среда, 24. април 2019.

Priče o pesmama: “Golgotha“

piše: Isidora Đolović

Uskršnja je sedmica i pravoslavni vernici se uveliko pripremaju da obeleže jedan od svoja dva najveća praznika, u najširem smislu suštinska za samu ideju hrišćanstva. Veliki petak, kao dan tugovanja zbog stradanja Isusa Hrista, a Uskrs kao veliko podsećanje na trijumf duha nad svekolikom prolaznošću, smrtnošću i patnjom, impresivni su za čoveka uopšte, nevezano uz to kojoj i da li se ijednoj religiji priklanja. Sama ideja opšteg iskupljena od strane Bogočoveka, preuzimanja na sebe grehova ljudskog roda i omogućavanja spasa slobodnim izborom, plemenita je i velika. Nisam teolog, ni filozof ili mislilac, nemam nameru da ikoga „preobraćam“ ili „vrbujem“, ali želela bih da predstojeći praznik najavim jednom, čak i potpuno odvojeno od konteksta fascinantnom pesmom. Kao i uvek, na početku rubrike predlažem da otvorite srce, zatvorite oči i poslušate numeru. Unapred naglašavam, žmarci su verovatna nuspojava.

Za početak, kratak lični osvrt. Pre svega, W.A.S.P. mi je jedan od pet najdražih inostranih bendova svih vremena (ukoliko nekoga interesuje, ostali su: Iron Maiden, Helloween, Queensryche i Crimson Glory). Druga stvar, religiju i veru ne poistovećujem nužno, ali zajedno čine pravi spoj. Za sebe mogu reći da iskreno, svim srcem VERUJEM i to nije došlo brzo, ni preko noći, niti iz porodice, a nije ni završen proces. Isto tako, smatram da je ključno otkriti Boga u svom srcu i da se takve stvari teško daju racionalizovati ili opisati dok ih naprosto ne osetite, kako god zvali višu silu. 

Živimo u čudnom vremenu kada se ateizam i agnosticizam veličaju kao „odlike mudrih, razumnih“, dok je okretanje budizmu ili nekoj od hindu religija još od šezdesetih naovamo veoma „trendi“ i „kul“. Jedino se hrišćanstvo nekako nezasluženo poistovećuje sa prevaziđenim dogmama i strogoćom ili, daleko bilo, korumpiranim popovima, nacionalizmom, inkvizicijom, pedofilijom i sličnim zakulisnim aferama, tako da je u nekom trenutku postalo krajnje nepopularno, pa čak i zazorno, isjasniti se kao hrišćanin. Možete tek zamisliti kako su pojedini fanovi i kritičari u startu omalovažili ovu pesmu, kao neukusno i patetično razmetanje autora sopstvenom verom. Biće da ograničeni vidici nisu samo boljka konzervativaca.
Losanđeleski hevi-metal bend W.A.S.P. osnovan je 1982. godine od strane frontmena i danas jedinog preostalog člana originalne postave, Stivena Djurena, poznatijeg po pseudonimu Bleki Loules (Blackie Lawless). O imenu benda postoje mnoga nagađanja, pa su tako, tokom godina, kao moguće varijante skrivene iza akronima spominjane (najverovatnija) „White Anglo-Saxon Protestants“ i „We Are Sexual Perverts“, međutim, vođa sastava se odlučio za misterioznost i  jednom prilikom šaljivo odgovorio: „We Aint Sure, Pal!“ Od samog početka, grupu su pratile kontroverze koje su ponekad zasenjivale izvanrednu svirku i odlične pesme, a odnosile su se na njihov imidž i scenski nastup. Naime, na tragu Alisa Kupera i New York Dolls  (čiji je Bleki veoma kratko bio član, u toku jedne turneje), a uporedo sa budućim zvezdama Motley Crue, na pozornici su se pojavljivali pod šminkom, u neobičnim kostimima i sa krajnje maštovitim rekvizitima. Jedno vreme je obavezni deo performansa činilo vezivanje polugolih plesačica za sprave za mučenje, uglavnom u sklopu izvođenja pesme „Tormentor“. To im je zadugo donelo  loš glas i mada sam koncept tzv. shock rock-a nipošto nije nastao sa njima, svakako su ga podigli  na viši nivo. Tekstovi većine pesama sa prvih par albuma takođe su bili prilično seksualno i sadomazohistički eksplicitni, ali su istovremeno već bili više nego očigledni Blekijev perfekcionizam i sklonost prema različitim konceptima. 

