среда, 16. јануар 2019.

Svaštara, (s)redom: Decembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Okovani u zimskoj bajci („kako za koga“, dobacićete, ali na stranu mraz, poledica i prehlade: barem kroz prozor sve liči na polarno kraljevstvo!), ispratili smo praznike i zakoračili u novo poglavlje sa zadacima, obavezama i postavljenim ciljevima, pa je red da zatvorimo rubriku na jednako dostojanstven način. „Svaštara“ je izvrtela svoj godišnji krug, baš kao i „Sedam filmskih dana“ od pretprošle blogosezone. Na redu su neki novi koncepti, kolumne i priče, kako već uobičavam da započnem svaku novu godinu – a čime  će konkretno biti zamenjena, odlučiću u hodu. Zbog toga ovaj pregled utisaka decembra poprilično zalazi u januar, obuhvatajući novogodišnje teme i događaje koji su obeležili moj presek sezone. Hvala svima na praćenju i komentarisanju, iz meseca u mesec, svih svaštarenja i predloga zbijenih u sedam stavki. Od svojih osvrta na aktuelnosti ni ubuduće neću odustati, samo još da smislim na koji način će biti prisutni. Do tada, pred vama su godišnja završnica i decembarski rezime.

Drugi kosovski boj

Smejali smo se i zgražavali, a izgleda da Ivona Jevtić, bivša gradska sekretarka za kulturu (bez brige, ubrzo ne manje srećno „ufoteljena“ kao v.d. direktora Muzeja Nikole Tesle) nije baš toliko lupila, kada je samouvereno spomenula drugi boj na Kosovu koji su Srbi vodili. Dobro, možda se preračunala za koji vek, ali, drami epskih razmena stvarno smo imali prilike da posvedočimo vrlo brzo nakon problematične izjave. Mada je gotovo svaki eksces na unutrašnje i spoljnopolitičkom planu u ovo napredno „prvoistorijsko“ vreme, ne samo dostojan – već bi  ostavio bez reči Filipa Višnjića i starca Miliju zajedno, sada je dugogodišnja kosovska epopeja doživela klimaks. Nisu pomogla predsednikova višestruka hodočašća stopama predaka, „pogibanje“ Marka Đurića za slobodu i čast junačku, Dačićevo lukavo drugovanje sa Tačijem i svakom visokom predstavnicom, pa čak ni trijumfalno povlačenje priznanja nezavisnosti samoproglašene republike, od strane tako prestižnih i moćnih saveznika poput Sao Tome i Principea, Gvineje Bisao i Solomonskih ostrva. 

Navijanje i slavlje u evrovizijskom stilu, prilikom praćenja ping-pong razmene glasova na sednici posvećenoj odlučivanju da li će Kosovo biti primljeno u Interpol, na kraju su se (očekivano) obili o glavu. Brže-bolje, odmetnici uvedoše stoprocentne takse na uvoz robe iz centralne Srbije, zabranivši ulazak ovdašnjim državljanima, čime su prekršili osnovna prava i otežali, upravo onemogućili ono malo normalnog funkcionisanja Srbima na Kosmetu. Planulo je nezadovoljstvo, izbili protesti, zapaljena je i koja kutija „Plazma“ keksa. Ovde se neko vreme negodovalo, a onda su mediji našli drugu, preču zanimaciju. Istini za volju, nisu naši „mirotvorci“ od juče, pa da gaje iluzije kako će omiljeno čedo iz epruvete Zapada naprosto odustati od suvereniteta. Predaleko se odmaklo. I ne bh da spekulišem, ali, bojim se da je, negde daleko od očiju i glasa običnog naroda, sudbina naše južne pokrajine uveliko odlučena.
Ne mogu i ne želim da ulazim u to, ali ZNAM za obe strane svake priče. Poznate su mi muke naroda na Kosovu, ali isto tako i brojni primeri onih koji su rasprodali imanja, kupivši stanove i radna mesta širom centralne Srbije, pa sada šefuju i gazduju bez problema i sa ponekom suzicom nostalgije za rodnom grudom. Znam za zemljake koji su „prošetali“ do Leposavića po diplomu, pa žare i pale kao da su završili sam Kembridž. Znam za duple plate i mnoge koji očekuju da im se, samo zato što dolaze sa KiM, pod noge prostre crveni tepih i otvore sva vrata – mada smo mi, ovdašnji, pravi „kukavci“ u poređenju sa njima. Znam za dobrotvorni, ali i minuli  ultradesničarski rad Arnoa Gujona. Za šlihtanje Matije Bećkovića Krunskom veću, manipulisanje najskupljom srpskom rečju, pokušaje (za sada ideološkog) regrutovanja nekih novih golobradih momaka za „prolivanje krvce u ime otadžbine“. I još mnogo toga. Ne mogu ni da zamislim kako je biti izbeglica, niti kako je većini meštana kosmetskih sela, ali ZNAM da svuda postoje licemeri, hulje i profiteri. Na kraju krajeva, biti svestan i ne uzimati ništa zdravo za gotovo, dobar je početak, a možda i sasvim dovoljan.

Dok se kosovska agonija proteže kroz decenije, ni za Srbijance vreme ne radi baš najbolje. Vođa i njegova kamarila odlično su iskoristili međunacionalnu dramu da izignorišu i podriju sve što im se događa „u dvorištu“. O nestranačkom nizu protesta „Stop krvavim košuljama“, koji je sa snegom stigao na prestoničke ulice, izveštavali su (drastično različitim manirima) tek slobodniji portali ili režimska glasila oličena u onoj nesrećnoj Barbari. Ponovo je, kao lani posle sumnjivih izbora, nezadovoljstvo osvešćenog građanstva buknulo i pokuljalo napolje. Opet se, u kukavnim pokušajima da umanje broj frustriranih, oštećenih, pravde gladnih državljana ovog grotesknog Diznilenda, licitira „pravim“ brojem demonstranata. Tražili su i iznosili bedne izgovore u vidu perjanih jakni koje stvaraju optičku varku, da bi Vođa naposletku izrekao jedinu iskrenu misao do sada: „I da vas je 5 miliona, nijedan zahtev neću da vam ispunim, pobedite me na izborima.“ Kao što smo i znali. Baš tih dana, desiše se skandali sa (uvek iskrenim) izjavama Sergeja Trifunovića, cenzurisanim karikaturama u kojima pristalice SNS-a prepoznaše svog Acu kao Hitlera, pa (nešto prenaduvani) razlog transfera Ivana Ivanovića sa „Prve“...
I šta još dodati? Potpisnik ovih redova saoseća sa sunarodnicima u svim krajevima Balkana, ali odavno podozreva i to da se njihovim problemima poprilično skreće pažnja sa nekih drugih, gorućih. I odmah obznanjujem – ja sam jedna od tih 5 miliona. Ne (nužno) politički aktivnih opozicionara, „državnih neprijatelja“, proklamatora „silovanja, linča, vešanja“. Jedna sam od GRAĐANA željnih dostojanstvenog života. Volela bih da znam gde se mogu nabaviti bedževi, nosiću jedan na reveru kaputa svuda gde krenem, dok me odbijaju pod izgovorom „zabrane zapošljavanja u javnom sektoru“ i ubeđuju kako je plaćanje radnog mesta normalno „ulaganje“ u budućnost. Pet je mnogo više od proizvoljne cifre kojom se AV bahato, ignorantski „gađa“. Meni 5 pripada zbog tačno toliko godina otkako, posle završenog mastera, ne mogu da nađem posao. Sa 5 puta 2 prosekom, ako je to uopšte bitno – a nije, mlade moje kolege, tek da se zna. Onda, 5 je za broj prigradskih ambulanti koje moja mama obiđe u radnoj sedmici, po kiši, snegu, hirovitim gradskim prevozom, da čisti klozete bahatom osoblju za jedva 5 puta 4 Vajfertove novčanice i nula slobodnih dana. Pa još 5 puta 100 za svaku situaciju u kojoj me neko „dobronamerno“ posavetovao da se ne „izmotavam, jer posla ima za svakoga ko samo HOĆE da radi“, a „vreme je takvo da ne smemo birati“ – daj šta daš, budi zadovoljan dok te gaze (jer, „bolje nema“) i „ne talasaj“. Znam da moj slučaj nije usamljen. Petaka svima koji su dovoljno hrabri da ustanu za bolju budućnost, makar ona značila odlazak preko grane (za šta, naravno, takođe prvo mora da se obezbedi prihod – i začarani krug se vrti u beskraj!).
Vreme će već pokazati, kao što uvek, nepogrešivo čini, ko je zaslužio čistu peticu pred sudom istorijske i lične časti. Nije lagodno biti jedan od sto, milion, pet miliona. Ali, prave stvari ionako nikada ne dolaze lako i nije sasvim netačno da čovek  misli, dakle jeste...Pa, zato BUDIMO.

