среда, 28. новембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Oktobarski pregled

piše: Isidora Đolović

Nerado priznajem, došla sam u fazu kada mi je teško započeti pisanje. Oktobarski utisci su bili brojni i snažni, ali, do nove kolumne se, nažalost, elan stišao, unekoliko i potrošio, pa sam uhvatila sebe kako gledam u prazan papir i, pored čitavih svezaka ispisanih konceptima i nacrtima, jednostavno NE MOGU da se pokrenem. Zapitala bih se, na trenutke, čemu „robovanje“ zadatim rokovima, istrajavanje u neobaveznoj obavezi, pomislila čak kako bi bilo lakše da se jednom, za promenu, malo opustim i „iskuliram“, preskočim...A onda proradi osećanje odgovornosti. Pa za njim nada. Dohvatim hemijsku olovku, počnem da ispisujem svoje misli, već se osećajući oslobođeno, spokojnije, sigurnije. Smisao je ponovo tu. Ali, bez preterivanja, kada bi svi koji se nisu upuštali u rabotu zvanu pisanje (bilo kakvo i za bilo koju namenu!) znali koliko je to, ponekad, ozbiljna borba - sa vrtlogom ideja, neispunjenih očekivanja, nedosegnutih kriterijuma, a pre svega sa samim sobom, možda se ne bi nonšalantno i s blagim prezirom odnosili prema (naročito neplaćenom) sastavljanju tekstova. Na svu sreću, oktobarska dešavanja su, kroz prisećanje, oživela sasvim dovoljnim intenzitetom da uvodna digresija ipak bude povodom prevaziđene „škrabalačke“ blokade. Zato, punom parom nastavljam napred – odnosno, natrag! – na teme koje su obeležile mesec bundeva, miholjskih temperatura, urbanog štimunga i, naravno, knjiga sa njihovom godišnjom svetkovinom. Zavalite se, biće ovo duga “vožnja”.

“LIDL”-histerija

Prvu polovinu oktobra provela sam, baš kao i čitav prethodni mesec, u “dubokoj provinciji”, pa sam imala produženu priliku da posvedočim kako negativnim, tako i prilično pozitivnim (ali, o njima pri kraju rubrike!) medijskim novitetima. Među događajima sa najvećim odjekom našao se još jedan primer srpske sklonosti da se pomamimo za svakom (tobožnjom) džabalesku akcijom. Zarad uštede novca, ne štedimo noge (stajanja u koloni), izdržljivost, a ponajmanje ostale sapatnike u toj improvizovanoj „konzervi sardine“. Radi se o otvaranju trgovinskog lanca „LIDL“, tačnije, njegovih šesnaest predstavništava u dvanaest gradova. I to je, kako se najavljuje, samo početak. U moru velikodušno ispunjenih želja, vlast je ponovo „upecala“ narod „jeftinijim prehrambenim proizvodima“ i „nikad povoljnijom kupovinom“. Na prazan stomak zagrizavši udicu, nepregledni redovi su se još pre svanuća formirali ispred ulaza budućih velikoprodajnih Meka. Neki priznaše reporterima da su već od 4 h ujutru „zauzeli busiju“. Poseban hit bili su pilići, pazareni u količinama od kojih se prosečnoj mušteriji zavrti u glavi – doduše, kasnije „dojave“ o preprodavanju iste robe na lokalnim pijacama učiniše sve znatno razumljivijim. Čitavog dana, izveštaji sa mesta okupljanja bili su glavna tema televizijskih vesti i štampe. Neko vreme uoči „LIDL“-ovog ukazanija željnoj raji, davani su nam nagoveštaji u vidu „zagonetnih“ reklama za „visoki, tako visoki“ i „nisku, tako nisku“...ispostaviće se, kvalitet i cenu. Prvi je otelotvoren kroz muškarca, drugi ženu, što je naknadno zasmetalo pojedinim borcima za rodnu ravnopravnost. Meni nešto drugo upade u oči.

