субота, 09. март 2019.

Subota sa knjigom: Žena je čudo

piše: Isidora Đolović

Svake godine, Osmi mart nas (pored toga što je prilika da prodavci kozmetike, cveća, čokolada i, sve češće, knjiga, zarade putem prigodnih akcija namenjenih poštovaocima tradicije poklanjanja) podseti na nerazrešeno pitanje istinskog statusa, uloge i društvenih očekivanja od žene  današnjice. Istovremeno isprovocirani i zahvalni, svesni postignutog napretka, ali i neželjenih krajnosti do kojih nas je dovela borba za jednaka prava (sa nezanemarljivim udelom lične odgovornosti), retko kad ostajemo potpuno ravnodušni pred (izgubljenim?) značenjima pridavanim međunarodnom Danu žena. Pogodilo se da mi, baš uoči ovog datuma, u vidokrug dospe nekoliko primera zbog kojih se čak i najtvrdokorniji antifeministi moraju složiti kako je lepo i vredno biti našeg pola. Zato će današnja priča, zapravo, imati tri lica, povezana  istovetnom suštinom. Mogli bismo je sažeti u pojmove SNAGE (i) LJUBAVI.
Reading Woman, Ivan Kramskoy, 1863.

Komunizam i feminizam

Dok Amerikance decenijama fasciniraju lik i delo pojedinih „prvih dama“, od Eleonore Ruzvelt i Mišel Obame, preko Hilari Klinton, pa čak i aktuelne Melanije Tramp, sve do kultne Džeki Kenedi (o kojoj je snimljeno već nekoliko dramskih ostvarenja), situacija na ovim prostorima je nešto drugačija. Delom obeshrabreni više nego neslavnim primerima iz devedesetih i nedavne „bajčetinske ere“, delom pod uticajem istorijskog revizionizma kojim se, odjednom, bilo šta blisko SFRJ i antifašističkoj borbi (nekritički) diskredituje, zaboravili smo kako u sopstvenoj prošlosti imamo mnogo zanimljiviju ličnost od spomenute Žakline Buvije Onazis. Zapravo, sve dok Žarko Jokanović nije pred javnost izneo rezultate osmogodišnjih, gotovo svakodnevnih susreta i razgovora sa poslednjom, najpoznatijom i najomiljenijom Titovom suprugom. Kontakt su održavali praktično do poslednjeg dana njenog života, pa su, kao rezultat svojevrsnog istraživanja (koje je obuhvatilo i njoj bliske osobe), objavljene dve knjige: „Jovanka Broz – Moj život, moja istina“ i „Nada Budisavljević: Moja sestra Jovanka Broz“.
Voljena od strane miliona stanovnika Jugoslavije i jednog od najmoćnijih državnika sveta, njegov verni pratilac, savetnik i oslonac. Modna ikona (čuvenu „Jokinu punđu“ kopirale su žene širom bivše nam države), ali i vešt organizator dočeka inostranih delegacija i protokola (što je hvalio sam car Haile Selasije). Sve to i još mnogo više, bila je udovica enigmatičnog Josipa Broza Tita, tvrdeći kako ga je jedina zaista poznavala. Od glamura, moći, susreta sa najznačajnijim svetskim liderima, kao uvertirom rasparčavanju ogromne zajednice južnoslovenskih naroda i narodnosti, ova žena je najpre razdvojena od supruga, proglašena „državnim neprijateljem br. 1“, da bi ubrzo po njegovoj smrti bila stavljena u kućni pritvor i lišena svih prava (počev od osnovnih, građanskih: decenijama bez ličnih dokumenata). Slučaj Jovanke Broz jedinstveni je primer relativnosti svakog razdoblja sreće i uspeha; osvetoljubivosti političkih pretendenata koji su, nestankom Druga Starog, dobili priliku za iživljavanje i zataškavanje; ali i nesmanjene ljubavi sa kojom je starije generacije pamte, a divljenja koje mi mlađi jedino i možemo da osetimo pri bližem upoznavanju sa njenom, filmski bogatom, turbulentnom i tužnom pričom. 

Saznaćemo kako je Jovanka Budisavljević, Ličanka iz velike, dobrostojeće porodice (iz koje su  generacijama poticali sveštenici i oficiri), bila u srodstvu sa Nikolom Teslom i Dijanom Budisavljević. Kako je, zahvaljujući očevoj velikoj ljubavi prema knjigama, odrastala uz čitanje, pa kasnije i studirala svetsku književnost. U tim, posleratnim godinama, angažovana kao najbliži saradnik za administraciju Maršalove nove rezidencije, probudila je najpre poverenje, zatim i ljubav prekaljenog, trideset dve godine starijeg Tita. Ali, pre svega toga, priseća se Jovanka, bila je tinejdžerka-borac, kao partizanka stekla odlikovanja i čin potpukovnika, ranjena preplivala Lim, tragično izgubila dva voljena brata, a iz sirotišta jedva uspela da izvede i potom odgaji mlađe sestre, Zoru i Nadu. Obe su postale profesori, prva književnosti, a druga engleskog jezika.
Rođena 1924. u selu Pećane, Jovanka sa dvadeset osam godina postaje gospođa Broz i taj brak će trajati narednih četvrt veka u, kako je govorila, velikoj sreći. Ono što se ne da izmisliti ili odglumiti, pogledi na fotografijama kojima obe knjige obiluju, jasno govore o neizmernoj ljubavi i ponosu koje su ovo dvoje ljudi gajili jedno prema drugome. Međutim, Jovanka nije bila tek ukras Užičke 15 (gde je, suprotno ustaljenom uverenju, predsednički par zapravo stanovao, koristeći Beli dvor isključivo za zvanične prijeme), već veoma koristan saborac, sagovornik ljudi poput engleske kraljice Elizabete II, Nasera ili Fidela Kastra, prijateljica Indire Gandi i Sirimavo Bandaranaike. Ideja o formiranju Pokreta nesvrstanih potekla je upravo od nje, donela je prve sadnice asparagusa na ove prostore, vratila Karađorđev portret na zidove Belog dvora - time skandalizujući mnoge Titove ljude. Uostalom, već to što je bila Srpkinja i neko u koga je Broz imao neograničeno poverenje, dva su neoprostiva greha zbog kojih je, veruje se, kasnije tako surovo kažnjena.

Izuzetna prirodna lepota i razoružavajući osmeh ostali su prva asocijacija na istinsku damu prefinjenog držanja, kadru da poput rođene plemkinje zablista na internacionalnim dvorovima. Utoliko su njene poslednje trideset tri godine, provedene u više puta obijanoj, nefunkcionalnoj kući bez grejanja, sa krovom koji prokišnjava, stalnim nadzorom i apsolutnom skrajnutošću, za svaku osudu vinovnika. Među njima je Jovanka najviše puta imenovala Staneta Dolanca, ali ostalo je još mnogo neotkrivenih podataka, uništene dokumentacije, nedokučivih zagonetki za buduće istraživače epohe. Jokanovićeve knjige su istovremeno mnogo toga obelodanile, ali i ostavile nedorečenim, s obzirom da je Jovanka insistirala na prenošenju ispovesti „od reči do reči“, uz obećanje da će biti još toga „kada izađe iz bolnice“ i reši pitanje smeštaja. Nažalost, to nije doživela, ali je barem dočekala da se prvo izdanje knjige nađe u njenoj ruci.
Tekst, prvobitno objavljivan u vidu novinskog feljtona, predstavlja fragmentarno, dosta neujednačeno, ali jasno i precizno prisećanje najbitnijih životnih trenutaka. Najviše prostora i pažnje posvećeno je očigledno najbolnijem iskustvu progona, tretiranja dojučerašnjeg božanstva običnog sveta kao špijuna, pretnje, tereta. Sa koliko topline govori o detinjstvu, nostalgično i uz humor pripovedajući o putovanjima i svakodnevnici uz Tita, toliko je ogorčenosti, bola i pravdoljubivosti u ocenjivanju kasnijih događanja. Briga i nezaborav naroda grijali su joj dušu u tom, predugom vremenu, tim pre jer je i sama mnogo volela. Žarko Jokanović je svestan privilegije kakvu predstavlja ukazano mu poverenje, ali i ekskluzivnosti prikupljenog materijala. Poseban kuriozitet su brojne arhivske fotografije, jer nam omogućavaju da hronološki pratimo uspon i slom jednog doba.