(Vučićevo) Pismo Deda-Penzosu
 
Decembar je vreme kada sezona praznovanja dostiže vrhunac i sve se, pod uticajem zapadnjačkih komercijalnih trikova plasira u velikom stilu, ne bi li nam pojačalo euforiju. Ni deca, ni odrasli, nisu imuni na šarenilo i sjaj prepunih polica, izloga i holova tržnih centara, razdragane zvuke božićnih pesama, simpatične likove junaka iz svečarske tradicije i ikonografije. Među nezaobilaznim pretprazničnim običajima, koje sve češće upražnjavaju ovdašnji mališani, takođe po uzoru na vršnjake iz bogatijih zemalja, nalazi se pisanje pisma Deda Mrazu. Obraćajući se simpatičnom, sedobradom debeljku u crvenom kostimu, klinci argumentovano izlažu razloge zbog kojih su zaslužili da baš njih na omiljeni praznik obraduje priželjkivanim poklonom. Naravno, svi smo se – neko pre, neko kasnije – suočili sa otkrovenjem da ulogu darodavca zapravo igraju naši roditelji, ali, iščekivanje i nadanje čine veći deo lepote svesno prihvaćene varke. Pišući Deda Mrazu, kao da formulišemo sve ono najbolje u nama, izražavajući veru u reciprocitet dobrih misli, namera i postupaka. Samim tim, iščekivanje odgovora, koji može stići u vidu uslišene molbe, ali ponekad i direktnog, uzvratnog obraćanja našeg autoriteta sa pohvalom i podsticajem, često je samo po sebi dovoljna nagrada.

Dok se najmlađi raduju fotografisanju sa Deda Mrazom i sastavljanju pisamceta koje će krenuti put Laponije, u poštanskoj zaprezi na irvaski pogon, seniori (ako im je uopšte ostalo još želja!) imaju nešto mlađeg i znatno bližeg, sveprisutnog dobrotvora. Umesto da mu se obraćaju, sami dobijaju pismene poruke-zahvalnice, jer, Predsednik dobro zna ko, baš kao i dečurlija u Deda Mraza, najviše veruje njemu i u njega. Ove zime je tako, prvi put u novijoj (srpskoj) istoriji, svaki penzioner dobio prednovogodišnje pismo Aleksandra Velikog (Srpskog) lično, a nisu izostali ni paketići, no, krenimo redom.
Dan kao i svaki drugi, naš nasmejani poštar ovoga puta nema knjigu za mene (već poduže, jer nije bilo ni honorarnih angažmana), tu su samo računi u belim kovertama. Jedna je, ipak, posebna i moj, od marta penzionisani ćalac, sa mešavinom neverice, smeha i gnušanja, preko naočara za čitanje naglas komentariše:“Piše mi Vučić!“ Sve staje. Okupljamo se oko čudesne pošiljke, jer, ipak je u pitanju događaj za pamćenje, te mu valja posvetiti punu pažnju. Veće je ovo, važnije od Tadićeve (plave, ne žute!) farbe za uskršnja jaja, koju je za vreme njegovog mandata, a uoči republičkih izvora, svako pronašao u sandučetu. Tu kesicu i dalje čuvam, uverena da će jednoga dana, kada bude otvoren Muzej najvećih gluposti, predstavljati dragoceni eksponat. Ali, čak ni Boris Lepi nije ovako prisno uzvratio na odanost – i to ne osvedočenim simpatizerima, nego SVIM penzosima bez razlike, kao što je to učinio Alek Reformator. U svojoj zahvalnici, dakle, izražava neizmernu blagodarnost ovom delu populacije na strpljenju, razmevanju, odricanju i mirenju sa (neophodnim!) žrtvama na putu postizanja boljitka. Gledam svog zbunjenog starog, koji je upravo supotno mislio, govorio i delao povodom Vođe, od prve mu pojave na političkoj sceni do danas, pa mi sve dođe tragikomično...“Eto, tata, Vučić ti se zahvaljuje, veliki dan!“, zezam ga. Nije šala, smeši im se još jedno povećanje penzija (eufemizam za „vraćam deo pokradenog“), a bogami i neki jednokratni bonus! Prašta svima!

Nije prošlo dugo do održavanja, sa napetošću anticipiranih, dragačevskih izbora. Svesni da se presudne bitke dobijaju na lokalnim poljanama, naprednjaci su se unapred obezbedili tako da im niko i ništa ne osujeti još jednu „ubedljivu pobedu, čistu kao suza“ – pa ni Boško Obradović sa dokumentovanjem uživo svih oblika presije vršene na meštane. Ukoliko vam je promakao cirkus iz opštine Lučani, koji po svemu neodoljivo podseća na radikalsku pobunu Aćima Katića iz nedavno emtovanih „Korena“, trk na emisiju Zorana Kesića – daleko veštije sve to objašnjava. Kao što neki od čitalaca možda pamte, meni u Guči žive baba, tetka i dobar deo šire familije. Zahvaljujući tome, iz prve ruke sam saznala da su, danima uoči glasanja, SNS-patrole krstarile varošicom i okolnim selima, obilazile i proveravale stanovništvo (što telefonom, što lično), raspitujući se za njihove namere, ubeđujući, ucenjujući, a ponegde i (mada nisam sigurna je li ovo šala!) obavivši koji baštenski posao. Na sam dan B (=birački), Dragačevo su preplavila vozila sa tablicama severnijih gradova, iako je Sabor trubača mesecima daleko. Velikodušno su nudili da na biračko mesto odvezu i kasnije kućama vrate starije, ne toliko pokretne glasače – i to džipovima! 

Poseban mamac predstavljali su, sasvim u duhu praznika, slani i slatki paketići. Dobijali su ih penzioneri, ali moja baba se strašno uvredila uvidevši da je baš njoj, nekako, izmakao dar – za razliku od prvih komšinica, večitog merila svega što se u životu radi. Naime, one su, sa svojih 12 000 prihoda, u kategoriji ugroženijih penzionera od moje Milinke, koja zbog 4 000 dinara više, kao dobrostojeća, nema pravo na paketić. „Ih, bre, baba, kupićemo ti mi i sastaviti jedan, važni su principi!“, rekoh, sluteći da je uprkos svemu glasala za AV-a, nego ne sme da mi prizna. „Pusti više jadnu ženu od 80 godina, njen svet su turske serije i „Zvezde Granda“, samo joj fale tvoje revolucionarne priče...Svaki put baneš kao Jovanka Orleanka, a ljudi ionako pojma nemaju o čemu pričaš!“ Braneći svoju, moja mama, ipak, zna najbolje...
izvor za obe fotografije: ozon press
Uglavnom, Dragačevo je ove godine nešto ranije posetio Deda Mraz. Sadržaj famoznog paketića za "veliku decu" sa pravom glasa: pšenično brašno, flaša ulja, tri mesna nareska i tri paštete, dva pakovanja testenine, napolitanke, tri konzerve sardine, so, pirinač, šećer i (biće da je ovo presudilo!) - kecelja "Aleksandar Vučić"!
Gratis prevoz džipom do biračkog mesta.
Cena? "Samo" da zaokruže AV i fotografišu, kao priznanicu. Prava bagatela....


