недеља, 05. мај 2019.

3-u-1: „Pripravnički“ filmovi

komentariše:: Isidora Đolović

Ukoliko niste od onih (srećnika) koji su slobodni strelci na poslovnom planu, dobro znate koliko je važna struktura radnog kolektiva. Da se ne lažemo, gde god da krenete, bitno je kakvi vas ljudi okružuju, jer upravo kolege mogu predstavljati onaj presudni faktor o(p)stanka na jednom radnom mestu. Ako su sjajni, motivisaće vas da istrajete na poslu koji možda baš i nije po vašoj meri. Ukoliko su skloni ogovaranju, spletkarenju i rivalstvima, zagorčaće vam svaki radni dan. Naravno, pod uslovom da sve to ranije ne učini vrhovni autoritet kancelarije i preduzeća, poslodavac. Kada vas zadesi „nadređeni iz pakla“, uopšte nije naodmet imati dobar, uigran  tim kolega, koji će zahvaljujući solidarnosti i uzajamnoj podršci lakše podnositi samovolju ili sadističke porive „sa vrha“. U svakom slučaju, ako ste do sada imali prilike da prođete kroz tzv. probni rad ili bilo koju vrstu stručne prakse, morali ste se susresti i sa bar nekim od navedenih primera. Filmadžijama su posebno zanimljive situacije u kojima se još sveži diplomci, naivno verujući da im završen fakultet garantuje svetlu budućnost, po prvi put suočavaju sa funkcijom „potrčka“. Zaplet se tada obično gradi od načina reagovanja na takve situacije, a zna se i ko je dežurni zloća – šef(ica).

Mada se filmovi ovog tipa obično svrstavaju u žanr (romantične) komedije, iz njih zapravo možemo mnogo toga naučiti, a većina prikazanih događaja oslikava realne mogućnosti koje se otvaraju sa svakim zaposlenjem. Navešću samo primer kada sam, kao zapisničar sa sednice, posmatrala polupijane članove stručnog žirija kako “ni po babu, ni po stričevima“ donose odluku o dobitniku nagrade za književnu kritiku. Jedan je iz sve snage samo zbog nacionalnosti  favorizovao autora iz Republike Srpske, dok je članica „lobirala“ za drugu kandidatkinju po feminističkoj osnovi. Većinu eseja očigledno nisu ni pročitali, ali ja jesam, po dva puta. I posle, prilikom dodele iste te nagrade, služeći ketering sa tugom sam gledala svoje profesorke kako sede u prvim redovima, razmišljajući koliko sam težila da tu pripadam. Da ne pominjem ono kad vam se zaduženja svedu na trčanje u pekaru po direktorov doručak, ljuštenje jabuka i brisanje prašine. Vi ste, shvatićete tada, tek „žutokljunac“ bez prava glasa, sa sve slabašnijom nadom u ispunjenje nekakve poetske pravde. Ostaju čarobne reči: „jednoga dana“...Filmovi tada deluju utešiteljski, a na dubljem nivou i otkrivaju mnogo toga o ljudskim karakterima.
Meril Strip - film "Đavo nosi Pradu"
Za današnju temu, u skladu sa (prvomajskom) nedeljom rada za nama, odabrala sam baš takva tri ostvarenja, sa gotovo identičnom osnovom, ali različitim (raz)rešenjima. Zajedničko im je, pre svega, što u središte priče postavljaju školovanu mladu ženu čije početne nade (pokušava da) ruši sudar sa realnošću u vidu šefice iz košmara. Obavezno su tu negde utkani manja ili veća doza ambicije, ljubavna priča i, možda ključno, pitanje transformacije (fizičke i psihološke), odnosno, doslednosti protagoniste dok se bori da iz teškoća izađe koliko-toliko trijumfalno.
En Hatavej u filmu "Đavo nosi Pradu"
Uočićemo još to da postavka ličnosti i njihovih međusobnih relacija u primerima koji slede izgleda, otprilike, ovako: u središtu je glavna junakinja, obična devojka uz koju, kao prateći elementi, stoje obrazovanje, (umerena) ambicija i želja za profesionalnom afirmacijom. Nasuprot njoj, postavljena je mentorka/rivalka, koja simbolizuje položaj i moć, na čijoj strani je veliko iskustvo, a u zavisnosti od ponašanja prema osobi koja od nje apsolutno zavisi, budi istovremeno divljenje, strah i prezir. Njihov odnos je u najvećoj meri određen uticajem koji jača strana vrši na slabiju, barem u početku, zatim promenama koje neminovno proishode iz takvog kontakta i iživljavanjem nosioca moći, koje postepeno nailazi na sve primetniji otpor. Sa strane se nalaze: najbolji prijatelji i(li) roditelji junakinje, manje ili više upućeni u izazove sa kojima se ona suočava; kolektiv sastavljen uglavnom iz priglupih koleg(inic)a, za koje se kasnije ispostavlja da su ili iskreni saborci ili poltroni spremni na svaku vrstu sabotaže; stalna veza (najčešće „običan“ momak čije su životne zamisli mnogo prizemnije od onih njegove lepše polovine) i, nasuprot njoj, flert (sa „zanimljivijom“ osobom, iz sveta u koji je tek stupila) kao svojevrsni pokazatelj kontrasta između ličnosti junakinje pre i posle novog zaposlenja.
Skarlet Johanson i Kris Evans u filmu "Dnevnici jedne dadilje"
Takođe, svaka od junakinja pronalazi sebe posle početne zbunjenosti u (tada jedinom) kompromisnom rešenju koje joj život pruža. Njen razvojni put se, u toj etapi, zaokružuje pošto iz iskušenja izađe poučena i ojačana. S druge strane, slično kao u bajkama, „zla” veštica...pardon, šefica, biva na neki način kažnjena, gubitkom (zablude o sopstvenoj) nadmoći, ali istovremeno dolazi do samospoznaje, ponekad i preokreta (kroz oslobađanje pozitivne strane svoje ličnosti).


