среда, 26. децембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Novembarski pregled

piše: Isidora Đolović

Kako nas je, još koliko prošle sedmice, “zarobio” snežni talas, maglovite večeri i mrazna jutra uveliko postali svakodnevnica, a praznici, eto, zakucali na vrata, nije baš jednostavno vratiti se jesenjem koloritu. U međuvremenu se nagomilalo bezbroj novih utisaka, događaja koji prevazilaze svoje (ispostavilo se) najave, pa svojevrsni mini-vremeplov (kao poduhvat uslovljen koncepcijom ove kolumne) predstavlja poseban izazov. Duže od polovine novembra, pa i dobar deo tekućeg meseca, držala me žestoka prehlada, virus koji je zahvatio moje ukućane, pa i širu okolinu, povukavši me sa sobom u grozničavo-malaksalo, bestežinsko stanje. I dok se napolju svet zlatio poslednjim, najlepšim zrenjem jeseni, ja sam se doslovno „raspadala“. Bilo je dana kada nisam mogla da čitam, ni pišem, ništa sem zurenja u (preuranjene) praznične filmove sa kanala „DIVA“, koji ne opterećuju svest nemoćnu da se usredsredi. Teško mi je padala usporenost, ali, srećom, prošlo je. Razmišljam: ako mora da me „strefi“ bar jedna ozbiljna prehlada u sezoni, zaista je bolje pregrmeti je što ranije! Sada se već sve, sa bliženjem novogodišnjih svečanosti, složilo na svoje mesto, pa se može nastaviti punom parom u nove poduhvate. Opuštanje, pogotovo kada je prinudno - i te kako zna da dosadi. A koji su to događaji dominirali poslednjim potpuno jesenjim mesecom, pročitaćete u nastavku.

Naruživanje Beograda

Sada, jedva nedelju dana pre dočeka Nove godine, sve ima logike: blještava dekoracija, božićne melodije sa razglasa, prepoznatljiva ikonografija (crveno, imeličasto zeleno i zlatasto; Deda Mraz i njegovi irvasi; jelke sa ukrasima svih vrsta, boja i oblika). Raduje nas, obavija detinjom  uzbuđenošću, potrošačkom groznicom, ali i zaraznom panikom zbog svođenja računa, rekapitulacije godišnjih postignuća. U decembru i većem delu januara, kako smo navikli i kako dolikuje, usled brojnih svetkovina koje se samo nadovezuju, zaodenutost okruženja u šljokice, konfete i lampione sasvim je prirodna i očekivana. Ali, vratimo se do vremena koje ova kolumna pokriva, zatim još dalje (iz godine u godinu, sve ranije) unazad – delovaće neumesno. Pa neukusno. I uvrnuto. A naposletku, sumanuto!

Jer, naša voljena prestonica se, poslednjih nekoliko sezona, pored svih oblika unapređivanja  kojima je podvrgavaju, može podičiti i novogodišnjom dekoracijom već od rane jeseni. Kako naiđe oktobar, mada se rasveta „još ne uključuje“, grozomorni ukrasi postavljeni su na svim istaknutijim lokacijama. Opseg koji zahvata epidemija kićenja, svake godine je sve širi,  prostorno i vremenski. Povećava se još nešto: nivo kiča koji „odašilju“ ove skalamerije i, obrnuto proporcionalno jeftinoći njihovog izgleda, cena koju gradske vlasti ponosno ističu da izdvajaju za „ulepšavanje“. Mada se, svake jeseni, narod negodujući i ismevajući sa razlogom pita čemu i od čega sve to - nadležni ignorišu. U inat nama, poslovično nezadovoljnim neradnicima, a pod sveobuhvatnom maksimom „brže, jače, bolje“, trude se (i uspevaju) da nadmaše prošlogodišnji nivo apsurda, komike i bahatosti. Pored toga što, kažu, postavljanjem rane rasvete pratimo trendove evropskih metropola, time usrećujemo strane turiste (meštane ko pita!), doprinoseći da se u gradsku kasu slije više sredstava. Njima će, bar donekle, otplatiti „najskuplju jelku u novijoj srpskoj istoriji“, a pride isfinansirati nastupe vodećih estradnih persona u „najluđoj“ noći. Zapravo, brižna vlast se neumorno zalaže da nam, ne samo privilegovana noć dočeka, nego svaki bogovetni dan u godini bude – najluđi!
Tako se Beograd, još do pre neku zimu istinski čaroban uoči praznika, pretvorio u Pepeljugu koja je poranila sa doterivanjem, pa sad prekinđurena i klovnovski nafrakana, satima sedi čekajući da stignu prvi gosti i počne bal. Prethodne jeseni i rane zime, na licu mesta sam iz dana u dan prolazila ispod neprikladnih „visećih“ satova i sijalica, koji su na iznadprosečnim temperaturama nakaradno služili za porugu i zbunjivali svako iole razumno stvorenje. Tek mi je u decembru postalo i normalno i lepo da predveče prošetam između drvenih kućica na Trgu republike, zapahnuta mirisima cimeta i kuvanog vina, sa svih strana obasjana veselim šarenilom izloženih suvenira, privučena neobičnošću jestivih rukotvorina u vidu lizalica, svilenih bombona i famoznog „odžak-kolača“. Izuzetno mi se dopadala improvizovana jelka od staklenih boca „Coca Cole“, ali ne i džinovski „paviljoni“ u obliku paketa i okruglih lampiona. To je, ipak, bilo previše...dok ove godine nisam, izdaleka – na televiziji, ugledala najnovije primere megalomanije i ruženja lica prestonice. Kome je samo palo na pamet da dovuče i montira, a spomenuću samo najupadljiviju konstrukciju, onu kič-kapiju na ulasku u Knez Mihailovu? Pošto se, nekako, oporavi od šoka, šetača u nastavku rute dočekuje – zlatni lavirint! O ukrasima raštrkanim po parkovima neću govoriti, odavno su to bolje od mene uradili Kesić i ekipa. Zaista ne znam nikoga ko se iskreno obradovao ovom, tek jednom u nizu, nasilnom preobražavanju centra Beograda u ruglo i carstvo neukusa.
Tako se, dok (krenimo samo od prestonica u neposrednom okruženju) Zagreb i Budimpešta nude očaravajuću zimsku bajku na šetalištima, uz pojačani doživljaj novogodišnje euforije, Beograd ponosi cirkuzantskim kostimom. Preteranost svake vrste, tobože, ide u korist celokupnom državnom budžetu, reputaciji i imidžu. Čak ne moramo putovati predaleko, dovoljno je (slikom bar) „skoknuti“ do Novog Sada, radi lekcije iz adekvatne, istovremeno estetski zadovoljavajuće preobuke u svečano ruho. Međutim, važnije je prosuti još malo zlatne prašine, da nas zasvrbe oči, kao podsetnik kako se, uopšte, ne pitamo ni za šta. Uostalom, iako mi u Čačku nemamo kapije i tunele, ni ove godine nismo izbegli podizanje strašne metalne jelke u centru grada. Pod uslovom da vas prethodno ne patosira njena grdoba, zavrteće vam se u glavi od cene ovog „prazničnog zadovoljstva“...Samo nek je sretnje!