Projekat: „Sam(a) svoj Deda Mraz!“

Pošto već nisam u ciljnoj grupi kojoj je namenjen predizborni paketić, a odavno su prohujala vremena kada moji behu zaposleni u državnim preduzećima (pa čak ni tada ih nismo dobijali), reših da obradujem samu sebe, po ranije ustanovljenom principu: „Isidora neće dobiti ništa, dok to sama sebi ne obezbedi.“ Taman sam se ratosiljala nesnosne prehlade, kad stiže honorar za lekturu i korekturu koju sam krajem godine obavila – i tu prelomim da ga bez pardona i (dobro, lažem!) kajanja, za promenu, potrošim na sebe. Rastrčala sam se po radnjama, nabavila različite novogodišnje drangulije, spakovala ih u kartonsku kutiju (hvala Sanji iz prodavnice preko puta, jer mi se stvarno nije tražilo po podrumu), zalepila, „zapečatila“ i stavila pod radni sto. Tu su sačekale zvanično otvaranje sezone kićenjem jelke, pošto mi ponekad dođe da budem teatralna. Ne moram pominjati koliko mi se mama smejala, videvši natpis na kutiji!
Ovaj mini-poduhvat me bar na kratko razveselio, pričinivši mi zadovoljstvo. Mislim da bi svako trebalo da povremeno i prema mogućnostima ugodi sebi bez griže savesti. Praznici su savršena prilika da, ako već niko drugi ne nalazi za shodno ili se jednostavno ne seti, pogledamo odraz u ogledalu i kažemo:“Zaslužio/la si!“ Sadržaj moje škrinjice videćete na slici dole. Uglavnom je tematski: par lepih prazničnih šolja, specijalna božićna serija „Kiki“ bombona, bombonjera sa Mars/Twix/Bounty/Milky Way & co čokoladicama, jedan ukrasni plavi leptir i limena kutija sa danskim biskvitima (koju godinama merkam, ali se (zbog cene) ranije nisam usuđivala da je kupim). Oduševljava me njen oblik zgrade, sa prozorima-otvorima (predviđeno je da se unutra stavi sveća) i sitnim figurama prolaznika, zbog čega neodoljivo podseća na prizore iz Diznijevog  kratkometražnog crtaća „Little house“, jednog od meni najdražih iz detinjstva.
Naravno, ništa bez knjiga! U paketu su se našla dva „Vulkanova“, integrisana izdanja: romani Čarlsa Dikensa i Gordane Kuić (čiju sam „Balkansku trilogiju“ nabavila za prošlu Novu godinu). U „Laguni“ se pogodilo da knjiga nedelje (sa ukupno 45 % popusta) bude nastavak priče o Bordžijama (prvi deo je „Krv i lepota“) Sare Dunant, „U ime porodice“. Time sam kompletirala još jednu verziju priče o jednoj od najintrigantnijih dinastija, za koju sam, kao što redovni čitaoci znaju, pravi zaluđenik. I naposletku, akcija „Evro book“-a i lanca “Moj kiosk“ omogućila je da dođem do sopstvenog primerka „Belgrejvije“ (recenzija OVDE), a kako mi je ljubazna prodavačica objasnila da jedna košta 300, dok za 400 dinara mogu odabrati dve, kupila sam i knjigu „Tajne srećnog života“ (takođe britanska tema, samo iz Drugog svetskog rata). Preostali novac namenila sam za januarsku narudžbinu sa „Book Depository“ (nisam odavno) i sada se uzdam u to da svaki prihod valja trošiti, kako bi prizvali novi...


Odjava kolumne i dalji koncept bloga

Kao što sam nagovestila uvodom, ovo je opraštanje od „Svaštare, (s)redom“, barem u dosadašnjem obliku. Volim da svake godine „osvežim“ blog nekim novim, drugačijim sadržajima, pošto se užasavam vrtenja u krug i monotonije. Tako je, primera radi, 2016. obeležilo recenziranje serije „The Borgias“ (kroz svaku pojedinačnu epizodu iz tri sezone), tokom 2017. u „Sedam filmskih dana“ sam jednom mesečno rangirala dugometražna ostvarenja, a najskoriji poduhvat upravo zatvaram. Otkako sam odlučila da svoju Internet stranicu okrenem lepšim sadržajima i okanem se (preteranog) bavljenja dnevnopolitičkim temama, savest mi nije dala mira, pa sam morala da ostavim barem nekakvo ćoše za izlive besa, negodovanja, čuđenja - ali i divljenje, oduševljenje, pohvale povodom svega što nije bilo dovoljno za poseban tekst, ali se moralo zabeležiti. Hvala od srca na neočekivano dobrom reagovanju, odzivu, aktivnom komentarisanju i učešću koje ste uzimali u svakoj rubrici. S obzirom da nadahnuća uvek ima i moje beležnice su ispisane mnoštvom koncepata i zamisli, pitanje je samo na koji ću način nastaviti bavljenje fenomenima običnih dana. Dosadašnji temati dolazili su mi spontano, pa ću pustiti da se i ovoga puta sami uobliče.
Kad smo već kod toga, dok sam pisala za lokalne novine i portal, pribavila sam svojim roditeljima mnogo muke zbog reakcija okoline, od: „Šta joj to treba? Nikad se neće zaposliti, jer kritikuje sistem!“ do pohvala što „imam kičmu“, ali, „nikakve šanse u ovoj sredini“. Vrhunac se desio kada je, štampajući mi izjavu o autorstvu (za jedan stručni rad u zborniku), lik iz fotokopirnice pročitao moje ime, upitavši: „Ti si ona što piše, pljuje vlast?“ Nije bilo negativnog prizvuka, ali, iznova sam se zapitala treba li mi sve ovo? Međutim, drugačije ne mogu, ali kad već pokušavam da osvešćujem, neka to bude u što vedrijim tonovima.

Šta je u planu za godinu blogovanja pred nama? Termini objavljivanja ostaju nepromenjeni. SUBOTA je rezervisana za knjige: i to recenzije u sklopu saradnje sa izdavačkom kućom „Odiseja“ svakog prvog, a rubriku „Ekranizacije“ (pret)poslednjeg vikenda u mesecu. Negde između, pored prikaza, recenzija i književnih priča, „uglaviću“ poneki zanimljivi upitnik.

NEDELJOM nastavljam da pišem recenzije iz sveta pokretnih slika: pojedinačni filmovi početkom, serije krajem meseca, uz (nadam se, već od februara) novu rubriku koja se zove kao one instant-kafe u kesici, a svoju premijeru imala je u okviru „meseca Francuske“. Što se tog tematskog poduhvata tiče, namera mi je da ga realizujem i ovoga leta, simbolično od 14. jula pa tokom narednih mesec dana. Svakako će se naći mesta za još koju tematsku sedmicu (poput VanGogove, koja vam se, rekla bih, prilično svidela) ili vikend (npr. negativne kritike, uz koji smo se pošteno ismejali). Ovog proleća konačno stižu nove epizode serije „Game of Thrones“, tako da ćemo zajedno odbrojavati  do osme, završne sezone.