1. „The Nanny diaries“ (2007)
Prevod: „Dnevnici jedne dadilje“

Režija: Šeri Springer Berman /Robert Pulčini

Uloge: Skarlet Johanson, Kris Evans, Lora Lini, Pol Đamati

* Zasnovano na istoimenom romanu Eme Meklahlin i Nikole Krausa. U ulozi junakinjine najbolje drugarice pojavila se poznata kantautorka Ališa Kiz.
Zaplet: Dvadesetjednogodišnja Eni Bredok (Johanson) je nedavno diplomirala, međutim, još nije sigurna čime bi se bavila nakon studija. Prilikom Eninog slučajnog susreta u parku sa malim Grejerom, njegova majka (Lini) prečuje devojčino ime (Annie – Nanny) i angažuje je kao dadilju za svog sina. Eni se useljava u stan porodice „Iks“, živi u pravoj samici, bori se sa neopisivo razmaženim štićenikom i još većim nametima njegovih roditelja, flertuje sa komšijom Hejdenom (Evans) i krije od majke istinu o svim teškoćama koje je prate. Ipak, vremenom će shvatiti da je Grejer samo zapostavljeno dete željno ljubavi i pažnje, dok uporedo sa uspešnim pronalaženjem pravog pristupa dečakovom srcu demaskira licemerje bogatih poslodavaca (nezainteresovani muž, bračne laži i pokušaji „očajne domaćice“ da bahatošću sakrije od okoline disfunkcionalnost sopstvene porodice). 
Prolazeći kroz niz neprijatnih iskustava i stičući važne uvide, Eni razvija interesovanje za antropologiju, koja će joj naposletku postati profesija. Ovo je jedini film sa današnje liste u kome šefica takođe, nakon svega, pokazuje lični rast i poboljšanje, uprkos naizgled strašnim posledicama odricanja od lažne glamurozne slike dotadašnjeg života. Kroz radnju je dobro dotaknuta tema potčinjenosti zaposlenih, uglavnom imigrantkinja, u čiju „zajednicu“ (najvidljivije u sceni čekanja dece ispred škole) Eni stiže niotkuda, iz sasvim drugog društvenog miljea, ali baš zato uspeva da svojim delovanjem izvede na videlo zajedničke probleme. Zbog toga je možda  ključna scena sa porukom snimljenom na kameri za nadzor („nanny cam“), koju Aleksandra „Iks“, potpuno nesvesna sadržaja, pušta prilikom okupljanja na roditeljskom sastanku. Sam film je lagan i drži pažnju, ali ne mogu da ne primetim kako se Skarlet Johanson (koju inače volim) ne snalazi baš najbolje u žanru komedije.
Ocena: 2,5/5


2. “The Devil wears Prada” (2006)
Prevod: „Đavo nosi Pradu“

Režija: Dejvid Frankel

Uloge: En Hatavej, Meril Strip, Emili Blant, Stenli Tuči, Adrijan Grenije

* Zasnovano na istoimenoj knjizi Lorin Vajsberger iz 2003. godine. Veruje se da je urednica časopisa “Vogue”, Ana Vintur, poslužila kao stvarnosna inspiracija za lik Mirande Pristli, koji je Meril Strip doneo “Zlatni globus” i ko zna koju po redu nominaciju za Oskara. U epizodnim ulogama pojavljuju se manekenke Žizel Bundšen, Hajdi Klum i Alisa Saterlend (kasnije ćemo je primetiti u seriji “Vikinzi” kao kraljicu Aslaug).
Zaplet: Endi Saks (Hatavej) je mlada novinarka koja prezire površnost modne industrije. Dok sanja o ozbiljnom poslu reportera, čudnim spletom okolnosti dobija mesto (mlađeg) ličnog asistenta glavne urednice – gle ironije! – modnog magazina “Runway”, ozloglašene Mirande Pristli (Strip). Nadajući se da je u pitanju tek prelazno rešenje, Endi pokušava da se prilagodi novom okruženju, a da pritom ostane što je moguće više verna sopstvenoj ličnosti. Zadatak nije lak, naročito kada ste neposredno upućeni na stalni kontakt sa površnom koleginicom (koja je ujedno “stariji asistent”) Emili (Blant), umetničkim direktorom časopisa Najdželom (Tuči) i, naravno, šeficom čiji su prohtevi najneverovatniji mogući. Postepeno, Endi počinje da se menja, upoznaje atraktivnog pisca Kristijana Tompsona i zapada u probleme sa dečkom Nejtom (Grenije). Mirandina odluka da umesto Emili pošalje Endi na parisku „Nedelju mode“ predstavlja prelomni trenutak za sve.
„Đavo nosi Pradu“ je film koji, mada obiluje klišeima i tipično američkim rešenjima, istovremeno osvetljava mnoge realne probleme, poput moderne opsednutosti izgledom (Emili koja gladuje da bi ispunila kriterijume, mada nije manekenka), diktata postavljenog pred svakoga željnog svog parčeta uspeha, nužnih odricanja kakva ne zaobilaze čak ni one na samom vrhu. Dokaz za ovo poslednje je upravo nedodirljiva Miranda, koja, iako joj se iza kulisa svega raspada brak, uspeva da zadrži „oklop“ hladne i neuništive savremene žene. Takođe, zanimljiv je odnos između Endi i Nejta, koji je profesionalni kuvar, ali i prilično nesiguran mladić čije su reakcije na novi posao, a zatim svaki pomak ili promenu kod svoje devojke, veoma sebične i nezrele. Ključna scena je Endino bacanje mobilnog telefona u fontanu na Trgu Konkord (eh, kad bi svi imali takvo preimućstvo!), a možda realno najsmešnija Mirandina opaska: “Rekla sam sebi – Napred. Pokušaj. Zaposli pametnu, debelu devojku.“ Nazvati En Hatavej „debelom“ pokazuje koliko je daleko otišao teror mršavosti, mladosti i lepote. Što se tiče obrta, može se reći da film ostavlja obe suočene strane „na visini“, s obzirom na to da novi posao u izdavaštvu Endi dobija upravo na Mirandinu preporuku, iako je tome prethodio prilično neprijatan rastanak.
Ocena: 3,5/5

3. “Working girl” (1988)
Prevod: “Zaposlena devojka”