Tako je, počev od 1989. i ploče „The Headless Children“, nestalo eksplicitnih tekstova, a počela da preovladava ozbiljnija tematika. Interesovanje za kritiku postojećeg poretka, apokaliptične teme i mesijanske figure, uklopilo se uz sve brojnije duge, dobre balade po kojima će postati nadaleko čuveni. „The Crimson Idol“, njihov najbolji album u karijeri i izvanredna konceptualna priča (o kojoj ću drugom prilikom, jer apsolutno zaslužuje zaseban tekst), prvi se upadljivo dotiče varijacije na spomenutu problematiku, a slika na omotu direktno asocira na raspetog Hrista. Uslediće „Dying for the world“, „Neon God“, „Babylon“, a sve to kao posledica (ili rezultat?) Blekijevog verskog preokreta, u okviru kog je odlučio i da više nikada ne izvodi pesmu „Animal (F***k like a beast)“, jedan od najvećih hitova s početka karijere.
Rođen i odrastao u porodici hrišćana baptista, Stiven je kao dete bio aktivan u crkvi, od koje se u  buntovnom tinejdžerskom dobu očekivano udaljio. Pored prvih pokušaja bavljenja muzikom, tada počinje da se interesuje i za okultno, prolazeći sve uobičajene neobuzdane, poročne faze (uključujući odabir scenskog imena, u slobodnom prevodu „Mračnjak Bez Zakona“), da bi se u kasnijim godinama definitivno vratio religiji. Međutim, njegov pristup je daleko od propovedničkog, prenaglašenog i samim tim licemernog, a izbor krajnje jednostavan, ličan i najbolje objašnjen kratkom izjavom: „Moja vera se zasniva na Isusu Hristu i Bibliji, ni manje, ni više.“ Sviđalo se to nekome ili ne.

„Golgotha“ je numera sa istoimenog, petnaestog po redu studijskog albuma njegove grupe, objavljenog 2015. godine. Prethodile su mu četiri godine snimanja, nakon ostvarenja „Babylon“ sa takođe očiglednom biblijskom inspiracijom. Pored toga što je naslovna, pesma zatvara ploču i traje impresivnih sedam ipo minuta. Čak i ako niste vernik, teško će vam promaći jasna emocija koju nosi. Melodijski je još jedan u niski dugometražnih bisera, poput balada „The Idol“, „Forever Free“ ili „Trail of Tears“ veoma slične, prepoznatljive strukture. Počinje stišano, ali ubedljivo, prelazeći u potresan refren, da bi se sve razvilo u energični gitarski solo koji govori više od reči. A one, u ovom slučaju, mogu samo da obogate celokupni doživljaj, nikako suprotno.

