субота, 20. април 2019.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - “Romeo and Juliet” (1968)

piše: Isidora Đolović

Mnogo je književnih dela napisano, a malo takvih za koja se može reći da probude jedno od suprotstavljenih osećanja ili raspoloženja. Još je manje onih čiji su junaci, obično naslovni likovi, postali sinonim za određenu pojavu, pa se danas uzimaju kao pojam po sebi, dovoljno rečit i bez dodatnog obrazlaganja osobina koje reprezentuju. Iz tih ili nekih drugih (više umetničkih) razloga, danas su takve knjige deo školske lektire – što, opet, na svoj način opredeljuje naraštaje čitalaca ka jednom od spomenutih osećanja-krajnosti. Tako Evgenija Onjegina volimo ili preziremo, treće mogućnosti uglavnom nema. Kada čujemo “preljubnica-samoubica”, odmah pomislimo na Anu Karenjinu. Mada se istim rečima podjednako verno može opisati Floberova madam Bovari, nesuđenu doživotnu saputnicu Vronskog smo pre skloni da osudimo ili uzmemo u odbranu, baš kao što se rado stavljamo u ulogu porote kod nerešenog pitanja „zašto je i koliko (ne)opravdano Rodion Raskoljnikov ubio staru zelenašicu?“ A postoji li, čast svim drugim nesrećnim parovima, neki koji je svoju vezu uspešnije pretvorio u večiti simbol od „ljubavnika iz Verone“?

Uprkos tome što mnogi pri spominjanju “Romea i Julije”, podstaknuti sećanjem na nedoraslo školsko susretanje sa Šekspirovom tragedijom, prevrnu očima i ograđuju se od te „glupave, patetične, precenjene“ priče, još se svi zlosrećni ljubavnici nazivaju „novim Romeom i Julijom“. Ponekad nam se suštinska lepota mnogih „dosadnih“, „pod moranje“ čitanih i „po zlu zapamćenih“ dela ukaže tek nakon izvesnog vremena ili iz nekog novog, često (samo naizgled) drastično drugačijeg ugla. Recimo, putem adaptacije.

Moja generacija se najpre upoznala sa smelim, osavremenjenim viđenjem stare priče, zahvaljujući filmu Baza Lurmana „Romeo + Juliet“ iz 1996. godine. Pa, ipak, koliko god to bio efektan primer novog, a ipak vernog pristupa klasiku, sa odličnim performansima Leonarda DiKaprija i Kler Dejns, istinsku lepotu i duh Šekspirovog dramskog teksta prenosi jedna starija ekranizacija. „Romeo i Julija“ iz revolucionarne '68. poseduje svežinu vladajućeg hipi-pokreta koji kao da iznova doziva (renesansni) period davnih vremena, fantastično rekonstruisan na svaki mogući način. Ovo je eterična, poetična, nežna i umetnički superiorna filmska verzija poznate, kobne romanse.
Reditelj i koscenarista Franko Zefireli proslavio se postavljanjem mnogih opera na veliki ekran, kao i hvaljenom serijom „Isus iz Nazareta“. Sva do jednog, veoma dobro ocenjena i visoko vrednovana ostvarenja. Zbog toga se čini da je vraćanje „Romea i Julije“ u domovinu, već  poveravanjem režije jednom Italijanu bilo pun pogodak. Uostalom, pozovimo, za početak, nekoliko činjenica kao „svedoke“: film je dobio Oskara za najbolju kinematografiju i kostime (Danilo Donati), a nominacije za najbolju režiju i film. Ujedno je do danas poslednja dugometražna adaptacija nekog Šekspirovog dela koja je ponela to priznanje, takođe i najuspešnija po zaradi na blagajnama. Pored toga, oboje glavnih glumaca dobilo je Zlatni globus u kategoriji „novih zvezda godine“, ista nagrada pripala je Zefireliju za najbolji strani film, a zabeležili su i šest BAFTA nominacija.
Dvoiposatna priča snimana je na autentičnim lokacijama: između ostalog, u Rimu i Sijeni; čuvena scena na balkonu urađena je u Palati Borgeze, a ništa manje poznata sekvenca iz grobnice se snimala u Toskani. Film je pobrao dobre kritike, uz posebno isticanje činjenice da je ovo prva adaptacija koja angažuje zaista mlade glumce kao protagoniste: Leonard Vajting (Romeo) i Olivija Hasi (Julija) imali su osamnaest, odnosno sedamnaest godina kada je film izašao. Narator prologa i epiloga bio je Lorens Olivije, kompozitor nezaboravne muzičke teme Nino Rota, a za produkciju su bili zaduženi „Paramount pictures“ i Dino de Laurentis. Nepotvrđena glasina kaže da je za ulogu Romea razmatran Pol Makartni!