Poslednja želja Jovanke Broz bila je da zauvek počiva u Kući cveća, pored voljenog čoveka. Barem to joj je uslišeno, a na sahrani, 26. oktobra 2013. godine, ispratili su je zvuci himne italijanskih partizana „Bella, ciao“ (Zbogom, lepotice). Osećanje dubokog ogrešenja, kolektivnog kajanja i sramote u ime svakog režima, ostalo je nepokopano.
Druga knjiga pruža ugao posmatranja svedoka, dvanaest godina mlađe sestre Nade, koja je bila praktično nerazdvojna sa Jovankom, jedno vreme (tokom školovanja) i stanujući u Užičkoj 15. Mada je i sama kontrolisana, znatno slobodnije, jednostavnim rečima, oslikava prostor i vreme države na vrhuncu. Kao dosta mlađoj, Tito i Jovanka su joj bili staratelji, uzori, pa iz njenih memoara pored poštovanja i divljenja jasno proizilazi stalna svest o tome gde joj je (bilo) mesto, nemešanju u velika pitanja. Tako, sa strane, ali opširnije, upoznajemo Jovankinu skojevsku etičnost i disciplinu, nasuprot koje stoji Titova iznenađujuće opuštena narav. Pratimo neočekivano jednostavne, privatne „rituale“ ljudi uglavnom zaokupljenih strogom i celodnevnom dužnošću reprezentovanja države, kao što je bila Titova navika da Jovanki sam skuva i donese prvu jutarnju kafu. Nadine uspomene su prepune zanimljivih pojedinosti o putovanjima po Africi i Aziji, letovanju na Brionima i ostrvu Vanga, poznatim ličnostima koje su ugošćavali, brižljivom odnosu Brozovih prema kulturi – ali i spletkama političara, okrutnom obračunavanju sa udovicom, te demantovanja određenih neosnovanih legendi (poput one kako je Tito umeo da svira klavir). 

Obe knjige su sastavljene poput transkripta razgovora, iz konciznih celina, brojnih epizoda  obojenih humorom (npr. o isprva neželjenim pudlicama) i tugom (okrutno obaveštenje o ukidanju grejanja, dotureno na cedulji sa zaključkom Topli pozdravi!), pa se čitaju „u jednom dahu“, sa budnom pažnjom i do kraja održavanom radoznalošću.


Novi-stari uzori

Štampana reč“ je tradicionalna izložba i godišnji pregled čačanske izdavačke delatnosti, a upravo broji prvu deceniju postojanja. Inače, u mom gradu je trenutno aktivno nekoliko izdavača i svaki se prilično razlikuje od onog drugog: tu su „Legenda“, „Pčelica“, „Gradac“, ustanove kulture među kojima i Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, ujedno osnivač i organizator manifestacije. Otvaranje je upriličeno u galeriji nove zgrade, čije se zvanično stupanje u rad sa korisnicima nestrpljivo očekuje, pa smo ovoga puta svi imali priliku da „zavirimo“ i naslutimo kako će sve konačno izgledati. Postavku su osmislile tri divne koleginice: Olivera Nedeljković, Tijana Bežanić i Tamara Janković. Kolektiv čačanske biblioteke inače, uz nekoliko časnih izuzetaka, ubedljivom većinom čini lepši pol, ali to nije bio jedini predosmomartovski trijumf večeri. Naime, dok sam, šetajući, razgledala izložene knjige, pažnju mi je privukla jedna od zastakljenih vitrina, a u njoj (barem za mene) nova edicija izdavačke kuće „Pčelica“.
Objedinjene naslovom „Naklon ženama“, objavljene su ilustrovane biografije značajnih dama koje su pomerale granice svojih profesija i oblikovale modernost sveta kakav danas poznajemo. Kuriozitet predstavlja odabir heroina (XX veka), reprezentativnih za svaku od oblasti umetnosti, nauke, društvenog aktivizma. Umesto uobičajenih, čuvenih kraljica, spisateljica, glumica, o kojima se mnogo zna i često piše, u fokusu se nalaze možda ponekad zaboravljene, ali izuzetno važne žene. To su, između ostalih: Valentina Terješkova, Marija Kalas, Frida Kalo, Koko Šanel, Odri Hepbern....i Isidora Dankan. Zapravo, moram priznati da mi je upravo knjiga „Isidora Dankan – život kroz igru“, autorke Jelene Aleksov, privukla pažnju na čitavu kolekciju, zgodno pozicionirana u sredini. (Za one koji odnedavno prate blog: po čuvenoj balerini sam dobila ime. Pomalo duhovito objašnjenje kako je do toga došlo nalazi se u OVOM TEKSTU.)
Drugo (i možda značajnije) iznenađenje, takođe prijatno, ima veze sa činjenicom da je „Pčelica“ izdavač prvenstveno okrenut čitaocima školskog uzrasta. Do sada su objavili nekoliko različitih kompleta posvećenih, npr. dinastiji Nemanjić i ostalim srpskim velikašima srednjeg veka, istorijskim periodima od antike do Velikog rata, domaćim i stranim piscima, slikarima, muzičarima. Svako od ovih izdanja je bogato ilustrovano, sa prijemčivim i jasnim tekstom, dovoljnom merom humora i informacija, sve u svemu, kao stvoreno da probudi želju za daljim istraživanjima. Smatram ovu ediciju posebno važnom, budući da izdvaja i kao nove, PRAVE uzore devojčicama nudi zaista velike i značajne ličnosti, u eri pogrešnih „idola“, rijaliti-cirkusa i plastik-estetik merila. Ilustracije za svaku od knjiga delo su Igora Krstića, a već znam da ovu o Isidori moram kad-tad imati, pa eto...ko želi da me obraduje za, npr. rođendan, ne mora mnogo „mozgati“ (ako ovo čitate, rodbino draga, na VAS mislim!).


Beovizija -  feminizija

Da moja mama ne provodi slobodno vreme u sobi pored koje, uglavnom za (prostranijim i višim) trpezarijskim stolom pišem i radim; da nedeljom uveče razonodu ne traži u televizijskom programu; da „Taboo“ nije završen, a nova serija u istom terminu (meni) nezanimljiva...pojma ne bih imala da se uopšte dogodila još jedna „Beovizija“. Ovako, ipak, ostadoh u prolazu zaprepašćena mnogim besmislicama i obradovana sitnim pojavama, dovoljnim za mesto u tekstu.