Vizuelno rešenje za naslovnicu albuma, baš kao i njegov naziv, nedvosmisleno ukazuju na poruku koju je autor koncepta (i) ovoga puta želeo da nam predoči, problematiku koje se dotiče. Sagledana u kontekstu najvećeg dela opusa W.A.S.P.-a, sa kritikom sveta kao posrnulog, predapokaliptičnog „carstva mraka“, neophodnost za spasiocem kao iskrom (unutrašnje) vere u utehu i sigurnost biva sve jača. To je prva, dok druga značenjska ravan obuhvata vapaj pojedinca za Njegovom ljubavlju koja uliva snagu oprostom i prihvatanjem.
Golgota (ili Kalvarija) je kameno brdo izvan Jerusalima, čije ime (dobijeno prema navodnom obliku na koji podseća) znači „lobanja“. Tu je Isus Hrist izdahnuo razapet na krstu, prethodno prošavši „putem stradanja“ od tačke izricanja do mesta izvršenja presude. Za hodočasnike, ali i sve verujuće, priča nosi izuzetan emotivni naboj, što pesma grupe W.A.S.P, služeći se rokerskim zvukom, pojačava i izoštrava do maksimuma. U prenesenom značenju, a zbog Hristove žrtve, danas se golgotom naziva svaki vid mučeništva, ali i tom prilikom iskazanog junaštva: primera radi, prelazak naše vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu, oporavak posle nebrojenih gubitaka i trijumf probijanja Solunskog fronta, objedinjuje fraza „Golgota i Vaskrs Srbije“ (što je, opet, novozavetna putanja od patnje do pobede nad smrću). Simbolički potencijal pojma Golgota bez sumnje je izuzetno snažan.

Različita, pa i apokrifna predanja na teme iz Jevanđelja govore kako je, pored Isusa, tom prilikom kažnjeno još par (uglavnom se navode dvojica) ljudi, najverovatnije razbojnika. Jedan od njih bio je, u nekim varijantama priče, prestupnik Varava. Uglavnom, Blekijeva „Golgota“ je ispevana upravo iz perspektive sapatnika, čoveka na susednom krstu, ali i (u pravom smislu) svakog sumnjajućeg, koji u srcu ipak oseća žudnju za dosezanjem oslobađajuće istine. Sa svog krsta, u užareno podne i pod teškim (kako telesnim, tako i duševnim) patnjama, sve što mu prolazi kroz glavu u tim trenucima upućeno je Bogu i slušaocima, ili možda slušaocu Bogu? Kao i ton, tok misli se kreće od neposredno realističnih slika patnje koju u tom trenutku podnosi, do razmišljanja, preispitivanja i spoznaje. A to je nešto što vapaj čini istovremeno izrazito oslobađajućim.

Svedoci smo perspektive razapetog razbojnika, čoveka koji pronalazi veru, kaje se i moli za spas. On se ne boji smrti, koliko strahuje od napuštenosti u ništavilu iza nje. Upravo u tom očaju na videlo izlazi sva njegova vera. Čak i pored zapitanosti, krajnje sumnje nema, jer stalno ponavlja (molbu) „seti me se (Gospode)“. U tom smislu, kompozicija bi se mogla posmatrati kroz šest celina. Prva je uvodna strofa, kao zlokobna uvertira sa naturalističkim (lelek, zvuk zakivanja eksera, znoj, krv) i simboličkim slikama (sumrak kao najava, jer je sunce „skliznulo“ da ga zamene muke koje dolaze sa senkom). Druga strofa postavlja nekoliko bitnih pitanja, ne toliko o biću odlazećeg („where I'm going now, am I lost or found?“), koliko bitku obećanog („are you who they say, are you who they claim?“). Uočljivo je lajtmotivsko, grozničavo podsećanje („just remember me, my name, my name“).

Međustrofa donosi najveću opasnost od mogućeg iskliznuća u večno prokletstvo, da bi sledeći deo od pukog traženja odgovora prerastao u iskrenu molbu. Primetnije nego do tada, ukazuju se relacije „dole-gore“ („tell me am I going down“). Namerno sam čuvala pominjanje refrena do sada, jer se radi o jezgru čitave pesme, svojevrsnoj kulminaciji. Osim što „barata“ biblijskim pojmovima (lirski subjekt sebe naziva „gubavcem“, izgubljenim), ovde se otvoreno zaziva: „Jesus, I need you now“ i traži spas. Ipak, tek je u završnoj strofi sadržan istinski emotivni vrhunac, u rasponu od očaja do nade, od klonulosti do uzleta:
Is there no hope for me?
Somewhere you'll show for me?
I'm holding on believing there's a reason I can find…
Oh, Lord, remember me,
Take me up tonight.

