Subota sa knjigom: „Kućica na drvetu“

piše: Isidora Đolović

Bliži se proleće, pa mu u susret krećemo jednom vedrom, zabavnom knjigom sa više nego prikladnim koricama. Zbog njihovog dizajna, poželećete da već sutra pošteno grane sunce i „otera” vas u prirodu. Mnoge možda podseti na dane detinjstva, kada su imali stalno mesto za igru, negde u zelenilu krošnje iz sopstvenog dvorišta ili obližnjem vrbaku. Nismo li svi, gledajući američke filmove, poželeli da i sami, barem na jedan dan, steknemo ono posebno utočište? Taj san je svojim junakinjama ostvarila Bjanka Picorno u romanu „Kućica na drvetu“ (Odiseja, 2018; orig. „La casa sull' albero“, 1984). Za ilustracije se pobrinula Tijana Knežević, a mene su pomalo podsetile na jednu staru knjižicu pod nazivom „Dobro drvo“ (Šel Silverstejn), mada su privilegije koje priroda pruža junacima u ovom slučaju nešto drugačije i istinski uzvraćene.

Uprkos tome što prvo poglavlje nosi naslov „Skroz obično drvo“, jasno je kako ovaj hrast, iznikao nasred livade, daleko izmiče takvoj vrsti opisa. Spolja posmatrano, njegovo stablo zaista deluje poput bilo kod drugog srodnika iz okoline, sve dok mu ne priđete i bliže se zagledate. Tek tada, primetićete deo po deo neverovatne raznovrsnosti koju skriva. Unutrašnja vratanca i spolja improvizovane stepenice vode do dve daščane platforme. One se, prema potrebi, lako transformišu u muzičku salu, atelje, kuhinju, staklenu baštu – sa sve pomerivim zidovima, visećim krevetom i najrazličitijim, naknadno nakalemljenim voćkama. To skriveno mesto, svojevrsni raj, stvorile su osmogodišnja Aglaja i odrasla (ali, ne bez mladalačkog duha!) Bjanka, stalne stanarke. Doduše, ne i jedine: tu je namćorasti sused, stari Bekaris Brulo, za koga nije jasno koliko dugo već tu boravi. Vlasnik je kolibe smeštene na najvišim granama, trostruko zakatančenog i nedvosmisleno negostoljubivog mesta. Dok se Prunilda, mačka dveju prijateljica, od početka prilično dobro slaže sa njegovim psom Amadeusom, sustanari svakodnevno upadaju u međusobne sukobe.

Najčešće je reč o potpuno nadrealnim situacijama, sasvim u skladu sa okruženjem koje dele. Starčev izvor struje je električna jegulja, koju drži u kadi. Zarad uvođenja sistema tekuće vode, Aglaja i Bjanka će kidnapovati vodoinstalatera. Prilikom Bekarisovog osvetničkog poduhvata prema rodama, koje su mu se tokom seobe uneredile na krov, ptice pred sačmom beže na platformu prijateljica. Kako su pravi zabušanti, ostaviće im na čuvanje četiri neisporučene, izmišljene bebe. Biće tu i pripitomljavanja biljke mesožderke zvane Nina, hipnotisanja gostiju žurke povodom krštenja prinova (kako bi lokacija ostala u strogoj tajnosti), kao i još niz bizarnih epizoda. Prilikom „lomatanja“ s grane na granu, kao u staroj video-igrici „Knjiga o džungli“, niko ne biva ozbiljno ozleđen, mada su vratolomije često veoma rizične.

Kućica na drvetu je prostor apsolutne slobode i ravnopravnosti, kojim upravljaju jedino zakoni mašte. Aglaja sme da se pobije sa starim susedom – što nije neposlušnost ili nepoštovanje razlike u godinama, već jedan od pokazatelja izmeštenosti takvog sveta u predeo imaginacije bez granica, uključujući starosne. Zato će između Bjanke i Aglaje  često biti nemoguće razlučiti koja je starija i ozbiljnija, s obzirom da obe dobijaju priliku da, u nekom trenutku, pokažu snalažljivost, učeći jedna od druge. I životinje imaju sopstvene karakterne osobine: Amadeus će se, umoran od lošeg tretmana koji dobija kod gazde, u jednom trenutku samo „spakovati“ i preći sprat niže. Mačka je često u ulozi najtrezvenijeg člana njihove čudne skupine, vaspitača, savetodavca ili naprosto neskriveno zabavljenog svedoka ljudskih razmirica.

Humor se često zasniva na parodiranju, npr. bajke o Trnoružici (kletva nepozvanog suseda tiče se uboda usvojenika na zihernadlu i dočekana je s odobravanjem, jer bi se, u tom slučaju, domaćice bar malo naspavale!) ili legende o Romulu i Remu (s tim što ovde ulogu „hraniteljke“ ima bernardinac Dorotea). Usled dugog boravka na drvetu, isti taj pas će početi da poprima osobine ptice, nosi jaja (za kajganu!), nevešto pravi gnezdo, a naposletku mu izrasta perje. Doći će do prave vavilonske zbrke kada mačka progovori visoko književnim jezikom, a deca počnu da  mjauču i cvrkuću! Ipak, nije sve ni u domenu isključivo fantastičnog i irealnog, pošto svima predstoji stvarni obračun sa ozbiljnim neprijateljima šume i njihovog utočišta. Razume se da ono mora biti sačuvano, kao jedinstvena teritorija na kojoj je baš sve moguće, pa i to da pas – poleti.

Gotovo pola veka, Bjanka Picorno je među najvećim zvezdama italijanske književnosti za mlade. Nema važnijeg priznanja koje joj do sada nije dodeljeno za neumorni rad. Dugo je uređivala kulturni i dečji program na italijanskoj državnoj televiziji RAI. Pored pisanja knjiga, autor je velikog broja scenarija i songova za predstave, feministkinja, kritičar potrošačkog društva i zagovornik poštovanja svake osobe, bez obzira na uzrast i pol, kao dostojanstvenog, pametnog, osećajnog bića. U skladu sa tim, njena živahna, razigrana proza tretira decu ravnopravno odraslima, izražavajući veru u njihovu sposobnost da instinktivno iskreno i uspešno reaguju na pojave oko sebe. Svet koji prikazuje udaljen je od tehnološkog, urbanog otuđenja: Aglaja i Bjanka se sele u prirodu, bežeći od stega modernosti u neograničeno, ničim sputano ni zavaravano, prostosrdačno zajedništvo sa ostalim živim svetom. Jedini izvor nečeg nalik struji je spomenuta električna jegulja i mada mrgodni sused (zahvaljujući njoj) povremeno gleda televiziju i sluša radio, uticaji sveta „napolju“ nisu presudni, niti (još) ugrožavaju uspostavljenu bezbrižnost. Uostalom, uzgajanje svih mogućih vrsta voća i povrća predstavlja način da se izbegne odlazak u kupovinu, zahvaljujući samosnabdevanju.

Ipak, „Kućica na drvetu“ ne nudi nekakvu utopijsku, alegoričnu sliku radikalnog prkošenja savremenom poretku, iako jasno ukazuje na njegove mane i neophodnost povremenog distanciranja. Ovo je, pre svega, roman za decu (ukljućujući i one koji su to još „samo“ u duši), veoma zabavan, otkačen i obeležen plemenitošću ideje da svako od nas zaslužuje priliku za, makar isključivo imaginativno, bekstvo u zonu neopterećenosti, podmlađenosti i čiste vedrine.

* Svoj primerak knjige dobila sam od izdavačke kuće „Odiseja“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanom romanu.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.