojiti legendarni Alen Delon kao narcisoidni Cezar, Depardje koji ponavlja rolu Sirana de Beržeraka u sceni pod balkonom, kao i spomenuta vizuelna strana.

Ali, ukoliko ste pomislili da gore ne može, prisetite se delića pesimistične, pa ipak realne fraze: uvek može! Dokaz je četvrti, za sada i poslednji deo franšize, „Asteriks u Britaniji“ (Astérix & Obélix : Au service de Sa Majesté) iz 2012. i jednako apokaliptičan. Ukoliko bih morala da ga opišem u jednoj jedinoj reči, bio bi to izraz: Grozno! Ništa nije kako treba, počev od, čak i za stripom inspirisanu komediju, ogromnih anahronizama (dok su Rimljani u togama, Vikinzi u koži i krznu, Britanci nose, u najboljem slučaju, viktorijansku garderobu, a sami Gali su takođe prilično moderno odeveni; da ne spominjemo izmenu u odnosu na strip – kraljicu Engleske, sa sve kučićima), kastinga (Cezar, poglavica sela, njegov nećak, posebno novi Asteriks, Eduar Ber, koji sve vreme deluje smoreno i uz to je previsok, da se zadržimo samo na spoljašnjim elementima;), dosadne radnje, nepostojećih duhovitosti, previše gej-aluzija na odnos dva prijatelja. Iskreno me zanima šta je divi Katrin Denev (u ulozi kraljice) ovo uopšte trebalo, jer njeno prisustvo kao da samo pojačava sirotinjski utisak (spomenuh li da sve izgleda izuzetno skromno, poput nezavisnog filma snimanog komšijinom kamerom tokom letnjeg piknika?). Zanimljivi su mi samo Depardje i Valeri Lemersije (o njoj malo kasnije), jer deluju kao da su se baš zabavljali za svoju dušu. Potpuno suvišna referenca na „Paklenu pomorandžu“, nezaobilazna opaska o „smradu“ koji Francuzi šire oko sebe (i za podsmeh prema samom sebi, mnogo je),  antologijski promašaj u vidu govora kojim Asteriks pokušava da šarmira Ostrvske dame, samo su neka od pogrešnih mesta ove nevešte kombinacije radnje iz istoimenog i stripa „Asteriks i Vikinzi“. Savet: čitajte stripove i gledajte (da!) animirane verzije Asteriksa.  Genijalni su, ne znaju za godine. Kada sam, radeći u Kulturno prosvetnoj zajednici, od divne profesorke Marije Bišof saznala da ni u šezdesetim ne odustaje od “besramnog” uživanja u iščitavanju koričenih izdanja Asteriksa, uvek otkrivajući nove pojedinosti crteža i priče, osetila sam se mnogo manje nezrelom. Ako vam se ipak gleda film, bolje zaobiđite poslednja dva. Ukupna ocena: 2

2. „Posetioci“ (Les Visiteurs)

Sredinom devedesetih, moja porodica je stalno posećivala bioskop. Jednom prilikom smo u (danas nepostojećoj) „Sutjesci“ čekali da počne „Godzila“ (moj brat je tada bio opsednut dinosaurusima, tako da nam je stan bio prepun figurica svih vrsta i rasa, a suvišno je pitati da li sam uz njega odgledala svaki nastavak „Parka iz doba Jure“, „Izgubljeni svet“ i srceparajući  crtać „Zemlja pre vremena“). Umesto filma kome smo se nadali, počela je neka „nebulozna glupost na francuskom“, nekakvi hodnici vremena. Brzo smo zaboravili na početno razočarenje, jer je priča bila urnebesna. Saznajemo i to da je u pitanju nastavak (nekako me sa knjigama i  filmovima u nastavcima večito prati isti slučaj, da krećem od drugog ili trećeg dela!) nečega što će postati trilogija, a koju godinu kasnije snimljen je i rimejk za američko tržište. Uzgred, odgledali smo “Godzilu”, naravno, još iste večeri: ispostavilo se da smo promašili projekciju, organizovanu u Domu kulture (jesam li to sanjala vreme kada je Čačak imao TRI bioskopske dvorane?).