I, naravno, SREDA ostaje posvećena svemu što izlazi iz literarnih ili dramskih okvira. Kolumne, obeležavanje jubileja, muzičke priče i liste pesama, uredno će vas očekivati jednom mesečno – barem ću se potruditi da bude tako. Sve u svemu, još jedna sezona na blogu je spremna i radujem se relativnoj neizvesnosti po pitanju pravca u kome će me ovoga puta odvesti. U dobrom društvu  sve je neuporedivo lakše - još jednom zahvaljujem što ste tu.


Televizija

Dobar inostrani serijski program na RTS 2 zadržao se do kraja godine, tako da sam u decembru otkrila veoma kvalitetno ostvarenje pod nazivom „Sin“ (The Son). Ova serija, snimljena 2017. u produkciji kanala AMC, obnovljena je za drugu sezonu i to sa razlogom. Pre svega, usmerena je na deo američke istorije koji se (svesno?) često zaobilazi ili obrađuje izokola, jednostrano i oprezno. U pitanju je sredina XIX veka, kada su Teksas i dalje potresali sukobi indijanskih starosedelaca i postepeno naturalizovanih Amerikanaca. Podjednaka pažnja posvećena je situaciji na istoj teritoriji pola veka kasnije, ovoga puta sa susedima poreklom iz Meksika. Svi ti dramatični događaji prelamaju se kroz sudbinu tri generacije porodice Mekalou, čiji je starešina naftni magnat Ilaj (maestralno ga glumi Pirs Brosnan). Kao dečak, nakon masakra počinjenog nad njegovom porodicom, Ilaj postaje zarobljenik Komanča. Provodi nekoliko godina među Indijancima, kao usvojenik iskusnog ratnika Tošavaja (Zahn McClarnon), učeći životna pravila iz drugog ugla, izrastajući u mladog čoveka svesnog svih razlika, svojih korena, ali i preimućstava koja mu pružaju stečeni uvidi. 
Mnogo godina kasnije, u radnji koju paralelno pratimo na njegovom ranču početkom 1915,  posledice ranijih odluka vraćaju se kroz iskustva Ilajevog podmlatka, pre svega sinova Pita (Henri Garet) i Fineasa (Dejvid Vilson Barnes). Pit, oženjen hrabrom Sali (Jess Weixler) sa kojom ima troje dece, po mnogo čemu je različit i otuda suprotstavljen autoritarnom ocu. Sa jedne strane se nalazi surovi oportunizam koji garantuje opstanak, dok su na drugoj porodična odanost, odgovornost i čovečnost. Negde na istom putu, svešću i nužnošću potisnuta, prisutna je Pitova dugogodišnja zabranjena ljubav prema Mariji Garsiji (Paola Nunez), dok se očeva sudbina ponavlja u liku potomaka, uvek iznova. Dva vremenska plana koja se uporedo grade i smenjuju, međusobno se objašnjavajući, veoma su dobro izbalansirana. Ubedljiva gluma, mnogo akcije, sjajno iznijansirani likovi, stabilan i interesantan siže, mnogoznačnost pojma sinstva, samo su neki od razloga što bih seriju (zasnovanu na istoimenom romanu Filipa Mejera koji je 2014. bio u najužem izboru za Pulicerovu nagradu) preporučila svim ljubiteljima kvalitetne istorijske, porodične drame. Za sada je snimljeno deset  epizoda, a po završetku ove, najavljeno je emitovanje još jedne hvaljene serije -  „Taboo“.
Pored „Sina“, već nekoliko meseci na istom kanalu, ali radnim večerima, pratim detektivsku priču „Elementarno“ (Elementary; od 2012. do danas snimljeno je šest sezona). Reč je o zasigurno najzanimljivijoj, najhrabrijoj varijaciji Šerloka Holmsa za koju znam, s tim što se manje-više sve i završava na istovetnim imenima likova (i to je dobra stvar!). Moderni Šerlok (Džoni Li Miler), Britanac na Menhetnu, bivši je narkoman koga prebogati otac radi izlečenja prepušta pomoći Džoan Votson (Lusi Lu), nekadašnjeg hirurga (zbog nezgode, izgubila je licencu). Njihova saradnja brzo daje rezultate, pa pored toga što postaju vrhunska pojačanja njujorške policije (na čelu sa poručnikom Gregsonom, koga igra Ejdan Kvin), između njih se razvija jedinstveno prijateljstvo. Miler u glavnoj ulozi detektiva briljantne inteligencije, zabavnog kao malo koji lik iz žanra u skorije vreme, zajedno sa divnom Lusi čini odličan tandem. Brzo sam se „navukla“ na seriju i zaista mi prija.
Mojoj naklonosti prema aktivnom opuštanju uz mozgalice i detektivske priče, u susret je izašla komšijska televizija RTL, emitujući (nažalost, samo tokom jedne sedmice i to prvu sezonu, iz 1989) legendarnu seriju „Poaro“ (Poriot) sa nenadmašnim Dejvidom Sušeom u naslovnoj ulozi. Za Agatu je uvek dobro vreme, a ovom prilikom sam se podsetila i fantastične najavne teme, tako elegantne i sa prepoznatljivim šarmom osamdesetih!
Praznični program je, već uobičajeno, više nego siromašan. Reprize filmova „Tesna koža“, „Sam u kući“, „Kolo sreće“ i crtaća „Zaleđeno kraljevstvo“ bile su, ipak, zanimljivije od pompezno reklamiranih premijera. Dva famozna ruska filma Miloša Bikovića, „Led“ i „Izvan granica realnosti“, pustio je RTS 1 u udarnom terminu. Prvi, klizački mjuzikl, gledljiva je savremena bajka, ali ništa novo, a previše na tragu mnogo poznatijih, starijih filmova „The cutting edge“ i  „Step up“. Da ne bih opisivala o čemu se radi, prisetite se spomenutih, primenjen je isti šablon. Što se drugog tiče, nisam izdržala ni deset minuta slušanja, tako providno na engleski SINHRONIZOVANOG Bikovića. Zapravo, sem Banderasa, svi iz glumačke ekipe bili su podvrgnuti ovom, loše sprovedenom postupku, što film čini prilično negledljivim sa uključenim tonom. I od „Pinka“ jednom ispade neka vajda, zahvaljujući novom domaćem filmu „Zaspanka za vojnike“. Prema motivima „Srpske trilogije“, romana Stevana Jakovljevića, ovo je solidna, iako dosta razvučena priča iz Prvog svetskog rata – intimna, pojedinačna, topla, za razliku od patetičnog spektakla porodice Ristovski „Kralj Petar I“, zbog koga se nekada cenjena glumčina Lazar prodao Vođi.

Ako je za ikakvu utehu, NIJE bilo „Ivkove slave“ i nastavaka „Hajde da se volimo“, ali zato smo dobili nešto mnogo gore – Lepu Brenu glavom i botoksom na Prvom programu nacionalne televizije! Danima unapred najavljivan kao Novogodišnja bajka, muzički program Javnog medijskog servisa konačno je tresnuo na dno. Iz te reklame, videlo se da će glavne zvezde biti upravo Brena i Ceca Ražnatović, što bi, da ste nekome samo izneli kao mogućnost pre desetak godina, zvučalo kao naučna fantastika i donelo vam zvanje ludaka. RTS u 2018. očito je bleda senka nekadašnjeg sebe, počev od informativnog programa, pa do „zabave (miliona!)“. Kada boje pop muzike brane Miškovićeva plastikaner-snašica Jovana Nikolić, Dženan Lončarević i Sale „Tropiko“ (ili beše „Akapulko“? „Amadeus bend“?), a Željko, Joksimović ili Vasić -  svejedno, sebe predstavlja kao umetnika bez premca, razumete koliko je sati. Čast im čuva Drugi program, barem dok pametne sadržaje ne istisnu prenosi skupštinskih sednica.