Iako na prvu zvuči urnebesno, tiskanje ljudi ne bi li među prvima ušli u megamarket, „rat“ za piliće i šećer, kampovanje pred kliznim vratima, nezabeležena euforija i razdraganost, uz neizbežno slavodobitno hvalisanje Vođe što je uspeo da, pored ostalih stranih investicija, svom plebsu podari i ovu mogućnost, zapravo je prilično tužno. Šta sve govori o našem standardu i prosečnim uslovima života, kada dođemo do tačke na kojoj smo spremni da se pobijemo ne bi li došli do, za koji procenat povoljnijeg artikla? Pojava nije nova, kao što ni „LIDL“ nije prvi trgovinski gigant ove vrste. Sećam se otvaranja „Merkatora“, tj. sadašnjeg „Roda centra“ ovde u komšiluku, pre petnaestak godina. I pomame kada je u Aveniji lipa sa radom počeo „DIS“. Širom grada, postoji nekoliko velikih marketa: Tempo, IDEA, Maxi, TSV, Aman, koji manje-više identičnoj ponudi redovno pridodaju sniženja svake vrste. Pokretanje bilo kog od njih pratila je euforija veoma slična najskorijoj. Kada se sve stiša, ostaju ljuta konkurencija jedni drugima, ali i podsetnik na kapitalistički vir koji je odavno povukao svet, pa ga nemilosrdno vrti i trese „kojekuda“.
Obeznanjeni nikad dovoljnim primanjima i, nasuprot tome, stalno rastućim tržišnim nametima, počeli smo da se „kao muve bez glave“ lepimo za svaki mamac bačen od strane upravljača. Stara taktika hleba i igara samo je malo promenila oblik u, recimo, pilića i rijalitija, ali suština ostaje ista. Mnogi bi sada potegli argument „teških vremena“ i ja ga nipošto ne obaram, ali, to nije jedina strana priče oko „LIDL“-a. Prva nemam ništa protiv megamarketa i, iskreno govoreći, ne pamtim kada sam ušla u običnu prodavnicu (iliti piljaru). Sticajem okolnosti, stanujem u delu grada iz kog mi je većina takvih objekata praktično „na dohvat ruke“, pa se u svakom pogledu više isplati tamo obavljati nabavke. Ono što mi, ne baš smeta, pre donosi samosažaljivu tugu, način je gotovo prazničnog odnošenja prema ovakvim stvarima. Time se stvara privid prosperiteta i, bacanjem prašine u oči nacije, sprovodi još jedan oblik manipulisanja kratkoročnim rešenjima, dok se skreće pažnja sa suštinskih pitanja i dugotrajne, stvarnosne bede.


Novačenje

Ako je „LIDL“ simbolizovao novu dozu hleba za demoralisani srpski rod, onda bi funkciji drugog dela antičke fraze, igara, moglo poslužiti neko od brojnih kvazizabavnih TV-šegačenja. Da se našem življu najradije podilazi preko jeftinog humora, banalnih šou-programa i, naročito, stavljanja nacionalnih idola bilo koje vrste u ulogu animatora, oproban je, stari recept. S jeseni, autorske emisije ulaze u novu sezonu, a Olivera Kovačević je za tu priliku rešila da svoj debatni klub „Da.Možda.Ne“ (privremeno) zaogrne drugačijim ruhom. I tako, jedne naizgled obične večeri, prebacujući kanale, zatičem Novaka Đokovića kako, u zanosu, iz sveg glasa falšira „We are the champions“. I ne bi bilo strašno da je tu bio kraj, ali isti klip su narednih dana sa ponosom i oduševljenjem emitovale vesti Nacionalne televizije. Dakle, uz najbolju volju, teško ste mogli izbeći prizor, a u istoj emisiji je Novak, pored „pevanja“, „svirao“ saksofon i igrao kolo – sve kako bi se, valjda, potvrdila ona stara iluzija o svemoći našeg sportskog heroja. I mada razumem Oljinu (dobru) nameru da, po ko zna koji put, Novaka približe kao, eto, „jednog od nas“ i sasvim običnog, pristojnog mladog čoveka, meni je od prikazanih scena bilo nekako…neprijatno. Baš neprijatno.