Najpre ovo prvo: nije bilo Maje Nikolić! Jedva me prošao šok. Opšti utisak je da ove godine FEMINISTIČKI diskurs vlada takmičenjem, ali u pretežno parodijskom stilu. Ono nekoliko muškaraca u konkurenciji takođe se (kroz tekstove) bavilo ženskom: nevinošću (za ovo sam samo čula od drugih – narodnjak o nekakvoj „krvavoj mrlji na belom čaršavu“?!) ili bolom (stare majke koja sina šalje u rat). „Biser“ godine pripada Dženanu Lončareviću i morala sam da odgledam ceo nastup (što od srca preporučujem svima koji bi da se nasmeju), jer sam odmah pretpostavila da dugo nije viđeno ništa gluplje. U najkraćem, dok Dženan (sa akcentom na drugom slogu) zavija, baba na suprotnom kraju bine plete i roni suze. Tekst govori, otprilike, kako ona, čekajući da joj anđeli vrate čedo sa fronta, ne pije, ne jede, ne spava. I baš kad mi se u glavi javila asocijacija na film „Mumija“, eto nje! Tačnije, plesačica, skroz uvijena u to „klupko“, kreće da se odmotava od bakute. Dolaze još tri igračice, počinju da skaču i drmaju onaj kanap, a baba plače li, plače...Došlo je i meni, kad sam kasnije pročitala kako je malo falilo da Dženan pobedi, da se pitala isključivo publika.
Primetila sam još i to da su aktuelne skraćenice kao pseudonimi kvazizvezda iz nekadašnjih pevačkih nadmetanja (Saška Janks, Sara Jo); da Željko Joksimović juri doživotnu propusnicu za učešće na „Evroviziji“; voditelji su živi transfer blama; a svojevrsni feministički manifest iznele su Una Senić (opasno iritantna voditeljka sa „Play“ radija) i Nataša. Iako se za njihovu pesmu, dodatno „ulepšanu“ haotičnom rep-deonicom, naveliko lobiralo napadnim reklamiranjem, izvisile su. Nije li na „Evroviziji“, uostalom, sa temom otpora nasilju nad ženama već nastupala Sanja Vučić? Sve u svemu, ovde ću stati, jer se rubrika ipak ne zove „Subota sa šundom“....

One dve pozitivne pojave su sledeće: povratak Jane, bivše i zauvek najbolje pevačice „Nevernih beba“ (mada su joj novi imidž i pesma pretenciozni, a bez efekta), kao i pobeda Nevene Božović. O tome sam, istina, saznala tek sutradan ujutru, jer nemam baš toliko rastegljiv nerv za praćenje besmislica. Da Nevenu od početka podržavam i cenim, istakla sam odavno, uvrstivši je u tekst „Dame dolaze“. Uopšte ne mislim da je kuvana noga, čupava, Kosovka devojka bez harizme, niti da su (članovi žirija) u njenu korist presudili samo zbog aktuelne situacije na jugu Srbije (sve ovo su zamerke na koje možete naići po Internetu). Baš suprotno: odlično peva, lepa je, pesma ništa posebno – ali ni za sramotu, haljina i kompletan imidž fantastični. Sada ću se kratko osvrnuti na (problematični) NARATIV njene numere u odnosu na dominantni ovogodišnji, čime će postati jasno da ipak nisam promašila temu, kad u subotu komentarišem muziku.
Naime, s obzirom da se kroz većinu tekstova (posebno Unin i Natašin duet) forsiraju ženska moć i agresivna nezavisnost, reči „Krune“ (koju je Nevena, inače, posvetila svom vereniku) kojima se izražava podjednako požrtvovana predanost voljenoj osobi, odmah su alarmirale „liberalne“ slušaoce. Zaboga, ko još u vreme opšteg oslobađanja „robuje“ ljubavi? Da se razumemo, stihovi su miljama daleko od kvalitetnih, naročito uvodni liče na trapave školske vežbice (Pogled mili,  jedini dušu smiri, o, volim te. Noć je duga, bez tebe tuga, ruku mi daj, nikad ne puštaj), dok je umetnuti deo na engleskom potpuna nebuloza. Ali, nije u tome poenta. Čini mi se da često odlazimo u krajnost  zaboravljajući kako ljubav ne mora biti samo slabost. Prva sam za samostalnost i samoću, ali, ne pada mi na pamet da one koji imaju sreće da pronađu pravu osobu nazovem “ljudima na gubitku”. Zbog toga, Nevenin refrenski stih životom branim te ja, uz izgled nordijske princeze-ratnice (sa svim onim metalnim nakitom) pokazuje upravo drugi vid ženske snage.

Uostalom, svaka od njih: Jovanka, Isidora, Kalasova, Frida, Koko...pronalazila je energiju u smenama emotivnih poraza i idiličnih faza. To ih je činilo još jačim, uvažavanja vrednim, ljudskijim. Kada se osvrnem oko sebe, pa pogledam koliko je samo sjajnih, hrabrih, veličanstvenih žena koje poznajem – osetim da je privilegija biti jedna od njih. Zbog toga, Osmi mart predstavlja više od „dosadnog“ praznika karanfila i parfema kupljenih pod moranje. Baštineći idejnu zaostavštinu Klare Cetkin i Roze Luksemburg, prednost, moć i čudesnost dobićemo samo sopstvenom sposobnošću da mnogo, mnogo VOLIMO. Neko svog partnera, dete, prijatelje....ja svoj rad, knjige, svet i život. To je, nadam se, sasvim dovoljno za početak.

37 коментара:

  1. Jao slažem se za Beoviziju svi su bili jako komični, Nevenu Božović nisam ni videla, al nekako ne žalim njene pesme su pomalo dosadne. Nekako mi je najkritičnija bila ona sa ružičastom kosom što je zavijala Babo. Onaj prvi bend je jedini imao pristojnu pesmu , al su njih stavili na početak da se ne bi istakli međ svim uzasnim pesmama. Ne znam ništa o Isidori Dankan pogledaću tekst. Baš ima sad puno tih edicija o poznatim ženama bukvalno su svuda. Što se tiče Jovanke Broz malo mi je žao što je živela bez grejanja to je baš nehumano, al s druge strane imala je lep pre toga život kakav mi danas ne možemo ni da zamislimo tako da ne verujem da ima nešto od mog sažaljenja em je mrtva em je živela ko crvena kraljica.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam ja gledala celu "Beoviziju", samo provirivala u sobu kad bi se pojavio neki "slučaj", nemam živaca za te budalaštine.:) Nameravala sam da odslušam samo Janu, Nevenu i eventualno par ovih cirkuzanata za koje mi je mama rekla da su u polufinalima bili smešni. Tako da pojma nemam koji je bend nastupao prvi, a za ružičastu kosu, mislim da je to bila Saška Janković (gledala sam nekada "Prvi glas Srbije", pa otuda znam za nju, Nevenu i još nekoliko učesnika koji su posle napravili kakve-takve karijere). Devojka će postati nova Maja Nikolić, svake godine je ima, kao što su se neki "pretplatili" na učešće na Farmi, tako imamo i ove čije se zanimanje može opisati sa: "Učestvuje na Beoviziji".:)