Slatkiš meseca

Dani praznovanja podrazumevaju tešku hranu, prejedanje istom, stomačne tegobe, mamurluk i  mnogo šećera – za većinu neumerenih, veselih Srba. Ukoliko ste, kao moja malenkost, od onih koji NEMAJU problema sa odolevanjem prosečnoj domaćinskoj trpezi, pa i milom (zdrave navike) i silom prilika (kriza je udarila po džepu) “postite” veći deo godine - ili jednostavno niste ludi za svečanim menijem, nemate sličnih tegoba. Ali, ako i pored svih tih odlika ne uspevate da tek tako kažete “ne” slatkišima, razumećete moju muku. Ona je često bukvalna! Kao neki papagaj ponavljam ljudima da mi ne kupuju čokolade, jer imam sasvim dovoljno, ali ne vredi. Svake godine, „plen“ nagomilan oko praznika jedem do kasnog leta. Dodajmo tome keksiće sa cimetom i božićnu „Fanta“ tortu (sa bananama i kivijem), koje moja mama tradicionalno sprema, uz činjenicu da pre toga slavimo sv. Nikolu, a sredinom januara dajemo godišnji pomen dedi...Uhvatila sam sebe kako, već petnaest dana, grickam samo manje količine suvog voća i time gasim potrebu za slatkišima. Majka me juri kroz stan sa parčetom torte na tacni, uz  „kvarne“ izgovore kao:“Ali, ti voliš voćnu, nemoj da si takva. ZBOG TEBE sam je spremila, a sad nećeš ni da probaš!“ Odgovorim joj:“Nije zbog mene, nego zbog Božića, valjda?!“
Kao zamenu za otužne slavske kolače, mogu da preporučim jednu od, inače, jesenjih aktuelnosti – tzv. mikseve poput ovog iz „Štarka“. Nađe se tu svega i svačega, od napolitanki do biskvita. Drugi „specijal“ još uvek nisam otvorila, a zbog ovog lešnika/nugata sigurno ću ga i proslediti dalje, ali deluje interesantno. Radi se o „Domaćica tart“-u, a koliko sam van svih tokova (kulinarske) informisanosti, govori priznanje da pre ovog keksa nisam imala blage veze šta je  tart, kao ni  tiramisu, parfe, kiš, mus, brauni i slični „fensi“ dezerti. Svakom prema zaslugama?

Muzička tema

(Zapisano prošle godine, uoči rođendana. Zamislite sad, jer namerno tako zvuči, one stare stripove i sličice u žvakama Love is…)  
Bedak je: Kad skontaš da je većina takmičara na “Evroviziji” ’90-i-neko godište, mnogi čak deset godina mlađi od tebe, mada definitivno ne izgledaju tako! Kada Ivana Pataković u svojoj (fenomenalnoj) radijskoj emisiji prokomentariše Keli Klarkson: “mlada pevačica…pa, dobro, ni ona više nije tako mlada, rođena je 1982.” Kada, u istoj emisiji (tema su muzičari rođeni u određenom horoskopskom znaku) skontaš kako su Rijana i Adel, tvoje vršnjakinje, proslavile “jubilarac”, 30! Kada sretneš onu “muškaraču” iz tvoje generacije davnih školskih dana, koja šeta već dvoje dece, a tvoj radni staž je kraći od jedne njene trudnoće. Kada uhvatiš sebe da ti je zdravstveno-psihološki problem postao skoro pa jedini smisao i sadržaj dana. Kada ne možeš da veruješ koliko samo ne podnosiš primitivce iz stana iznad, umesto da ignorišeš nesnosnu buku koju podižu, jer nisu vredni ničeg većeg od toga. Kad počneš da se pitaš: “šta ja imam u životu i od života…”
Tada je vreme za Vatru i njihovu odličnu pesmu “Ukleti Holandez”, koja mi je baš pala kao so, ili melem, na ranu otkako sam je prvi put čula. Ovaj bend je prethodne godine već bio počasni gost rubrike, u duetu sa Masimom Savićem, tako da ih ponovo sa zadovoljstvom i od srca preporučujem kao jednu od najboljih muzičkih snaga regiona. Kako vreme prolazi, zastrašena budućnošću, neproživljene prošlosti, vrtim se kao hrčak na točku, uglavnom ni makac od uspomena. Svest da je uzaludno održavati tugu koja truje, jer se naknadnom pameću ama baš ništa ne da ispraviti ili promeniti, svejedno još ne uspeva da pobedi pretešku melanholiju probuđenu stihovima: Velika obećanja razlivena k'o tinta, samo ožiljci kao podsjetnik na vrijeme djetinjstva. Tad smo još bili besmrtni - nitko nam ne može ništa. Tad smo još jurili u susret velikih planova…

21 коментар:

  1. Nekako mi je krivo što zatvaraš ovu rubriku, šta ja znam mogla je da ostane za stalno ali znam da ti držiš do principa godinu dana pa ne mogu da ti zamerim!
    Po običaju šta se događa u zemlji ja gotovo ne znam (ako znam znam u proazu) u svetu tu i tamo znam zbog Tvitera ali to je od prilike to! Zbog toga ovaj politički deo ne mogu da komentarišem.
    U mojoj kući se do dana današnjeg primenuje kupovina poklona za prznke. Svi kupimo nešto. Moja najmalađa sestra Mina je rešial da mi kupi knjigu, e sad ne mogu da joj zamerim što nije pročitala poleđinu i ukapirala da se radi o ljubavnoj vezi učenice od 15 i njenog profesora ali se potrudila kupila je čak i crveni tečni karmin samo da mi pokaže da zna šta ja volim. Mađa mi je kupila majcu a baba haljinu (ne elegantnu nego neku basic) jer zna da je sama nikada ne bih kupila. Sama sam sebi kupila "Sudar kraljeva" na noći knige, valjalo je da iskoristim. Za Božić nisam dobila ništa, jer mi se pokvario fon pa treba da idem da kupim novi, to mi je Božićni poklon istovremeno poklon za diplomu i vozačku!
    Lep is poklon sama sebi skorjila, i ja sam uvek za takv epoduhvate!
    I ako mi je žap što se tema zatvara, drago mi je zbog novih koje dolaze!

    Ja preporučujem "Ordeal by Innocence" mini seirju (ima 3 epizode) to je adaptacija agate Kristi, zapravo se razlikuje od knjige ali mi se sviđa i ako sam prvo bila besna,

    Nisam probala ovaj zlatni miks ali stalno jedem čoko keksiće njih obožavam

    Ovaj Tart je moja sestra Mina kupila da probamo i nikom se živom nije svideo, inače ni ja nisam imala pojma šta je to! U Maksiju imaš prelep sendvič keks sa čokoladom veliko pakovanje za oko 100 dinara jako je ukusan ja ga jedem uz Neskvik :)

    Nikad nisam čula za ovaj bend uvek daš sjajne predloe, evo jedne nove umetnice iz UK kao moju preporuku stano je slušam ovih dana -> https://www.youtube.com/watch?v=fYwRsJAPfec

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:)
      Uvek sam za novitete i osveženja. Mislim da je u ovoj vrsti kolumne rečeno već sve što je moglo biti rečeno, nadalje bi se samo vrteli u krug, a postojao bi i problem sa naslovima: "Januarski pregled 2" zvuči nekako rogobatno!:) E, sad, šalu na stranu, svakako će biti neki novi vid oglašavanja.
      Politički deo je, nažalost, pre svega egzistencijalni deo. Politika u Srbiji danas utiče na živote ljudi i manje-više svi, kada završimo sa onim obaveznim delom školovanja, ulazimo u tu kategoriju "uključenih". Mislim da su ljudi na koje dešavanja u društvu utiču malo ili nimalo, izuzetno srećna, privilegovana manjina.