Ono što, pre svega, dominira kinematografijom ovog ostvarenja jesu boje: čiste, jasne, svetle. Čak i kroz uvodnu, zamagljenu scenu panorame grada, probija se sunčeva svetlost. Isti osećaj zapare vrlo živo će se prenositi kroz ostatak radnje, ta zaista osetna atmosfera italijanskog leta. Svemu, naravno, doprinose potpuno autentične lokacije, kao i neprestani hod radnje po (tankoj) ivici između komedije i tragedije. Renesansni duh u punom sjaju, na granici opscenosti, počinje još uvodnim prizorima sa tržnice i biva stišan jedino prilikom „privatnih“ scena između dvoje zaljubljenih i(li) njihovog poverenika, fra Lovra. Tu već nema mesta dvosmislenosti, ni tragovima poruge.
Siže je poznat: porodice Kapuleti i Montegi se ne ponose, za šta prvu potvrdu dobijamo svojevrsnim uličnim ratom, zapodenutim između Benvolija (Brus Robinson) i Tibalda (Majkl Jork). Prvi je rođak Montegijevih, a drugi Kapuletovih. I dok je teatarska gluma, u spoju sa šarenim kostimima (dominiraju crvena, narandžasta, smeđa nijansa), deo komičnog sloja priče, sve ostalo otkriva dublji, suštinski nivo neprijateljstva. Zbog javnog okršaja, knez im zapreti da će svaki naredni incident biti najstrože kažnjen. Za to vreme, naslednici zavađenih kuća su, kao što već biva, zabrinuti iz sasvim drugih razloga. Mladog Romea Montegija mori nesrećna ljubav prema izvesnoj Rozalini, dok je Julija Kapuleti četrnaestogodišnja devojčica u pravom smislu te reči, koju prosi bogati Paris, ali njoj su tajne osećanja još uvek neprozirne. Sve će promeniti zabava na kojoj porodica planira da je uvede u društvo.
Julijino neposredno okruženje, s obzirom na to da je najveći deo vremena zatvorena u kući, čine dadilja (Pet Hejvud) i roditelji. Razume se da je od malena znatno bliža svojoj divnoj, duhovitoj, mada ponekad bezazleno vulgarnoj „dadi“, nego autoritativnom ocu i strogoj, krutoj dami kakva joj je majka. Karakter večernje zabave – u pitanju je maskenbal, omogućava da se ušunjaju i nezvani, a nadasve nepoželjni gosti: Montegi sa pratnjom. Usput Merkucio (John McEnery), dežurna „luda“, animira svoje prijatelje pričom o legendarnoj Kraljici Mab i njenim načinima da zavede, pa uništi romantične duše – jer „san je dete dokonog mozga“, a aluzija očigledno upućena Romeu. Ipak, ono što još ubedljivije anticipira zaljubljenost koja će ga do kraja te iste večeri pogoditi svom snagom, jeste odlična scena koja sledi odmah za Merkuciovim „performansom“.
Naime, teški otkucaji sata sa crkve u trenutku kada mladić zaostane za društvom i nađe se sasvim sam na trgu, probudiće zle slutnje. Međutim, ubrzo odlučno stavlja masku na lice i nastavlja napred. Scena postepenog upoznavanja je veoma duga i zauzima najveći deo filma. Muzika, ples, naizmenično kretanje partnera u igri pod maskama, Tibaldovo negodovanje sa strane, koreografije, sve to čini koloplet uvertire za sudbonosni susret. Posebno je lep i znakovit deo kada Leonardo, dvorski muzičar, izvodi pesmu o mladosti i prolaznosti. U tom trenutku, Romeo po prvi put skida masku, kako bi pažljivije osmotrio anđeosku devojku u crvenoj haljini koja sramežljivo i zbunjeno, pa ipak ushićeno, pleše u središtu formiranog kruga.
