среда, 10. април 2019.

“Lino”, nekad i sad: Medvedić mog detinjstva

piše: Isidora Đolović

Pre izvesnog vremena sam, preslažući stvari, nabasala na već zaboravljene, u kutiju sa starim bedževima i parčićima slagalice zaturene „relikvije“ iz prošlosti. Verujem da svi imamo bar neki predmet od čisto nostalgične, sentimentalne vrednosti, koji nam je redovno žao da bacimo prilikom raščišćavanja pokućstva. Jedna po jedna, već u zavisnosti od toga koliko ste setni, gomilaju se realno nepotrebne sitnice i na kraju dana shvatite kako ste manje odvojili za kontejner nego za vraćanje u kutiju! Moj profesor Radivoje Mikić to zove kulturom skladištenja, u kojoj smo se ponekad toliko zaglibili da, slično krticama, samo gomilamo i „lagerujemo“ predmete....dok nas doslovce ne potisnu, zatvore u klaustrofobični „lični“ prostor. Toga se setim svaki put kada pokušavam da uguram komad odeće na pretrpanu policu ormara ili smišljajući način da po sistemu „tetrisa“ pronađem mesto za novu knjigu u kućnoj biblioteci. Tada se u sebi zaričem da ću prvom narednom prilikom izbaciti sve što mi (više) nije neophodno – i uvek se isto završi. Izluđuje me robovanje predmetima, ali istovremeno znam da je većina sačuvanih svojevrsna vremeplovna karta, komad iščezlog doba, raritet, podsetnik...Zato ih se, valjda, tako teško (ili nikako) odričemo.

A imam (ne)sreću da su moji matorci, na učestalo čuđenje poznanika, uredno sačuvali uglavnom sve što je iole neraspadnuto preživelo osamdesete i devedesete godine. Od igračaka i stripova, do školskih udžbenika i blokova za likovno (sa našim „remek-delima“), isečaka iz novina, odevnih predmeta...danas bi se dao formirati pravi pravcati muzej uspomena (ili još lepše – nevinosti, kao kod Orhana Pamuka!). Svaki predmet nosi malu ličnu istoriju, priču kao osnovno sredstvo rekonstruisanja naših života. Tragom jedne takve, došla sam do zanimljivog i zaista slatkog kontinuiteta ove moje navršene tri „banke“. Zajednički imenitelj je – Lino!