      Eh, kod nas se sa poklonima prestalo negde sa završetkom osnovne škole. Ostao je običaj da za rođendan dobijemo koji dinar, mada je što smo "matoriji" i to sve više "sramota", ali za Novu godinu, slavu, Božić, odavno ne dobijamo ništa, sem čokolade. Naša porodica, naprosto, nema tu naviku, ali darivanje je lep običaj i volim da čujem da kod drugih opstaje.:)

      Hvala na preporuci, za seriju i slatkiš!:)

      "Vatra" je jedan od boljih bendova iz regiona (konkretno, Hrvatske), poslušaj i njihovu pesmu "Sunce", neki su pop-rock, energični, a frontmen im je posebno super lik, Ivan Dečak.
      Hvala i na linku, ova devojka je pravo otkriće, mnogo mi se sviđa njen glas.
      Naravno, ogromna zahvalnost na podršci, upravo sam na tebe između ostalog i mislila pišući o sjajnom prijemu kolumne kod čitalaca!:*

      Избриши
  2. Jao meni je od svega najsimpatičniji ovaj poklon sama sebi bukvalno je preslatko. Inače ja to svake godine radim za svaki slučaj ako mi niko ništa ne kupi da bar ja samu sebe obradujem, a i oko praznila je sve sniženo , pa nije ni tako strašno nešto sebi kupiti. :) Jako mi se svidja ta kutija za dansko pecivo i nekako mi prosto neverovatno da neće služiti za šivaći pribor. :) Inače ja sam ceo grad obišla da nadjem tu knjigu Džulijana Felouza i nigde je nisam našla , a tako sam želela da je kupim jako sam se navukla na Downton abbey. To je najbolja serija koju sam ikada gledala, a ja sam baš ozbirljiva po tom pitanju nekako ako se ne navučem da je odgledam u 5 dana neću je nikad odgledati do kraja , jer ću zaboraviti da postoji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))))
      Inače volim ove limene kutije, imam ih popriličan broj i uglavnom u njima držim neke sitne drangulije, pošto lepo izgledaju na policama. Ova naročito. Već nekoliko godina unazad ih viđam u "Maxi"-ju i "Tempu", a možda ima i još negde, uoči praznika.
      Što se "Belgrejvije" tiče, akcija je završena u decembru, ali pogledaj na njihovom sajtu, "Evro-book" obično stavlja svoja izdanja na razna sniženja tokom čitave godine. Baš sam sa Sandrom komentarisala Felouzov roman, zaključismo da kao knjiga nije nešto, ali bi bio odličan scenario!:)
      "Downton abbey" mi sa svih strana hvale, pogledaću jednom sigurno, samo moram da se nakanim - slično kao za "Outlander", baš zbog velikog broja epizoda uvek odlažem, jer i sama znam da ću, jednom kad se naviknem na seriju, prosto morati da zasednem i odgledam sve.:)

      Избриши
    2. Meni je ovo sto puta bolje od Outlandera od njega sam odustala posle par epizoda.

      Избриши
    3. Ja sam pročitala prve dve knjige, imam i treću (koliko je za sada jedino prevedeno). U prvoj mi je smetala gomila glupih, bespotrebnih erotskih scena. Drugi deo mi se mnogo više dopao. Čula sam da je serija dosta verna romanima. Doduše, ja sam se i u "GoT" uključila tek posle četvrte sezone - ne znam zašto, ali uvek mi je lakše da prvo pročitam knjigu, pa onda eventualno gledam adaptaciju.:)

      Избриши
  3. Ja pozdravljam novitete, mada ništa nije falilo ni dosadašnjim rubrikama. Razumem potrebu za promenom.
    Sad ste me svi zbunili oko kosovskog boja jer su nas na fakultetu, u okviru predmeta Narodna književnost (držala nam Snežana Samardžija, možda je znaš s fakulteta), učili da jesu bila DVA boja, koja je naš narod posle objedinio i opevao kao jedan. Moraću da iskopam beleške s tih predavanja ne bih li se podsetila.

    O seriji ''Poaro'' baš razmišljam poslednja 2-3 dana i dvoumim se da li da gledam nju ili Šerloka Holmsa (ako iskopam na netu verziju s Džeremijem Bretom), baš sam ih se uželela.
    Ja sam od firme za Novu godinu dobila vaučer da kupim nešto detetu, tako da se ne bunim, a razmenila sam i poklone s drugaricama. Neka si se počastila, pa kome ćeš ako ne sebi, zaslužila si.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daleko od toga da sam nezadovoljna rubrikama, nego prvobitno nisam ni imala nameru da traju duže od cele jedne godine. Taman je lepo ispalo da za svaki mesec bude po jedna - sad, kao što napisah gore, bila bi velika muka spakovati u naslovu "Januarski pregled 2" i slično. :)
      Naprosto, kolumna je izvrtela svoj godišnji krug, za duže nije ni planirala.
      Biće već nešto drugo, gledam da se malo reorganizujem i rasteretim, pošto sam ove godine nameračila da se vratim fakultetu (krajnje je vreme!), pa nisam sigurna koliko ću moći da se kvalitetno bavim blogom.:)

      Ne varaš se, kao ni prof. Samardžija (meni je, inače, predavala Sonja Petrović, a slušala sam i Boška Suvajdžića; narodna knjiž. nam je bila glavni predmet u okviru prve godine, ujedno najzahtevniji, ali i najzanimljiviji), baš zato sam se ogradila rečima "drugi boj na Kosovu koji su Srbi vodili" - zato što je taj drugi, istorijski, bio između Turaka i Mađara, koje je predvodio Janoš Hunjadi, odnosno Sibinjanin Janko. Ako me pamćenje dobro služi.:)

      Moja velika preporuka za "Poaroa", uvek prija i sve je tako lepo, elegantno, pametno, počev od spomenute uvodne muzike.:)

      Ništa lepše od poklona, uvek sam za negovanje tog običaja, naravno, prema mogućnostima. Mislim da ću, zaposlim li se (ikad!) redovno praktikovati!:)

      Избриши
  4. Radujem se novitetima, iako volim svaku rubriku koju smo do sada čitali na blogu. :) Ne znam šta mi je degradirajuće i odvratnije , pismo ili paketić. Ja zaista reči nemam. Uvek pozdravljam praksu poklanjanja samom sebi, i sama je rado praktikujem. Mada si mi dala odličnu ideju, sledeći put ću i ja sebi da zapakujem ne bi li draž bila malčice veća. :)
    Volim ovu Štarkovu mešavinu, ima svega i baš je potaman kada se zaželim nečeg slatkog. Domaćicin tart prvi put vidim, čini mi se da ću zaobići. Ovaj gif u muzičkoj temi je moj, čini mi se, večiti zaključak o sopstvenom usudu. :D

    Hvala ti na tekstu, radujem se novoj godini na blogu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Kaćo!:*

      Što se tiče ovih gadosti, ima još - a u vezi sa jučerašnjim dočekom Putina. Ne znam kako je bilo u drugim gradovima, ovde su autobusi organizovano upućivani za Beograd, sa sve sendvičima, po pet litara mleka i 1500 dinara za "simpatizere", ljudima su pretili otkazima...
      Tako jezivo i pre svega tužno. Kao, 21. vek – a kult vođe podignut na kvadrat. Kao, "boljitak" – a prodali se za koji litar mleka i 1500 dinara. Kao, “ostajte ovde” – a bolje jesti korenje, ali u državi bez moralne i mentalne bede ove vrste.
      Ne znam kakve su pobude naterale ljude da se upute na poklonjenje “majčici Rusiji” iliti bedno zamaskirani “kontramiting”, da li beda/ucene ili istinska uverenja, nije ni važno – mnogo jadno izgleda. Kao stado!