Režija: Majk Nikols

Uloge: Melani Grifit, Sigorni Viver, Harison Ford, Alek Boldvin, Džoan Kjuzak

* Pesma “Let the river run”, u izvođenju Karli Sajmon, nagrađena je Oskarom u kategoriji najbolje filmske muzike. Pored toga, Grifitova, Viverova i Džoan Kjuzak su bile nominovane za najbolje glumice, kao i film u celini za ostvarenje godine. Iako su im zlatne statuice izmakle, veliki uspeh na blagajnama nije. Osim numere Sajmonove, u filmu se čuju “Lady in red” (Kris De Bur) i “I’m so excited” (Pointer Sisters). Kao epizodiste, primetićete Kevina Spejsija, Olivera Plata, Dejvida Duhovnija i Olimpiju Dukakis.
Zaplet: Tes MekGinli (Grifit), pripadnica „radničke klase“, na nekoj vrsti večernje škole stiče diplomu iz oblasti poslovanja. Postaje sekretarica jedne od vodećih brokerki sa Volstrita, Ketrin Parker (Viver), ali njene ideje i ambicije su znatno veće. Ketrin je bogata, lepa i uspešna poslovna žena, sve ono što bi vredna, pametna Tes želela da i sama bude. Nakon što šefica na skijanju slomi nogu, Tes otkriva da je preuzimala njene zamisli, predstavljajući ih kao svoje. Dotučena još jednom prevarom, zatekavši verenika (Boldvin) sa drugom ženom u krevetu, odlučuje da krene u transformaciju i ujedno osvetu. Na tom putu je svesrdno podržava najbolja prijateljica Sintija (Kjuzak). U Ketrininom odsustvu, Tes joj praktično uzurpira javni i privatni život, pa tako na važnom prijemu nosi njenu odeću, u njeno ime sklapa saradnju sa investitorom Traskom, a naposletku joj preotima i ljubavnika, Džeka Trejnera (Ford). Omamljujući uspeh „pravedničke misije“, ipak, ima ograničeni rok trajanja, sa velikim pratećim opasnostima.
Od sva tri ostvarenja sa liste, ovo je bez sumnje najkvalitetnije (o čemu, uostalom, svedoče brojna priznanja kojima je svojevremeno okićeno). Glavna junakinja nije apsolutno dopadljiva, baš kao što ni Ketrin nije (barem meni) potpuno odbojna, uprkos jasnoj postavci motiva oba karaktera, u čemu se sastoji jedan deo čari filma. Drugi je svakako u odlično postavljenom pitanju granica do kojih seže naša želja za „ispravljanjem krivih Drina“ i koliko se, zapravo, dovodimo u opasnost da u jednom trenutku postanemo preterano nalik onome protiv čega se borimo. Ipak, priča nije lišena zadovoljavajuće poruke i ponovnog uspostavljanja narušene ravnoteže. Naime, prilikom ključne scene razgovora sa Traskom u liftu, dolazi do pravog dramskog raskrinkavanja svih učesnika u intrigi. Izborivši se za priliku da biznismenu objasni svoju ulogu, Tes biva angažovana u njegovoj kompaniji, dok Ketrin „izvisi“ zbog prevare, ne samo u kompaniji, već i sa Džekom. U epilogu, glavnoj junakinji je pružen novi početak, ali sa razumevanjem sopstvene sekretarice, kojoj nudi punu saradnju i time pokazuje promenu u odnosu na lično iskustvo.
Primetićemo da se kroz sve tri prelomne situacije u predstavljenim filmovima glavni lik stavlja u poziciju da se, bez obzira na velike rizike i neizbežne posledice, obračuna sa ograničavajućom silom, zauzme za sebe i pretpostavi moralnu čistotu prilici za besramni uspeh.
Ocena: 4,2/5


24 коментара:

  1. Ajme, što ti je divan tekst!
    Ne mogu da izdržim da ti ne kažem par reči... (Da, to sam ja, ona što je obećala otići u ilegalu pre par sati. Baš sam od reči, da ne psujem ovako javno!)
    Još mi je lepše kad sam i drugi i treći film gledala!

    Ovoga puta ću se samo okrenuti filmu (Prada) i njega komentarisati. Naime, En je odlično prošla (lično iskustvo) u poslu s Meril Strip kao šeficom. Ja ne kažem da je En naučila nešto o poslu, ne kažem da je Meril dobra osoba u bilo kom smislu, samo kažem da je En ovim ovakvim poslom dobila neprocenjivo životno iskustvo.
    Ovaj film treba baš doooobro analizirati.
    Šta čoveka (mladog pogotovo) može ovde da "zavede"?
    Pa, kao i na svakom filmu sve deluje lako. Pa čak i kad se desi izazov (čitaj: zaplet) sve se reši na najlakši mogući način. Takođe izazova ima jedan do dva, a ne čitava paleta, kao što se redovno u životu dešava.
    Pa ipak, ne bi bilo loše raščlaniti priču glavne junakinje i videti kako se naša lična uklapa u to! Tu se već daju izvući nekakvi zaključci.
    Ne bih više o ovome (stvarno nekad nemam meru, a ovo mi već liči na "popovanje") tako da, ako budeš zaintetesovana, reći ćeš...

    Ali, životna iskustva su i ona lepa i podsticajna, naravno... Povodom toga ću ti reći i ovo:

    I ja sam šefica... (trenutno samo četvorici, a nekad ih je bilo duplo više) Respekt i uvažavanje postoji, obostrano... To pokazuju rezultati, motivisanost i atmosfera na poslu...
    Da me ne shvatiš pogrešno, nema ovo gore veze sa nekom samohvalom. Samo hoću da ti kažem da sve to može i na drugi način. Na ličnom iskustvu mogu da ti potvrdim kako mi novi kolege dolaze stegnuti i sa gardom, a kako za kratko vreme postaju opušteni, zadovoljni i motivisani.

    Lično mi je zadovoljstvo i izazov da mi niko ne bude neraspoložen i mrzovoljan na poslu. Tako da, na redovnom radnom sastanku ponedeljkom ujutro, ko nije raspoložen i nasmejan, ima odmah prioritetni zadatak - da se oraspoloži i nasmeje! Posle idemo dalje... Eto meni sutra ponedeljka... ❤️

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala!:))))
    Rekoh ti ja na onom drugom tekstu, kakva ilegala, taman posla!:*
    Greška je moja i svaki put sam voljna da korigujem nezgrapno ili netačno izrečen stav.

    Što se filma tiče, da, svakako bi se moglo štošta još analizirati! I potpuno se slažem da je iskustvo glavne junakinje bilo izuzetno poučno, na mnogo načina. Zapravo, verujem da ne postoji zaista "negativno" (ili loše) iskustvo. Verujem u ono "ko zna zašto je to dobro". Čak i kada (kao što uglavnom nismo) isprva ne budemo svesni da je tako i čini nam se samo crno, posle nekog vremena, uvek ispadne da je to stvarno tako trebalo da bude. Da nas je, zapravo, sačuvalo.