Kasting izbor je odličan, pre svega u pogledu dvoje glavnih likova. Romeo i Julija su uverljivi već svojom očiglednom mladošću, a potom i zbog sjajne glume. U svakom trenutku vidimo, osećamo, razumemo njihovu međusobnu opčinjenost, nestrpljivost žara prve ljubavi, munjevitu obuzetost nežnih godina snažnim emocijama, ustreptalost i sreću u blizini dragog bića. Svaka scena, ne samo njihova, nosi dinamiku, ali i svojevrsnu odmerenost. Pokreti, postepeno traženje, razotkrivanje i prepoznavanje na maskenbalu imaju određeni sled i logiku, uz savršenu uklopljenost sa pratećom muzikom i Tibaldovim (nešto previše ostrašćenim) pogledom punim podozrenja. 
Pored glavnih, izdvajaju se sporedni likovi dadilje i Merkucija. Oboje su predstavnici spomenute lascivnosti koja se u neočekivanim trenucima pretvara u – mudrost. Njihove pojave obećavaju i najviše smeha, pri čemu je dadilja predstavnik narodnog (kao sluga), a Merkucio visokorodnog „šarlatanstva“.
Nakon sprovođenja prvog dela plana fra Lovra (Milo O'Shea), ispovednika koji je samim tim u prilici da komunicira sa članovima obe kuće, dolazi do tajnog venčanja. Kao i dadilja, sveštenik iskreno veruje da ljubav može doneti pomirenje. Scene u katedrali ponovo pokazuju simpatično  nestrpljenje i ustreptalost mladih.
Kao apsolutna suprotnost, odigrava se „Intermission“, sekvenca na trgu. Vrućina je, pa se Merkucio kupa se u javnoj fontani i, uprkos upozorenju, izaziva Kapuletove. U okršaju koji je usledio, Tibaldo ga ubija, prethodno odbivši Romeovu ruku pomirenja. Svi učesnici u radnji su na svoj način slikoviti i upečatljivi, ali posebno se izdvaja Merkucio. Scena njegove pogibije do poslednjeg trenutka ostavlja utisak obešenjakluka, dok se ne desi potresni prelaz od smeha do kletve.
Lepota, nevinost i čistota lica protagonista imaju veoma bitnu ulogu, kao i to što se ne zaboravlja da su njih dvoje ipak samo pubertetlije (kada, primera radi, Romeo od radosti počne da se „klati“ na grani drveta pod Julijinim balkonom, kada ga dadilja uzme u krilo, ili Julijino upadljivo detinje držanje usled zbunjenosti prilikom prvog predstavljanja svetu na kostimiranoj zabavi), razumljivo probuđenih hormona (zbog čega, više nego u drugim adaptacijama, kao da ne mogu da prestanu da se dodiruju i razmenjuju poljupce, dramatična zaklinjanja i velike reči zanosa).
Romeov gnev zbog smrti prijatelja proishodi u osveti, pa tako svesno hrleći da nastavi spiralu zločina, ubija Tibalda i deklarišući se kao „fortune's fool“ odlazi pravo u novu tazbinu, naravno, krišom. U njegovom odsustvu, knez mu izriče presudu progonstva. Dadiljine i Julijine reakcije su, istina, prilično prenaglašene, ali sasvim u skladu sa zahtevima drame. Zapravo, prepoznavanje odlomaka i monologa pojačava pozitivan utisak. Zefireli je ostao veran izvornom tekstu, što čini jedan od najvećih kvaliteta filma. 
 
