Subota sa knjigom: „Svet u plamenu“

piše: Isidora Đolović

Drugi svetski rat se rasplamsava. Odmičući, 1940. godina u nepovrat povlači mnogo štošta iz starog sveta. Među tim relikvijama prošlosti, čuveni Orijent ekspres kreće na svoje poslednje putovanje, okupljajući u vagonima krajnje neobičnu grupu ljudi i jednu metu od neprocenjivog značaja za naciste. Romanom „Svet u plamenu“ (Laguna, 2016; orig. „Welt in Flammen“, 2014), nemački istoričar Benjamin Monferat (književnički pseudonim Štefana M. Rotera) sledi tradiciju najboljih kriminalističkih dela. Istovremeno obuhvativši važan trenutak epohe, ispituje zanimljiv fenomen koji se, usled vulgarizacije savremenim rialiti-programima, odavno nezasluženo posmatra sa pogrešne tačke gledište. Reč je o posledicama smeštanja, na sve načine različitih osoba sa pojedinačnim namerama, mislima i željama, u prostorno i vremenski ograničene okolnosti – dok svuda oko njih počinje da besni nezapamćeni međunarodni sukob.

Poslednji ostatak starog sveta koji se još uvek koprca u samrtničkoj borbi. Orijent ekspres je u pokretu, pokušava da umakne uništenju koje se nadvilo nad Evropom. Ali mu to neće uspeti. Isuviše je deo predratnog raskomadanog sveta i na njemu je sve pogrešno. (str. 259)

Karol, prognani kralj izmaštane balkanske državice Karpatije, priprema se da sa delegacijom napusti ambasadu u Parizu koji tek što nije okupiran. Njegova ljubavnica, Eva Hajlman, strepi zbog izvesnosti da će biti ostavljena na cedilu, zamenjena lepšom i mlađom (a tek joj je dvadeset godina!), koliko i zbog jevrejskog porekla. Znajući da samo uz tog čoveka, koga pritom iskreno voli, može ostati bezbedna u haosu koji obuzima Evropu, spasavanje veze opravdano izjednačava sa preživljavanjem. Nemački obaveštajac Ingolf Helbreht, pod lažnim identitetom studenta paleografije Ludviga Mjulera, sa skrivenom povredom i kartom za dvoje (pošto je upravo ostao bez saborca), omogućava Evi da se ukrca u voz kao njegova navodna verenica. 

I da ima svoj novac: nema mesta kuda bi mogla da ode. Nije znala ni da li su joj roditelji živi. Od prošle godine nisu joj odgovorili ni na jedno njeno pismo poslato iz Pariza i Eva je pojmila da je to deo njihove bolesti kojoj ne zna ime. To je nešto poput umora, straha, slabosti. (str. 17)

Ruski knez Konstantin Romanov, srodnik pobijene carske porodice, putuje sa suprugom Katarinom i troje dece, rođene i odrasle u bekstvu. Najstariji sin, Aleksej, prolazi kroz teške identitetske i ideološke nedoumice (Rus ili Francuz; učesnik rata ili kukavica; prva ljubav ili poslušnost prema ocu?), Ksenija se sa buntom prerano sazrele petnaestogodišnjakinje skriva po toaletima kako bi zapalila cigaretu, a najmlađa Elena zaokupljena je lutkom i bojicama. Mladi špijun NKVD-a i na razmažene saputnike gnevni komunista Boris Petrovič Kadjanov, u kneževom sinu prepoznaje tobožnjeg kolegu sa Sorbone.

Američki mladenci, Pol i Vera Ričards, na  bračnom su proputovanju. Sredovečni „naftaš“,  koji je svaki milion zaradio sopstvenim rukama i znojem, sada zasluženo uživa uz duplo mlađu Teksašanku, udovoljavajuči njenoj želji da (možda u nezgodan čas) izbliza upozna lepote Starog kontinenta. Njihova sunarodnica, nekadašnja diva nemog filma, Beti Maršal, zaputila se na ugovorenu tursku „gažu“, boreći se sa prolaznošću i strahom od starosti. Bejzil Fric Edvards je  veteran željan razgovora, ali stalno prekidan u po rečenice iz svog bogatog vojnog iskustva (baš kao i strika Albert iz „Mućki“!). Tu negde, naći će se mesta za jogina Čandru Šarmu, katoličkog sveštenika Pedra de la Rosu, ali i najvažnijeg Firerovog diplomatu Franca fon Papena. 