Svesna sam da rizikujem sa iznošenjem krajnje nepopularnog mišljenja. Ako u Srbiji postoji sveta krava, nešto u šta se ne dira - a nisu u pitanju rakija, gibanica, krsna slava, čak ni Kosovo – sigurno je to kult Novaka Đokovića. I pošto sam odavno pisala na temu tog fenomena (OVDE), kratko ću obrazložiti zbog čega smatram da sve ono kod Olje nije bilo toliko smešno, ni simpatično, a u krajnjem slučaju ni potrebno, Novaku, ili bilo kome...
Naš Nole, šampion naroda (kako je glasio i naslov specijala) svakako je OGROMNA motivacija za sve. Način na koji se, praktično sa dna, vratio i ponovo uzdigao na vrh ATP liste, neizmerno ohrabruje. Novak je vrhunski sportista, pozitivni ambasador naše zemlje, javna ličnost za ponos i primer. To je teško, a i nepravedno, uopšte pokušavati da dovedemo u pitanje. Novak Đoković je, tokom svih ovih godina karijere, mnogo puta, pobeđujući i popravljajući najpre sebe, podizao (samo)poštovanje čitave Srbije. Njegova dostignuća, humanitarni rad, diplomatska odmerenost, to što je opušten, raspoložen za dobro zezanje, kadar da se svakom prilagodi, nepobitne su vrline. Ali, Novak NIJE svetac i, kao što sam u onom ranijem tekstu pokušala da objasnim, stavljati ga u baš svaki koš i kontekst, nekritički veličati i uzdizati, lako može da proizvede suprotan efekat.

Insistiranje na Đokovićevoj “svestranosti” i “genijalnosti“, predlozi da igra Teslu u nekom budućem filmu, preterivanja sa hvalospevima svake vrste, najmanje utemeljenim u realnosti, postaju izvori antipatije, transfera blama, pa podsmeha. Idealizovanje baš svega što bračni par Đoković uradi i objavi na društvenim mrežama, besomučno „iskakanje“ Jeleninih mudrosti na svakom mogućem portalu, meditacija, čia-semenke i godži-bobice, pomama za bezglutenskom dijetom, lekcije iz roditeljstva, „besprekoran“ modni stil....onom trezvenijem delu stanovništva pre ili kasnije će dosaditi i biti odbojno. Ne, Nole NIJE lep i zgodan; ne bi bio vrhunski naučnik, biznismen, glumac, pisac – šta god mu padne na pamet. Njegovo „nabadanje“ uz one nesrećne folkloraše pre liči na sprdnju i obezvređivanje, kao kad veseli svatovi krenu da bacakaju noge van ritma i mlataraju glavama levo-desno, ubeđeni da to svako može i zna. Jadni pokušaji da otpeva numeru grupe „Queen“ podsećali su na njakanje magarca. I sve to ne bi paralo oči i uši da se ne odigrava pred milionskim gledalištem, uz prenaglašeno oduševljavanje voditeljke i publike, koji aplauzima podstiču šaradu samo zato što je izvodi Novak. Besmisleno je stalno tražiti od njega da bude kao Plavi zec iz pesme, što zna „plesti,(...)šiti, piti i francuski govoriti...“ I ne, primećivati sve to NE ZNAČI da mrzimo svoju zemlju, narod, teniskog asa, već samo da nam je ostala koja trunka razuma i osećanja mere. To zrnce svesti dovoljno je da kažemo: „Novače, care, nemoj se blamirati – ovo ti nije potrebno. Igraj tenis, za šta si stvoren i u čemu ti nema ravnog. Oro, rokenrol standarde, džez, „lajfkoučing“ i skečeve prepusti drugima. Jer, nije zabavno, pa prenosio ga “Dnevnik” i pedeset puta.“

P.S. Sledeća Oljina emisija takođe se zasnivala na ovakvom konceptu, s tim što je gost bio Goran Bregović. Sami prosudite zašto je kod Brege šmekerica potpuno drugačija i sasvim na mestu.