      Svoj paketić sam zatvorila u kutiju i iz krajnje praktičnih razloga: petnaest dana pre praznika, nisam imala gde da složim stvari, a došla bih u iskušenje da načnem slatkiše.:)

      Citat/gif je iz filma "St Elmo's fire", koji ti preporučujem.:)

      Hvala još jednom tebi, na podsticaju i neumornoj podršci.:)

      Избриши
  5. Strašno! Svaki distopijski roman za osnov ima upravo pomenutu sliku. Zar si mislila da ću zaobići Roba Loua sa saksofonom? Brat pack strikes again, što bi se reklo. Jedino mi je Moli Ringvald falila, moram priznati.
    P.S. Pesmu obožavam! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo stigoh sa protesta, šta da kažem, bojim se da ne ostane samo na ovome, a opet, kolona ljudi koju ni kiša i hladnoća ne mogu da rasteraju, uliva neki slabašni optimizam.

      "Brat pack" i njihov korpus u planu su za neki objedinjeni tekst. Ovaj film je meni možda omiljen (iskreno, odsustvo Moli me takoe začudilo!), naročito volim stan u kome živi Demin lik. A Rob ni sad nije za bacanje.:)

      Избриши
  6. Mislim da ni jedan tvoj svaštarski tekst nisam pročitala više puta nego ovaj! Pročitam, krenem da pišem komentar, kad me nešto prekine ... i tako par puta! Evo, gluvo doba noći, sad nema šanse da me nešto omete...
    Ovaj tvoj tekst mi je specijalno divan jer osećam u njemu neke suptilne promene i pomake koji me silno raduju.
    Potpuno razumem želju za promenom i podržavam svaki napor usmeren na tu stranu 💟.
    Kupovanje poklona sebi je još jedna, uvek hvale vredna, inicijativa. Baš si se fino častila! Ona kućica-kutija je i meni zapala za oko, ali kako ne jedem kekse, bilo mi je nekako bez veze da kupujem zbog ambalaže. Sad se možda i predomislim.... Inače, i ja sam se novogodišnje častila. Sasvim neplanirano sam ušla u Vulkan i videla silne Pavićeve knjige na sniženju. Šta sam drugo mogla sem da se prepustim...
    Za kraj : sve ti je super, ti si i više nego super, broj "komentatora" tvojih tekstova raste što me naročito veseli... A najviše, skroz, naročito i još više me obradovalo to što si rekla da se vraćaš fakultetu. To je siguran znak da nivo tvoje energije i vitalnosti raste, a to je jedini put ka ozdravljenju...
    Imaš moju bezrezervnu podršku uvek i zauvek! ❤️
    Ajd, ljubim te ja!
    PS. Sad se podsetih - nemam pojma šta se izdešavalo da se obrisao onaj tvoj komentar na mom blogu. Ja sam nakon toga, kao, nešto popravljala, posle videh da sam mogla i smislenije, ali neka ga sad tako...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A ja sam jednako znatiželjno čekala tvoj odgovor!:)
      Istina je, ovaj tekst dolazi kao rezultat mnogih preispitivanja. Veoma ozbiljno sam shvatila "novogodišnje odluke" i najiskrenije želim da mi 2019. bude mnogo produktivnija, da njome budem zadovoljna. Preduzela sam već neke korake ka tome i želim da se maksimalno fokusiram na to da nadoknadim propušteno.
      Veruješ li, ovih dana sam sva u priči oko doktorata. Osećanje nervoze što sam ga dve godine zapustila, potisnula sam u korist aktivnog razmišljanja o temi, početku izrade, konsultacijama i eto, iz već me sasvim preokupirao, ali osećam neku prijatnu euforiju koja mi kaže da nisam izgubila stari polet istraživačkog rada i da će me, kad se opet "bacim" u te vode, poneti talas kao ranije.:)
      Samim tim, trudiću se da ne zanemarim blog i hobije, ali osećam se nekako lakše, sigurnije, postavivši (ma kako ambicozne) prioritete i hrpu obaveza pred sebe.
      Takođe, sinoć sam bila na prvom čačanskom protestu i oduševio me broj ljudi svih uzrasta koji su mirno, civilizovano, uprkos susnežici i zimi, došli, izrazili stav, prošetali centrom....vratila mi se vera u duh lepog, čestitog, borbenog Čačka, kao odgovor na prethodnu bruku o kojoj sam pisala Kaći u komentaru iznad.

      Ogroman doprinos porastu energije ima izuzetno pozitivna energija koju dobijam iz ovih pisanija, bilo da čitam tuđe ili pišem i komentarišem svoje teme. Ogromna je motivacija, osećam tu posvećenost, veru i dobronamernost, pa kako drugačije uzvratiti nego da se još više angažujem?:)

      "Blogger" se često tako "igra", pa se ja uglavnom ustručavam da išta čeprkam, ko će ga znati šta tu može da ispadne. Jedva sam se usudila da menjam izgled stranice, toliko!:) Pa sam bila sigurna da je i tu došlo do neke greške.
      Kad smo kod brisanja komentara, sada namernog, sećaš li se slučaja Dejana Stojiljkovića i mog prikaza "Konstantinovog raskršća"? Ispostavilo se da je čovek OBRISAO sve svoje komentare sa (argumentovano) negativnih kritika na Goodreads-u, a možda čak i profil.

      Избриши
  7. Evo, sedim u fotelji, čitam tvoj odgovor.... naježila sam se od glave do pete. Pita me sin zašto se tako smeškam... Potpuno isti osećaj u meni izlaziva tvoja najava da ćeš nastaviti doktorat, kao kad mi sin kaže da je dobio desetku ili kad klinci izlože neku svoju akciju koja zarađuje novce ili utiče na školovanje ili ide u smislu njihove zrelosti... 💜💙💛💚
    Ja sam te potpuno usvojila (mada moj voljeni ni ne zna da ima i kćer, doduše to je zato što ni ne zna da pišem blog haha...)
    Ne znam da li sam ti već negde rekla, ali ja živim u kući s tri blizanca, a i ja sam blizanac u podznaku. Ova, 2019. godina će biti naročito uspešna za blizance. Uzlazna putanja je počela još s proleća 2018. godine, ali pravi uspeh dolazi ove. Ova moja trojica se potpuno uklapaju u tu priču. Neskromno ću reći da sam se i ja pojavila u tvom životu negde u to vreme... Volim da mislim da nekom donosim radost i boljitak!! :)
    Veselim se praćenju tebe kroz ovu godinu, svakom novom tekstu, svakom komentaru koji ostaviš bilo gde (da, čitam tvoje komentare i po blogovima koji mi nisu baš po volji), a već se nasleđujem tvojim godišnjim pregledom za 2019. godinu.
    Mala moja, ceo svet je tvoj! Glavu gore, osmeh na lice, sve ostalo imaš!
    Ajd, ljubim te ja! 💋💋💋💋❤️❤️❤️💋💋💋💋