Stariji od mene, prisećajući se Jugoslavije, uglavnom iz kategorije poslastica čežnjivo izdvajaju čuvenu „Kinderladu“ i njen neponovljivi ukus. Moguće je čak pronaći čitava mini-istraživanja koja objašnjavaju kako smo, sa gubitkom one velike države, ostali i bez licence za proizvodnju nekih od najpopularnijih slatkiša. Pošto sam bila suviše mala da to upamtim, znanje o „Kinderladama“ svodi mi se na posedovanje belih šolja i činija sa kravicom, u kojima je prvobitno prodavan krem. S obzirom na to da je „Podravka“, lišena „Ferrerove“ licence, odavno prestala da ih plasira, kao relativno verna replika poslednjih godina se preporučuje „Linolada“. Moj mini-istorijat sa Linom je i sam poprilično zanimljiv, tako da mi nije bilo potrebno suviše premišljanja kada se prošlog leta pojavila jedna akcija. Nego, da krenemo ipak redom.
Pored famozne „Kinderlade“, čijeg se ukusa uopšte ne sećam, pa tako nemam sa čim ni da je uporedim, u SFRJ je iz „Podravkine“ fabrike stizao „Čokolino“,odnosno „Medolino“, u zavisnosti od ukusa. Ta hrana za decu bila je, očigledno, nešto što sam kao sasvim mala obožavala i na njoj bukvalno živela – sudeći prema količini pronađenih, isečenih kupona, koji su mi dali ideju za tekst. Naime, u gornjem uglu svake kutije nalazio se logo sa medvedićem i trebalo je izrezati određen broj, pa poslati, kako biste dobili „Lino“ kalendar. Koliko tačno kupona, moji se ne sećaju.
"...party like it's 1989!"
Ali, kalendari su zapravo zvezde čitave priče i ono što i te kako dobro pamtim iz detinjstva!  Fotografije svedoče da su stajali tačno iznad mog kreveca, dok mi prva sećanja i dalje čuvaju stihove i motive koji su predstavljali svaki mesec u godini. Mada im fali par listova, opstali su do danas, pa im se svaki put vratim sa oduševljenjem, jer su imali zaista veliku i značajnu epizodu u mom odrastanju. Dakle, dva zidna kalendara za godine 1989. i 1990, imali su teme (prvi) voća i (drugi) muzičkih instrumenata. To znači da je, za svaki pojedinačni mesec, Lino oblačen u drugo „ruho“ i smeštan u različite okolnosti. Obožavala sam da mi čitaju stihove, na osnovu kojih sam, baš kao u pravoj slikovnici, rekonstruisala čitave scene.
(klikom uvećajte slike da bolje vidite tekst)
Tako sam, iako još ne sasvim svesna potpunog značenja tih pojmova, već sa dve-tri godine naučila šta su citra i balalajka, a šta bostan, maruni ili avokado. Kako su nam kalendari stizali iz Zagreba, oznake meseci bile su dvojezične (npr. prosinac/decembar), pa do dana današnjeg znam da vam nabrojim svaki naziv u obe varijante. Ionako je, pošto su moje prve knjige štampane na srpskohrvatskom, to zapravo maternji jezik koji sam, barem čitajući, isprva usvojila. Ćirilično i latinično pismo savladala sam uporedo, u trećoj godini života, a vokabular mi i dalje sadrži dosta „komšijskih“ izraza, što ne nailazi uvek na simpatije okoline, ali je istovremeno za mene nešto potpuno prirodno.
Nego, da se vratimo na Lina i njegovu zabavno-edukativnu ulogu, koju je nastavio i u godinama kada zemlje njegovog porekla odavno više nije bilo. Nikada ga nisam zaboravila i silno me obradovalo kada ga, već odrasla, ugledah u jednoj televizijskoj reklami. Mada „modifikovan“ i vizuelno osavremenjen (slično Cipiripiju, o čijoj ogromnoj glavi na zidu starog dečjeg dispanzera u Čačku i legendarnoj „zlatnoj“ ambalaži može da se isprede posebna priča!), vidim kako privlači neke nove generacije i to me baš raduje.
Zato sam najpre, iako deceniju ipo nisam ni okusila (čist) krem, pre par godina od prve plate sa bibliotekarske prakse kupila kanticu „Linolade“, uz koju je tom prilikom išla plišana maskota (slika s početka teksta). Bratu krem, meni medved, a našoj majci besplatan kućni cirkus! Onda je, prošlog leta, ponovo upriličena akcija u okviru koje su se za nekih 500-600 dinara dobijale tri teglice „Linolade“ po izboru i peškir za plažu sa medvedićem kao utisnutom aplikacijom. Na moru nisam bila čitavo jedno punoletstvo, kremove još ni načela (inače, kupila sam beli, crni i mešoviti), ali nostalgija je učinila svoje. Doduše, ove zime sam nabavila i „Linoladu kokos“, tek da upotpunim kolekciju. Razvlačih je neka dva-tri meseca (ne zato što ne valja, nego mi od malo više slatkog brzo pripadne muka, a niko od ukućana ne podnosi kokos, sem mene), pa mogu da kažem kako ima ukus rastopljenih „Rafaelo“ kuglica i prilično je dobra. 
Koliko vidim, sada se u ponudi mogu naći raznovrsni „Podravka“/“Lino“ proizvodi, od tzv. jastučića do čokoladnih pahuljica, ali ništa od toga nisam probala. Dovoljno mi je da, sa istom starom, detinjom radošću, gledam jedan od simbola prvih godina mog života i neke skoro pa mitske bezbrižnosti. Volite/pamtite li i vi nekadašnjeg Lina ili ste ljubitelj novog? I koji su vam, u tom slučaju, najdraži ukusi?

12 коментара:

  1. Vau, ovo je neka kao "Svaštara", a unutra samo slatkiš meseca uvijen u uspomene...

    Divan ti je tekst! Bez obzira što ja nisam nikad, (niti moja deca) probala ni te bebi kašice, ni Linoladu, lako mogu da se prešaltam na meni neki drugi dragi teren ("Životinjsko carstvo", napr.)
    Tačno mogu da razumem kako i zašto ne možeš da se rešiš predmeta koji su obeležili neke srećne godine tvoga detinjstva.
    I ja imam isti izazov. Nekad se s njim izborim lakše, a nekad, bogme, jako teško. Ima i trenutaka kada sam toliko slaba po tom pitanju da i ne pokušavam.
    Realno, prednost malih stanova je što te podstiču da da radiš uredna čišćenja, bacanja i rasklanjanja kako te same stvari ne bi progutale.
    Još ako si prinuđena da se seljakaš po iznajmljenim stanovima, očas posla se oslobodiš vezanosti za gomilu uspomena, ... Ostaviš samo nešto jako, jako značajno, kao napr. jednu crvenu čarapicu svog prvog deteta (druga je izgubljena) :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako, namera jeste bila da malo oživim "Svaštaru", samo bez politike!:)