      Hehe, nije tekst o njoj, nego o tome kako sam ja dobila ime PO njoj.:) A Isidora Dankan je jedna od najvećih balerina, reformator i začetnik modernog plesnog pokreta, Jesenjinova bivša žena i velika inspiracija....imala je veoma buran i tužan život. Napisala je autobiografiju "Moj život" (kod nas prevedena i objavljivana nekoliko puta), postoji i film o njoj, "Isadora". Evo linka za nešto više, stvarno zanimljiva žena:

      http://www.avantartmagazin.com/isidora-dankan-ples-koji-su-dodirnule-muze/

      Grejanje je još i najmanji problem, žena je živela bez dokumenata, nije imala ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, sve su joj oduzeli, što je zaista bruka svetskih razmera i mislim da nije stvar u sažaljenju, nego činjenici da je to stvarno sramotno. To što je prethodno imala lep život, ne znači da je opravdano što se poslednjih trideset i kusur godina, ni kriva ni dužna, toliko mučila. A to da je "živela kao crvena kraljica", hm, pa i nije baš tačno :), iznenadila bi se koliko su zapravo racionalno trošili novac, poznato je da nisu dopuštali nepotizam i niko od članova njihove porodice nije bio ni blizu neke funkcije, niti su imali bilo kakve beneficije, živeli su kao normalni ljudi. Posle Titove smrti celokupna imovina je ostavljena DRŽAVI, koja se do danas, ovako rascepkana, svađa oko toga šta je čije.
      Takođe, ogroman je bio teret vođenja tolike zemlje. Kada sam čitala koliko je tu bilo posla od jutra do mraka, susret sa npr. kraljicom Elizabetom II i skupa dizajnirana haljina dođe kao skromna kompenzacija i nešto što ide takoreći "u rok službe".
      Da se razumemo, ne idealizujem komunizam i SFRJ, iako sam iz porodice koja na to doba ima samo najlepša sećanja i moja mama obožava uspomene na "Tileta i Joku", ali dok nisam ovo pročitala, imala sam slična predubeđenja o idiličnom životu ljudi bliskih vrhu. Sada sve posmatram drugačije. I mislim da je, posle svega, to što se desilo ovoj ženi, kako se država ponela prema njoj, bilo okrutno i sramotno. Šta imam od toga što sam "živela lep život", kad me izbace na ulicu bez ičega i oduzmu mi sve, a nisam ratni zločinac ili tiranin? Tipičan primer "kola sreće"...

      Избриши
    2. Malo mi fali onaj tekst sredom , pa aj da odgovorim na ovaj stari , bila sam odgovorila , pa sam skontala da sam nervozna i da pričam gluposti, pa sam izbrisala. Elem nisam ni ja gledala celu Beoviziju gledala sam do pola ono prvo veče , pa sam odustala. Mislim da nemam pojma da li to jeste ta devojka , jer je ja sad prvi put vidim , a imala sam utisak da se prvi put pojavljuje na tvu zbog onih uvodnih delova gde kao predstavljaju takmičare. Skontala sam da znam Isidoru Dankan zbog Jesenjina. :) Što se tiče situacije Jovanke Broz siguno joj je bilo teže bez grejanja nego bez lične karte. Što se tiče komunizma ja ga lično nisam doživela, al krivim koka kola komunizam za to kako danas živimo i za građanski rat i odprilike za sve loše u ovoj zemlji.Možda ja malo preterujem, al mislim da je od politike i čajanki Broza i Jovanke prosperirao samo Kuvajt, jedna od zemalja nesvrstanih, inače sve zemlje nesvrstanih su se poprilično obogatile u međivremenu, baš slučajno u svima njima ima nafte ili dijamanata. Ako ćemo da vrednujemo vođenje zemlje po broju levis farmerki iz Trsta onda su čajanke prošle super i oni su sjajno vodili državu gurajući sve probleme pod tepih. E a to što su je tako držali verovatno nije bez razloga sigurno je nešto znala , pa su se bojali da će pobeći iz zemlje makar s zdravstvenom knjižicom, jer je ljudi i dalje vole, pa će to nešto ispričati stranim medijima. Što se tiče njenih haljina nisu mi ni na pamet pale , mislila sam generalno njen način života, al kad već pričamo o dizajniranim stvarima mislim da bi mene strefio šlog ako bih morala da obučem dizajnersku haljinu, jer ja znam sebe ja bih je upropastila u roku od pet minuta nešto bih prosula ili pocepala i ode par hiljada evra. Ovo za crvenu kraljicu sam rekla , jer je postojala neka knjiga crveni kralj koja je zabranjena iako nema ama baš nikakvu političku konotaciju (knjiga je o fudbalu) , jer se neko pronašao u naslovu. Što se tiče lepote življenja u to vreme i meni su to pričali kako je bilo lepo i normalno i kako su imali levis famreke i kožne suknje Verice Rakočević i kako se išlo na more i na koncerte i bla bla truć.

      Избриши
    3. Ma, slobodno se raspiši, čak i kad si nervozna, barem kod mene može da se iznese svako mišljenje, kada je iskreno, jer dobre diskusije nikad previše.:)
      Jeste, jeste, čak joj je i priča skoro pa ista kao pre mnogo godina u "Prvom glasu Srbije". Ono, žao mi je svakako što je izgubila oba roditelja, ali hvatati publiku na istu sentimentalnu foru (jer, da se ne lažemo, svi smo mi skloni sažaljivosti na tužne životne priče) malo mi je bezveze.
      Što se tiče Jugoslavije, Tita, komunizma....mislim da mi rođeni posle svega toga možda i nemamo pravo da izvodimo zaključke, uostalom, toliko toga je zataškano, iskrivljeno, pa cela naša istorija u XX veku morala bi da se kompletno podvrgne preispitivanju sa dooooooooobre vremenske distance i tek onda možda, samo možda dođemo do nečega približnog istini. Ono što ja znam i pamtim iz devedesetih su samo kriza, sankcije, ratovi, stravična besparica i začetak jednog nakaradnog sistema koji je kratko (par godina posle 5. oktobra), kao, eliminisan, ali sad ga opet imamo u nekoj "umekšanoj" formi. Jugoslavija je, ako ništa drugo, bila neuporedivo uređenija, samosvesnija, svetski poštovanija država, o kulturnoj politici da ne pričam, muzičkoj sceni, kinematografiji...dok je trajalo, bilo je lepo i funkcionisalo je, ali isto tako je kraj bio užasan.
      Za građanski rat su krive međunacionalne tenzije koje su trajale uveliko pre SFRJ i nekako bi se uvek stišale u razdobljima kada smo se borili za slobodu (Prvi i Drugi svetski rat) i ujedinjenje kao izlaz, a onda opet eksplodiraju čim "medeni mesec" prođe. Mnogi čak krive kralja Aleksandra i Kraljevinu SHS, ali jedno je sigurno, nešto ne vidim da smo ovako rasparčani mnogo srećniji, uspešniji, bogatiji i poštovaniji narodi, nego šaka jada, svi do jednoga.:(
      Što se haljina tiče, to su pomenule druge članice, kroz komentare, a izraz "crvena kraljica" me asocira na knjigu "Crvena princeza: Revolucionarni život" (baci pogled, zanimljiva je tema:
      http://alittlerunaway.blogspot.com/2018/10/subota-sa-knjigom-crvena-princeza.html )
      ili na knjigu "Na dvoru crvenog cara" (o Staljinu), ili čak nadimak unuke Franca Jozefa, Erži - "crvena nadvojvotkinja"....mada znam na koju knjigu misliš, baš sam pre neki dan čitala intervju sa autorom, jeste o fudbalu i baš je podigla prašinu svojevremeno.:)
      P.S. Ne znam za kožne suknje Verice Rakočević, meni se čak čini da je ona tek devedesetih postala "in", dok se u SFRJ bavila sasvim drugim stvarima, ali zato je moja mama sačuvala fantastične kožne torbice Mirjane Marić i ona je, uz spomenutog Aleksandra Joksimovića bila vodeći dizajner tog vremena.

      Избриши
    4. Samo da se uključim na trenutak😃! Pogledala sam malo od onoga što je radio Aleksandar Joksimović i samo mogu reći da je bio izuzetan kreator! Nedavno je Mira Adanja Polak napravila emisiju o njemu. Još uvek je vitalan, bistar. Mnogo mi se dopao.
      A, što se tiče torbica Mirjane Marić, prosto ti zavidim jer sam od starijih žena čula sve najbolje o njoj.