Stogodišnjica sklapanja primirja u Velikom ratu

U protekle četiri godine, svet je kontinuirano, nizom raznovrsnih manifestacija, umetničkih ostvarenja, organizovanih naučnih skupova i tribina, obeležavao značajan jubilej – sto godina od izbijanja, odvijanja i završetka Prvog svetskog rata. Zbog činjenice da je u pitanju bio do tada najveći sukob, ostaće upamćen i pod imenom Veliki rat, ujedno poslednji sa iole poštenim prilazom, tačnije, okršajima i odmeravanjima snaga bez isključivog oslanjanja na „daljinske“, razorne načine desetkovanja protivničkih redova. Iako čitav vek rastojanja deluje kao beskrajno dug period i vremenska distanca dovoljna za nepristrasno sagledanje stvari, pokazalo se da mnoga pitanja – počev od načina na koji je rat izbio i odgovornosti za to – ni danas nemaju jednoglasno razrešenje, da savremeni kontekst prečesto zamagljuje vidike i da se preko pojedinih nesuglasica još nije istinski prešlo. Ono što, ipak, ostaje neosporno, prekretnički je karakter te ogromne tragedije, uticaj koji je izvršen na generacije učesnika i njihovih potomaka, a ponajviše raspored i odnos uključenih snaga. Herojstvo jednih, skršena gordost drugih, pokazali su rezultate već samim završetkom – a kao što je svima dobro poznato, naša zemlja je tom prilikom dala mnogo više nego što je, konačno, dobila (ili uzela, kako vam drago). 

Očekivano je i razumljivo što se na ovim prostorima, četvrtu godinu zaredom, a u nekim slučajevima i po prvi put, skreće pažnja na (zaboravljena) junaštva, nezanemarljiv doprinos pobedi saveznika, grandioznu stravičnost pojedinačnih i kolektivnih žrtava. Moglo se, naravno, učiniti još mnogo više da im se oda zakasnela pošta – ali, već sama budna svest i inspiracija koja odatle proizilazi, dovoljni su pokazatelji važnosti uloge Srbije u Velikom ratu za sve nas. U nacionalnoj istoriji, on predstavlja jedno od najtragičnijih, ali i najtrijumfalnijih poglavlja. Nažalost, pored postojanja svesti o značaju predačke borbe i nadljudskih napora učinjenih zarad ostvarenja sna o slobodi, pitanje koliko smo ostali dosledni – pa i dostojni slavne zaostavštine, ostaje otvoreno. Odgovor je, možda, bolje prećutati...

Svečanom ceremonijom organizovanom u Parizu, 11. novembra – na međunarodni Dan primirja (kod nas, od pre neku godinu, prihvaćen kao državni praznik), obeležen je vek od potpisivanja sporazuma o završetku globalnog okršaja koji je prekrojio dotadašnju mapu, pre svega Evrope. U njemu je došlo do rušenja četiri imperije (Habzburško, Otomansko, Rusko i Nemačko carstvo), formiranja novih državnih saveza (između ostalog, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – potonje Jugoslavije, zatim Čehoslovačke, nezavisne Poljske, Turske), pada jednih u korist često drastično različitih društvenih ustrojstava (npr. monarhije zbog komunizma). Samim tim, jasno je koliko, naročito u svetlu naredne – tek par decenija mlađe erupcije međunacionalnih netrpeljivosti, današnje geopolitičko stanje sveta u kome živimo duguje, istovremeno se udaljavajući, onome iz doba Velikog rata.
Ove godine se u prvom planu našlo upravo to ko je bio u prvom planu tokom odigravanja parade, odnosno, kako je izgledao raspored zvaničnika. Počasni, prvi red zauzeli su (očekivano) bračni parovi Makron i Tramp, te Vladimir Putin i Angela Merkel. Odmah iza njih, našao se predstavnik samoproglašenog Kosova, Hašim Tači. Sem počasnih mesta rezervisanih za rukovodioce država koje su bile direktno poražene ili učestvovale na strani protivnika, najveći šok izazvala je potpuna skrajnutost Srbije. Države, podsetimo se,  koja je u istom ratu izgubila gotovo trećinu  stanovnika (od toga 62 % radno i vojnički sposobnih muškaraca, što nas čini zemljom sa najvećim brojem žrtava prema broju žitelja), odnela prvu veliku pobedu u ime  savezničkih sila (Cerska bitka) i suštinski doprinela trijumfu Antante (probojem Solunskog fronta). Koja je pretrpela golgotu prelaska preko Albanije i podizanja iz pepela, budeći nepodeljeno divljenje, između ostalog, baš francuskih saboraca. Nije teško zamisliti kako se neprijatno i osramoćeno osećao bilo koji građanin Srbije, gledajući Aleksandra Vučića izguranog u „ćošak“, na simboličnu marginu savremene istorije. Isto mišljenje su gotovo momentalno izrazili mnogi objektivni Francuzi, osudivši protokolarnu „omašku“.

A šta je uradio naš predsednik, shvativši da su ga, kao nevaljalog školarca, poslali u „magareću klupu“? Da li je primenio svoj dobro uvežbani, teatralni vid negodovanja protiv onih, nekih, kojim se svakodnevno i neumorno obrušava na stanovništvo sopstvene zemlje? Da li je, na bilo koji način, ispoljio neslaganje sa takvim tretmanom? Šta mislite?