    Htela sam reći da je moje uverenje kako su SVA iskustva dobra, odnosno, korisna. Iz svakog nešto naučimo, izađemo jači, pametniji. Ako se to ne desi, onda je problem u nama i sve možemo da "okačimo mačku o rep".

    U svom mizernom radnom iskustvu, koje je tako malecko da nisam skrpila još ni celu godinu dana staža, imala sam i sjajnih i groznih šefova. Kolege su, s druge strane, u 98% slučajeva bile predivne i dan-danas se jedni drugima mnogo obradujemo kada se sretnemo, ostala sam u kontaktu sa svima. Otprilike kao sa cimerkama: imala sam divnih, a i užasnih, ali sam od svih nešto, dobro ili loše, naučila.

    Volela bih da imam šeficu poput tebe i nisam ni sumnjala da imaš takav, svake pohvale i divljenja vredan odnos prema kolegama.:)
    Iskreno, od ovih par šefova do sada, uglavnom su omraženi "bukači" koji nenormalno mnogo zahtevaju od zaposlenih, a ni sami ne znaju šta. Eto, baš sam takoreći juče "popila" otkaz posle svega mesec dana i pre toga par nedelja probnog rada (zato što, verovala ili ne, "ne znam da pišem"!), tako da razmišljam mnogo o tome u poslednja 24 sata.
    Npr, da li je važnije raditi ono što voliš ili (za)voleti ono što radiš? Razlika u rezultatima je neuporediva, barem kod mene.

    A što volim tvoja "popovanja"!:)

    ОдговориИзбриши
  3. Mislim da sam sva tri gledala mada nisam sigurna za ovaj poslednji , al jako mj se čini poznato nekako ga se sećam kroz maglu... Ova prva dva se sećam i bili su super.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Zaposlenu devojku" su ranije često emitovali na ovim filmskim kanalima, sećam se da sam prvi put i odgledala kao dete upravo na televiziji. Dobar je film, zapravo, sva tri su dobra i može mnogo toga da se nauči na primerima likova. :)

      Избриши
  4. E, pa kad voliš "popovanja"... (teško žabu u vodu naterati, haha...)

    Tako mi prija tvoj odgovor, onako u celini i celosti !!!

    Ako bi trebalo da izaberem samo jednu izreku koja će da stoji uz moje ime bila bi baš ta koju si i sama pomenula "ko zna zašto je to dobro". Ima i drugih divnih i tačnih, ali ova je najduže sa mnom...

    A za ovo ti skidam kapu i sva sam se istopila od miline:

    "Htela sam reći da je moje uverenje kako su SVA iskustva dobra, odnosno, korisna. Iz svakog nešto naučimo, izađemo jači, pametniji. Ako se to ne desi, onda je problem u nama i sve možemo da "okačimo mačku o rep"."

    Ovo je ultimativna činjenica, osnov vere i snaga koja nas tera napred!

    A sad najvažnija stvar na svetu, osnov sazrevanja ličnosti, stvar prema kojoj se moramo pravilno odrediti inače će nam život uvek i neumorno vraćati istu lopticu... (A kako mi je tek drago što si to ti pomenula, a ne ja...!)

    "Npr, da li je važnije raditi ono što voliš ili (za)voleti ono što radiš? Razlika u rezultatima je neuporediva, barem kod mene."

    nastavak sledi...

    ОдговориИзбриши
  5. ... nastavak

    Najvažnije je uskladiti se s odlukom zašto nešto radiš!
    Treba u svakom poslu koji radiš da nađeš nešto pozitivno na šta će ti stalno biti usmerena pažnja! Takođe, bilo bi jako poželjno da imaš viziju (jednu ili više) poslova koji bi volela da radiš!
    Ako radiš posao koji ti ne odgovara, nek ti pažnja bude usmerena na to da ti on donosi novac koji ti je potreban za... , da je posao privremen dok se ne otvori mogućnost za..., da si upoznala nekog interesantnog, da... šta god, samo da misao bude afirmativna, tj. da ti "drži glavu na površini". NIKAD čovek ne sme da bedači, kuka i bude nezadovoljan... inače nema šanse da se iz toga izvuče!
    Ako ti je posao tako grozan da ne možeš da nađeš niti jednu pozitivnu misao u vezi njega, USKLADI SE S ODLUKOM da to nećeš više da radiš i daj otkaz. Uskladiti se s odlukom znači propustiti činjenice kroz mozak, prespavati i doneti odluku ISKLJUČIVO SRCEM. Mogu činjenice da govore jedno, ali ako srce neće, ne možeš se uskladiti...
    Zašto je ovo od presudne važnosti? Ako se uskladiš s odlukom, onda posle nema kajanja... Možda niko više to ne razume sem tebe, ali to nema nikakve veze s tobom... Tvoj život, tvoja odluka...
    Zašto je važno ne kajati se i preispitivati se "posle bitke"? Baš zbog toga što te to ubacuje u onaj isti ambis u koji te ubacuje i nezadovoljstvo, kukanje, bedačenje, nemoć...
    A ako radiš posao koji voliš, i to može da bude neugodno... napr. prestali su da te plaćaju, kasne isplate beskonačno dugo i slično! I tu moraš poodobro da razmisliš... (Čini mi se da ti imaš jedan "klasičan", proleterski, odnos prema novcu, a to je jako loše za tebe... Teška i velika tema, možda nekad, ako budeš raspoložena, kaži...)

    Samo još da "šlagiram" ovu tortu:
    Ne smeš nikad izgubiti iz vida "Vera nas je održala, njojzi hvala!" A kad kažem vera, mislim, prvenstvo na veru u sebe i svoje sposobnosti, kao i na to da moramo biti totalno nezavisni od tuđeg odobravanja i spremni da se stalno menjamo, jer je promena ta koja nam pokazuje naš duhovni napredak!

