понедељак, 31. децембар 2018.

Mali novogodišnji rituali

piše: Isidora Đolović

Čitav naš život, može biti, zapravo se održava zahvaljujući – navikama. Taj niz svakodnevnih „obreda“ koje se, po ustaljenom (nekad prijatnom, drugi put zamornom) rasporedu trudimo da što doslednije ispoštujemo, uglavnom sprovodimo u delo jer verujemo kako nas vodi ka određenom cilju, makar to bilo i naprosto pregrmeti dan. Neki od nas su pravi (svojevoljni) robovi navika, drugi se zavaravaju čestim narušavanjem monotonog ređanja događaja nečim „uzbudljivim i novim“. Pošto je sve moguće pogledati sa obe strane, loše koliko i pozitivne, ritualnost u životu nije isključivo rđava pojava. Uostalom, na njoj se zasnivaju mnoge godišnje svečanosti kojima upravo „razbijamo“ uobičajenu rutinu, privremeno se utešivši i prikupivši snage za ostatak kalendarskog razdoblja. No trouble at all (danas mi je Rundek sa „Haustorom“ u glavi).
Još u studentskim danima, prepoznala sam se i ustalila kao prilično vojnički disciplinovana osoba. Teško bih funkcionisala na neki drugi način, volim postojanje takve vrste sigurnosti, mada me često ubija u pojam izmicanje „plana i programa“ stvarnosnim prilikama. Nova godina mi, sama po sebi, odavno ne znači ništa kao noć za žurku, provod, glamurozni iskorak. Praznike volim zbog toga što me njihov sjaj podseća na davno, nevino doba detinjstva i evocirajući ondašnju opčinjenost magijom novogodišnjih i božićnih dana, ponovo se vraćam blagotvornom sanjarenju prepunom nade. Možda su sve ove svečanosti zaista samo površna iluzija, osmišljena tako da nam isprazni novčanike i odvuče pažnju od „ozbiljnih“ stvari – međutim, verujem kako svi zaslužujemo bar koji dan godišnje u kome nam je dozvoljeno da iznova proživimo magiju, radost, čistotu (većinom) grubo oduzetu prilikom stupanja u svet odraslih.

Vani je opet zima i opet cure prate vlakove (...) za sve je magla kriva i ovaj grad me retko nasmije... (Darko Rundek, „Senor“)

Koliko god euforija bila forsirana, u stalnom ratu sa naletima tuge, osećanja praznine i neuspeha koje se uvek pojača na prelomu godine, svim silama se trudim da je održim. Da nije mene, iskreno, teško bi se kod mojih osetilo novogodišnje raspoloženje. Godinama sam jedina koja iole polaže na sitne rituale poput kićenja jelke i sobe, insistiranja da se (gde god nas put u nastavku večeri odveo) svi ukućani okupe oko stola u novogodišnji sumrak, unošenja i iznošenja badnjaka na vreme...Da se razumemo, daleko sam od „zaluđenika“ prazničnim duhom. Ali, postoje lični običaji od kojih ne odustajem, tvrdoglavo čuvajući spone sa prošlošću, verom i nadom u maglovitu sutrašnjicu.

Volim da kroz prozor posmatram kako se, koju sedmicu uoči 31. decembra, terase i prozorska okna stanova u susedstvu krase raznobojnim sijalicama. Njihovo celovečernje „namigivanje“ uvek me smiri, baš kao i tamni, visoki obris jelke smeštene u ćošku dnevne sobe, čuvajući me iz mraka dok spavam. Volim da, par dana pred doček, pustim muziku i posvetim sat-dva ukrašavanju svog drvceta, prethodno dovučenog iz podruma zajedno sa kutijama punim lampiona. Svaka figurica, najmanji delić dekoracije, nosi posebnu istoriju u malom. Volim miris snega u vazduhu i spuštanje prve noćne magle na ulice pospanog grada. Lako me povuče užurbanost ljudi koji jure pokretnim stepenicama robne kuće, sudaraju se na trotoarima, proklizavaju po pešačkim prelazima, tegleći namirnice kao da će već sutra izbiti nestašica. Ne podnosim petarde ili bilo koji drugi vid „arsenala“, ali zato su mi vatromet i prskalice uvek dragi pogledu.
zimska bajka iz kraja - slikano sa prozora
Najviše od svega, volim tišinu prvog januarskog jutra, kada se čini da ceo svet, za promenu, miruje i sanja. Neizostavni ritual za početak godine je prenos novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije, koji mi uzdigne duh, razgali srce i podseti na sve lepote zbog kojih vredi „izvrteti“ još jedan krug, u kojima bih možda čak mogla i neposredno uživati u periodu preda mnom. Ali, pre svega toga, ustalio se običaj da poslednjeg dana u godini napišem i objavim novogodišnju kolumnu. Iz svih prethodnih tekstova (za koje postavljam link u boldovanom delu), pratim uspone i padove svojih očekivanja. Konstanta koje se držim - optimistični zaključak, takođe se može ubrojati u uporno održavane navike.