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A sad sam se ja naježila i istopila. Iz tvojih usta (i tastature) u Božje uši! Sve se dešava u pravo vreme, pa i ljudi u našim životima.:))))

      Избриши
  8. Draga Isidora, sinoć sa pročitala ovaj post,i rekoh,neka se utisci i euforija malo slegnu pre nego što dam bilo kakav komentar.
    "Belgraviju" sam videla na jednom kiosku i pošto sam bila u žurbi ostavila sam kupovinu za kasnije, ali nje više nije bilo.Vidim da si je ti nahvalila, zbog čega mi je posebno žao, ali videću na sajtu.
    Džulijan Felouz je odradio odličan posao sa "Dauntonskom opatijom" i bar po meni, jedna od najkvalitetnijih serija.Možda sam malo subjektivna jer sam već 15 godina opsednuta životom britanske aristokratije, ali u ovoj seriji mora bar nešto da ti se svidi. Radnja, likovi, kostimi(od kojih redovno padam u trans), gluma, sve je na vrlo, vrlo visokom nivou. Posebno bih istakla genijalnu Damu Megi Smit.A, Rade Šerbedžija nas svojom rolom nije obrukao. Jedino što im zameram je izostanak Dame Kristin Skot Tomas i Čarls Densa,koji su bili deo "Gosford Parka" (simpatičan film,istog scenariste, u stilu Agate Kristi).
    Kosovske diplome su posebno bolna tema.
    Ne želim nikog da potcenim, ali ne mogu da zaboravim kako mi je pre par godina nudjeno da polažem 2 medicinska predmeta umesto devojke koja je u našoj južnoj pokrajini studirala na fakultetu koji ima veze sa sportom. Iako je ponudjena nadoknada bila u visini 4 "Monine" tašne, ipak sam odolela izazovu. Na kraju,nisam želela sebe toliko da srozavam i rizikujem da neko otkrije prevaru.
    A, ko sve dole radi na fakultetima, bez postdiplomskih studija,namešteni konkursi, duple plate, dodaci, prosto se plašim javno da pričam. Jedino što me teši je da takvi ljudi ne čitaju tvoj blog.
    Kada je mami penzionerki stigla Vučićeva zahvalnica bila sam zgranuta toliko da nisam želela ni da prokomentarišem.
    U decembru sam imala sličnu zamisao i rekla sam da ću malo preskočiti večito "stiskanje" i obradovati sebe sitnicama.
    Pozdravljam svaki novitet, ali tvoja rubrika "slatkiš meseca" mi je "prirasla za srce". "Mešavina" me uvek podseti na pokojni baku koja je uvek imala neku od tih kutija za slučaj iznenadnih gostiju. Tart sa probala i nije loš.
    Ovih dana sam otkrila Capuccino kasato od Baninia. Umesto ruma štanglice imaju ukus kapućina. Meni se dopalo.
    Mama mi je rekla da su izbacili čokoladu "Najlepše želje" sa "Prima" slanim štapićima, što me je podsetilo na detinjstvo i grickanje istih sa Eurokremom😃.
    Da nije tužno, bilo bi smešno, "tugov anje" tvoje bake za Vučićevim paketićem.
    Naš naroda, a posebno penzioneri, se bore da prežive sa svojim mizernim primanjima,i rekla bih da je za mnoge pojesti konzervu sardine ili kupiti kecelju stvar luksuza. A,plaćeni put za Beograd sa sve sendvičima, je za te ljude bio "dar sa neba" . Verujem da je u autobusu bilo veselo, kao na djačkoj ekskurziji.
    Mnogo se teško živi i narod je spreman na sve zarad egzistencije. Nekima je 1500 din ogroman novac.
    Drago mi je da se vraćaš doktoratu i samo napred.
    Sve ovo o čemu si dosad pisala, ja bih nazvala bavljenje pravim problemima,
    i s uzbudjenjem sam čekala sredu kao nekad zbog "Glorije" i "Mikijevog zabavnik" 😃.
    Pozz🌹

    ОдговориИзбриши
  9. Poštujem različite pristupe u ekranizaciji legendarnog junaka, ali, za mene, pravi Šerlok je upravo Džeremi Bret. Čak mi je i njegov dr Votson potaman. Jesam malo staromodna, i još uvek ne mogu da prihvatim najnovijeg Poaroa u filmu "Ubistvo u Orient ekspresu". Dejvid Suše mi je sinonim za malog belgijskog detektiva.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Helena, pre svega TEBI mnogo hvala na podršci i komentarima, koji su mi uvek inspirativni i daju smisao pisanju svojom sadržanošću. Upravo zbog ovakve razmene mišljenja i ostajem u sferi blogovanja već nekoliko godina.
      Veliko hvala na dodatnoj preporuci!:) Volim britanske drame i glumce, nisam tako veliki ljubitelj i znalac poput tebe, doduše, ali upravo zato više cenim ovakve preporuke. Sigurno ću "Opatiju" staviti na dnevni red.
      Što se "Belgrejvije" tiče, nije me baš oduševila kao roman, ali kao ideja za neku seriju ili film je sjajna, uz odlične opise i vernu atmosferu doba radnje. U svakom slučaju, lepršava je i fina za opuštanje, ako bih morala sa nečim da uporedim, to bi bila serija "Viktorija" (inače, romani njene scenaristkinje Dejzi Gudvin su takođe fina istorijska proza).

      Za bolnu temu, slažem se, bolje da ne idemo dalje u tu priču, verujem da je svakome iole razumnijem sve odavno jasno kao dan.:(

      Volim "Rum kasato" i baš ću probati ovaj novi, sa kapućinom, nadam se samo da nije previše sladak.:)

      Imam mnogo razumevanja za "običan" narod, penzionere iz manjih mesta posebno, jer oni (u većini) zaista nemaju ni gde, ni od koga da čuju kako stoje stvari, lako ih "navuku", dok mnogi upravo zbog bede idu linijom manjeg otpora, prepuštaju se struji, uvereni da ni na šta ne mogu da utiču. To je najtužnije od svega...

      Hvalaaaaaaaa :), jao, sad bih se malo i uplašila da ne izbaksuziram samu sebe, ali znam da su na ovoj stranici okupljeni sve sami divni, dobri ljudi koji neće biti u fazonu:"Aha! Pričala, najavljivala, a ništa!" :)
      U svakom slučaju, srce mi je sad - "do Meseca"!:)

      E, još ovo za ekranizacije: potpuno se slažem! Jedini Poaro je Suše - verziju sa Kenetom Branom sam pogledala, o njoj i pisala, lepo me zabavila jer je vizuelno očaravajuća i glumačka ekipa je impresivna, ali meni to NIJE Poaro.:( Više kao karikiranje....
      Međutim, "Elementarno" zaista ne ide dalje od istovetnog imena nekoliko likova (Šerlok, Votsonova i Šerlokova ljubav-osuđenica Morijarti) i tog aludirajućeg naslova, što je sve kao omaž Dojlovom junaku, dok je ostatak priče, karakterizacije, itd. potpuno svoja, jedinstvena priča. I serija je baš zato dobila mnogo dobrih kritika, tako da svakako preporučujem, vredi.:)

      Избриши
  10. Nisam baš poznavalac, ali veliki obožavalac jesam😃! Više me je sramota što redovno grešim kad je ime poznatog londonskog trga u pitanju. Nikako da upamtim da nije "Belgravija" nego "Belgrejvija" 😃.
    Novi kasato nije presladak, bar meni😋.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja to po prevodu knjige, moguće da i sama grešim. Kad nismo izvorni govornici, dese se zabune, nije strašno.:)
      E, super, onda ću da probam!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...