Režiju francuskih filmova iz serijala potpisuje Žan-Mari Poare, koji je ujedno koscenarista (uz Kristijana Klavjea, glavnog glumca). Prvi deo, objavljen 1993. godine, ujedno je najbolji, o čemu govori podatak da je svojevremeno postigao ogroman uspeh na blagajnama, zaradivši deset puta više novca od uloženog. Danas je peti na listi najgledanijih francuskih filmova svih vremena. Komedija zasnovana na konceptu putovanja kroz vreme i nesporazumima između predstavnika različitih epoha, ujedno je savršeno parodiranje srednjovekovnog žanra, zbog čega na trenutke ima donkihotovsku konotaciju. 

Godfroa Hrabri (Žan Reno) je velikaš koji odano služi kralja Luja Debelog, u XII veku. Najveća želja mu je da zasnuje lozu i ima potomke, za šta se prilika ukazuje nakon što spasi život vladaru, a ovaj ga nagradi titulom grofa od Monmiraja i odobrenjem ženidbe uglednom gospom Frenegondom, koju Godfroa već odavno voli. Međutim, uoči venčanja, pod dejstvom veštičine magije (kao branilac vere, zamerio joj se uhvativši je na delu pri crnoj misi i osudivši na smrt), doživljava halucinaciju i ubija budućeg tasta, misleći da je - medved. Dvorski čarobnjak, Euzebijus, nudi rešenje u vidu čarobnog napitka koji će krivca vratiti do trenutka pre kobne greške, kako bi ispravio sve i poništio nesreću. Pratiće ga verni štitonoša (Kristijan Klavje), priprosti seljak - čije ime, Jacquouille la Fripouille, u originalu znači otprilike Žakuj Nitkov, a naši su ga preveli (ništa manje zanimljivo) Smrda Mudić, pa ću ga i ja tako zvati. No, zbog jednog propuštenog sastojka, dvojac odlazi skoro hiljadu godina u budućnost.

Tamo će ih najpre istraumirati autoput, smog, avion, voz, radio, “Saracen u vražjoj kočiji” (odnosno, poštar crnac sa svojim službenim vozilom), a ponajviše to što je potomak Monmiraja, grofica Beatris (Valeri Lemersije), udata za stomatologa i sa porodicom živi u “kmetskoj izbi”, dok porodični dvorac sada drži (i izdaje kao luksuzni hotel) Žak-Anri Žakar (Klavje), potomak  sluge. Savremeni Mudić je tipičan skorojević koji se stidi skromnog porodičnog porekla. Ni posetioci nisu manji šok za domaćine: izgledaju im kao “umobolnici” koji ne znaju da koriste klozet, telefon, zaudaraju, imaju rableovski apetit i govore u čudnom, arhaičnom maniru (sam pseudoviteški rečnik je najveći izvor humora). Tako će, npr. klošarka postati gospa Žineta (Mari-An Šazel), a plemića u ludnici “kljukaše crvenim zrnevljem, pa zaspa”. Komika je najizraženija u reakcijama „predaka“ na svet u koji se pretvorilo njihovo okruženje: Godfroa će sa neodobravanjem primetiti da nema više onoliko šuma za lov, zemljišta i širine prostora; vožnja automobilom im izaziva mučninu, a zubi su im, prema standardima današnjice, u očajnom stanju.

Pokušavajući da sebi objasni nesvakidašnji izgled i ponašanje neznanaca koji, s druge strane, pokazuju nedvosmisleno dobro poznavanje najdalje porodične istorije, Beatris će poverovati da je Godfroa njen nestali rođak, reli-vozač Iber, pod amnezijom. Smrda će se osiliti kada čuje da se jedan od Monmirajevih čak zalagao za slobodu posluge (i za to platio glavom tokom Revolucije), a sam Godfroa shvata da se rešenje krije u tamnicama starog zdanja. One su za ljude dvadesetog veka tek drevna, neproverena legenda, ali, da bi se vratio u svoje doba, mora ih pronaći.