      Избриши
    5. I mene je oduševio u emisiji Mire Adanje Polak, a posle sam pročitala i jedan njegov skorašnji intervju, pa upotpunih sliku. :) Dugo ga nema u medijima, ali je čovek, baš kao što kažeš, vitalan, divan, prosto zrači. Najviše su me fascinirale kolekcije "Simonida" i "Prokleta Jerina", kao i editorijal sa Milenom Dravić.:)

      Hvala :); ja sam još kao tinejdžerka "opustošila" mamin i tetkin ormar, pošto obožavam retro-stil, tako da najviše volim stare komade garderobe i nakita, jer su posle toliko decenija kao novi, baš neuporediv kvalitet.

      Избриши
    6. Neuporediv! Ja sam nažalost,krupnija od mame, i retko šta mogu da obučem. Ali sam se nanosala njene dve bluze iz sedamdesetih i osamdesetih. A, što se tiče srebrnog nakita, marama, to je sve zaplenjeno😃

      Избриши
    7. Ja sam nekih desetak cm viša od moje majke, ali pošto je garderoba iz tog perioda ionako "šljampava", ne smeta, dok sam građom nešto tanja, pa čak i jedne tatine hipi-traperice iz ranih sedamdesetih nosim još od gimnazijskih dana.
      P.S. Da se primetiti, volim modu.:)

      Избриши
    8. Mislim da sam i ja gledale tu emisuju Mire Adanje Polak. Što se tiče kožne suknje nemam pojma ko je dizajnerka stvarno nisam sigurna, samo znam da je nije sačuvala i da sad užasno žali za njom. Što se tiče toga da mi koji smo se rodili posle tog vremena nemamo pravo na mišljenje mi nekako ne deluje fer prema nama sa obzirom da su nam najranija sećanja posledice tog sistema i ne znam zašto tako misliš. Mislim da je u redu da imaš mišljenje o nečemu makar ono bilo i pogrešno, jer nije ni baš mišljenje naših roditelja o tom periodu sasvim tačno iako su oni tada živeli, jer oni su tad bili mladi i lepi i sećaju se tog vremena kao savršenog i sećnog a to je samo njihov subjektivni doživljaj stvarnosti, nijedno vreme nikada nije savršeno. Mislim da su mi jednom to i priznali da ima iz tog vremena najvišle mladost nedostaje , a ne novac ni uređenje ni sistem. Plus hnaš kako kaže Dikens bilo je to najbolje vreme bilo je to najgore vreme, to nekako uvek važi.

      Избриши
    9. Hm, osvrnuću se samo na ovo: ja sam napisala da mi rođeni posle tog vremena "možda i nemamo pravo da izvodimo zaključke" (naglašavam MOŽDA), a ti si, nekako, shvatila da je moj stav kako "nemamo pravo na mišljenje"?
      Naprotiv, ja ga prva imam i naravno da bi o svemu trebalo da imamo mišljenje, jer, zaboga, čemu nam onda služe svest i mozak, moja rečenica je značila da možda ipak nismo merodavni da komentarišemo i ocenjujemo to doba sa kritičke strane, jer ga nismo doživeli i nemamo dovoljno saznanja - pa i sama kažeš da ni naši roditelji nisu objektivni, kamoli mi.:)
      Nesporazum, kapiram šta hočeš da kažeš i slažem se, samo sam, eto, morala da stanem u svoju odbranu, jer zaista nisam ni rekla/napisala, niti mislim to što mi je pripisano.:)
      I naravno, naravno da je svima sećanje na vreme mladosti pod ogromnim uticajem sopstvenog iskustva, eto, ja iz devedesetih pamtim mnoge lepe stvari u vezi sa svojim odrastanjem, iako su one objektivno bile, pa, svi znamo kakve. ;)

      Избриши
    10. Uh pa izvini nisam baš mislila da te napadnem , pa da moraš da se braniš, stvarno mi to nije bila namera. Shvatila sam ja da ti kažeš da ne znamo sve činjenice i da će nam jednom neko to sve rasvetliti, ja sam samo htela da kažem da mi je ok i da ih sad neopravdano sumnjičim.

      Избриши
    11. Stvarno moram da naučim bolje da baratam rečima, uvek se izrazim loše i nepotpuno. :( Izvini TI, nisam se osetila napadnuto, to "u odbranu" sam mislila za izraženi stav, jer sam se baš osetila loše kada si pomislila da bilo kome negiram pravo na mišljenje. Naprotiv!:) Mišljenje moramo imati, svakako, htela sam reći da se bilo ko od nas ipak nekako mora suzdržati od samog kritikovanja bez argumenata i osnova, barem je to moj stav, a možda i grešim. :)

      Избриши
    12. Ma ok je ja sam izgleda bukvalista, a nisam ni znala da sve shvatam tako doslovno. :') Inače se slažem da treba imati argumente, al moji argumenti nisu baš bog zna kakvi niti su sigurni ni tačni ni provereni, odprilike su neverovatni koliko i za Dzejmija Lanistera. :')

      Избриши
    13. Ma, kakav bukvalista, samo sam se ja nezgodno izrazila, a ti pogrešno pročitala, to je sve, dešava se stalno.:)
      E, ne bi verovala, pojavljuje se sve više teorija u prilog teorije o Džejmiju, tako da tvoji argumenti uopšte nisu neverovatni!:))))
      Ne znam jesi li pratila ranije kolumne Monike Ponjavić, analizira "GoT" već nekoliko godina i evo najnovijeg teksta, obrati pažnju:

      http://srpskacafe.com/2019/03/monika-ponjavic-igra-prestola-ko-je-azor-ahai/

      Избриши
    14. Nisam nilad čula za nju pogledaću . :)

      Избриши
    15. Ona se prilično pročula na Internetu po teorijama u vezi sa Belim hodačima, tako da poslednjih godina za različite portale analizira epizode (inače je filmski kritičar). Pratim je, dobro i detaljno piše, čak smo jednom i uočile zanimljive sličnosti u tekstovima (vidi komentare):