Milena Dravić (1940-2018)

Baš negde krajem leta, slušala sam je u radijskom intervjuu iz Pule, povodom dobijenog priznanja, ili možda u drugoj prilici, na otvaranju Legata Milene Dravić i Dragana Nikolića u Jugoslovenskoj kinoteci, ili čak na obe teme...Tek, obradovana njenim oglašavanjem posle perioda neskrivene potištenosti i povlačenja nakon odlaska voljenog Gage, u oktobru sam se prilično iznenadila i rastužila zbog vesti da nas je napustila i ona. Milena Dravić, verovatno jedina prava i poslednja DIVA jugoslovenskog - i srpskog, razume se - glumišta. Znam da će pojedinci uvek naći za shodno da prokomentarišu nešto u stilu:“Pa, šta? Nismo je lično poznavali, uostalom, bila je već stara. Zašto biti tužan?“ Ali, kao što sam ranije već pisala (OVDE), emocije razvijene prema određenim stvaraocima ne moraju i ne mogu ni biti uslovljene običnim, prizemnim razlozima, kao što ni ti ljudi, globalno, nisu samo ime, prezime i broj lične karte. Zaboli svako opraštanje od simbola, ikonične pojave, vedrine i plemenitosti, same ideje otelotvorene u izvesnom broju izuzetnika. Milenica je takva oduvek bila.
Film „Nije lako sa muškarcima“ prvo je igrano ostvarenje koje sam, kao sasvim mala, znala napamet – toliko puta pozajmljeno iz videoteke. Igrajući razvedenu majku tri tinejdžerke, sa kojima (plus pas ljubimac) putuje na letovanje, uz niz pratećih zapetljancija, Milena mi je rano prirasla za srce. Dobar deo odrastanja bila sam ubeđena da joj je Ljubiša Samardžić i privatno suprug, s obzirom na broj njihovih zajedničkih rola. Kao „žena na ivici nervnog sloma“, blago histerična i bleskasta, obeležila je zlatno doba domaće (porodične) komedije, od trilogije „Rad na određeno vreme“ do filma „Laf u srcu“. Zbog njenog lika komšinice Dušice, mama je počela da bratu i meni, na izričit zahtev, sprema famozne šnenokle, kakve je Zlatko jeo u „Metli bez drške“. Nije samo humor bio teren kojim je Dravićeva suvereno vladala. Rođena Beograđanka, prvobitno učenica baletske škole, osvajala je prostore partizanskog filma i „crnog talasa“, festivalske žirije podjednako u Nišu i Kanu, modne časopise i teatarsku scenu. Bila je zaštitno lice čuvenih kolekcija Aleksandra Joksimovića, sa Zoranom Radmilovićem nam pripovedala o Nepričavi, obarala rekorde u dužini izvođenja predstava, bila „mama“ Breda Pita u njegovom filmskom debiju „Tamna strana sunca“. Velika ljubav sa kolegom i još jednom legendom, Draganom Nikolićem, postala je svojevrsni pojam skladnog braka i inspiracija koja ne bledi. Nedavno, u omaž reprizirane epizode šou-programa „Obraz uz obraz“ koji je neodoljivi tandem vodio, podsetile su nas na svestranost, posvećenost pozivu, profesionalnost i talenat, kao obeležja izgubljenog duha prošlih vremena.

Pa zato, žaliti za večitom devojčicom i istinskom damom, u isti mah luckastom i dostojanstvenom, duboka je tuga zbog otkidanja još jednog komada starih vrednosti iz našega sveta. U njoj se region, bar na kratko, ujedinio. Da citiram naslov feljtona novinarke Tatjane Nježić, autorke monografije o svima i svuda voljenoj glumici: Zbogom, divna Milena. Verujem da negde u beskonačnosti, ponovo sa Draganom, plešeš, ostavljajući trag od zvezda.