Do mene nema puta, pogledaj, sve bijelo, zima je...(Haustor, „Ena“)

Brzo je proletela 2018. i nisam njome zadovoljna. Kada se osvrnem na sve što sam zacrtala prošlogodišnjim prazničnim tekstom, bila je isuviše pasivna, bez pravog pomaka, a opet, svesna sam da možda previše strogo sudim samoj sebi. S obzirom na to koliko mi je druga polovina 2017. bila teška, naposletku me skršivši, nije ni čudo što sam u nastavku predugo prikupljala snagu i vodila borbu sa samom sobom. Kada sve saberem i oduzmem, mogla sam znatno više, pa ipak nisam bila u stanju. Otvorivši Pandorinu kutiju kroz suočavanje sa bolešću, prvenstveno sebi, a onda i drugima priznajući (kao na onim sastancima anonimnih članova rehabilitacionih grupa): „Zovem se Isidora i ja sam anoreksičar“, ušla sam u proces od koga, verovatno i pod pritiskom okruženja, nerealno očekujem da bude brz, uzgredan. Istina je da krivim isključivo sebe što sam dozvolila da me razočaranost na tako duge staze udalji od fakulteta, no, istovremeno uz lavovske unutrašnje bitke sa voljom, odnosom prema hrani, izneverenim očekivanjima – tuđim i sopstvenim, depresijom i uzletima nade, nisam sigurna koliko je to uopšte bilo izvodljivo. Ja svoje loše dane volim gristi sam(a).
(n)ovogodišnje izdanje moje veteranke
Sada sam, barem fizički, na pola puta od potpunog oporavka. Osećam se spremnom da uložim napor za novi pokušaj vraćanja onome što najviše na svetu želim da radim, ali i ljudima, svetu spolja. Borbu sa obeshrabrujućom svakodnevnicom nikada nisam prestajala da vodim, ne umem drugačije nego plivati „protiv struje“. Ono što me, ogromnim delom, održalo u formi i na površini – bilo je pisanje bloga. Obavezanost da bar za svaku subotu pripremim novi tekst, zahvalnost koju osećam prema divnim ljudima okupljenim oko ove stranice, radost i osmesi koje mi bezbroj puta izmame na lice, možda su i najbolji deo terapije kojoj sam podredila čitavu odlazeću godinu. Snaga sa kojom još beležim svaku novu ideju, ne odustajući od planova da se iznova hvatam u koštac sa bezizglednošću, velikim delom dolazi od VAS, DRAGI ČITAOCI – odavno već i PRIJATELJI.

Hvala na svakom „kliku“ i dragocenom vremenu izdvojenom za neki od tekstova, na danas sve teže fokusirajućoj pažnji, na komentaru ili ćutanju – samom prisustvu koje motiviše. Posebno hvala grupi vernih, kreativnih, divnih članova naše blogodružine, jer su moj „vetar u leđa“ i svojevrsni koautori bloga. Želim nam svima borbenu, lepšu, uspešniju i radosniju 2019. godinu, sa najdubljim uverenjem kako se pozitivna energija višestruko vraća i da, nekim neprozirnim načinom, mnogo štošta ipak zavisi isključivo od nas. Obnavljanje nade, dobrih misli i reči, održivi je – ritual.

(boldovani linkovi otvoriće vam predloge prazničnih filmova i muzike iz prethodnih godina, uz malo priče o privatnoj istoriji praznovanja)

15 коментара:

  1. Isidora, ne sumnjam da ces pobediti svoje slabosti i da ces sledecu godinu sumirati mnogo zadovoljnija postignutim, a u medjuvremenu, zelim ti najsrecniju od svih srecnih Novih godina, da napredujes na svim zivotnim poljima, i da se citamo jos dugo, dugo! :**** :))))
    Uzivaj u narednim danima!!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Zvezdana, hvala od srca na divnim rečima! Uzvraćam čestitke, neka tvoju porodicu i tebe u 2019. prate zdravlje, ljubav i radost, mnogo osmeha i uspeha na svakom polju. Radujem se budućim druženjima i čitanju!:))))))))