Ova verzija „Romea i Julije“ probudila je mnoštvo kontroverzi i zbog suptilnog, a više nego jasnog odgovora na pitanje koje mnogi srednjoškolci postavljaju prilikom obrade knjige: jesu li Romeo i Julija “konzumirali brak”? Bilo kako bilo, scena koja obuhvata (samo) „jutro posle“ iznenađujuće je nevina i čista. Sledi mladoženjino nerado bekstvo, ali i drastična reakcija devojčinih roditelja u neznanju. Prema majčinoj ideji, odlučuju da je svega par dana kasnije udaju za Parisa. Na pokušaj opiranja, otac reaguje neumoljivo, čak nasilnički, podsećajući nas kakav je bio položaj žene vekovima unazad, pa bila ona i glavna junakinja priče. U pomoć iznova priskače fra Lovro, za koga se ispostavlja da je i svojevrsni naučnik (a njegova laboratorija sadrži zanimljive retorte), koji nudi rešenje u vidu napitka – izazivača neke vrste kome, lažne smrti. Dobro znamo šta se dalje odigrava, ali svejedno želimo i najiskrenije se sve vreme  nadamo da će tragični nesporazum biti izbegnut, a završetak nekako preinačen.
Nekoliko posebno upečatljivih detalja: minimalizam enterijera Julijine sobe; njena zeleno-braon haljina i najveći ukras, kosa; scena pogrebne povorke, koja ponajviše podseća na kasniju „Snežanu i sedam patuljaka“ (Julijino telo je prekriveno tankim pokrovom, pa deluje kao da spava, dok devojke po njoj bacaju latice cveća); idilični pejzaž sa stadom ovaca na livadi, kraj kojeg očajni, impulsivni Romeo projahuje, primivši preuranjenu vest od sluge; Tibaldov leš u neposrednoj blizini Julijinog, kao podsetnik da je sukob otišao predaleko; atmosfera pred kapelom: sumrak, zrikavci, tinjanje upaljenih baklji.
Legendarna scena ispijanja otrova izvedena je maestralno. Sveštenik stiže na vreme da spasi Juliju, ali, ona odbija bekstvo i, s obzirom na okolnosti, bira ono jedino moguće: smrt. Dirljiv, dobro izveden epilog pokazuje da je za dvoje mladih to bilo jedino bekstvo – i spas. U smrti se  brišu ograničenja, a problem obavezujućeg imena (identiteta) od početka je ključan za Romea i Juliju. Oni ga svesno prevazilaze radi višeg cilja, ali iz sasvim subjektivnih motiva. Isti problem na drugačiji način podnose i na njega reaguju Merkucio i Tibaldo, kod kojih ne postoji razlog za traženje kompromisnog rešenja, niti je moguće izmirenje. Zbog toga je u njihovom slučaju destrukcija spoljašnja, usmerena na drugoga (provokacije, dueli, naposletku ubistvo), dok je kod mladih ljubavnika obrnuto dejstvujuća, te dobija oblik samouništenja. Treću mogućnost (ili bolje, gledište) zastupa fra Lovro, koga vera u izvodljivost postizanja mira između zavađenih porodica, potiranja starog neprijateljstva kroz sjedinjavanje mladog pokolenja, čini saučesnikom u, nažalost, nemogućoj misiji. Roditelji su, pak, sa „naknadnom mudrošću“ i posle tragičnog otrežnjenja dovedeni do istovetne spoznaje. Međutim, pošto je kasno, jedino što preostaje jeste pretvaranje žrtava u opominjući simbol, ali i razlog za neizmerno kajanje starijih.
Tu vrstu opomene posebno efektno izražava kneževa, dva puta izrečena (čime dobija ubedljivost pravog odjeka) završna konstatacija: „Svi su kažnjeni“. Ona podjednako važi za dobre i zle namere, ljubav i mržnju. Uzevši sve u obzir, čini se da nema efektnijeg rešenja za poslednji kadar, od onog u kome likovi (i)stupaju u parovima: očevi i majke stradalnika skreću poglede jedni od drugih; što se tiče dadilje i ostalih preživelih prijatelja, poneko se pozdravlja, dok drugi tuguju ili naprosto obaraju glave u očajničkom mirenju sa sudbinom. Ispred svih, na čelu procesije, nose par, sada pokojnika, u svadbenoj odeći. Ne postoji bolja ilustracija kobnih posledica generacijski gajene mržnje.