Kao što smo već navikli, podvijenog repa je odćutao i odstajao svoje, prepustivši poltronizovanim TV-izveštačima da (neveštom montažom) iskonstruišu privid za oči nacije. Zatim se, po povratku, nadugo i naširoko jadao, proračunato (što se danas kaže, diplomatski) izbegavajući da uopšte nagovesti očigledno. Bilo mu je, doduše,  žao što se baćuška Volođa srdačno izgrlio sa Hašimom dušmaninom. Samo je ostala neizgovorena bolna činjenica nebitnosti  koju njegova kamarila ima za tobožnje „evropske i svetske prijatelje“. I to da, za razliku od ubogog naroda kome prodaje jeftine laži o boljitku, međunarodnim moćnicima služi kao nezgrapna marioneta. Raspored, da ne kažem novi odnos snaga na pariskoj ceremoniji, najmanje evocira nekadašnji, velikoratovski završni skor. On je prilično očigledan odraz moderne podele uloga na političkoj pozornici, gde će Merkelova i Tači, s obzirom da je od njih veća i opipljivija korist, logično dobiti značajniju poziciju, dopadalo se to nekome ili ne. Preostaje pitanje (nedostatka) dostojanstva sa kojim oštećeni ne daju na sebe, ili nastavljaju da igraju kako drugi svira. To je realnost, teško zamaskirana praznim pričama o „moralnoj pobedi“, a nastavak se, nažalost, veoma brzo pojavio u obliku još aktuelne krize, o kojoj ćemo drugi put. 


Nereagovanje na nasilje

Krajem godine se, uobičajeno, sumiraju svi dobri ili neslavni rezultati – a crna statistika o ženama kao žrtvama nasilja nikako da se primetno promeni na bolje. Koliko nam je svest zamračena duboko usađenim i krivo sraslim načelima patrijarhata, pokazuje neisrcpni repertoar izgovora za primenu verbalne, mentalne i fizičke (pri)sile nad, u ovom slučaju zaista slabijim polom. Da mi je, što bi se reklo, dinar za svaku situaciju u kojoj čujem kako je žena kriva zbog „lajanja“, „laprdanja“, „droljastog ponašanja“, te je prema tome „sama tražila“ šamarčinu, uvredu, štipanje za zadnjicu ili nešto još eksplicitnije...pa, do sada bih prepunila kasicu. Mizoginija iz (društveno korektne) potaje nam, dakle, nije strana, pa još kad se udruži sa pasivnim posmatranjem sličnih scena (ispunjavanja konkretnih pretnji), opasno smo blizu samim  prestupnicima.

Znam, teško je odreagovati, tek tako se umešati, čak je i rizično...izgovora sijaset! Poduže već živimo prema filozofiji nepetljanja u ono što nas se ne tiče i gledanja svoga posla, kao da nam je rastuća opšta otuđenost dobro došla da se u potpunosti ogradimo od bilo kakve odgovornosti prema još nekome osim sebe. U malim sredinama još nekako i opstaje, ali gradovi uveliko guše duh solidarnosti, dok gužva, buka i žurba pružaju skoro pa savršen alibi da se ne pomerimo dok nam neko, bukvalno, izdiše pred očima. Zapravo, nije retkost zaobilaženje ili PRESKAKANJE osobe u nevolji – zabeleženo je mnogo takvih slučajeva, još smo iz psihologije učili o sindromu Kiti Đenoveze. Famozno „ne moram ja, neko drugi će“, primenjujemo i kada je reč o učešću u budućnosti države, prema tome, otkuda naivno čuđenje?
Kao i veći deo života, društvenu angažovanost, empatiju prema bližnjem i spomenutu odgovornost preneli smo na društvene mreže. U sigurnosti korisničkih imena, iza ekrana kompjutera, iz udobne fotelje ili kancelarijske stolice, spremni smo da „neustrašivo“ jurišamo na svaku neman. Ali, koliko ste se puta u stvarnosti makar osvrnuli na biće u nevolji? A koliko je puta neko vama pritekao u pomoć? Kao i obično, pale su mnoge optužbe, zgražanja, reči osude  ili sapatništva nakon jedne od udarnih novembarskih vesti. Psihički ometen, od ranije po problematičnom ponašanju poznati muškarac, nasrnuo je na četrnaestogodišnju učenicu dok se vozila gradskim prevozom. Međutim, toga jutra u tramvaju nije bilo nikoga dovoljno odvažnog da reaguje, iako je siledžija uporno pokušavao da slomi mudar, miran otpor, u sebi zasigurno na smrt preplašene žrtve. Starije gospođe sa sedišta pored, nemo su čekale, valjda, dolazak Supermena ili svoju stanicu. Da se ubrzo nije pojavio snimak postavljen na Internet, pitanje je da li bi uopšte usledila akcija prepoznavanja i privođenja napasnika. Ispostavilo se da mu to nije bio prvi, nažalost ni uopšte gledano redak ispad. Napadi u GSP, pred šalterima, u hodnicima, verbalni ili direktni fizički, dešavaju se svakoga trenutka. Za mnoge se nikada neće ni saznati, ali, biće bizarnih pokušaja da se od devojčice npr. stvori „svesni izazivač“ i time otera kolektivna odgovornost. Kako smo to, u kom tačno trenutku postali, možda ne baš sasvim neosetljivi na tuđu patnju, ali sputani nedovoljno dobrim razlozima za ignorisanje nasilništva?

Nije mi namera da uopštavam. Svakodnevno nailazim i na primere izuzetne humanosti, a u koordiniranim i spontanim akcijama pomaganja se redovno odlično pokazujemo, ne samo kao nacija, već čovečanstvo uopšte. Ipak, bez podrške makar dela zajednice, hrabrost obično zataji, a savremena merila sebičluka dodatno potpomognu. Kukavičko odustajanje od vere da na bilo šta možemo uticati sami, pogoduje, uostalom, svakom lošem režimu. I tako u krug.