      Избриши
  2. Sve što hoću da ti kažem, poželim sam već rekla toliko puta ... sada samo želim da te zagrlim, da magijom nekom moja ljubav na tebe pređe... u svetu tajni, mi nismo sami 🎶

    PS. Znam da nije Haustor nego Film, ali mi deluje prigidno. Inače, jedno vreme mi je ime za kći bili Ena, baš po ovoj Haustorovoj. Ostatak znaš. Međutim, moj najbliži kolega ima jednu kći koja se zove upravo Ena, 1987. godište.
    Noćas, kad zatvoriš oči pre sna, oseti tu zvezdanu prašinu koja pada po tebi i donosi veru u bolje dane. Ljubim te ja! 💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja, već sve znaš. "Hvala" je slabo i nemoćno, makar izgovoreno po hiljadu puta, ali osećaš već!:) Neverovatna telepatija, intuicija, šta li - "Mi nismo sami" je upravo jedna od "mojih" domaćih pesama, čije stihove ponavljam kao kakvu ličnu molitvu. Hvala što razumeš, tešiš, podižeš moral i duh, nadahnjuješ, širiš ljubav i radost.
      Želim tvojim muškarcima i tebi najsrećniju godinu, mnogo zdravlja, ljubavi, radosti i pre svega MIRA, posle toga ostalo dođe lako.
      :)**********

      Избриши
    2. A što se Ene tiče, moja mama je (mislim da sam baš u nekom od upitnika ili tekstova spominjala) uvek želela da ima dve ćerke i da se zovu Izolda i Eleonora. Zamalo da ja budem Izolda, a mog brata bi, u tom slučaju, da ispade žensko, od milošte zvali "Ena"! :)

      Избриши
  3. Draga Isidora, želim ti sve najbolje u predstojećoj godini. Želim ti da se pokreneš i ostvariš jer ti to zaista zaslužuješ!

    Ja ove godine nisam okitila stan, iako mi je to omiljeni deo zimskih praznika. Ova godina je, ipak, drugačija. Planirala sam da je proslavim u novom stanu, ali to se izjalovilo i datum famozne selidbe se stalno odlaže, pa nekako (kao iz nekog sumanutog inata) odbijam da ukrasim ovaj. Ipak, kao što sam već pisala u svom osvrtu na godinu, ne mogu da kažem da je 2018. bila loša, naprotiv. Iako me je euforija zaobišla (što nije ništa novo), ipak ću da dam svom baksuzluku oduška i da se potrudim da se večeras provedem kao sav normalan svet :D

    SNG <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Sandra, da ti i ovde čestitam, uz sve najlepše želje za 2019. godinu (kažu, godine koje se završavaju na neparan broj, uvek su uspešnije i bolje....sad, bila to obična uteha ili ne, kod mene prolazi!).
      Razumem potpuno tvoj postupak, zapravo, dok sam stanovala u Beogradu nijedne godine nisam okitila stan ili domsku sobu (doduše, nikad za sam doček nisam ni ostajala u glavnom gradu), nekako nemam taj osećaj ili želju "vezivanja" za privremene prostore ili one koje znam da ću brzo napustiti.
      Nadam se da će preseljenje proći bez problema i da ćete se što pre skućiti, jer kad takva briga "visi" nad glavom, sve je nekako usporeno.
      Neka nam 2019. svima donese mnogo osmeha, inspiracije, uspešnih druženja i dobrog čitanja!:)))))
      Hvala na svemu!:*

      Избриши
  4. Dotakao me je onaj deo u kome pišeš o unutrašnjim borbama koje su te sprečavale da se potpuno posvetiš onome što voliš, jer sam prethodne godine i sama vodila neke svoje bitke (iako sa mnogo manje agresivnim „neprijateljem” nego ti). Znam kako iscrpljujuće ume da bude kada se boriš protiv nečega što leži negde duboko u tebi, zato ti želim SNAGE napretek, ZDRAVLJA i LJUBAVI u svakoj formi, jer verujem da je ona nekako presudan faktor u svim borbama. Kad te vodi ljubav prema onome za šta se boriš, šta god to bilo, onda nema tog „neprijatelja” koji može do kraja da te savlada, a tvoja predanost ovom blogu, ozbiljnost i posvećenost koji se iščitavaju iz svakog teksta jedna su od najvećih potvrda tvoje ljubavi prema književnosti, umetnosti, pisanju. Sigurna sam da ništa manje ne pružaš ni u svojim stručnim radovima. :)