      http://srpskacafe.com/2016/05/32912-2/

      Избриши
  2. Da krenemo.O Jovanki Broz se svašta govorilo, da je u Dioru u Parizu postojala lutka sa njenim merama, ideja za osnivanje Nesvrstanih je njena, da je Gimnaziju završila vanredno i želela, da studira Književnost, ali se smatralo da nije poželjno da ima više škole od Tita, pa je odustala. Slušala sam izjavu jednog svedoka koji ju je poznavao, da se radilo o ženi vrlo skromnog obrazovanja. To su sve priče, ali činjenica je, bar moji tako pričaju, da se šezdesetih i sedamdeset ih vrlo lepo živelo. Moja baka je nosila frizuru "ala Jovanka Broz" i plakala kad je Maršal umro. Nije istina da je na Titovu sahranu moralo da se ide. NIJE MORALO. Moji su išli, jer su se tako osećali i želeli da isprate Predsednika. Činjenica je da su ga voleli i ovde, i u svetu. Gledala sam slike sa sahrane, zgranuta količinom kraljeva i predsednika koji su došli da ga isprate na večni počinak.Dok sam provodila leto na studentskoj razmeni u Egiptu, shvatila sam da ga se još uvek sećaju, i svi se ozare kad se pomene Tito.U Sadatovom muzeju, u Aleksandriji, stoje slike svih kraljeva i predsednika sa kojima se egipatski predsednik sastao. Pored kralja Huseina, Jasera Arafata, stoji i Titova slika.
    To kako je Jovanka živela zadnjih trideset godina, nekima nek služi na
    čast. Ostaviti jadnu ženu da se zlopati u oronuloj kući je teško komentarisati. Kakve su to tajne, koje je čuvala, da je decenijama bila pretnja političkom vrhu, teško da ćemo ikada saznati.
    Što se tiče Prve Dame iz Bajčetine, o toj ženi sam čula samo reči hvale. Odlična domaćica, vredna, sve sama radi po kući, ljubitelj cveća i voli da se bavi baštenskim poslovima. Ali, kad odlazi u Beograd,dobijamo modernu Pepeljugu. I za sinove, isto.Pristupačni,normalni,posebno Gradonačelnik, koga sam imala prilike da upoznam, neformalno. Čovek iz naroda.U rodnom gradu nikad nisu pravili ekscese, pamte ih kao skromne momke, koji se nisu mnogo izdvajali i družili su se sa svima. Tako pričaju njihovi školski drugovi.
    Za Beoviziju sam čula od drugarice, čiji brat je učestvovao. Poslali su pesmu, bez ikakvih očekivanja i veza, i prošli. Ali, samo u polufinale. Nešto malo sam pogledala, pre svega zbog njih, a posebno me je zanimao nastup profesorke Ane Popović, koju sam uživo slušala nebrojeno puta i zaista se radi o ženi vrlo moćnog glasa.
    Nije mi jasno zašto toliko povika na Nevenu Božović, kad je na tom festivalu lakih nota, jedina izgledala evropski! Slatka devojka, odličan glas, stajling za desetku, pesma onako, tra la la.
    Joj, samo mi Željka ne diraj😃! Jeste da ima mana, ali volim njegovu harizmu, osmeh, glas, pesme. Lepo mi je da ga vidim i čujem😃. A, ovo da je postao doživotni učesnik Evrovizije, stoji.
    Odajem počast "Pčelici". Pratim njihova izdanja i posebno mi se dopala ova edicija, o znamenitim ženama. Moj favorit je Frida Kalo. Ali, velike pohvale za sve što rade na edukaciji osnovaca. Deca su danas, pored kompijuterskih igrica i blogerskih idola, toliko zatupela, da i ne znaju imena naših srednjevekovnih vladara, a o tome ko je Amelija Ekhart da i ne govorim. Žao mi je što devojčice ne traže uzora u Koko Šanel, koja se vodila parolom,manje je više, već za 18.-i rodjendan prvo okrenu broj plastičnog hirurga.
    Meni su asocijacija na Isidoru Dankan njeni svileni šalovi (jedan joj je došao glave)koje i sama obožavam i njena ljubav sa Jesenjinom.
    Divno ime nosiš. Zvučno. A, pored čuvene balerine, imamo i mi našu Isidoru, Sekulić😃. Zaboravih Nadeždu i Milenu. Divne žene i velike umetnice. Nažalost, danas je došlo vreme da se devojčice zovu Tea, Lea, Tia, Tisa...
    Pozz, 🌹

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoji komentari su stvarno pravo blago!:)))
      Mi živimo u zemlji čiji narod još uvek polemiše između partizana i četnika, pa i još dalje, Karađorđevića i Obrenovića. Nesposobni da krenemo dalje, pozivanjem na prošlost i njenim (prema potrebi) modifikovanjem, kočimo sadašnji trenutak ili bacamo prašinu u oči da ne bi završavali stvarno bitne stvari.
      Tako je i sa odnosom prema SFRJ. Već u mojoj generaciji, bilo je krajnje nepopularno da izneseš bilo kakav stav simpatije prema jugoslovenskom nasleđu. Odjednom se pola Čačka diči nekakvom četničkom prošlošću, a više od polovina ulica, škola i ustanova nosi nam imena narodnih heroja NOB-a! Tu nešto ne štima i nije fer prema tim ljudima koji su ipak dali živote za ideju i pobedu, što danas sumnjam da bi većina "patriota" bila u stanju da učini.
      Nekakva patološka ogorčenost prema komunizmu i SFRJ nikako da prođe, pa da realno sagledamo prednosti i mane tog sistema. Da je bilo bolje nego danas, ne sumnjam. Stalno govorim mojima:"Vi ste bar imali tih par decenija ŽIVOTA, a šta mi imamo? Pamtim samo inflaciju, sankcije, tranziciju i uvek neke probleme...Nemam ja ništa protiv bilo čijeg ubeđenja, ali, ne mogu da podržim revizionizam i nečije ciljano "pranje" biografija Ljotića, Nedića i ostalih, ne mogu da gledam odlaske na Ravnu Goru radi slavlja sa blagonalonošću, kad su četnici mojoj babi zaklali dvojicu braće. ZAKLALI, ne "prosto" ubili. I zna se vrlo dobro, među narodom koji to pamti, šta se i kako radilo. Ali, to je sasvim druga tema.

      Samo da se nadovežem, na porodicu četničkog vojvode Tome Nikolića. Zaista ne mogu da komentarišem nikoga od njih, verujem da je Dragica vrsna domaćica i žena iz naroda, ali baš zato izuzetno "bode oči" ono forsiranje slaganja mozaika, biranja za člana udruženja likovnih umetnika, fondacija, itd. Moj tata je godinu dana mlađi od bivšeg nam predsednika, završio je srednju školu i faks u Kragujevcu, bio aktivan u omladinskim organizacijama, na radnim akcijama....i kaže da tog čoveka, do cele priče sa Šešeljevim radikalima i dolaskom smutnih vremena NIGDE nije bilo. Ni među studentima (jer je poznato kada i kako je završio fakultet), ni rokerima/hipicima, nigde. Naprosto ga se ne sećaju.

      Iskreno, ja ni "Beoviziju", ni "Evroviziju" ne shvatam ozbiljno. Razonoda, niska očekivanja od niskog registra zabave, tim veće prijatno oduševljenje kad nešto pristojno "odskoči".
      Nevenu baš vidim da pojedini kritikuju, ali ne vidim druge argumente od "dosadna, hladna, nema harizmu", koji su besmisleni, jer devojka odlično radi svoj posao, uz to je obrazovana, pristojna, svakako bolji uzor za mlade nego Kija i tako neke.
      Prećutaću svoje mišljenje o Željku "Telo vreteno" Joksimoviću. Recimo samo da nam se ovde ukusi drastično razilaze. :)

      Prvi čovek "Pčelice" je moj učitelj iz osnovne škole, Goran Marković. Mislim da niko u Čačku nije očekivao da naprave baš ovako veliki uspeh i svi smo izuzetno ponosni na njih. Sjajna izdanja i uvek zanimljive ideje, mnogo truda i rada.:)
      Neću da ulazim u privatnu stranu priče, ni to što meni nije pružena šansa od strane tog istog čoveka, koji me učio četiri godine, ne želim da gajim trunku gorčine u srcu, dakle, sa profesionalne strane, "Pčelica" je bez imalo sumnje odlična.:)))

      Hvala.:) Većina i pomisli da sam dobila ime po Isidori Sekulić. Zapravo, moji je ne vole, a ni meni njeno pisanje nije među omiljenijim (stil se ne poklapa sa mojim senzibilitetom), mada joj se izuzetno divim kao intelektualki i piscu.
      Da, toliko sjajnih žena i uzora.:)

      Избриши
    2. E, da, zaboravih još nešto. Kad spominješ sahranu, moji su takođe išli svojevoljno, nije istina da se "moralo". Isto tako, ne znam za druge delove Srbije, ali smuči mi se kad čujem da je bilo "zabranjeno" ići u crkvu i slaviti slavu. NIJE. Moji baba i deda na selu bez problema su slavili, tata mi je kršten, tetka takođe. Mamini su bili komunisti i njihov lični izbor bio je da to ne upražnjavaju, ali je baba (njena majka) bez problema išla kod svoje porodice o verskim praznicima i slavi, dok su deda, mama i tetka obeležavali Novu godinu i 29. novembar. Znači, sve po ličnom uverenju. Tek devedesetih je postalo svojevrsno pomodarstvo da se o vrat kače zlatni krstovi i nosi "kilo" brojanica, a moral nikad u većoj krizi. I, onda, kao, za sve su krivi komunisti....