Sajam knjiga 2018.

Veoma dobro pamtim prvi odlazak na Međunarodni beogradski sajam knjiga, koji je istovremeno bio moj drugi boravak u prestonici uopšte. Jesen 2004. godine, uobičajena (kako ću kasnije naučiti) košava, uzbudljiva gungula na ulazu u podzemni prolaz, nepregledni „mravinjak“ ljudi koji pratimo do Hala 4 i 1, svi raspoloženi za druženje sa knjigom. U godinama koje su usledile, naročito tokom studiranja (kada sam već i  stanovala u Beogradu), poslednja sedmica oktobra obavezno je rezervisana za odlazak na Sajam. Postao mi je najomiljeniji godišnji ritual, kada se (uglavnom subotom, zbog svih obaveza tokom radne sedmice) čitav dan provodio u tumaranju, obilasku, traganju...Posle toga, nastupilo je (pre)dugih šest-sedam godina prinudne pauze. Postavši apsolvent, 2012. sam se iz finansijskih razloga vratila u Čačak, sve kasnije faze školovanja prevaljujući „na točkovima“. S obzirom da se u vreme održavanja Sajma više nisam zaticala u Beogradu, ili nisam imala dovoljno novca kada bi se fizički nekako i našla u istom gradu, postepeno sam se odvikla od književnog hodočašća. To ne znači da sam prestala da pratim dešavanja uoči i tokom svakog narednog Sajma! Nastavila sam da se informišem o izdavačkim poduhvatima, aktuelnostima, promocijama, revnosno i sa zanimanjem iščitavajući tematske dodatke dnevnih listova, posvećene kulturi, gledajući specijalne emisije RTS-a 2 („Hronike Sajma“) i prelistavajući kataloge, makar i u PDF formatu, sa veb-stranica izdavačkih kuća. Na taj način, održavala sam nadu i neku vrstu (tužnog) privida kako sam još u toku, te ne ispadam iz krugova profesije. Do ove godine, kada mi se, zahvaljujući Sandri i izdavačkoj kući „Odiseja“, ukazala prilika da ponovo kročim na najuzbudljiviju književnu svetkovinu kod nas.

Povod za moju povratničku sajamsku avanturu bio je poziv „Odiseje“ za učešće na njihovom seminaru i radionici „Književni prikazi, analiza i kritika književnosti za decu“. Posredstvom divne Sandre Bakić Topalović (autorke bloga STSH Book Corner), naša saradnja je uspostavljena u prvoj polovini ove godine i sada se javila mogućnost da sve to upotpune: susret uživo, više nego interesantna nadgradnja znanja i otvaranje novih, daljih vidokruga u širenju glasa o (dobroj) pisanoj reči. Tema seminara, namenjenog književnim kritičarima, novinarima, blogerima i bibliotekarima, bila je upravo adekvatna promocija književnosti za decu i mlade, pa smo tim povodom mogli da čujemo tri eminentne gošće: Lotu Olson (novinarka iz Švedske), Ivanu Mijić Nemet (sekretar redakcije časopisa „Detinjstvo“) i Tijanu Tropin (Institut za književnost i umetnost). Drugi, radionički deo, podrazumevao je podelu učesnika na tri grupe, u zavisnosti od profesionalnih usmerenja i interesovanja, kada smo na konkretnom primer(k)u  (četvrtoj knjizi Jua Nesbea, iz serijala o doktoru Proktoru) razmenjivali mišljenja, zapažanja i iskustva. Posle  mnogo korisnih i značajnih, inspirišućih i podsticajnih primera, saveta i beležaka, rekla bih da smo svi poneli „brdo“ prijatnih utisaka i kreativnih impulsa. 
Štampu u ruke! (ovako sam se pripremala)
Između i nakon stručnog (ne i manje zabavnog) dela posete, u nekoliko sati se smestilo (istina, munjevito) razgledanje ovogodišnje sajamske ponude. I pored vremenske distance, ništa se suštinski nije izmenilo, počev od mog doživljaja prostora i atmosfere, pa do osnovnih obeležja manifestacije (sa izuzetkom pljeskavica, koje zaista nigde nisam ni primirisala!). Euforija nalik onoj koju oseća dete u luna-parku, „nosila“ me i „pucala“ čitavog dana, zbog čega sam kroz Halu 1 bukvalno letela, sa širokim osmehom na licu i ne osećajući umor. Unapred pripremivši spisak, nisam mnogo „lutala”. Zaputila bih se direktno na štandove koje sam tražila, a ove ostale „preletala“ usput, zadržavajući se tek ispred ponekog. “Fensi” izdavače kao što su Vulkan, Laguna ili Evro-book, zaobilazila sam u širokom luku. Naprosto, nema svrhe gubiti vreme na njih, kada tokom cele godine daju čak i veće popuste, akcije, pogodnosti. Nisam išla čak ni kod antikvara, s obzirom da poslednjih godina polovne knjige nabavljam isključivo putem Interneta (Kupindo, Limundo), gde nalazim niže cene i veći izbor. Fokusirala sam se na izdavače koji nisu tako dostupni u toku godine: Štrik, Dibidus, BOOKa, Tanesi, zatim zagrebačke i bosanske, manje kuće i slično. Moj opšti utisak glasi:„na Zapadu ništa novo“, ili sam to sada iskusniji „sajmaš“?