Ubeđena sam da je Bleki jedan od najpotcenjenijih rokenrol vokala. Njegov glas poseduje prepoznatljivu boju, neospornu osećajnost i treperavost u baladama, koje odaju vrhunsku  sposobnost ekspresije. „Golgota“ je raskošna kompozicija počev od strofa, preko refrena, do eksplozije u dugom instrumentalnom epilogu, zahvaljujući čemu predstavlja pravu dragocenost u moru isprazne, smisla i oduhovljene veštine lišene muzike.
 

8 коментара:

  1. Divan, predivan tekst!
    E, ovo je nešto u čemu si ti neprikosnoveni majstor - da uvežeš dve ili više tema (mnogima nespojivih!) u smislenu, poučnu, nadahnutu celinu. Uživam u ovakvim tekstovima! :)
    Ma, uživala bih i da mi se pesma ne sviđa toliko! Zvuk me je stvarno vratio u mladost ...
    Za neko češće konzumiranje ipak biram neki malo mirniji zvuk, Whitesnake napr. Već danima slušam njihov koncert iz Tokija... božanstveno!
    Što se tiče hrišćanstva, skroz si u pravu: jedno vreme je bilo totalno out biti hrišćanin, a religije dalekog istoka su bile moderne i davale odgovore na sva pitanja. No, i ta moda se promenila.
    Ono što ne treba da podleže modi je čovekovo traganje za Bogom. Taj put zaista počinje onog trenutka kad on spozna da treba da ga traži u svom srcu. Sve ono pre je ideja da se na put treba krenuti i bauljanje po mraku da se početak puta nađe. Da me ne shvatiš pogrešno, i ideja i "bauljanje" su neophodni koraci. Nažalost, puno ljudi ne dođe ni do ideje ... ali to je već neka druga priča.

    I još samo nešto, unapred se radujem najavljenom posebnom pustu o „The Crimson Idol“ grupe "We Aint Sure, Pal" !

    I još, još samo nešto: U "Vječniku" ima deo i o Isusu Hristu (zar bi moglo bez njega?) i događaju koji se zbio na samom početku uspona uz Golgotu.

    Eto, neću više. 'Ajd, ljubim te ja! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam ni sumnjala da ćeš reagovati, a posebno mi je milo što ti se tekst svideo. Zaista, od svih divnih komplimenata koje si mi do sada davala, ovo je možda i najlepši.:) Zato što mi potvrđuje da, eto, te "spojnice" koje uvek i svuda tražim, funkcionišu, ne izgledajući nategnuto. Šta da kažem, sem HVALA!:*
      Moja sreća je potpuna kad osetim da sam još nekoga svojim pisanjem bar na kratko razveselila i dotakla, tj. posredovala do nekih dobrih sadržaja koji dotiču srca.:)

      Da, slažem se, ne znam ide li to s godinama, ali nekada sam mogla da slušam npr. "Mejdene" svaki dan, sada mi "Whitesnake" ili "Bon Jovi" više leže za opuštanje...inače, Kaća takođe obožava "Whitesnake", čarobni su, odlično roka Koverdejl posle toliko vremena.:)

      Koliko je hrišćanstvo "IN" pokazuje, donekle, broj komentara na ovaj tekst. Da se tiče feminizma ili LGBT populacije (o čemu, da se razumemo, takođe rado diskutujem i spremno podržavam kad ne ode u krajnost), bilo bi i zanimljivije...valjda.
      Divno rečeno,o traženju Boga.
      Da, biće, biće sigurno, to je sjajan album i godinama već skupljam hrabrost da pokušam da pretočim to divljenje u recenziju.:)
      O,pa, eto argumenta više za ionako interesantnu knjigu. Jedva čekam da je pronađem i pročitam.
      A ti, piši koliko ti je volja, uvek.:))))*