* Zanimljivost: Decenijama kasnije, Olivijina ćerka, Indija Ajsli, bila je prvobitan izbor za ulogu mlade Maleficent u istoimenom filmu, ali je zamenjena Elom Purnel kao „iskusnijom glumicom“, iako su mnogi ukazivali na to da Indija fizički više podseća na Anđelinu Džoli.

15 коментара:

  1. Zvuci kao dobro odradjen film i stavljam ga na spisak za gledanje. :) Svidja mi se i scenografija kao i trud koji je ulozen da se sve snima na autenticnim lokacijama. Jedva cekam da gledam! Hvala na preporuci! :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Film je divan!:) Zaista BOŽANSTVEN. Kritika ga do dana današnjeg hvali kao neprevaziđenu adaptaciju Šekspira i mogu ti reći da se slažem, odlično ispoštovan tekst, minimalne izmene, predeli, kostimi i glumci lepi, stvarno uživanje. Javi utiske ako odgledaš, nadam se da će ti se dopasti.:)

      Избриши
  2. Jedina adaptacija koju sam ja gledala je ona iz 2013. godine nešto se ne saćam tačno celog filma (možda treba da se podsetim) ali pamtim da je bila OK. Inače onu sa Leom nisam gledala jer mi je Kler antipatična. Ja sma jedna od onih koji ne vole čuvenu dramu ali sviđa mi se preporuka za ovaj film mogla bih da pogledam!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja sam od onih koji uopšte ne vole "Romea i Juliju" (to mi je najmanje omiljeno Šekspirovo delo), tako da možeš pretpostaviti kad se MENI svideo film, koliko je zaista dobar.:) Tek sam sad saznala za verziju iz 2013, jel ona nešto modernizovana ili...? Baciću pogled ako naiđem na film u skorije vreme. Ovu sa Leonardom sam gledala nekoliko puta, ali je najviše pamtim po pesmi Cardigans-a "Lovefool", Klerinim "krilima" i Leonardovim urlanjem u havajskoj košulji ("I defy you, stars!").:)
      Kler je negde u tom periodu igrala i u odličnoj seriji "My so-called life", gde je debitovao i Džared Leto. Preporuka, vredi suzbijanja antipatije.:)

      A ovaj film, šta da ti kažem, odgledaj svakako, pravo umetničko delo. Sve je nestvarno lepo.

      Избриши
  3. Divan tekst, osvežavajući i oplemenjujući...!
    I potpuno si u pravu da je prvi razred gimnazije (bar meni!) skroz prerano za takvo delo!
    Kad mi nekad Šekspir ponovo promakne sećanjem i ovo delo će doći na red za čitanje (zahvaljujući tebi, svakako)!
    Moram napomenuti da si sada znatno prevazišla sebe upotrebom yu tj. "h" reči. Haha, morala sam više puta čitati tekst da nađem današnjeg favorita. Neka to bude reč "znakovit", mada su u užem krugu i "tržnica" i "lascivno".
    Ajd, ljubim te ja! 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Želela sam da bude u skladu sa prolećem, očekuj sve više sličnih, dolaze sve topliji dani!:)
      Prvo, HVALA!:*
      Drugo, kad ovako sa distance pogledam, mnoga dela su prerano uvrštena u lektiru, ne toliko zbog teme, koliko intelektualne i duhovne, a ponajviše emocionalne nerazvijenosti učenika. Naprosto ih ne mogu,čast izuzecima, razumeti i (još važnije!) osetiti na pravi način, a kasnije, kada bi to bilo moguće, već nemaju volje za povratak čitanju.
      Treće, moram priznati da sam se prvo zapitala na šta misliš,tj. kakve su to "yu/h" reči :). Onda se setih, ali i dalje nisam baš načisto, jer ove konkretne stvarno ne doživljavam tako. Na fakultetu (a i pre) smo ih koristili sasvim legitimno: posebno lascivnost (ili opscenost) u kontekstu renesansne poetike, Bahtinove karnevalizacije i (istina!) dubrovačke književnosti. Tržnica mi je zvučala prikladnije od "pijaca", koja ipak više asocira na prehrambene proizvode, a i malo anahrono dođe. "Znakovit" isto...Sad baš razmišljam koji su to sinonimi koje bi mogli nazvati "s" rečima, pa mi ništa drugo ne pada na pamet. Ili smo se odvikli (odrekli) bogatstva srpskog vokabulara?:)

      Избриши
  4. Haha, ja to samo onako, nausput, primetim, više dođe kao šala...
    Zaista, da me bolje znaš (onako u krštenicu) znala bi, tek onda, da ništa drugo i ne može biti! 💕☀️

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izvinjavam se :(, ako je neko opravdanje, znaš kako moji kažu:"Isidora sve shvata ozbiljno i nema smisla za humor". E, sad, naravno da ništa loše nisam ni pomislila, nego me podstaklo da se malo preslišam i preispitam svoj rečnik, pošto uvek volim da nađem prikladnije rešenje.:)