    Ajd, ljubim te ja, drago moje dete 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Najiskrenije se nadam da oni koji uđu u tekst čitaju i komentare, pošto bi bilo gre'ota (ali, najozbiljnije) propustiti ovako dobro i prijemčivo, a pre svega dobronamerno sročenu životnu mudrost. Mislim da sam ti negde već rekla da bi bila odličan psiholog, pa, evo, ponoviću i ovom prilikom. O zahvalnosti je suvišno, bojim se da ne zazvučim izlizano, ali verujem da će ti sem mene i svi ostali koji nabasaju na tekst biti više nego zahvalni!:)

      Baš čitavo jutro razmišljam na ovu temu i, eto, sad mi je tvoj komentar (u celini)došao kao potvrda i dragocena pomoć. Naime, na veoma uljudan način sam otpuštena posle nešto više od mesec dana rada, jer jednostavno nisam (stilom pisanja, temama, oblastima komeptencije) odgovarala datom radnom mestu i umesto da se snuždim, zahvalna sam zbog jednog iskustva više, divnim poznanstvima sa koleginicama, ali i toga što sada mogu da se više posvetim disertaciji. A o novcu ću misliti sutra, prekosutra, kad uopšte napišem to i dođe vreme za odbranu...
      Pa da se samim tim nadovežem na ovo pitanje odnosa prema novcu: nisam sigurna šta karakteriše "proletersko" shvatanje novca, ali znam da se ono kod mene drastično promenilo od kad sam se prvi put odvojila od kuće i otišla da studiram. Nekako pre toga nisam ni obraćala pažnju na pare, jer mi materijalno nikad i nije bilo neki ideal, naprosto: ne želim da budem bogata, želela bih da imam dovoljno da me ne optereti.:) Međutim, otkako sam postala svesna svih (pritisak okoline, ponajviše) "minusa, dugova, kredita", pa onog:"Svi rade, mora da se radi, bilo šta", znatno me više muči i koliko god bilo strašno, ne mogu da se otresem toga. Čini mi se da ću, dok ne steknem kakvu-takvu finansijsku samostalnost i sigurnost, stalno oscilirati između brige i griže savesti ukoliko povremeni, neujednačeni priliv novca ne rasporedim "kako treba". Jesi li imala nekad sličnu situaciju?

      Eto, odužih sad, ne zameri.:)

      Избриши
    2. Ako je ko odužio u posledinjih par dana, onda sam to ja...
      Hajde, pre nego što krenem na temu novca, samo da ne zaboravim - mislim da moje komentare (kod tebe) niko ne čita, tako da ... imaš eksluzivnog psihologa, haha!

      Elem, parice...
      "Proletersko" shvatanje novca bi bilo nešto kao: pare su nužno zlo, prljave su, ne želim da mislim o njima i da se njima bavim, prezirem bogataše, pare imaju kriminalci, niko ne može poštenim radom da stekne novac koji bi mu bio dovoljan za sve što želi, da bi se zaradilo dovoljno čovek mora da se satre od posle, vidim oko sebe da ljudi puno rade, a malo zarađuju, nema ni para, a ni posla u Srbiji, pare mi ništa ne znače,...
      Onaj ko ima makar iti jedno uverenje od ovih što sam navela, teško da će se sastati s parama u ovom životu, u zadovoljavajućoj količini.
      Strah me da pomislim da si se ti našla u svim izjavama.
      Sestro slatka, tebi ovde treba toliko velika promena da, šta god ti sad kažem biće toliko "veliki zalogaj" da se bojim da ćeš se samo zatvoriti.
      Možda, za početak, samo da mi veruješ... tj. da poveruješ da je ono što ti pričam istina.
      A onda moraš da promisliš što treba promeniti da bi se oslobodila tih loših uverenja o novcu. Odnosno, kako ona gornja uverenja promeniti u neka afirmativna. To nikako ne znači da treba da misliš da su pare važnije od ... ne znam, zdravlja, ljubavi, prijateljstva, obrazovanja ... ne nikako. Pa ne želim ja da pravim od tebe sponzorušu ili kralja Midu, to nikako...
      Sve na ovom svetu je energija u nekom obliku, prigodnom, u kom se najlakše konzumira. I novac je energija, u ovom materijalnom svetu! Moraš prestati da ga prezireš, da ga nipodaštavaš, da misliš da bi ljudima bilo bolje bez njega... Moraš ga zavoleti svim srcem. Moraš poverovati (ona VERA o kojoj sam pričala u prethodnom komentaru) da ga zaslužuješ, da vrediš, da treba da ga imaš, da svim svojim postignućima i talentima svedočiš da treba da ti dođe, da niti jednog trena ne sumnjaš ni malkice da on dolazi prema tebi... Samo prestani da racionalizuješ kako će se to desiti, već počni da veruješ ...
      Ja sad pokušavam neku grandiozno veliku priču da sažmem u par redova. To je, naravno, nemoguće, ali bar da dam neki opšti pregled. Ali, moram naznačiti da se na ovaj način "lečiš ti", a ne samo tvoj stav prema novcu.
      U trenutku KADA rešiš sama sa sobom promene uverenja o novcu, automatski se rešavaju i izazovi vezani za posao, anoreksiju, počinješ da zračiš sigurnošću i samouverenošću, tako da ... ceo svet je tvoj!
      Ali, tu će neminovno doći i do rušenja nekih veza i odnosa (možda s roditeljima, bratom, nekim prijateljima), jer te promene su velike i okolina gotovo nikad nije blagonaklona prema njima.
      Takođe, ne smeš dozvoliti da te tuđa nipodaštavanja i tuđa mišljenja dotiču. I opet, samo ti je VERA potrebna. Ni slučajno nemoj da nasedaš na tuđe tužene novčano-poslovne priče! To su njihovi životi koji su odraz njihovih uverenja koji oni imaju o novcu, poslu i slično!
      Moram da ti priznam da sam u velikom strahu da ću te „izgubiti“ jer sam prenaporna i prezahtevna, da ćeš sagledati veličinu i da ćeš odustati, da ćeš pomisliti da može i bez toga, da se ne pronalaziš tu, već ćeš nastaviti kako znaš tj. po starom...
      Hajde, možda, za prvi korak – pronađi neku autobiografiju Novaka Đokovića. Noleta svi vole, niko ne može da mu ospori da je sa dna (iz dugova) došao do zvezda. Znam da voliš autobiografije, pa onda čitaj neku imajući u vidu misli koje sam ti sad predočila.
      Ja nisam čitala ni jednu njegovu knjigu, ali sam potpuno saglasna s njegovim metodama, da se to videti iz nekih njegovih intervjua (kad znaš gde da gledaš).
      A što se mog ličnog primera tiče, pa toliko je neverovatan da bi bilo totalno kontraproduktivno da ti o njemu pišem sada. Biće dana, prvo da vidimo kako se to kod tebe „miče“...
      PS. za ovo će ti trebati dosta vremena (svima treba) samo nemoj odustati! Ja od tebe nikad neću. Tu sam za svaki tvoj pad, ali i za svaki uspeh, za svaku nadu... ! :)