Nastavak je usledio pet godina kasnije (1998), pod naslovom „Hodnici vremena“ (Les Couloirs du Temps) i sa istom glumačkom ekipom, izuzev Beatris (sada Mjuriel Roben). Da li zbog loše promene glumice, čija je prethodnica za istu ulogu osvojila nagradu Cezar, tek, film je razočarao publiku. Uvod je vizuelno atraktivniji od prethodnog, motivima tapiserije i rezimeom stvarajući efekat „listanja knjige“. Šta se desilo? Zbog zabune s kraja prvog dela, prouzrokovane velikim delom i Mudićevom pohlepom, portal je ostao otvoren. Tzv. „hodnici vremena“ zjape, preteći da ovoga puta zaista ugase život vojvodinom tastu, ali i nepovratno izmene klimu, stvarnost srednjeg veka uopšte. Uz sve to, među nestalim nakitom (koji je Smrda u prvom filmu „maknuo“ sa još uvek pokojnikovog odra, a sada ga troškari uz Žinetu) nalazi se relikvija koja garantuje plodnost, a bez koje grofov brak neće uspeti. Ne preostaje mu ništa drugo osim da ponovo krene na put, ali će prethodno morati da dobro proveri KO je zapravo završio GDE. Posle par nesporazuma, između ostalog i sa inkvizicijom, vraća se na mesto zločina, po svog neposlušnog slugu. Ovoga puta, sve dodatno komplikuje pojavljivanje Iberove arogantne i ogorčene bivše supruge Kore, koja ga poziva na venčanje njihove kćeri.

Posebno upečatljive scene: oslobađanje trubadura iz đavolje kutije (televizora) i Mudićevo demoliranje dnevne sobe; kada prerušeni u policajce budu zamoljeni da „podviknu“ dečaku koji izbegava domaće zadatke; zubarska ordinacija kao mučilište. Na kraju, zbog udela vinjaka u napitku (sada je u pitanju Beina greška), stižu u Francusku tokom buržoaske revolucije.

Ipak, do razrešenja će proći čitavo jedno punoletstvo, a u međuvremenu je, 2001. godine, po starom „dobrom“ običaju snimljena američka verzija „Just visiting“, kod nas distribuirana kao „Posetioci osvajaju Ameriku“. Režirao je Žan-Mari Gober, scenaristima (Poare-Klavje) se pridružio Džon Hjuz, a glumačka ekipa, pored nepromenjeno fantastičnog glavnog dvojca, uključila holivudske kolege Kristinu Eplgejt, Taru Rid, Malkloma Mekdauela i Bridžet Vilson. Nažalost, nedovoljno za veći uspeh. Iako siže u principu preslikava originalni, izvršena su pojedina prilagođavanja poput imena likova, njihovih statusa i motivacije za određene događaje. Lord Tibo Malfet (Reno) se ženi princezom Rozalind (Eplgejt), kćerkom engleskog kralja. Ljubomorni erl od Vorvika, koji i sam želi lepu nevestu i ništa manje privlačan miraz, na svečanosti mu podvaljuje otrov, zbog čega Tibo u rastrojstvu svesti ubija Rozalindu. Sluga Andre „Le Pate“ (Pašteta, evidentno umanjeno skaredno značenje nadimka) pronalazi čarobnjaka, ali put kroz vreme im se zabunom završava u čikaškom muzeju, na početku novog milenijuma. Od policije će ih spasiti kustoskinja, Džulija Malfet (Eplgej), za koju se ispostavlja da je Tiboov potomak. U pravi čas, jer njen pohlepni verenik Hanter (Mekdauel) sa pohotnom sekretaricom-ljubavnicom (Vilson) spetkari da proda Džulijino staro imanje. Čarobnjak i sam putuje u XXI vek, tako da haos može da počne.

Iako kritika uglavnom označava ovaj film kao „mediokritetski“ u odnosu na original, a on to svakako jeste imajući u vidu prirodu francuskog naspram holivudskog humora, meni je i dan-danas zabavan kao kada sam ga gledala u detinjstvu. Velikim delom je to zasluga Kristine Eplgejt, koju mnogo volim (zar iko među ljubiteljima sitkoma „Married...with children“ ne voli legendarnu Keli Bandi?), a ovde je zaista prekrasna kao, najpre engleska princeza, a zatim dobrodušna i pomalo naivna istoričarka umetnosti. Inače, zanimljivo je da je iste godine snimila televizijski film sa veoma sličnim sižeom, „Prince charming“.  Drugi razlog je njena apsolutno magična interakcija sa Žanom Renoom, koji, opet, sa Klavjeom dominira čineći da sve replike i fazoni, iako prekopirani iz originala, ponovo deluju urnebesno i sveže. Tara Rid je takođe simpatična kao Anđelika, liberalna mlada baštovanka iz susedstva koja preuzima ulogu klošarke Žinete. Scena koja me „kupila“ je ona sa halucinacijama na svadbenom piru, kada likovi poprimaju oblike kao sa Arčimboldovih slika. Sve je raskošnije, romantičnije, pa i brutalnije, uz neizbežnu amerikanizaciju sa propagiranjem feminizma i slobode.