      Избриши
  2. Davno nekad mi je neki momak rekao: "Šta god budeš uradila, neko će uvek videti. Budi uvek svoja i nemoj sumnjati u sebe. Kad budeš spremna, podrška će se već pojaviti. A to što će se pojaviti neko ko će ceniti i uvažavati ono što radiš je samo znak da si na pravom putu. Pobrini se samo o tome da ti uvek budeš na visini zadatka. Ako to dobro radiš, ostalo se slaže samo."
    Pa, evo, ja sad to tebi kazujem (jasno je da bi bilo "zgodnije" da ti je to neki momak rekao, a ne baba, ali šta da ti radim, takva ti je karma) :(

    A što se tiče komentara na post, šta ja znam... možda su čitali, ali nisu znali šta da napišu, pa su napravili pauzu (kao i ja u "Game of Thrones") ;)

    A što se tiče "Vječnika", verovatno ga nećeš naći u biblioteci. Ali ja ću ti ga više nego rado pozajmiti. Ima već par ljudi na listi čekanja, ali srešćemo se i nas dve, ne sumnjam u to! :))))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ih, baba, zaboga :P
      Ali, momak je u pravu, sve do jedne reči. Ovo odmah ide među citate/motivacione poruke zapisivane u svesku!:)

      Unapred hvala, a u to da ćemo se sresti, naravno, nema sumnje!:)))

      Избриши
  3. I kako sad da stanem s razgovorom, kad ne mamiš...😉

    Nešto u poslednje vreme svako malo mi neko promakne s pričom da zapisuje pesme i/ili citate ili neke lepe misli u sveske, rokovnike... To mi je toliko divno, slatko i drago da sam i ja kupila jednu lepu svesku, ali još uvek premišljam šta ću da zapusujem...

    Baba po godinama, svakako... Baba po stanju uma - nikada!
    Stvarno mi je tužno kad vidim neke (ženske, pogotovo) da su u nekim buntovnim mladalačkim godinama, a onda, za neko kratko vreme, ponavljaju one neinspirativne priče svojih majki, totalno nesvesne gliba u koji su upale, nesvesne da ne mora tako, nesrećne zato što su nezadovoljne, nesvesne Života...

    Meni nekako spontano sa usana prelaze izrazi tipa "starica majka", "Kad sam bila mlada", "sad kad me je starost stisla" i sl. Kad o sebi pričam, naravno! Obično ljudi odreaguju kao ti, haha! Ja im onda kažem da nema razloga za bilo šta sem radosti... pa Monika Beluči će uvek biti 2 godine starija od mene... ❤️

    Nešto razmišljam o tebi intenzivno u poslednje vreme... Kad budeš radila doktorat, pa ti bude trebalo da prenoćiš u Beogradu, biće mi zadovoljstvo da ti pomognem. Kod mene su sve pretumbacije ko gde spava moguće (i česte). Sve ćemo se dogovoriti preko meila.
    Ajd sad, ljubim te ja ćerčice 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moja najbolja drugarica (skoro tri godine i cimerka) i ja imamo frazu "Priči nikad kraja!":) Inače, odgovaram ti u pauzi između nekoliko reportaža, sa onog posla koji mi se "zalomio" u redakciji jednog lokalnog radiji, pominjala sam ti, o čemu ćemo više oko Prvog maja, spremam tematsku sedmicu.:)

      E, sad: mnogo mi je simpatično što si nabavila svoj "notes"!:) Meni je beleženje citata ili misli, tuđih ili svojih, delimično navika, a delimično usled činjenice da sto puta tako naiđem na nešto lepo sročeno i prosto mi bude žao da ga izgubim iz vida. Često me i mrzi, ali uvek na kraju uzmem hemijsku i zapišem, tako da su mi bukvalno sve zadnje korice starih svezaka, dnevnika, rokovbnika, u nekim nasumičnim citatima. Svega tu ima, odlomci iz knjiga, stihovi, delovi intervjua, narodske mudrosti, odvale sa časova u školi...