      Избриши
  5. Nisam ni ja bila preterano oduševljena Romeo i Juliju kad sam je čitala u srednjoj bila je onako svidela mi se , al nije me oduševila, ali baš skoro sam gledala adaptaciju iz 2013 koju je radio Dzulijan Felouz ( koga sam počela da obožavam) i baš mi se jako svidela nekako sam se više saosećala sa Romeom i Julijom i njihovim tragedijiom i baš sam je nekako slučno doživela kako si ti opisala priču u ovom filmu. Inače glumci su jako lepi i kostimi i scenografija baš je lep vizualno film mislim na ovaj iz 2013. Igra Daglas Buth koji je igrao i u Loving Vincet koji sam odgledala i baš je divan film. I baš mi je bio jako tužan kraj kada pročitaju deo Vinsentovog pisma bukvalno sam ridala. Jako mi se svidelo kako su sve iscrtali mada malo deluje ošamućujuće kako se sve boje vrte neprestano. Igra i onaj glumac iz Tračare , al ne mogu da mu se setim imena. I glumica je jako lepa isto ne znam kako se zove. Nisu modernizovali ništa ostao je Šekspirov tekst i baš sam se zeznula što nisam skinula titl. :') Moram pogledati i ovaj , al kad prođe malo vremena biće mi dosadno da gledam uzastopno Romea i Juliju sto puta. Inače nisam gledala tu modernu verziju Romeo + Julija , ali mi deluje jako zanimljivo i baš sam razmišljala da je skinem. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I meni ova verzija iz 2013. deluje lepo, stavila sam na spisak za neko buduće gledanje. Felouza volim.:) Daglasa sam gledala u "Riot club", simpatičan mi je, a za "Loving Vincent" se slažem.
      Eh, šta ti je generacijska razlika!:) Bila sam ubeđena da većina mlađih prvenstveno zna za ovu verziju sa Leom i Kler, pošto je nakon "Titanika" DiKaprio postao izuzetno popularan ovde kod nas i svi smo gledali "Čoveka sa gvozdenom maskom", "Plažu", "Romeo i Julija"...kad ono, prvo Sara, sad i ti, pre znate za adaptaciju iz 2013. (što je, zapravo, logično) E, sad, ova Lurmanova (sa Leom) je smeštena u XX vek, kriminal, obračuni bandi, skroz moderne okolnosti, ali isti tekst i postavka likova.
      U svakom slučaju, preporučujem obe verzije, ali ovu iz '68. obavezno, glumci su prelepi, ambijent je savršen, a definitivno do dana današnjeg važi za neprevaziđenu filmsku varijantu Šekspira.

      Избриши
    2. Da ja nisam uopšte čula za tu adaptacijh niti sam znala da je toliko nagrađivana. Ovu iz 2013 sam pogledala , jer ju je preporučila neka devojka sa instagrama koju pratim ima neku stranicu period dramas i tu kači preporuke za istorijske, kostimirane drame i kad sam videla sliku koliko su lepi Romeo i Julija morala sam da gledam. :D Ma volim ja Di Kaprija samo nisam baš mnogo njegovih filmova gledala nemam neki razlog zašto samo mi uvek nekako promaknu.

      Избриши
    3. Eto, dakle, tajna je u izvoru informacija!:)
      Pošto nemam Instagram nije ni čudo da za toliko stvari saznam sa "par" godina zakašnjenja.
      S druge strane, volim da "kopam" po arhivskim izvorima, tako da nabasam na svašta zanimljivo i nedovoljno poznato. Volim da to zatim podelim i malo "reklamiram", jer je "copy/paste" postova i tema ionako dovoljno na većini portala.
      Nego, zaboravih reći, u ovoj konkretnoj adaptaciji Julija dosta podseća na kraljicu Margo zbog tih plavih očiju i duge crne kose. Mene je barem sve vreme asocirala.:)

      Избриши
    4. Haha, samo da kažem kako sam primetila da je za mene "nov" svaki film ili uopšte nešto snimljeno/napisano posle 2005. Kad nešto komentarišem sa ljudima, pa spomenem:"To je skoro snimljeno, 2011-2012", pa skapiram da je prošlo skoro deset godina od tada...:))

      Избриши
    5. Hahha pa da to i nije onda baš jako novo ako ima deset godina mada i meni je čudno da je već 2019. Jeste i meni baš jako lici na kraljicu Margo. :) Ovaj glumac mi malo liči na Zaka Efrona.

      Избриши
    6. Jao, tačno, a sve vreme mozgam na koga mi on liči! Skroz si u pravu!:))))
      Takođe, često zaboravim koja je godina, pa mi sve bude neverica:"Kad pre?"

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...