Ove godine su, koliko primetih, dominirali stripovi i fantastika (posebno sjajne knjige u Portalibrisu i Orfelinu). Nasuprot tome, forsirao se izvesni „patriotski“, desničarski fazon, uz crkvu i VOJSKU (prevrćem očima!). Primera radi, dok je trajao naš seminar, u susednoj sali je udruženje iz Republike Srpske sve vreme imalo feštu, pevali su, povremeno toliko glasno da je bilo nemoguće raditi. Vojislav Šešelj je imao sopstveni štand - kasnije su sve novine i društvene mreže pisale o nastavnici koja je dovela đake da se fotografišu sa “vojvodom”. Knjigu je objavila i Kija Kockar iz „Zadruge“, oko čega se podigla ogromna bura, kao da se zaboravlja da svake godine bude aktuelna neka slična pojava (Zorannah, Sanja Marinković, Dedićka, Almipićka, Saša Ćurčić, Jana Dačović, Marijana Mateus…) i da je Sajam ipak ogromna tržnica gde svako nađe ono što traži. Zato mi žalopojke nisu baš najjasnije, jer se time (makar i posredno) sezonskim, estradnim “uljezima” pridaje veći značaj nego što ga realno imaju. Ko je fokusiran na kulturu, imaće više nego dovoljno sadržaja i nimalo vremena da ih primeti, verujte na reč!