      Избриши
    3. Ekskluzivan, nego šta!:) Pre svega, hvala, ovo su zaista odlični i neprocenjivi uvidi.
      Pitanje novca je zasebni i široko, a opet, uklapa se u temu teksta. Moram priznati da od ovih "proleterskih" shvatanja imam jedno (bilo je i drugih, ali davno, izgubila su se sa izlaskom iz puberteta, na svu sreću): "novac je nužno zlo". Evo i u kom smislu:
      Realno, svi volimo novac. Ko tvrdi suprotno, naprosto laže. :) Novac pruža sigurnost, lepo ga je imati, moži potrošiti na nešto što želimo, moći priuštiti sebi ono osnovno pre svega, a onda i sve ostalo.
      Problem nastaje kad se u tome pretera. I premalo i previše novca vodi sličnom zlu, ovo jeste moj stav, ali čini mi se da nije daleko od opšte istine: imati meru u svemu je ključ uspeha i sreće, odnosno, pronaći pravu/svoju meru.
      Zato,kad kažem "nužno zlo", mislim na ono da ne smemo sebi dozvoliti da budemo opsednuti novcem, da nas on određuje i da nam od njega (koliko god ovo zvučalo kontradiktorno) sve zavisi. Primer, mnogi iz mog najbližeg okruženja, frustrirani krizom i besparicom, sve posmatraju kroz novac, tj. njegov nedostatak. I kad ih slušaš, ispada kako bi im se, da dobiju neku sedmicu na Lotou ili neočekivano nasledstvo, svi problemi u životu rešili - iako ne bi, naravno, našli bi već nešto drugo da ih opterećuje.
      Uvek se borim da ne postanem takva. I dobro je što si spomenula Novaka, jer on pored toga što je odlična motivacija, deluje zaista kao čovek koji nije "besan" ni zbog, ni od para, a ima ih...sve je stekao svojim trudom, ali isto tako je nesebičan i mislim da ga zato ljudi vole, doživljavaju kao nekog bliskog, svog.

      Super mi je i ona Del Bojeva fraza iz "Mućki": "Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri!" Naravno da nikad ne postanu, ali ta upornost, vedrina, stalna nada, držanje na onoj visokoj frekvenciji koju si mi par puta spominjala - to je to!:) Kapiram da bih, da sam bogata, za sebe odvojila samo koliko mi je dovoljno da mogu bez trzavica da živim, radim, putujem, a sve drugo - u dobrotvorne svrhe. Zato za mene "nužno zlo" znači, ne samo kad je novac u pitanju, nešto što potencijalno ograničava, a ne bi trebalo.
      Uglavnom, to su sve neka moja razmišljanja, ali eto, podstakla si me, pa odužih i ja!:*

      Избриши
    4. Da ne zaboravim suštinu tvog izlaganja - VERA! Da!:))))))

      Избриши
    5. E pa, mače, sad si gotova!
      Doteraćemo ovaj post do 100 komentara, pa će ljudi ulaziti samo da vide kakvo se to čudo dešava, haha... Ja se ne mislim odavde micati, kad su pare u pitnju, pa neka ostane sve na jednom mestu!
      Prvo, mnogo, mnooogo je bolje stanje kod tebe nego što sam očekivala. Doduše, onaj spisak “proleterskog shvatanja novca” nije konačan, ali sve je u tom stilu... možda ti se ipak “provuče” još nešto.
      Da se ne zadržavam sad na onim tvojim prelepim rečenicama (ajd samo malo) “Realno, svi volimo novac. Ko tvrdi suprotno, naprosto laže. :)”. Istinite su da istinitije ne mogu biti! Drago mi je da smo se oko toga složile. Iznenadila bi se (možda i ne bi!?) koliko mnogo ljudi ne mogu ni ovu početnu stepenicu da prođu!

      A sad malo o onom “zbog čega smo se i skupili”, jelte...
      “Novac je nužno zlo” je jedna vekovna floskula koja, samim tim što traje toliko, ima svoju težinu i značenje, svoju energiju... Prema tome, koristiti je znači vući svu tu negativnu energiju koje možda i nismo svesni jer smo skloni da kažemo “evo u kom smislu...”. To “evo u kom smislu...” nipošto ne negira ništa od njenog originalnog sadržaja, njene jačine, energije...
      Da skratim: smisli neku svoju za značenje koje imaš na pameti, ova je isuviše “ubitačna”.
      Opet ta tvoja treba da ima neko pozitivno (može i šaljivo ime), ne treba koristiti reči kao što je “zlo” ili šta slično.
      A sad o samom tvom objašnjenju - unapred te upozoravam da “lovim” tvoje reči i izraze zato što se jedino tako mogu izneti na svetlo dana uverenja kojih, ponekad, i nismo svesni. To, obično, bude nešto što smo pokupili ko zna kad (možda i u ranom detinjstvu), A POSLE VIŠE NIKAD NISMO PREISPITALI I ZAUZELI STAV POVODOM TOGA.
      Ljudi se pokadkad dobro iznerviraju kad ih neko lovi za reč, jer misle da ne mogu normalno da pričaju, sve se trude da nešto ne budu svoji, da ispadnu bolji ... što je totalno pogrešno ako imaš želju da koriguješ nešto kod sebe, a zarad svog sopstvenog napretka. I ne mislim da je kod tebe to slučaj, samo napominjem.
      Opet, osećam potrebu ovde da kažem da se ne osećam “kvalifikovanom za ovaj posao”, ali mislim da je svako pretresanje stavova, sa bilo kojim prijeteljem dobro. Ako ništa drugo, prijatelj dođe kao “sparing partner”, stavovi se osvetle, uvidi se dešavaju, ne treba sumnjati u to...
      ... kraj prvog dela