Automobil je za njih „crveni zmaj“, tematska dvorana u muzeju „pakao“, Smrda (tj. Andre) na hot-dog reaguje konstatacijom: „Jedem paščetinu svake vrste!“ Ugledavši WC-šolju, zapitaće se „kakav je to presto?“, toalet papir opisuju kao „dugački ručnik koji lepo miriše“, a legendarna scena ispijanja preskupog „Šanel“ parfema“ dopunjena je konzumiranjem kaladonta. Velegradska vreva ovde izaziva pojačani šok, jer je Amerika prava džungla na asfaltu, ali je zato obračun sa   televizorom ublažen: posetioci će ga „samo“ razmontirati, umesto da zavrljače skupocenu figuru egipatske mačke pravo u ekran. Zanimljiva je reakcija na prolaznicu obučenu u goth-fazonu, koja je za ljude feudalnog doba, ali ne samo njih - veštica.

Na treći deo, „Dan Bastilje“ (La revolution), čekalo se sve do 2016. Nažalost, razočarenje publike ovoga puta je sasvim opravdano: povratnički film nije ni prići prva dva, čak ni američkoj verziji. Razlog nije samo činjenica da nakon osamnaest godina strpljenja zaista malo šta ispod izuzetnog može da zadovolji očekivanja. Ima dobrih fazona, ali premalo i čini mi se da je zamisao mogla biti uspešno izvedena, ali tek uz drugačiju postavku. Priča počinje kratkim pregledom svih događaja, uvidom u „sadašnjost“ (srednji vek, gde Godfroa i njegov nestanak bivaju različito shvaćeni), pa nadovezivanjem na tzv. „cliffhanger“ sa kojim smo ostavljeni na kraju „Hodnika vremena“. Dakle, grof i njegov sluga „teleportovani“ su u Francusku iz doba Terora (1793), pa kao sumnjivi (za šta tada nije bilo potrebno mnogo razloga!) izvedeni pred sud. Od bliskog susreta sa giljotinom (koju nalaze veoma praktičnom napravom) spasilo ih je to što je državni tužilac, Žakulet, Smrdin potomak (iako svojski negira tako degradirajuće srodstvo) i ujedno životni partner Šarlote Robespjer, sestre „nepogrešivog“ Maksimilijana. 

Dok se njegov sluga pronalazi u novim idejama koje daju slobodu donedavno potlačenim sankilotima, Godfroa prepoznaje sopstvene potomke, upravo pripravne za bekstvo u Austriju, dok im Žakulet ne zapleni dvorac Monmiraj. Odlučan u nameri da na tron vrati naslednika upravo obezglavljenog Luja XVI, Godfroa pristaje da ponovo uđe u ulogu izgubljenog rođaka Ibera, ne bi li uspeo da dopre do Gonzaga, svog liberalnog čukununuka (sada poslanika - za razliku od ostatka porodice, prigrlio je revolucionarne ideje). Deleći zgradu (u pariskom „pansionu“) sa Maraom (koji, naravno, svoje članke sastavlja u kadi), slugama Prun (čija je reinkarnacija Žineta) i Filibertom („Saracen“!), susrećući Dantona, Sen-Žista, Robespjera i ostale važne ličnosti epohe, posetioci doživljavaju prvi drastičniji, međusobni klasni sukob. U celini, ostvarenje je pružilo karikaturalan (što se i očekuje), malo revizionistički pogled na istorijski period, sa mnogo uključenih likova čije se priče, uprkos dvosatnoj radnji, nisu dovoljno razvile. Starenje glavnih glumaca vešto je objašnjeno kao „posledica boravka u hodnicima vremena“, a kraj donosi još jedan „cliffhanger“ za koji, ovoga puta, nisam sigurna da nam je uopšte potrebno razrešenje...neke stvari valja ostaviti na miru, dok je još lepih uspomena. Ukupna ocena: 3,5
 

1. „Tri boje“ (Trois coleurs)

Trilogija velikog poljskog režisera (ovde i koscenariste) Kšištofa Kišlovskog, vodi simbolički dijalog sa idealima Francuske revolucije: slobodom, jednakošću i bratstvom. Pred nama su ironične pojedinačne ilustracije svakog od tri principa.