U senci pod Palmom (ili „Bože, pravde za kamilu!“)

Ni sama ne znam kako je slika dospela do mog zaprepašćenog mozga. Mama je, gledajući televiziju u drugoj sobi, ništa manje zblanuto dobacila:“Gle, Palma na kamili!“ Isprva zbunjeno, upitam (onom ružnom navikom povremenog dovikivanja u susednu prostoriju) na šta misli, kakve sad kamile, kakve palme – ne razumem. „Ma, Dragan Marković Palma, političar. Uzjahao kamilu.“ Prva, skoro nagonska reakcija glasila je:“Zaboga! Jadna kamila!“ Nešto kasnije, informišući se bliže o nadrealnoj sceni, uspela sam da je (tek donekle) uklopim u nekakav  uzročno-posledični kontekst. I verujem da, u zaista ozbiljnoj konkurenciji blamova naših predstavnika vlasti, ovo odmah ide u sam vrh.
Dakle, jagodinski dobrotvor, čovek koji ozbiljno prkosi svim zakonima gravitacije, fizike i zdravog razuma, nosilac živopisnog nadimka – dobio je jednako egzotičnog „nosioca“! Poznat je kao veseljak, koji se ne ustručava ni da zaigra kolce u plićaku, provoza se „vespom“, suprotstavi opasnim gejevima i održava korpulentnu figuru iako, po sopstvenom skromnom priznanju, „njih dvanaestoro ukućana jede iz jedne šerpe“. Dopremio je žirafu (već čuvenog Jovanču) u lokalni ZOO vrt, izveo Jagodinu na dva mora, sugrađanima poklonio akvapark i Muzej (verovatno najružnijih svetskih) voštanih figura, postao državni šampion u kategoriji zamazivanja (dabome, tuđih) očiju. Posle svega, trijumfalni čin uzjahivanja plemenite životinje na pesku Kaira, gde je poslat po još jednom zadatku od nacionalne važnosti, bio je logičan sled. Praćen zvucima naše državne himne, uspeo se na simbol pustinje, očito primerak natprosečne izdržljivosti, u sceni dostojnoj prvoklasne umetničke farse. Slobodno možemo reći da je Meho “free shop kleptoman“ Omerović ozbiljno ugrožen na visokoj poziciji blam-šampiona godine. Njegov kolega, krotitelj kamila, Lorens od Srbadije, zahvaljujući samo jednom video-zapisu vinuo se među hitove 2018. (prvo mesto je, razume se, uvek rezervisano za Vođu, čije podvige i dogodovštine niko ne može da zaseni). 

Zanima me samo još ovo: šta, na kraju, bi sa kamilom i da li je dobro?