      Избриши
    6. ... drugi deo
      A sad tvoje reči:
      “Problem nastaje kad se u tome pretera. I premalo i previše novca vodi sličnom zlu, ovo jeste moj stav, ali čini mi se da nije daleko od opšte istine: imati meru u svemu je ključ uspeha i sreće, odnosno, pronaći pravu/svoju meru.”
      “Imati meru u svemu je ključ uspeha i sreće.” – apsolutna istina, nema porebe za komentarom!
      “Problem nastaje kad se u tome pretera.” Ključno pitanje je šta znači pretera? Ko je taj koji određuje koliko je to “pretera”? Hajde, možeš da kažeš da svako sebi određuje meru. Ok je to. Međutim, ako si “duhovno osvešten”, onda ne postoji tako nešto kao određivanje mere. Ništa ne određuješ... jednostavno staneš kad želiš, kad ti više ne donosi radost, ili opet kreneš kad se zaželiš. Ali ako nisi duhovno osvešten, nećeš ni umeti da odrediš meru. U tom smislu gledano “preterati” je izgubilo smisao.
      Banalan primer:
      Zamisli da je izvor novca neograničen ili toliko velik kao kod Noleta; ti koja voliš putovanja, kreneš u Pariz, vratiš se kući, odmah posle odeš u Italiju, Španiju, pa se vratiš kući... možda si se umorila od putovanja, pa ti se sad jedno vreme ne ide nigde, možda nisi pa se odmah pakuješ i ideš u Japan... Ko je taj ko može da kaže da si preterala? Ni ti sama sebi ne govoriš i određuješ ništa, jednostavno staneš kad nećeš više, bez obzira na razlog ... (O planiranju nekom drugom prilikom)
      Opet, zamisli da imaš novaca dosta, ali ne baš, baš za sve: Obaviš ona prva putovanja po Evropi ... onda proceniš da ti je ipak draže da putuješ u Japan nego da uradiš nešto drugo ... ili proceniš da bi radije renovirala stan, nego da putuješ u Japan ... ili proceniš da ne treba trošiti više novaca ni na Japan ni na renoviranje stana. Šta god da odlučiš, tvoje je merodavno šta je dosta. Ti si ta koja se usklađuje sa bilo kojom svojom odlukom. (Nije duhovno osvešten onaj koji kaže: “Tri putovanja godišnje su prava mera. Više ne treba da se putuje.”)
      Na drugu stranu, onaj koji nije “duhovno osvešten” će imati nekakve stavove ovog tipa: “mnogo su tri putovanja u cugu”, “neko nema za hleb, a ja se bahatim”, “treba da više dajem u dobrotvorne svrhe, a manje da putujem”, “ljudi o meni pričaju da se ponašam kao da novac pada s neba”, “svi misle da neumereno trošim”, “svi misle da ću ostati bez novca, pa će me onda pitati što to nisam bolje rasporedila” ... i sve u tom smislu su uverenja onih koji žele da ugode okolini (tzv. dobra deca).
      Jednako loše, čini mi se je druga krajnost onih koji žele da izazovu zavist i ljubomoru okoline, da se predstavljaju kao da su uhvatili boga za bradu samim tim što imaju novaca više nego okolima (skorojevići, pokondirene tikve i sl.)
      Opet ću reći, duhovno osveštene osobe će živeti “isto” dobro i sa beskrajno malo i beskrajno mnogo novaca. To, naravno, neće biti “kvalitativno isto”, ali će njima biti dobro i kad su na dnu, jer će na svoju trenutnu situaciju gledati kao na izazov, kao na iskustvo koje ga vodi ka ispunjenju njegovih želja (možda ne direktno, pravolinijski), ali ga svakako vodi.
      Duhovno neosveštene osobe će živeti jednako “loše” i sa beskarjno malo i sa beskrajno mnogo novca, uvek kukajući i bedačeći da oni nikad nemaju sreće, da njih niko ne voli, da su drugi zli, glupi, loši ...
      ... kraj drugog dela

      Избриши
    7. ... treći deo
      Dej Boj je moj ultimativni heroj, baš zato što sam živela u istim (realno i u mnogo gorim) uslovima upravo kada se prvi put davala serija na ovim našim prostorima. Ko to nije doživeo na svojoj koži teško da može da oseti tu i takvu emociju.
      U ono vreme devedesetih sigurno niko normalan ne bi ni voleo da živi takvim životom. S ove tačke gledišta, iskustvo je neprocenjivo. Naravno da je i ono u mnogome doprinelo da budem danas ovakva kakva jesam.

      Možda, da ipak jednom i završim, ali bar lepo. Evo ti jedan citat koji (možda nisi znala), ali koji treba da nam je svakodnevno na pameti:
      “Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem.”
      A tražeći po netu upravo ovaj citat, naleteh na jedan davni članak u Blicu. Evo ti link, osvežavajuće ga je pročitati.
      https://www.blic.rs/slobodno-vreme/drevna-mudrost-sest-saveta-za-srecu/tl11g4v

      Nadam se da si saglasna s idejom da ovo nije kraj našoj priči ovde ...

      Избриши
    8. Pravo je uživanje čitati i stojim pri onome da ti savršeno idu teme ove vrste (u šta si se, uostalom, uverila na primeru feljtona o promišljenom roditeljstvu) i bila bi prava šteta da jednom, kad nađeš vremena, volje, prilike, ne uobličiš ili ne skupiš sve ovo u neku knjižicu ili bar seriju tekstova na blogu. Verujem da bi mnogima pomogle, a pritom znaš da pristupiš na pravi način, tako da nema "popovanja" i "prosipanja pameti", nego baš kako treba. Inače, hvala mnogo na linku za tekst, sjajan je, a izreka koju si citirala mi je inače među omiljenima, često mi padne na pamet, često je ponavljam sebi. :)
      Naravno da sam saglasna!:)

      Избриши
    9. Hvala tebi na komplimentima, svakako! Znaš, ovim si me nekako podsetila da je meni i psihologija bila jedna od opcija za studiranje, ali kako je bila jedini "društveni" predmet od nekoliko "prirodno-matematičkih", jednostavno nije imala šanse. Ma, i tada sam znala da ću je uvek voleti i, na neki način, baviti se njome.
      Uobličiti ovo u knjižicu ili tekstove na blogu ... ne, neće toga biti sigurno! Ali mi je drago to čuti, jer to znači da misliš da ti oni na neki način pomažu, da te motivišu, čim želiš da ih na neki način sačuvaš.
      Ja sam ipak za ono: ako je tebi pravi trenutak, ono što ti treba naći će put do tebe. Ovakvih priča je pun internet, knjiga na tu temu ima bezbroj, ništa ti ja tu nisam rekla što i more drugih ne govori. Ali tebi je prijalo da baš od mene čuješ. Meni je dosta... :)

      Ostaje da, ako budeš imala nekih konkretnih pitanja, pišeš, ja ću probati da ti odgovorim...