    Srećna ti i u svakom smislu uspešna 2019! :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Jovana, hvala ti na rečima ohrabrenja i lepim željama! Ono što me vodi i daje snagu jeste svest o tome da nisam sama i da postoje ljudi poput nas, koji ulažu svoju energiju, vreme i ljubav u "uzaludne sitnice" koje smo birale kao životni poziv. Svakako nam SVIMA želim tu unutrašnju snagu i mir, neophodne za nastavak neumornog rada na sebi.
      Uzvraćam najlepše želje za godinu koja predstoji!:))))*

      Избриши
  5. Želim ti svu sreću u Novoj godini i ne sumnjam da ćeš se izboriti sa svojim ''demonima''. Verujem da su rituali nešto što nas održava i tera da guramo dalje, čak i kad nam nije do toga.
    Petarde ne mogu da smislim, drago mi je što ih je manje proteklih godina. Ipak, kad je ''špica'', gledam da izbegnem večernje šetnje sa psom, da ne bi bilo trauma. I ja sam tako, kao ti, bila zadužena za kićenje jelke jer roditelji nisu nešto marili za to, a meni je mnogo lepo da mi stoji tih mesec dana u godini, svetluca i kao da podseća da je čarolija ipak moguća.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ovom prilikom uzvraćam najlepše želje. Hvala ti na čitanju, podršci, preporukama, savetima...:)
      Čini mi se da je ove godine manje "petardanja", barem ovde kod mene, verovatno zbog zabrane i obećane novčane kazne. Neki su, doduše, odmah pronašli alternativu u vidu vatrometa, što je ipak lepše, a i manje opasno.
      Podsetila si me sad na onaj slučaj sa psom koji je povređen u parku, zbog novogodišnje rasvete. Kesić je napravio dobar štos posle, sa "sneškom-ubicom".

      Избриши
  6. Divan post. Ziasta nekako odskače od tvojih klasičnih postova i jako mi se dopada.

    Meni zima i generalno početak godine uvek donese dozu anksioznosti sa dobom to je valjda neizbežno. Ježi me prolazak vremena i ježi me koliko neverovatno brzo prođu. Sa druge strane jako volim euforiju i sve što nose praznici.

    Ja nemam neke rituale. Zapravo i one koje imam održavam na čudan način. Porodično jelku (jelke ima ih ih 3) kitimo oko Svetog Nikole. Ja ne volim da kitim sve tri su prilično velike pa me smara da se trudim ali strašno volim okićeno!

    Ja godinu krećem filmom. Uvek to mora da bude neka komedija nešto što će me nasmejati inače nema smilsla. Popijem čašu vina i uvek me boli glava jer iz nekog razloga ne volim da jedem kada je nova godina (pojma nemam zašto).

    Hah ima i jednu smešnu moja sestra Maša je pre par godina pročitala da u Japanu ljudi otvore prozore par trenutaka pre ponoći i spsuju staru godinu i to radim već par godina! Dobar je osećaj!

    Divan ti je post i nemoaj da prineš sve što je loše i što te sputava na krjau prođe, život je balans i sigurna sam da ćeš pobediti sve svoje unutrašnje demone!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:) To je i bila namera, da uvek na kraju godine napišem nešto malo ličnije i u mogućoj meri ohrabrujuće.
      Paniku zbog godina koje tako brzo prolaze imam već dugo, dugo i najgore je što lek ne postoji, a opet, teško je ne osećati. Razumem te potpuno.
      Slični su nam rituali. Taj japanski običaj sam negde pročitala ranije i moram priznati da je sjajan!:)
      Hvala ti mnogo.:*
      Unutrašnji demoni su uvek bili posledica okolnosti, nažalost. Kada bi se to dvoje nekako izbalansiralo, verujem, sve bi se dovelo u red. Uglavnom, glavu gore, uvek!:)

      Избриши
  7. Baš je divan tekst , sada mi je žao što ja nisam ništa okitila ove godine, zaista jeste bitno čuvati taj vedri dečiji duh i radovanje praznicima, svećicama i pskalicama. Nadam se da ćeš uspeti da zadržiš vedrinu i nakon praznika i da ćeš uspeti da potpuno ozdraviš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :*, meni je drago što si aktivirala sopstveni blog i nadam se da ćemo da se čitamo, družimo i ovako razmenjujemo pozitivnu energiju čitave godine. Ima li šta lekovitije?:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...