Svima je glavni cilj Istanbul, a (privremeno) utočište kompozicija legendarnog voza. Luksuzni „pokretni hotel“, pretovaren tajnama, strahovima, strepnjama i zaverama, kasne majske večeri napušta polazišni peron u Parizu. Preko švajcarskih planina, severnih delova Italije, uvek zapaljivog Balkana i rizičnih carinskih provera, u širokom luku zaobilazi Nemačku. Stjuardi, tinejdžer Raul i dobroćudni, debeljuškasti zabušant Žorž, za to vreme komentarišu  živopisne putnike na još jednoj ruti koja se, ipak, razlikuje od bilo koje dosadašnje. Naime, u tzv. vagonu primirja iz Kompjenja, leži nešto zbog čega bi Hitler prevrnuo nebo i zemlju da ga dobije. Da se to ne bi desilo, brinu se francuski oficir Klod Lurdon i trojica njegovih kolega, obezbeđujući skriveni vagon. U njihov zadatak upućen je samo Gaston Tije, predstavnik Internacionalne kompanije spavaćih kola. 

Ova kola su više od muzejskog eksponata. Ova kola su simbol velike Francuske. U ovim kolima su Nemci škrgućući zubima morali da priznaju da je francusko oružje odnelo pobedu u Velikom ratu. Vagon Internacionalne kompanije spavaćih kola sa oznakom „2419 D, vagon primirja“, svedok najvećeg trenutka naše nacije. I da znam ne bih vam odao otkuda naši obaveštajni izvori imaju informacije, ali, nema ni najmanje sumnje u njihovu tačnost: Hitler zna moć slika za svoju propagandu i želi ova kola. (str. 25-26)

Međutim, niko nije osoba kakvom se predstavlja, ništa nije onako kako deluje, putnici su izmešani poput karata u špilu i do kraja „glomazne“ knjige (preko sedam stotina strana) očekuje vas bezbroj iznenađenja. U samo dvadeset četiri časa, nekoliko puta se preokreću situacije, razaraju snovi i otvaraju nepredviđene prilike. Dok svako ponaosob veruje kako će mu nešto manje od tri dana do turske prestonice proleteti za tren oka i da su u vozu iole bezbedni od ludila koje se ubrzano širi kontinentom, događaji će, st(r)anicu za st(r)anicom, dokazivati suprotno. 

Svako stajalište je prilika za ukrcavanje kakvog slepog putnika ili krijumčarenje važnog materijala. Svi prisutni su, hteli – ne hteli, na budnom oprezu. Do kraja će se utisci i zaključci o raspodeli uloga (dobrih i loših, zaverenika i pobunjenika) barem nekoliko puta izokrenuti, promeniti, zaprepašćujuće razotkrivajući svoju („)pravu(”) prirodu.

Raul se pitao kakav život vode takvi ljudi. Na ranijim putovanjima, visoka gospoda žalila se više puta na teskobu svojih kupea, na “primitivne uslove” – pa i u luksuznim kolima. Zato što moraju da dele ve-ce sa ostalim putnicima, sa još ukupno šesnaest osoba, kada je voz popunjen. U kući sa unajmljenim radničkim stanovima, kraj Bulonjske šume, nužnik dele dva kompletna sprata, a tamo nema stjuarda koji nužnik nadgleda svaka tri sata, čisti ga i sve održava kako valja. (str. 85)

Pol je okrenuo glavu. Doručak je tek počeo i većina stolova je još bila prazna. Ruski veliki knez Romanovski, ili kako se već zove, sedi sa porodicom na suprotnoj strani, nakinđuren kao zlatni fazan. Pre nekoliko minuta mora da je došlo do svađe sa sinom. U svakom slučaju, mladić je izleteo. Ali zvuk nije došao iz tog smera. Starac je zauzeo mesto za stolom iza Polovih leđa: Britanac, toliko je prepoznatljivo na prvi pogled.(...) izgleda baš onako kako Pol Ričards zamišlja ljude koji do dana današnjeg građane SAD posmatraju kao otpadničke koloniste. (str. 113-114)

Vagon restoran postaje poprište neočekivanih susreta, a po kupeima se potpisuju dogovori, ugovaraju bračni savezi, stavljaju krune ili radi o nečijoj glavi, prisluškuju ragovori, šunja i pretura po tuđem prtljagu...Dolazi do neočekivanih savezništava, bude se nedopustiva osećanja, sprovode zavere i privatne istrage. Da li su kobni lajtmotiv inkriminišuće fotografije ili „kamenje“, davno izgubljeni brilijanti iz caričinog kolira? Jesu li veća pretnja crnokošuljaši na peronu u Italiji, ustaške zasede i noćni signali na putu do Zagreba ili sasvim izvesni pokušaji atentata unutar samog kupea?

autor

Važi samo jedno pravilo: Simplon Orijent NE SME da kasni ili odstupi od voznog reda, ma šta se dešavalo u njegovim vagonima – uključujući i one priključne, koji se s vremena na vreme dodaju osnovnoj kompoziciji. Nasuprot tome, ne postoji (odrasli) putnik bez uverenja da bi baš njegov potez, u pravom trenutku, mogao da odlučujuće utiče na dalji tok rata.