Televizija

Prošlog meseca sam najavila da će tema ove rubrike biti još jedna domaća serija koja me oborila s nogu. S obzirom da je u nedelju emitovana njena poslednja epizoda  (čiju sam, uzgred-budi-rečeno, polovinu preplakala), pravo je vreme da se saberu utisci od najboljeg što je RTS iznedrio za dugi niz godina. Žanrovski, idejno, estetski potpuno drugačija nego (u prethodnoj „Svaštari“ preporučena) „Jutro će promeniti sve“, ali u pogledu kvaliteta ništa manje svetski impresivna, dramska serija „Koreni“ opravdala je svako očekivanje, pa i više od toga. Ulog je bio ogroman. Reč je o adaptaciji istoimenog romana Dobrice Ćosića, prvog laureata NIN-ove nagrade (1954. godine) i početka znamenite sage o porodici Katić (usledili su četvorotomno „Vreme smrti“, zatim „Vreme zla“: „Grešnik“, „Otpadnik“ i “Vernik“, naposletku i „Vreme vlasti“). Ovaj klasik srpske književnosti odavno se nalazi u srednjoškolskoj lektiri, ali tek je oživljavanjem na malom ekranu došlo do buđenja novog zanimanja za prozni uzor. Srce mi je puno dok čitam pozitivne reakcije i, sa izuzetkom nekoliko tabloidnih naslova kojima potpuno izmiče priroda serije, izuzetno afirmativne recenzije – a još više pošto čujem da se u bibliotekama Ćosićeva knjiga redovno razgrabi.
Iako smešteni u zamišljeno selo Prerovo s kraja XIX veka, „Koreni“ pokreću i bolno upečatljivo problematizuju mnoštvo večito gorućih pitanja. Preduboko ukorenjene težnje, poroci, nesigurnosti i prokletstva našeg naroda, kao na širokom platnu oslikani su kroz svaki pojedinačni lik. A ti ljudi, izvanredno komplikovane, pa ipak paradigmatske figure, sagledani su iz svakog mogućeg ugla – kao istovremeno dobri i loši, grešni i moralni. Živi. Na primeru sudbine imućne porodice Katić, sagledava se niz neprolaznih fenomena i kobi, od ambicije sa strašnim posledicama, do očajničke želje da se postane nečiji koren, početak, međaš. Rodonačelnik, radikalski vođa Aćim (Žarko Laušević), beskrupulozni „pater familias“ i seoski moćnik, rastrzan je između sopstvenog „sramotnog“ porekla i tereta očekivanja svaljenog na sinove. Stariji od njih, Đorđe (Igor Đorđević), uspešni je trgovac i zelenaš, koji se čitavim bićem posvetio gomilanju imetka i opijanju, ne bi li ugušio patnju zbog nedostatka očeve ljubavi i odobravanja, kao i odsustva sopstvenog potomstva. Krivica što, posle petnaest godina braka, Đorđe „koti samo dukate“, naravno, biva pripisana isključivo njegovoj lepoj, beskrajno nesrećnoj ženi Simki (Sloboda Mićalović). Jer, dok bi im toliko željeni porod doneo utvrđivanje položaja u Aćimovim očima i osećanje istinskog ličnog trijumfa, a bez njega je sve uzaludno, domaćinstvo sluge Tole Dačića (Nenad Jezdić) skromno je, siroto, ali zato ulepšano sa četiri sina. Agoniju bračnog para neposredno, godinama, sluša i prati Nikola (Goran Šušljik), Aćimova „desna ruka“, hajduk koga je tragedija odavno nanela na njihov put. U potaji obožavajući gazdaricu, bdi nad njome, bivajući (u romanu i direktni) rezoner, naš vodič kroz porodične tajne.
Mlađi sin je Vukašin (Radovan Vujović), zbog školovanja rano odvojen od doma. Sve Aćimove nade polagane su u to da će mu inostranstvo izbrusiti savršenog političkog i ideološkog naslednika. Međutim, Vukašin se, kao što obično biva, tokom svih godina sticanja obrazovanja, ne samo pronašao u belom svetu, već i u svakom smislu odrodio. Saopštenje odluke da se oženi kćerkom najvećeg očevog protivnika, liberala Tošića, izrečeno na Badnje veče, označiće prekretničku tačku za svakog člana porodice. Veoma su važne epizode iz prošlosti, koje oblikuju sadašnje odluke sa svim posledicama i potvrđuju cikličnost života, počev od porekla prezimena koje Aćim i potomci nose. Naime, njegova majka Kata, iznenada ostavši udovica, kako bi dobila dete uzima u postelju slugu – Luku „Došljaka“, nikada ne prestajući da oplakuje svog prvog supruga, hajdučkog glavešinu Vasilija, čije imanje još uvek uživaju i proširuju.
Pitanja produženja, nasleđa, uloge žene kao večitog stradalnika – ali i potpornog stuba svake porodice, ironičnog odnosa (materijalne) moći i (ljudske) slabosti, savršeno su dotaknuta i razvijena. Kada za osnovu uzmete kvalitetnu priču, sve je istovremeno i lakše i dvostruko veća odgovornost. Scenarista Đorđe Milosavljević („Jagodići“), režiser Ivan Živković, kao i celokupna glumačka postava (koju čine još Dara Džokić, Bojan Žirović, Radoje Čupić, Dubravka Kovjanić, Bogdan Diklić, Anica Dobra, Nebojša Milovanović...), dali su sve od sebe i veoma ozbiljno pristupili radu. To nije moglo proći nezapaženo. Posebne, presudne zasluge odlaze sjajnim glumcima. Ovo je, prvenstveno, povratak u velikom stilu maestralnog Žarka Lauševića. Ako je Miloš Obilić (sa čijim je likom apsolutno „srastao“) obeležio njegovu mladalačku fazu, Aćim Katić je svakako uloga Lauševićeve zrele karijere. Nemoguće je rečima opisati koliko talenat i pojava ovog čoveka plene sa ekrana! Njegova besprekorna dikcija, izražajnost svakog pogleda, pokreta, emotivno predavanje ulozi, za iskreno su divljenje.
Odmah za njim, dolaze Đorđević i Šušljik (ujedno izvršni producent serije), dva odavno veoma cenjena pozorišna glumca, čiju je neverovatnu darovitost sada upoznao i širi auditorijum. Važno je napomenuti kako ni znatne izmene u pojavnosti likova Đorđa i Nikole, u odnosu na roman, zahvaljujući vrhunskoj interpretaciji njih dvojice nisu nimalo zasmetale. Njihov mlađi kolega Vujović, publici uglavnom poznat kao Ris iz „Vojne akademije“, prijatno je iznenadio uverljivošću i ozbiljnošću u predstavljanju Vukašina. Čak su i Jezda i Sloboda, isprva nekako „tanki“ (zbog čega sam, prilikom svake zajedničke scene, videla samo Gojka i Anđelku iz „Ranjenog orla“!), do kraja znatno popravili utisak, poneti energijom i sveprožimajućom darovitošću ostatka ekipe. Mićalovićeva sasvim pristojno iznosi, nakon Sofke najsloženiji ženski lik u srpskoj književnosti, ujedno prekretnicu za svoju karijeru – takođe, čini mi se da nikada nije izgledala lepše. Jedine slabe tačke koje bih mogla da izdvojim su, zapravo, epizodistkinje, mlade glumice Mina Sovtić (inače, kćerka Anice Dobre) i Miona Marković (slučajno ili ne, još jedna „naslednica“, istoričara Predraga Markovića), sa svojim nepodnošljivim „b(l)AEeeeogradskim“ afektiranjem i prenemaganjem. Ipak, pred opštim utiskom, čak i najslabije karike mogu da se provuku neprimetno.
„Koreni“ su kostimirana ekranizacija kakve se ne bi postideli ni BBC, Netflix ili HBO. Besprekornost glume, teksta, muzike (zaslužna Irina Dečermić), kostima (Boris Čakširan), ambijenta, efektne i jedinstvene uvodne špice, mnogo snažnih emocija, dubine, svevremenih replika, zadovoljiće i najprobirljivije slojeve publike. Uz deset jednočasovnih epizoda, koje su nedeljom okupljale moje nestrpljive ukućane pred malim ekranom, nije se „hvatao dah“ – sve u strepnji da ne izgubimo iz vida neku važnu (i moćnu) rečenicu, tik, izraz lica. Svaka je proletela za tren oka, ostavljajući nas do srži p(r)otresene, ali i sa osećanjem tužne oplemenjenosti, kao posle čitanja dobre knjige. Istinski katarzično. Mogu još samo da se složim sa brojnim komentarima kako je ovo „posle Vuka Karadžića, možda najozbiljnija i najbolja domaća serija“. Sigurno će se, već stekavši antologijski status, dugo voleti i spominjati. Najiskrenije vam preporučujem da je, ukoliko ste iz bilo kog razloga propustili premijerno emitovanje, bez oklevanja potražite. Isto važi za Ćosićev roman, koji je ponovo štampala "Laguna", ako vam je već mrsko da posetite gradsku biblioteku. Naprosto, izgovori za otkrivanje ovakve lepote više ne postoje i ne važe se!


Slatkiš meseca

„Prvo piše o sladoledu koji NIJE ni probala, onda za utisak oktobra bira voćni jogurt – priznajući kako joj se NIJE naročito svideo, a sada, kao vrhunac, tema je slatkiš kog (više) NEMA?! Dobro, Isidora, znalo se da nisi baš svoja, ali ovo je prevršilo meru...“ Znam, isto mislim! U čemu je stvar, zar ne? Nisam sigurna, ali ponovo me preveslao komedijant slučaj i zato rubrika izgleda tako kako izgleda. Naime, kao pravi „rob“ kojekakvih nacrta, planiranja unapred, beleženja svih ideja na papir, još prošle zime sam imala nameru da jesen provedem uz malo ušuškanosti pored knjige, šolje čaja i posebnog pakovanja „Medelinih“ štrudlica. U to vreme sam ih stalno zagledala na rafovima samoposluga, ali nijednom kupila, jer mi je finansijska situacija bila vrlo slaba (ne kažem da se u međuvremenu išta popravilo, ali, bar ne plaćam kiriju, račune, ni hranu – što su sve prednosti nevoljnog „parazitiranja“ na grbači roditelja, kiselo se smejem), a one dosta skuplje od ostalih. Još jedno odlaganje...
Uglavnom, radi se o jednoj od tzv. „organičenih serija“ proizvoda, zimskoj (winter edition), sa ukusom jabuke i cimeta, koja se i vizuelno razlikovala od drugih iz „Medeline“ ponude, što me zapravo i privuklo. Baš očarana samom ambalažom, „pikirala“ sam je za narednu, kasnu jesen – kad ono, malo sutra! Poslednjih par meseci, uzaludno tražim svetlo-sivkasto pakovanje u moru žutih. Da li je povučeno iz prodaje ili privremeno sklonjeno radi „remonta“, ne bih znala ni da pretpostavim. Ipak, kao što sam prošle godine u ovo doba „vratila“ iščezlo belo „Medeno srce“, dosledno primenjujem istu formulu aktivnog dozivanja iz odsutnosti!