      Ajd, ljubim te ja 💕

      Избриши
    10. Tačno se vidi!:) Meni, opet, filozofija - ne kajem se što ipak nisam upisala.
      Pomažu na mnogo načina. Zato što, kad čitaš ovakve stvari u novinama, nije isto - nekako, ne verujem im uvek. Kada ti prijatelj sroči, pa još uz lično iskustvo, bude mnogo verodostojnije i spremniji si da prihvatiš, barem je kod mene tako.
      Naravno, uvek!:))))

      Избриши
  6. Na opste zgrazava je moje sestre, ja prosto obozavam En Hatavej ( kod sestre je sve crno/belo) i naravno da sam gledala film nekoliko puta. Naravno tu je i ONA a pod ona mislim Meeil Strip (... citiram mnoge domacine Oskara 😀)
    Sa druge strane potpuno se slazem sa tobom u vezi Skarlet i i komedije, ona je nekako isuvise... lepa ? krhka, nezna? ozbiljna ? Ali je dobra glumica i simpaticna je bas.
    A treci film sam davno gledala i vreme je da obnovim gradivo. Hvala puno na zanimljivom postu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A ja baš ne volim En :(, nešto mi je odbojna iako, za divno čudo, njene filmove uglavnom sve mnogo volim i uživam u njima. Posebno mi je sjajna kao Džejn Ostin, ali sama glumica me nervira, mada se i to s vremenom možda promeni, kao što mi se desilo sa Kirom Najtli.
      Meril je druga priča, mislim da nju svi vole, žena je takoreći univerzalni tip glumice, mislim da sve može da odigra.:)
      U ovom filmu me mnogo podseća na Glen Klouz kao Kruelu DeVil, mada meni njih dve generalno imaju nekih sličnosti koje ni sama ne umem da definišem...da li izgled ili uloge, nešto jeste.
      Da, baš tako, htedoh dodati da mi je Skarlet u komedijama nekako "stegnuta", "drvena", uvek ozbiljna, a možda je i do njene pojave - lepa je i dobra glumica svakako, baš onaj starinski tip kao iz "zlatnog doba Holivuda".
      Hvala tebi!:)

      Избриши
  7. Što ja volim ove ''pripravničke filmove''. Gledala sam sva tri, a najpre sam čitala knjige (Dadiljini dnevnici, pa Đavo nosi Pradu - ovu potonju imam u izdanju Narodne knjige i to je najlošiji prevod koji sam pročitala u životu). Izašli su posle i neki nastavci, ali nije to to. Mislim da je jedan od novijih (sa sličnom temom) koje sam gledala ''The intern'' sa De Nirom i En Hatavej.
    Ovo za dodelu nagrada je tužno, zaista. Samo pečenje fali da upotpuni takve intelektualne sednice...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš imam želju da pročitam knjige, a hvala na ovoj informaciji za loš prevod, jer sam upravo to izdanje gledala, a ništa me toliko ne iznervira dok čitam kao traljava lektura/korektura i prevod.
      Čula sam za "The Intern", baš ću da potražim. I ja volim ovakve filmove, uvek se zapitam kako bih se sama snašla u takvoj situaciji, a ponekad i poistovetim, pa me ohrabre.:)
      Reći ću samo - Kulturno prosvetna zajednica i Žika Ajdačić (šef). Ne dao Bog, kakvi ljudi brinu o srpskoj "kulturi". Nagrade se, čast izuzecima, dele kao značke, za pare ili sličnu uslugu. Dno.

      Избриши
  8. Pročitala sam tekst odavno, ali nikako da se javim. :) Odmah mi je na um pao film "The Intern", preduhitrila me Aleksandra. Volim i ja ovakve filmove, treći na listi je definitivno najkvalitetniji, vreme ga nije pregazilo. 😂 Sećam se mog prvobitnog šoka kada sam ugledala mladog Aleka Boldvina u tom filmu, definitivno bolje izgleda u ovim godinama. 😁 Pokušavam da se setim još nekog filma sa ovom tematikom, ali mi nešto teže ide. Javim čim se nečeg setim.

    P.S. Setih se Šopingholičarke sa Hju Densijem. 😄

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moraću da pogledam oba predložena filma :), hvala na idejama. Ne volim "šopingholičarske" priče, ali volim Dansija, skroz mi je sladak.:)
      Inače, Alek Boldvin je daleeeeeeeeeeko bolje izgledao ranije, vreme ga je pregazilo, za razliku od Kim. A bili su dobar par, barem fizički. Film "Marrying Man" je odličan primer za to.:) Zapravo, samo Alek iz mlađih dana mi je dobar frajer od braće Boldvin, ovi ostali su nekako ljigavi i jezivo liče, ali kao klonovi, ne razlikujem koji je koji, haha...

      Избриши
  9. Od svih filmova jedino ovaj poslednji nisam gledala. Ovaj sa Skarlet pamtim jeidno po sceni u kojoj je ona kostimirana u američki kostim sreće Krisa Evansa koji umre od smeha kad je vidi. Pamtim je samo zato što je Evans igra mnogo godina nakon tog filma Kapetana Ameriku, a ona je igrala Crnu udovicu. Imali su hemiju još tad ali film je generalno bio dosadan i ne pamtim nikakve detalje.
    E ja volim Đavo nosi pradu. Mislim da je Meril izvukla sav potencijal iz ovog lika i odlično se igrala sa njim. Sa druge strane jedna od upečatljivih scena u tom filmu mi je kada Emili kaže Endi kako se prodala onog momenta kada je obula Šanel čizme, nakon što je ona u bolnici a Endi ide u Pariz. Mislim da je to odličan predstavnik većine ljudi. I generalno sam film predstavlja kako glamur koliko god da nam nije u prirodi lako ponese i svima nama prija, i pre ili kasnije barem dlimično prodamo dušu đavolu za to.
    Working Girl mi je na listi jedva čekam da pogledam.
    Odličan post!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:)
      Slažem se sa svime. Mislim da "Đavo nosi Pradu" ima mnogo dublje poruke nego što deluje i ljudi su možda skloni da ih previde zbog žanra koji se obično povezuje jedino sa "lepršavim" temama. Ali, poslovni svet, naročito modni, poprilično je surov i ovaj film, kao i "Working girl" odlično skreće pažnju na to, dovodeći u pitanje nečiju (ne)spremnost da se "lakta" do cilja.
      Što se "Dadiljinog dnevnika" tiče, sećam se te scene, a još više prethodne, mislim da je to bio njihov prvi susret, kada joj klinac ispred vrata svuče pantalone dok je tražila ključ.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...