Celine su podeljene vremenski (precizni sat i minut događaja) i prostorom (svaki deo kompozicije voza prilagođen je rangu putnika), što pokazuje kako se svakog trenutka, u vanrednim uslovima, odigravaju male scene svetske drame. Pritom, sučeljene i upućene  jedne na druge, do tada nespojive ličnosti pokušavaju da zadrže svoje, a strgnu tuđe maske. Poglavlja obuhvataju prolaske kroz još (formalno) slobodne države, a tzv. „međučinovi“ zaustavljaju se na okupiranim teritorijama. Mnoštvo gledišta nude zanimljivi likovi, svojevoljni taoci nužnosti i ograničenja zatvorenog, pokretnog  "kaveza".

Nezadrživo, besno jurenje šinama sa Katarininim licem u jastuku, zaslepljenim očima, a opet svevidećim. Ka istoku. Ka jugu, niz Balkan. Nizbrdo kao niz stenu, kao tane koje leti sve dok više nema kuda dalje.

Dok ne udari o tlo svom silinom, koja i samu Zemlju može da raspoluti. (str. 221)

„Svet u plamenu“ je roman bez sekunde praznog hoda, besmislenog razgovora, nepotrebnih podataka i pojava. U njemu nema dosadne stranice, što je, uzimajući u obzir njihov impresivan broj, zaista za divljenje. Služeći se osnovom najpoznatije knjige Agate Kristi, u krimi-zaplet uspešno je utkan niz društvenopolitičkih tema, tako da su istorijske ratne okolnosti, iako „napolju“, sve vreme i te kako prisutne unutar vagonske rapsodije. Čitaocima sa naših prostora biće posebno zanimljivo što se središnji, veoma značajan deo radnje odvija na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, od Postojne preko Beograda. Takođe, prilično je jasno da Karpatija predstavlja Rumuniju, a Karolov narod “potomke krvoločnog Vlada Cepeša”. U pogovoru, Monferat otkriva kako je za većinu glavnih likova bio inspirisan istorijskim uzorima. Poslednji rumunski kralj zaista se zvao Karol (II), bio naočit - mada (bar koliko je poznato) otporan na prizor krvi, s tim što je abdicirao upravo u godini kada počinje radnja romana. Takođe, njegova ljubavnica (kasnije supruga) Magda Lupesku bila je Jevrejka. Kao realni model za Beti Maršal, poslužila je glumica Luiz Bruks.

Balkan je bure baruta. Šta ako je u ovom vozu i na ovom putu čovek s uglancanim čizmama rešio da potpali fitilj? (str. 93)

U svesti prosečnog “zapadnjaka” prilično utemeljeno i stvarnošću opravdano viđenje naroda sa ovog poluostrva kao divljačnih, vazda međusobno podeljenih i zavađenih, uspešno je poslužilo aluzivnom poigravanju vestern-žanrom. Naime, jurnjava bugarskim vrletima, potera kroz Hrvatsku pod okriljem mraka ili rafalna paljba sa niške železničke stanice, kod Amerikanke Beti (i ne samo nje) probudiće žive slike iz filmova o Divljem zapadu. S druge strane, izražene, često komične kulturološke razlike najbolje su predočene iz ugla Pola Ričardsa, kao predstavnika još neutralne, daleke sile, kome je nepojmljiva tako duboka ukorenjenost ili vera u bilo šta izuzev sopstvenog rada. 

Kroz obilje podzapleta i obrta (seks, intrige, detektivske zagonetke i političke, šahovski proračunate strategije), ostvareno je ubedljivo povezivanje tema i motiva, uz potpunu  karakterizaciju, psihološko profilisanje likova i nadasve ubedljivu, moćnu antiratnu poruku. Monferatovo delo će svakog čitaoca povesti na sudbonosni put i priuštiti mu napetu, nepredvidivu, nezaboravnu – zaista ludu vožnju.