      Избриши
    3. Apsolutno se slažem sa tobom! Medalja ima dve strane. Mene je iskustvo naučilo da je istina uvek negde na sredini, a da smo, kao narod, skloni krajnosti i generalizacije,jesmo. Zato mi najviše prijaju diskusije sa ljudima koji imaju pokriće za ono što govore, kvalitetna razmena mišljenja, argumentovano iznošenje stavova.
      Gorko sam se nasmejala činjenici da tvoj bivši učitelj nije našao za shodno da ti pruži šansu. Ako ti je za utehu, nedavno sam bila svedok vrlo licemerne situacije, kada je moj prijatelj, genije(tako ga opisuju kolege),bio odbijen za rad na fakultetu, od strane svog nekadašnjeg mentora, ali je taj isti mentor za asistenta primio momka čiji je otac, politički funkcioner, vršio ogroman pritisak. Zato, bez nerviranja, čuvaj zdravlje,jer u ovim ludom vremenu to je jedino što imamo.
      Pozz, 🌹

      Избриши
    4. I, da, Vulkanovi klasici su na trafikama 499 din, upakovani u fin celofan. Mislim da sam videla i "Majstor i Margarita", a ako me pamćenje ne vara to je jedan od tvojih omiljenih romana.Verovatnono već znaš, ali nije na odmet ponoviti, ako već neko nije video ili čuoovu lepu vest😃!

      Избриши
    5. Uvek kažem, a možda i grešim: kod mene je retko "ili-ili", dokle god postoji mogućnost "i-i".:) Upamtila sam dobro učenje starih Grka, koje nam je profesorka prenosila na časovima filozofije u srednjoj školi, o principu "ničeg previše". Neveliko dosadašnje iskustvo naučilo me da su umerenost i "zlatna sredina" (koju često pogrešno i nepravedno poistovećuju sa prosekom) - ono pravo.

      Uh, bilo je baš teško. Tada sam tek završila master i, zbog finansijskih teškoća mojih roditelja, vratila se kući. Upisala doktorske, putovala na predavanja, tada je počela i da me nagriza bolest...uglavnom, učitelj je do tada stalno pitao moju majku, kada je sretne na ulici, "šta radi đače?" i kako ima mnogo poslića, lektorskih i slično, za mene.
      Međutim, kada mi je bilo najpotrebnije i najteže, nije mi izašao u susret. Slala sam mejlove, išla u kancelariju, ništa. A ne verujem da mu nisu preneli. Prešla sam preko toga, ali nisam zaboravila, jednostavno, boli me i dugo sam se pitala kako je moguće da u sopstvenom gradu ne postoji niko ko može da mi pruži šansu, znači li to da je krivica moja, jer ne vredim dovoljno, itd...."pojela" sam sebe sekiracijom, izgubila deset kg, dobila čitav niz poremećaja i u jednom trenutku naprosto rekla."Dosta je! Hoću da živim."
      A njima na čast....
      Nisam sujetna i umem da se iskreno obradujem svačijem uspehu. "Pčelici" skidam kapu, jer je to realno zasluženo, a kakav kadar tamo radi, nije moja stvar.

      Ovih dana ta vest prosto "leti" među nama knjigoljupcima, a ja (budući dekintirana) vežbam samokontrolu i zaobilazim kioske, mada sam već "ošacovala" neka izdanja koja nemam, a volela bih da nabavim, npr. "Mulen Ruž".
      HVALA na obaveštenju za "Majstora i Margaritu", mislila sam da je nisu uvrstili u akciju, a to mi je, ne samo među, nego stvarno omiljena knjiga :*. Imam je u već tri različita izdanja, ali "Vulkanovo" ne, a prelepo je. I sama akcija je sjajna, povoljne su knjige, a dobre i vredne. Javi šta si odabrala za sebe!:))))

      Избриши
    6. E, da, setih te se, nedavno si me pitala imam li šta od tekstova o Đuri Jakšiću. Sa radošću i zadovoljstvom obaveštavam sve čitaoce da sam postala saradnik portala "KULT" i prvi tekst je izašao baš danas, a jedan od narednih biće baš o Jakšiću (u pitanju su prerađeni referati i eseji sa studija, koje do sada nisam objavila u periodici, a žao mi je da "propadnu"). Javljam kada izađe, a evo linka za ovaj debitantski:

      https://casopiskult.com/kult/carte-diem/tragedija-dezintegracije-u-gorskom-caru-svetolika-rankovica/

      :*

      Избриши
  3. Da,kad kritikuju Tita i njegovu eru, uvek, eto, zaborave da je čovek bio operisan od nepotizma,za razliku od pokojnog Premijera, pokoj mu duša, čiji potomci i supruga vrlo lepo žive. Vidim da su deca odradila jedan deo školovanja u Americi i Britaniji, a gospodja je uvek u fulu na svim prestoničkim premijerama.
    O pokojniku sve najbolje, ali nekad ne mogu da držim jezik za zubima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Čini mi se da smo, kao narod, skloni neumerenosti u pohvalama i pokudama. Uvek sve drastično i sa neizmernim preterivanjem.

      Ni ja. Pravdam se kako "nije srpski ćutati".:)

      Избриши
  4. Nemam nista da dodam, jer delim vasa misljenja i mogu samo da kazem: Bravo, bravo, bravo !

    ОдговориИзбриши
  5. Odlican tekst, citala sam ga naglas ukucanima! :D Evo, moja mama dodaje da se jasno seca da se kad je bila mala pricalo sve ovo sto je Helena navela ali i to da je Jovanka bila neuka pastirica kao i to da je zbog svog cina u vojsci bila prvi Titov telohranitelj i da je zbog toga svuda isla sa njim i da je u svojoj tasnici uvek nosila mali pistolj da ga brani ako zatreba. :D Meni je sve ovo strasno zanimljivo! :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvalaaaaaaa, jao, sad sam pocrvenela!:)))))

      E, baš zbog svega toga mislim da će ti (i tvojoj mami još više) biti zanimljivo da ovo pročitaš. Bukvalno na sve te "mitove i legende" je odgovoreno i, da ne otkrivam sad, uglavnom su baš to - obične (često prilično nerealne) legende.
      Samo da se osvrnem na ovo što Helena spominje u vezi sa Diorom, čitavo jedno poglavlje posvećeno je "Jovankinim kreatorima" i, mada jeste pokušala sa Diorom, njena sestra kaže da joj se nije baš svidelo i tako su za nju radili, pre svega, Aleksandar Joksimović, Mirjana Marić, Mila Kavaloti i kasnije Klara Rotšild. Joksimovića je obožavala, a i sama Titova politika bila je da se što više ulaže u domaće, tako da se promovisala Jugoslavija i na tom polju. Meni naročito zanimljiv bio je podatak da je za svaki susret sa inostranim delegacijama, Jovanka nastojala da na toaleti ima neki folklorni detalj koji bi reprezentovao tradiciju neke od SFRJ republika.:)

      Takođe, kružile su priče da je Jovanka bila poslednja karika u tom "obruču" Titovih telohranitelja, zadužena da ga, ako ne famoznim malim pištoljem, zaštiti telom. Obe demantuju to kao izmišljotinu, ali zato kažu da je Tito bio toliko vezan za nju da je, kada nisu išli negde zajedno, telefonirao svakoga dana. Onda ti bude još tužnije što joj pred kraj, dok je bio na lečenju, nisu dali ni da se raspita za njegovo stanje....tada je već bila proterana i oklevetana kao zaverenik, špijun, samo se čekalo da Tito umre kako bi je sklonili i počeli da se čerupaju oko vlasti.