      Imam i ja album "Životinjsko carstvo"!:))))) Malo raskupusan, neke sličice fale, ali čuvam ga.

      I naš stan je mali (dvosoban, mada, te dnevne sobe u zgradi su nam nesrazmerno velike u odnosu na ostatak stana, komotno se mogu pregraditi tako da ispadnu dve prosečne prostorije - zahvaljujući čemu sam i "isprosila" od mojih polovinu prostora za knjižurine i radni sto:)!), a stvari previše, zbog čega hodnik i ormari izgledaju poput skladišta, a tek podrum...
      S druge strane, dok sam studirala, nisam uopšte nosila mnogo stvari sa sobom, ni knjiga ni garderobe, baš zbog stalnih seljakanja iz jednog privatnog smeštaja u drugi, iz doma u dom...ne podnosim selidbe, inače, pa sam rekla sebi, dok (i ukoliko) ne budem imala svoj krov nad glavom, neku samo moju "garniseru na špijunku", ne pada mi na pamet da seljakam imovinu iz roditeljskog stana.
      Moja mama je sačuvala moje prve crvene cipelice iz Slovenije, kožne sa nekim maleckim "leopard" printom na kopčanju, pa se zezamo da sam bila 80s glemerka od najranijih dana!:) I par haljinica sa prve dve proslave rođendana. Ostalo smo razdelili, odavno, iako je mami danas žao, pošto je sve sama šila, kreirala...

      Vezujem se za uspomene, međutim, trudim se da i tu napravim izbor. Recimo, imam jednu veliku kutiju u kojoj držim ono najvažnije: prvi započeti roman kada sam bila dete, "ratni dnevnik", čestitke, spomenute cipelice, fotografije, dedine memoare koje mi je posvetio, ali nije stigao da ih završi...

      Избриши
  2. Mislim da nisam nikad jela Linoladu , al fantastičo zvuči sa kokosom ja volim sve sa ukusom i mirisom kokosa . Sladak je i mali plišani Lino. :) Kako uopšte znaš da nisi jela krem na kašiku feceniju ipo zar ni Nutelu na kašiku?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo je dobro, kao rastopljene "Rafaelo" kuglice.:)
      Ih, pa naravno da znam, kad smo brat i ja bili deca "rasturali" smo se od krema koji smo jeli kašikom (supenom!) direktno iz kantice, ali to je bilo još u osnovnoj školi i valjda mi se posle toliko smučilo, da zaista negde od šestog-sedmog razreda čist krem probala nisam (čak i palačinke oduvek jedem samo sa marmeladom). Do prošle godine.:)
      Inače, zanimljivo je da sam "Nutelu", čini mi se, jela samo jednom u životu i to baš, baš davno, možda negde '97. ili '98. Uvek je bila (i danas je) previše skupa. Krem koji smo kupovali bio je "Takovo Eurokrem" (sada "Swisslion"), eventualno neki obični, "divlji" iz onih radnji što prodaju na veliko. "Nutela" je (nama) luksuz i, ne znam, čini mi se možda precenjena.

      Избриши
    2. Probaću da nađem tog kokos Lina mada nisam nigde to videla. Ma jeste baš skupa , al ja je uzmem jednom u par godina kad bude na sniženju i kad mi se baš jede, jednom se živi. :'D

      Избриши
    3. Iskrena da budem, pored "Nutele", mislim da nisam probala ni famozni "Kinder bueno". Skupo, brate!:) Ali, realno, nisam ni neki ljubitelj najpopularnijih čokolada poput "Milke" ili "Najlepših želja". Moj izbor je "Galeb", stari "Cipiripi", tako neki specifični ukusi koje prepoznaš na prvu.
      Kad spomenuh palačinke, dok moj brat (kao i mnogi) priznaje samo one sa kremom, meni nema boljih od "seljačkih" sa marmeladom, da presaviješ, a ono iscuri. :)
      "Lino kokos" potraži u onim većim marketima (Tempo, Roda, Idea), trebalo bi da ima tamo. Čula sam pohvale i za "Linoladu gold" (koju ja ne smem da jedem zbog alergije), oni koji vole "Ferrero Rocher" uglavnom su oduševljeni.