Muzička tema

I da zaokružim pregled novembarskih utisaka sasvim odgovarajućom pesmom, postarao se još jedan moj sugrađanin za ponos. Ukoliko do sada niste čuli za Kralja Čačka, evo prilike da se upoznate sa radom kantautora koji je upravo objavio drugi album i promovisao ga beogradskim koncertom. Nenad Marić je sa svojim bendom na domaćoj alternativnoj sceni prisutan već deceniju ipo, a do sada su se jasno profilisali, pa izdvojili, specifičnim izvođačkim stilom i temama koje ih inspirišu. Najnoviji snimci pokazuju zaokret u zvuku, koji svakako podržavam, pa ćete tako prepoznati dosta bluza, klupskog retro-šmeka, ali i beskompromisno obračunavanje (putem stihova) sa apsurdom, bezizlaznošću i ludilom realnosti. Numera „Spusti svetlost na put“ je izuzetno atmosferična, noseći sa sobom teskobu zagušljivih barova gde se bezuspešno povlači od poražavajuće svakodnevnice, ali nudeći i svojevrsnu netipičnu molbu (ili molitvu) za zrakom na kraju tunela, tj. „šume“. Dvosmislen kako i dolikuje, tekst nudi više interpretativnih mogućnosti, a moj izbor je ona da se nadam i neumorno prizivam sunce (u svima nama) kao poslednje pobedničko oružje. Jer, bojim se, ponovo smo zalutali u gustoj pomrčini kakvu je devedesetih opevao Bajaga.

15 коментара:

  1. Jaooo, hoću ja ove štrudlice. Inače uvek uzimam one sa smokvom, sad želim da probam ove (padam na ograničena izdanja).

    Stvarno je cirkus u gradu, a poređenje s napirlitanom Pepeljugom koja je poranila na bal je sjajno. Sećam se da su još krajem septembra počeli da kače ukrase, a držaće ih do marta-aprila, što znači da Beograd 6 meseci godišnje slavi Novu godinu. A sređivanje Trga Republike napreduje brzinom puža...
    Kad pominješ nereagovanje, pre nekoliko nedelja, kad sam bila u čekaonici kod lekara, doveli su jednu trudnicu krvavog lica. Dvojica muškaraca su je našli na ulici, ona je pala i ležala tako, a ljudi su je preskakali i nastavljali svojim poslom. Imala je i materično krvarenje, tako da je pitanje da li je uopšte uspela da sačuva bebu (6. mesec trudnoće). Zvali su hitnu pomoć, koja je bila prilično opuštena i u stilu ''kad stignemo, stigli smo''. Nije u pitanju nasilje, ali je svakako sramota i za građane i za zdravstvene ustanove kojima je važnije da ispoštuju proceduru i traže gomilu nebitnih podataka pre nego što se udostoje da pošalju ambulatna kola.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja!:) Ograničena izdanja me uvek privuku, a isto uglavnom biram smokvu, eventualno mešano voće. Štrudlice su kao droga, nema šta.

      Izgleda da smo mi rešili da obeležavamo kinesku Novu godinu, pa onda ispoštujemo i sve ostale vremenske zone, nemam drugo objašnjenje za tako glupu odluku. Inače, moram i ovde da pohvalim tvoje fotografije, koje prikazuju onu lepšu stranu grada i dekoracije, svaki put me oduševe mesta i prizori koje uhvatiš.:)

      Ta priča je zaista strašna.:( Nisam imala prilike da lično posvedočim nekom takvom incidentu, ali sam od ljudi slušala o različitim primerima bahatosti, nezainteresovanosti i podsmehu onih koji bi trebalo da su nadležni - policije, lekara...to je najstužnije. Nema opravdanja kada možemo bilo kako da pomognemo, a okrenemo glavu. Uvek polazim od sebe - šta ako nekad budem u sličnoj situaciji? Nažalost, mnogima se tek tada probudi savest...

      Избриши
  2. Svaki put kad čitam neki tvoj post shvatim koliko sam zapravo salbo informisana o dešavanjima. Zaista pojma nemam šta se dešava u zemlji.

    Što se nasilja tiče, verujem da se ova zemlja vodi po tr principa prvi je "biće još gore ako prijavim" drugi je "sramota je šta ako neko sazna a traći je "ma ovde svakako niko ne reaguje". Sa druge strane svest o nasilju (posebno vršnjačkom i nad ženama koja su nekako najzatupljenija) se ne govori. Ljudi takođe zanemaruju termin "psihičko nasilje" koji je mnogo učestaliji ali ga većina i ne vodi kao nasilje. Promene su neophodne.

    Preporučila si mi seriju Koreni moraću da je potražim. Takođ od skoro sam morala da počnem da držim TV upaljen (jer je nešto trebalo da se instalira) ali samo gledam HBO (sve novi filmovi i konstanto su filmovi tako da mi je to super. Gledala sam i Tjudorove (na nekom kanalu pored HBO-a) bila je druga sezona sad skidam i gledam treću, interesantna je jer se fokusira na Henrijev odnos sa kćerkama a Meri mi je prelepa.