      Избриши
  6. Osmi mart je meni oduvek bio, nekako, specifičan praznik. Sećam se još iz obdaništa (kako ja, tako i posle moja deca) kako smo pravili svakojake drangulije i posle poklanjali mami, ogrlice od farbanih makarona, papirne cvetove, crteže prepune cveća i ljubavi. Moja mama još uvek čuva malog miša od crne vunice (proizvodnja 1972. godine)
    Sve ove godine nisam propustila niti jedan osmi mart da ne odem do nje (sama, sa decom ili komplet porodicom) i da joj odnesem cveće. Dokle je nas tako će biti...
    A što se tiče, borbe za ženska prava ... dug je to put, bogme jako dug ...

    PS. Nisam ljubitelj biografija, ali me zaitrigirao podatak da je Jovanka Broz bila u srodstvu s Nikolom Teslom i Dijanom Budisavljević.

    PS2. Ne gledam "...vizije" (evro, beo, kao ni tele), ali sam čula pobedničku pesmu. Intersuje me samo da li za onako lepu devojku, prelepog i školovanog glasa nije neko mogao da napiše bolju pesmu?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Što se Osmog marta tiče, moj stari tekst evocira uspomene i daje neke, uglavnom još važeće, lične poglede na praznik, pa ga prosleđujem umesto odgovora:

      http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/03/kome-treba-osmi-mart.html

      A što se tiče Nevene, već godinama se isto pitam za Jelenu Tomašević i prosto mi je žao što, mada imamo kvalitetne, nestvarno talentovane pevačice, uopšte ne dobijaju pravu mogućnost da taj raskošni dar iskažu, nego im se karijere svedu na ispodprosečne pesmice, učešće u "šarenim" RTS-ovim emisijama i nepotrebne kompromise u vidu "estradizacije" sopstvenog imidža i zvuka (najskoriji primer, Lena Kovačević).
      Čini mi se da je svemu kriva kriza autora poslednjih par decenija i neki novi, drugačiji pristup radu, koji mi se nimalo ne dopada.:(

      Избриши
    2. Dobro me podseti, već sam i zaboravila na to.:)
      Onog trenutka kada sam odlučila da imenom i prezimenom stanem iza svojih tekstova i stavova, jer su mi, s jedne strane, izvesni portali krali tekstove, a s druge me mnogo bolelo ružno i nisko ophođenje "anonimusa" skrivenih pod pseudonimima.
      Verujem da je došlo sa odrastanjem, ali i zaista ozbiljnim shvatanjem pisanja uopšte. Bila sam spremna da pređem na nivo koji više nije samo sporadično učešće na forumskim temama.:) "Crna Dama" je upravo bilo moje prvo korisničko ime, inspirisano dragom pesmom "Smaka".

      Избриши
  7. Kad je 8. mart u pitanju, iz vrtica sam dobila celu fasciklu sa radovima vezanim za 8. mart! :D Oni su cele nedelje svaki dan pravili ponesto i svakoj mami napravili fasciklu. Samo sto mi suze nisu posle! :D Cuvacu dok sam ziva, kao sto i moja mama cuva moje cestitkice. O:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je divno!:))))
      Pamtim kako smo u vrtiću, posle i u osnovnoj školi, pravili te čestitke i onda ih "svečano" uručivali mami. Nažalost, poslednjih godina je nekako Osmi mart potpuno obesmišljen, jer nema više (čast izuzecima) ni onih proslava i poklona u radnom kolektivu, pa ni osećaja da si zaslužio takvo poštovanje, makar na jedan dan.:(
      Lično, nažalost, iako bih želela, ne kupujem poklon majci svake godine, ali npr. ovu prvu knjigu o Jovanki sam joj baš 2014. poklonila za Osmi mart, od stipendije.:)
      Lično ne obeležavam niti očekujem čestitke, pošto sebe nekako tvrdoglavo još uvek doživljavam kao devojku :), iako mi se sve više bliži predznak "matora". Ali, definitivno mi je čudno i da pomislim na sebe kao "ženu", čudno i nekako preozbiljno.

      Избриши
  8. Divan post. Pre svega znam dosta o Jovanki moja baka je nju obožavala to je jedna od "heroina njene mladosti" naravno prva je uvek bila Liz Tejlor onda sve ostale.

    Ja Beoviziju uopšte nisam gledala moja sestra mi je putstila našu pobedničku pesmu i tu mogu da kažem par stvari
    1)Nevena je jako lepa mlada dama (mi smo isto godište ali ja nekako sebe doživljavam mlađe) i mislim da nema ništa loše biti dama
    2) Liberalizam se odvodi predaleko ali feministkinje se dele na obične i radiklne ovo ide u radikalan feminizam ili ekstremini feminizam ti si odlično obajsnila u tekstu koliko se tu preteruje
    3) Mei je celokupo (njena harizma kooja ne postoji, nastup, pesma) bilo prokleto dosadno tačno se ne sećam kako ide pesma a čula sam je minimalno dva puta. Definitivno je moglo nešto efektnije Nevena je pravoslavna princezica mila i draga a to obično znači da je dosadna i to užasno.
    Što se osmog marta tiče ja sam još uvek "dete" po tom pitanju i 8. mart je praznik kad se babi kupuje cvet i to je nešto čime se vodim do dana današnjeg kad me je najmlađa sestra (14) pitala da li treba da mi čestita rekla sam joj "jel ti ja ličim na ženu?" moja lična heroina pored moje bake je Helena Bonam Karter ona je neko ko živi svoju pravu čudnu sebe!
    Odličan post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:)
      Drago mi je što ti se tekst svideo.
      Sve za Nevenu stoji. Pesma je prilično "metiljava", od svega mi se zapravo najviše svidela njena haljina :), a za njenu pojavu su joj još u "Prvom glasu Srbije" zamerali što je hladna, "drvena", dosadna. Međutim, takva kakva je, ne može protiv svoje prirode i zapravo je bolje nego da joj forsiraju nekakvu erotičnost i šta ti ja znam, tek to bi bilo komično. Devojka odlično peva, pristojna je, odmerena, samo neka nađe nekog boljeg autora pesama i biće OK.:)
      Što se same pobedničke tiče, tešim se time da je mogao da nas predstavlja Dženan sa uplakanom babom, pa mi sve drugo izgleda kao manje zlo.:)

      I ovde se slažemo, iako sam ja starija, čak i u ovim godinama ne doživljavam sebe kao "ženu". Baš sam poslednjih dana nailazila na zaprepašćenost ljudi kada im (posebno nenašminkana) kažem koje sam godište. Nažalost, odavno ga ne obeležavamo ni porodično, mojoj mami je naprosto ironija da dobije cvet ili poklon uzevši u obzir eksploatisanje na radnom mestu i to koliko se malo žene danas zapravo poštuju. Karanfil više, ni kao simbol,to ne može da promeni.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...