      Избриши
    4. Ok moraš da probaš Kinder Bueno obavezno to je najlepša čokoladica u univerzumu. Ja je uzimam stalno u Univeru kad bude na sniženju bude jedno 20 din jeftiniji. :) Izgleda da ja sve kupujem samo na snizenju osim knjiga. :')

      Избриши
    5. Hoću, volim "Kinder", verujem da je i ova odlična. Čula sam dobre utiske i o beloj i o crnoj varijanti. Što se mene tiče, knjige nemaju cenu i za njih para ne žalim, mada su sniženja svakako dobrodošla!:)

      Избриши
  3. Moje ime je medvedić Lino, svaki dan donesem nešto fino.. :)
    Zašto ja tek sada vidim ovaj tekst?! ponekad mi ona lista za čitanje na Blogeru ne izbaci na vrh najnovije tekstove..
    Elem, divan, nostalgičan tekst! Ja sam bila tim Cipiripi i Euroblok, razočarala sam se kad sam ga pre koju godinu jela, nije to to više. Nedavno me neki tekst na fejsbuku podseti na dečju emisije "Dobro veče, deco" i "Pustolov" sa Gutovićem. Od prve se na Jutjubu može naći samo snimak uvodne špice.. Mnogo sam volela tu emisiju, a lutaka se plašila, ni sama ne znam zašto..
    Juče sam gledala RTV-ovu "Lutkomediju", obožavala sam kamilu Matildu i šeika Spiru, Mutimira i miševe koji sviraju.. Kako su emisije za decu nekad bile rečite, elokventne sa dijalogom koji podstiče maštu i mozganje.
    P.S. Nutela je meni nalik šećeru na kašiku. Ne možeš je pojesti više od kašike ili dve..

    Hvala ti na tekstu. :)


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, to je ta pesmica sa reklame! Divno....:))))

      U pravu si, ni "Cipiripi" ni "Eurokrem" više nisu kao nekada, ovaj prvi otkad ga je otkupio "Nestle" uopšte više nema stari, jedinstveni ukus, a "Euroblok" je toliko bljutav da od dva zalogaja pripadne muka, čist šećer. Bezveze.:(
      I ja sam baš nedavno tražila "Pustolova" na Youtube-u, bez uspeha. Odlične su bile te stare emisije, mnogih se sećam kao kroz maglu i ne mogu se naći ni na Internetu, a stvarno je šteta, dobre su bile. Ponekad uhvatim u rano jutro "Metlu bez drške" na RTS2, odrasla sam uz tu seriju i zbog Milene Dravić naterala mamu da počne da pravi šnenokle.:)
      Kažu moji da sam volela "Nedeljni Zabavnik" koji su vodili Zijah Sokolović i Vajta.

      A sećaš li se "Laku noć, deco"?
      https://www.youtube.com/watch?v=orkbjql1TR4
      Kupili su mi video kasetu kad sam bila mala, obožavala sam i znala svaki skeč napamet. Meda mi je bio omiljeni lik. I ona "čarlston" lisica.:)
      "Lutkomedija" mi nije poznata, baš ću da istražim malo. Sad si me podsetila, bila je i jedna pomalo bizarna animirana serija sa učenjem engleskog, neko zeleno čudovište Big Muzzy....eh, sad se rastužih, gde ode život.:(

      Hvala tebi!:)))))

      Избриши
  4. Da li veruješ da ja pamtim i pesmicu onu "mdolino, fruktalino čko čko lino" moja mama je pevala i meni i Maši i Mini. Inače baba do dana današnjeg ume d akupi ponekad čokolino (kad sam imala otok na zubu živela sam na tome!) i sve tri ga jako volimo ali nisam znala da su bili kalendari i sve ove stvarčice to sam zaboravila.
    Divan post nekako nostalgičan!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, tvoj komentar je takođe divan!:)
      Negde sam čula da se još štampaju kalendari, ali valjda samo za hrvatsko tržište. Šteta, baš su bili lepi, živo me interesuje kako sad izgledaju.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...