„Tri boje: Plavo“ (Trois coleurs: Bleu; 1993) je kao roman duše pretočen u pokretne slike, ali i  roman atmosfere, u kome boje i zvuci potpuno prožimaju naizgled nepostojeću radnju. Žili (maestralna Žilijet Binoš) je preživela saobraćajnu nezgodu, a izgubila supruga Patrisa, slavnog kompozitora i njihovu petogodišnju kćerku. Nema volje da nastavi sa životom, ni odvažnosti da ga okonča. Zato odlučuje da napusti sve, promeni mesto stanovanja (uz jedan važan uslov: u zgradi ne sme biti dece!), odrekne se suvišne imovine i tako, uranjajući u anonimnost, bitiše  daleko od centra bilo kakvih dešavanja. Ali, surova i lekovita istina da se sve odvija i bez nas, uprkos otporu koji pružamo kontinuiranosti života, sustizaće je na svakom koraku. Muževljev dugogodišnji prijatelj i saradnik, Olivije (Benoa Režon), otkriće joj da je oduvek voleo. Lusil (Šarlot Veri) je mlada prostitutka sa sprata niže, čija će je pomoć i povratna potreba za prijateljem vratiti svetu. Tajna koju slučajno saznaje menja sliku o pokojniku i njihovom, ispostaviće se, ne tako stabilnom braku. Sve prati opsedajuća melodija, vodeći je ka izlazu na površinu, ljubavi, praštanju i pronalaženju snage da se nastavi dalje.

Prožet melanholijom, nekom čas vazdušastom, drugi put poput talasa neuhvatljivom snagom, „Tri boje: Plavo“ je miran, tih, no, ispod površine potresan film obeležen višeznačnom elementarnošću predmeta i kadrova (nemogućnost suza; scena sa miševima; starica koja sasvim sporo prilazi kontejneru; navala devojčica na bazen u kome Žili stalno pliva; ili poseta senilnoj majci koju igra Emanuel Riva).  Igra smenjivanja i nadopunjavanja melodije (lajtmotivske, nedovršene partiture) sa zamračenjima i novim odblescima plave (voda bazena, noćni farovi, kristalni luster) korespondiraju sa lelujanjem između života i ništavila. Bežanjem u samoporicanje i prazninu, oslobođenje se traži ukidanjem svega, uključujući bolno sećanje. 

Završnica, poentirana delovima „Poslanice Korinćanima“ uklopljenim uz kompoziciju, jednostavno je savršena. Za svoju ulogu, Žilijet Binoš je nagrađena na festivalu u Veneciji, priznanjem Cezar i nominacijom za Zlatni globus, dok je sam film dobio nagradu Goja  u kategoriji najboljeg evropskog ostvarenja.

„Tri boje: Belo“ (Trois coleurs: Blanc, 1994) je, za razliku od prethodne, više crnohumorna priča, sa nešto manje naglašenom atmosferom, ali upadljivijeg socijalnog upliva. Udela u tome verovatno ima činjenica da se veći deo radnje odigrava u postkomunističkoj Poljskoj. Ipak, priča počinje u Parizu i na neki način korespondira sa „Plavom“, jer suđenje na koje Žili kratko „upada“ tiče se glavnih likova. Karol Karol (staro pravilo da komika kreće od imenovanja; Zbignjev Zamahovski) je smotani frizer, Poljak u francuskoj prestonici, koji se upravo razvodi od zanosne supruge Dominik (Žili Delpi). Kao ponižavajući razlog poništenja braka, ona navodi impotenciju, ne prihvatajući nijedan pokušaj pomirenja, ali zato mu zauzvrat oduzimajući sve: imovinu, pasoš, dostojanstvo, sa izvesnom okrutnom nasladom. Izbačen na ulicu, nemajući pri sebi niša sem glomaznog starog kofera sa sertifikatima, Karol isprva očajava i smešta se u podzemnoj železnici, kao beskućnik koji prosi svirajući na češlju. Ali, susret sa prolaznikom Mikolajem (Januš Gajoš), za koga će se ispostaviti da mu je sunarodnik, iznova budi nadu i želju za borbom. Prokrijumčaren u prtljagu, Karol se vraća u Varšavu, odakle počinje da radi na osveti i, možda, ponovnom pokušaju da pridobije Dominik. U tom pogledu mu ništa neće pasti teško, ni biti strano, od učenja francuskog i friziranja baba, do kupovine leševa.