    Te štrudle dleuju primamljivo. Jedine štrudle koje sam ja jela su baibna sa sirom i sa makom! Mram i ovu da probam!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izuzetno mi je zanimljivo (i simpatično) što ovom kolumnom i JA nekoga informišem o dešavanjima, mada ih podjednako slabo pratim.:) Najveći deo vesti "pokupim" usput, iz Kesićevih emisija ili prelistanih novina.
      Dok sam bila mlađa, vrlo malo sam se uključivala u bilo šta van svoje sfere interesovanja (kultura, muzika), a onda se "desio život", tj. kada sam bila pri kraju studija, počelo je više da me kopka šta, kako, zašto, pa sad htela-ne htela pratim uzroke, ne bi li razumela posledice. I smatram da bi svako, naročito mladi, trebalo da bude bar u najosnovnijem upućen u kakav svet stupa napuštajući "gnezdo". A i smešniji su od viceva, ovi političari!:)

      Potpis na ceo drugi pasus. Sve je baš tako, nažalost! A psihičko nasilje nekad zna da bude mnogo gore i sa ozbiljnijim posledicama od fizičkog.:(

      Obavezno potraži, sigurna sam da će ti popraviti mišljenje o domaćoj serijskoj ponudi, stvarno je odlična. Ponosna sam što dobismo nešto tako kvalitetno!:)
      Nemam HBO :(, ali "Tjudorove" baš dugo hoću da odgledam od početka do kraja. Hvala na podsećanju!:)

      Znači, sastavljamo peticiju da nam vrate ove štrudle!:))))
      Pravo da ti kažem, volim i domaće i ove kupovne. Jedino me mak uvek iznervira, pošto ostane na zubima, ali ne žalim se!:)

      Избриши
  3. Ja bih se osvrnula samo na "Korene". Znam da si ti već sve rekla, ali ja sam toliko oduševljena serijom da moram to (opet) da spomenem. Sećam se Lauševića kao mladog i perspektivnog glumica - tačno se videlo da je "kalibar". Međutim sad, kako se uživljava u lik Aćima, to je čudesno. Lepo me zamađija i samo u njega gledam. Još uvek je (ili tek sad) harizmatičan do bola. I da, i Igor je vanserijski glumac, nema se šta zameriti. A i prija oku, što ti kažeš! 😍
    Hajde da ne bude baš samo jedna tema, ali reći ću i ovo: Čini mi se da turisti u Beograd dolaze UPRKOS toj očajnoj, kičerajskoj rasveti. Što samo znači da beogradski duh može sve da nadjača! 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo mi je drago što svuda nailazim samo na lepe reakcije povodom "Korena". Tačno se vidi da smo, onako kolektivno, bili ŽELJNI ovakve serije. A Laušević je ljubimac moje mame (uz to su i vršnjaci), obožava ga, pročitala je i knjige koje je objavio, čovek u našoj kući ima status malog božanstva. Ja ga se sećam najpre iz "Noža" i "Boja na Kosovu". Pa onda te strašne sudbine koja ga je zadesila. Jesi li gledala gostovanje kod Ivana Ivanovića prošlog petka? Nekako je i tužno i lepo gledati ga, slušati....talenat i harizma "do plafona".:)
      Za Igora sam prvi put saznala kao student, upravo zahvaljujući Narodnom pozorištu. Onda se setih da sam ga gledala i u "Jesen stiže, dunjo moja". A tek "Slepi putnik na brodu ludaka", pa izdominirao je kao Kočić. Ima sve, pojavu, talenat, emociju!:)

      E, čitaš mi misli!:) Nekako, beogradski duh i "siva" lepota toliko su snažni, da nema tog kičeraja i prostakluka koji ih mogu potisnuti.:)))) Čak bih rekla da turisti uopšte ne obraćaju pažnju na rasvetu. Svima nam je jasno da ona igra malu (ako ikakvu) ulogu u privlačenju gostiju, nego se vlasti moraju nečim opravdati.

      Избриши
  4. Samo da ti pošaljem poljubac jer sam videla tvoj odgovor star 1 minut! :)

    ОдговориИзбриши
  5. Uvek me zbune ovi tvoji postovi, prevelik je razmak od događaja do sumiranja utisaka, stvarno mislim da bi trebalo da promeniš termin mesečnog pregleda. Uvek izdvojiš važne teme, to stoji, ali dok tvoj post dođe na red, nakupi se toliko novih gluposti da ove stare nekako obajate. Brz nam je tempo kad su takve stvari u pitanju, šta da se radi :D

    Jedna stvar koja je, doduše, aktuelna tokom cele godine je famozna rasveta. Imala sam priliku da malo šmugnem iz zemlje u novembru i zamisli, nijedan od gradova nije bio ful okićen dok smo tamo bili (tek smo na par mesta videli kačenje ukrasa). Toliko o ugledanju na velike evropske prestonice. Pretpostavljam da će o tome biti reči u narednom mesecu, ali interesantno mi je kako ovi naši celogodišnji ukrasi izgleda nisu ni predviđeni za zimu, bar sudeći po šteti koju im je naneo sneg. Dakle, nisu oni to za džabe kačili u septembru!

    Korene još nisam gledala, nikako da se nateram, ne znam ni sama zbog čega. Prvi utisak koji sam čula, još kad je prva epizoda emitovana jeste da je ,,podnošljiva" i od tada imam neki otpor, uprkos pozitivnim utiscima koje sam nakon toga čula.

    Mene Palma ne prestaje da fascinira. Gde god čovek da ode, dobije neko parče mora. Stvarno bih volela da mi neko objasni kako je to moguće i šta treba mi pilići da radimo da i nama neko da neko parčence. Malo, najmanje, samo peškir da stane. :)

    Nisam videla ove štrudlice po prodavnicama (mada nije kao da revnosno pratim novitete međ slatkišima), ali baciću pogled, deluju primamljivo. Ako su dobre kao one sa smokvom, neće se baciti :))

    I mene je uhvatio talas gripa, drugi put ove godine, i čini mi se da svaki put duže traje. Uskoro će mi kašljucanje i kijanje postati deo imidža. :/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si! Iskreno, pojma nemam u kom se trenutku kolumna "pomerila" na sam kraj meseca, sećam se da je isprva išla ranije, nego valjda zbog toga što gledam da ne "zagušim" blog sa više od dva teksta sedmično, na kraju se ustalila baš kasno.:( I prošli put mi je bilo nekako teže da sa jednakim doživljajem sumiram utiske, dosta toga "splasne". Ipak, pošto nam je preostala još samo jedna, decembarska "Svaštara" i u januaru planiram neke izmene po rubrikama, videćemo šta će od svega toga ispasti.:)

      Ima logike!:) Sećam se, pominjala si da u Nemačkoj nije bilo nikakve dekoracije, kao i upadljivu razliku između prave i ove naše kopije-kapije. Znam da smo čak i Hrvate, koji su katolici, preduhitrili sa prazničnom rasvetom, jer je Zagreb okićen posle Beograda.