      Moja mama ima običaj da kaže:"Čovek je mlad onoliko koliko se oseća mladim!" Kao mlađa, mislila sam da u najmanju ruku preteruju, ali već nekoliko godina unazad vidim da je to živa istina. Znam starmale osobe od dvadesetak, a znam i one kojima nikad ne bih dala 40 +, nego bar deceniju manje. Kapiram da to ima više veze sa stavom, osmehom, duhom, nego kremama protiv bora i mladalačkom garderobom. Posebno su mi inspirativni (i utešni!) penzosi od preko sedamdeset koji trče maraton, putuju po svetu, programiraju, uče jezike, vode "Instagram" profile i tačno vidiš da je to srce tinejdžera, koje valjda i telo održava vitalnim, o umu da ne govorimo!:)

      Ima već neko vreme kako i moja mama govori za sebe slično ("baba", "stare kosti"), plus "na kraju sam života" itd, a žena je '60. godište i radi "200 na sat"! Haha, onda joj, kao i ti sebi, samo ukažem na činjenicu da su Džordž Kluni i Tom Kruz tu negde, pa da vidiš kako odmah živne, a tek to što joj je Lauš vršnjak...:)

      Potrajaće taj rad, ali HVALA i o svemu ćemu, naravno, na mejl, a do tad imamo Sajam na jesen, pa eto, javiće se prilika. :*

      Избриши
  4. Isidora imaš talenat za pričanje priča, možda sam ti ovo rekla nekad ali definitivno bi trebala da uvedeš sttiry time bar jednom u mesec-dva i da budu priče iz tvog života povezane sa nekom pesmom npr. mislim da bi to bili sjajn teksotvi. Ustvai ne mislim nego znam jer si ti sjajna.
    Sviđa mi se što si rekla da vera i religija nisu istu. Verujem da naše spiritualno/duhovno ne zna kako je pravilno verovanje ne mora da znači da smo religiozni-ja nisam npr. zapravo moji se idalje čude kako nisam konverovana jer ja u suštini verujem u višu silu, ne verujem da je panja na ovom svetu kazna za greh već verujem da kao što posoji belo posoji i crno i kada da uvek mora da se izjednači nikad nije ili samo jendo ili samo drugo takođe verujem u energiju a teološki gledano to apsolunto pripada Budizmu međutim ne vidim poentu menjanja religije bar ne sada. Prznici su za mene uvek bili porodična stvar. Ne praznujem nužno Boga praznujem vrme koje provodim sa ljudima koje volim. Po opisu muzike rekla bih da će mi se dopasti (puštam sutra sad je 4 ujutru da mi komšije ne prave problem) pa ću moći da sklopim celu sliku. Sjajan post baš sam uživala čitajući.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, ovo je baš divan kompliment i na neki način si mi pročitala misli, pošto je ideja baš mnogo i svakako ću nešto od toga gledati da realizujem nakon što završim sa pisanjem doktorata (što je prioritet prioriteta za narednih godinu-dve). Drago mi je što postoji pozitivna povratna reakcija, jer je to zapravo najvažnije. Hvala još jednom!:))))
      Da, meni je religija nekako više vezana za rituale i obrede, dok je vera ono unutrašnje, znatno dublje i mada bi posedovanje oboje bilo idealna varijanta, mnogi koji sebe smatraju religioznim osobama zapravo su više SUJEVERNI nego vernici. Takođe, mislim da je suštinski nebitno kako zovemo Boga i da li smo hrišćani, muslimani, Jevreji ili budisti, dokle god poštujemo osnovna načela dobrote, jednakosti, praštanja i težnje ka vrlini koju nam božanstvo/viša sila postavlja kao ideal. Dakle, nikako slepa vera, jer ona lako pređe u mržnju i isključivost, nego lična, iskrena vera, jer samo tako može da nas uzdigne,oplemeni i donese mir. Mislim da je to ključno za bilo koju veroispovest.
      Praznike volim jer su prilika da se porodica okupi i ne dopada mi se što poslednjih godina bivaju svedeni na "krkanluk" i vrte se oko sadržaja trpeze, a ne poente koju nose: da se slave radost življenja i zajedništvo.
      Jedva čekam utisak o pesmi, nadam se da će ti se svideti i hvala od srca na lepim rečima.:)*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...