Težište priče je na glavnom junaku, starinski smešnoj pojavi obespravljenog čoveka u srcu Pariza, dok Dominik odbija prelazak na njegov „teren“ gde bi mogao da (joj) se dokaže. Simbolika belog izražena je u sceni sećanja koja ga proganja (venčanje), varšavskom snegu, ali i kroz goluba koji ga na samom početku uneredi pred Palatom pravde. Tu su još neke scene-poveznice kao npr. starac pred kontejnerom, ponovo je veoma važna uloga muzike i „zatamnjenja”, imamo lajtmotivsku (ukradenu) bistu devojke...Kišlovski maestralno zarobljava u kadar atmosferu svitanja na utihnulim ulicama grada, nemo kretanje, vetar koji nosi lišće, tako da se osećate prisutnim u samom središtu dešavanja. Izdvojila bih scenu u kojoj Karol stoji ispod mosta, pokušavajući da u reku hitne metalni novčić od dva franka (još jedan presudan motiv). Glavni likovi u trilogiji sa sobom nose svu melanholiju postojanja, ali i neuništivi nagon da se veruje u ljude i bude voljen.

„Tri boje: Crveno“ (Trois coleurs: Rouge, 1994) mi se ubedljivo najviše dopada, naročito zavšetak koji uspešno povezuje protagoniste sva tri filma. Simbolika boje ovde je posebno jasna, jer, crvena je bukvalno svuda: takvi su garderoba, delovi nameštaja, kesa u koju sudija umotava flašu, svetla na semaforu, čak i najsitniji detalji. Irene Žakob igra Valentinu, koja je model i studentkinja rodom iz Ženeve, u čudnoj i jednosmernoj vezi na daljinu (film otvara njen telefonski razgovor sa Mišelom, očigledno posesivnim i proveravanju veoma sklonim čovekom).  Slučajno udarivši kolima odbeglog nemačkog ovčara, pomaže psu i upoznaje vlasnika, penzionisanog sudiju (Žan-Luj Trentinjan). Pored toga što je mizantrop i cinik, on se bavi špijunažom, prisluškujući telefonske razgovore suseda i raskrinkavajući njihove tajne prestupe. Druženje sa Valentinom, koja detinje neiskvareno veruje u suštinsku dobrotu ljudi, dovešće do etičkih preispitivanja i oporavka njegove duše. Uporedo, a sve vreme u mimohodu, teče priča mladog pravnika Ogista (Žan-Pjer Lori).

Ironija početnog motiva bratstva u ovom delu je najviše došla do izražaja: posvuda su cinkarenje, prevare, osećanje sramote, otuđenost, razočaranost u ljude...Pa iako sa svih strana okružuju junakinju (dodajmo i problem narkomanije njenog brata tinejdžera), ne lome njen duh, usled čega lik Valentine, ispunjen čistom empatijom, donosi pravo osveženje. Njena pojačana savest i obziri prema drugima dovešće je u vezu sa ostalim protagonistima, budući da kroz život, za razliku od mnogih, prolazi - reagujući. Na to posebno zanimljivo ukazuje, kroz svako od ostvarenja trilogije ponavljana i na prvi pogled nejasna, scena sa slabom, ostarelom osobom ispred kontejnera. Svaki od junaka drugačije reaguje na sličan prizor: Žili žmuri, Karol se smeje, ali jedino Valentina prilazi, uzima zgnječenu plastičnu flašu i ubacuje je umesto starice. Među suptilnim spojnicama sa prethodnim delom nalazi se opaska s početka, kada je Mišel („telefonski“ momak) obaveštava da su ga pokrali u Poljskoj, a tu su i nenadmašni kadrovi oluje, jesenjeg lišča nošenog vetrom, spuštanja ogromnog bilborda sa junakinjinim likom i sličnih delića svakidašnjice. Lepota filma zapažena je i vrednovana nominacijama za Oskara, Cezara i nagradu festivala u Kanu.  Ukupna ocena: 5