      Sve zavisi šta pod "podnošljivim" podrazumevamo. Meni je, npr, bila sjajna već nakon prve epizode zbog ozbiljno dobre glume i toga što smo se svi uželeli stvarno kvalitetnog domaćeg serijskog programa (a "Koreni" i "Jutro će promeniti sve" su to doneli), pa sigurno i previđamo eventualne mane.:) Sem toga, mnogo je uticalo to što, prema mom utisku, serija zaista verno i dobro prati knjigu. Svakako pogledaj, jedva čekam da čujem tvoje mišljenje.:)

      Biće da ima neke veze sa nadimkom? Hahaha, dobra ideja, evo, odmah se prijavljujem za neke besplatne akcije "na pjenu od mora", kao ove od aerodroma što su do skora delili.:)

      A ja ih gledam već neku godinu i (baksuz!) taman se odlučim da kupim, kad ono - iščezlo! :(

      Potpisujem, još ja večito nešto bijem bitku sa sinusima, čini mi se da kijavicu, onu najobičniju, dobijem na svakih mesec dana. O zapušenom nosu ujutru da ne govorim.

      Избриши
  6. Evo i mene. :)
    Ponekad imam osećaj da je praznični program na DIVI koliko i rasveta po Beogradu. Počeli su, čini mi se, još jesenas da puštaju praznične filmove. Da nije tebe i Kesića ja stvarno ne bih znala šta se dešava u ovom našem parčetu Evrope. Prestonica mi, da pozajmim naslov pesme Nervoznog poštara, liči na Cirkus Kolorado. Poenta kinđurenja je, valjda, pospešivanje turizma, ali koliko primetim svojim izgledom rasveta postiže jedino da prolongira glavobolju međ narodom kako u prestonici tako i van nje, jer "napada" kako ljude i ubija pse.

    Zaobići ću događaj u Parizu i prebaciti se odmah na usud uboge kamile kojoj na pleća natovariše Palmu, glavom i podbradkom. Nadam se, još uvek, da joj je nakon egzibicije Palme iz Jagodine upriličena rehabilitacija. Koliko cela ta situacija (slika) izgleda nakaradno suvišno je reći.
    Lorens od Srbadije - genijalno! :D

    „Krene“ još uvek ne odgleda. Stići će valjda sa početkom naredne nam godine i oni na red. Makar ću gvirnuti, kako bih mogla doneti sud o seriji. Svakako me raduje da je nešto novo na programu, predah od „Boljeg života“ i „Srećnih ljudi“ nam je bio neophodan.

    „Mamica su štrukle pekli, meni nisu nikaj rekli..“ - prva mi je asocijacija na sliku ovih, verujem, ukusnih štrudli. Volim ih sa smokvom (iako smokvu baš nešto i ne volem) i sa višnjom (jer sve volim sa višnjom). Ovu kombinaciju ću obavezno potražiti. Šta bi mi bez tvog slatkiša meseca?

    Hvala na još jednom sjajnom pregledu meseca. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Počeli su negde u oktobru i, koliko primetih, do sada po pet puta (najmanje!) reprizirali jedne te iste filmove...uopšte mi nije jasna poenta počinjanja prazničnog odbrojavanja toliko rano, sem ukoliko nisu želeli da se usaglase sa ovima iz gradske uprave...A Kesić je neprevaziđeni izvor, dugujem mu i informacije i inspiraciju. "Serijal" o rasveti opasnoj po ljubimce mu je genijalan!:)

      "Glavom i podbratkom", pokidah se od smeha :)))), dodala bih (pa, nek nisam politički korektna!) "čovek bez vrata"...slika još i nekako, ali snimak, sa sve zvučnom podlogom u vidu himne "Bože pravde" zaista izgleda kao cirkus...nakaza!

      Mislim da će ti se "Koreni" svideti. Napokon nešto čime možemo da se ponosimo.:)

      Eeeee, da mi je neko pričao kako ću uopšte imati rubriku "slatkiš meseca", ma kulinarstvo uopšte u bilo kom vidu na blogu, smejala bih se - ali, eto, kako kaže stara reklama "izgleda šašavo", a opet ima nekog smisla i koristi.:))))

      Hvala tebi, draga Kaćo!:)

      Избриши
  7. Ja sam izgleda jedina osoba kojoj se ne sviđaju Koreni, mada u moju odbranu odgledala sam samo par scena treće epizode. Možda da se uživela da sam gledala od početka, ali nekako ih nisam zamišljala i da jako su me podsetili na Ranjeni Orao. Što se tiče Palme ja sam ga videla prvi put u 24 minuta sa Zoranom Kesićem i u plakala sam od smeha i stvarno mu pristaje to Lorens od Srbandije. Mada meni je još uvek neprevazidjena njegova izjava da je upoznao Mocarta , ova kamila i nije neki spektakl naspram toga osim što se jadna napatila.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jel to beše ona epizoda u kojoj je, odmah na početku, scena sa Đorđem i strinom, u štali? Onda me i ne čudi, realno, nije baš reprezentativna.:) Ali, preporučujem ti da ipak daš šansu najpre knjizi, a onda i seriji, meni je oboje izuzetno. Posebno Lauševićeva gluma zlata vredi.:)
      Palma je verovatno među tri najživopisnija lika iz plejade naših političkih cirkuzanata! Kesić ga je fenomenalno prozvao u kategoriji "Zlatna Palma", ismejah se pošteno. Ali u pravu si, imao je ranije još većih bisera.:)

      Избриши
  8. Jeste to je ta epizoda, pa verovatno da mi se zato nije svidelo. Knjigu jesam čitala u srednjoj i baš sam bila oduševljena. Pa probaću da odgledam početak prve epizode mozda mk se ta više svidi. Hhaha jeste Palma je naživopisniji , a i zlatna palma ne uvek hit to me ne čudi ništa.

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...