Moj budžet je, hvala roditeljima, ove godine bio pristojan, pa sam kupila sve što sam imala u planu, na kraju dovukavši kući dva cegera puna knjiga, jer sam i od „Odisejevaca“ dobila pet novih naslova. Dobila sam i nekoliko lepih bedževa, obeleživača, veoma simpatičnih poklona, ali ubedljivi hit je što mi, uz kupljeni roman Gorana Petrovića kod „Večernjih Novosti“, u kesu, uz katalog, staviše CD imenjaka mu Bregovića, „Tri pisma iz Sarajeva“. Neke knjige sam preskočila i ostavila za sledeću godinu (Bože zdravlja!), pre svega novo izdanje romana „Kraljica Margo“ (objavio je Tanesi). Mada već imam roman u sabranim delima Dime i kompletu „Istorijski romani“, sigurno ću ovu uzeti naredni put, jer je u pitanju naš prevod u integrisanom izdanju, a ne uobičajena dva toma. 
Da završim sa kupljenim knjigama, gomilica levo (na priloženim fotografijama) birana je „za moju dušu“. Sadrži: Jergovićev novi roman o Gavrilu Principu i „Mladoj Bosni“(BOOKa); LOM-ova izdanja dve knjige koje su mi u top 10 najdražih na svetu (da, već imam i „Onjegina“ i „Crveno i crno“, ali sve u sklopu kompleta); zatim „Call me by your name“ - upravo objavljen srpski prevod (Štrik); famozni „Medved i slavuj“ - mnogo hvaljena knjiga inspirisana ruskim bajkama i folklornom fantastikom. Kako sam saznala od zaposlenih na Dibidusovom štandu, do kraja Sajma je planiran (i u međuvremenu objavljen) nastavak, pa eto još jedne stavke na spisku za 2019! Naposletku, tu je prelepa monografija slikarke Marije Hese o Dejvidu Bouviju, takođe  izdanje Dibidusa. Na drugoj, desno, našle su se: knjige dobijene iz Odiseje, uključujući novi, tvrdokoričen i prelepo ilustrovan prevod „Pipi Duge Čarape“. O njima ćete, redom, čitati svake prve subote u narednih pola godine. Zatim, spomenuti Goran Petrović (Novosti, za svega 100 din) i studija Jasmine Ahmetagić o Kamiju (čiju knjigu o Dostojevskom već imam, Dereta, ova na akciji košta 200 dinara, inače je 660); malo istorijske fikcije iz Znanja Zagreb (štand Begen books), koja uprkos naslovima i koricama NIJE „trešerica“.“Gospodar želja” je priča o Parizu XVI veka, Katarini Mediči, okultizmu i trovanjima; naredne dve čine deo trilogije o Bordžijama (prvi imam, pa sada kompletirah), a “Sol u moru” govori o Drugom svetskom ratu i istinitom brodolomu izbeglica iz Nemačke. Na kraju su preslatki bedževi koje sam dobijala na raznim štandovima. Posebno su mi dragi oni iz Odiseje, sa maštovitim parolama, kao i jedan sa Remboovom slikom, koji mi je poklonila Kaća nakon što je čula da mi je on omiljeni pesnik.
Utisak Sajma su, svakako, poznanstva sa dragim blogerkama Sandrom, Slavkom (Nemam ime, imam komentar) i Katarinom (Prerazmišljavanje), zatim herojem mog čitalačkog detinjstva – Jasminkom Petrović, divnom Tijanom Tropin i, naravno, celom ekipom, beskrajno srdačnih Odisejevaca. Hvala im svima što su mi ulepšali, već samim svojim usmerenjem predivan dan! Izuzetno sam ponosna i što je za izdavački poduhvat godine proglašena, sasvim zasluženo,  luksuzna monografija „Crnjanski – biografija jednog osećanja“, čiji je autor moj profesor i mentor Milo Lompar. Najiskrenije čestitke!


Televizija

Prezasićeni maratonskim ponavljanjem „epopeja“ o selu, babama, porodicama zarobljenim u kandžama tranzicije, zašećerenim ekranizacijama kič-romana ili, nasuprot tome, neubedljivim humoreskama i dramama u pokušaju (sa bolno lošom glumom na još gori tekst), poprilično smo se odvikli od zaista kvalitetnih domaćih serija. Mlađe generacije se čak ni ne sećaju nekadašnjih velikih uspeha televizijske produkcije, pa su sasvim razumljivi izvesna gadljivost ili ograđivanje od naše, pogotovo upoređene sa beskrajnim bogatstvom i šarenilom inostrane, ponude. Isto tako, već dugo nam nedostaju prave, dobre GRADSKE priče, lišene preterivanja i prenemaganja, a usmerene ciljnoj grupi malo prefinjenijih prohteva. Davno behu, mada ni sada ne gube na aktuelnosti, „Otvorena vrata“. Kao primer se navode još „Lisice“ i „Ono kao ljubav“, nakon čega sledi zatišje. Upravo iz tih razloga, najavljivani projekat o kome danas govorim očekivao se sa mnogo nestrpljenja, znatiželje i nade – srećom, opravdanih. Uopšte, RTS nas je ove jeseni počastio sa dve, krajnje različite, ali uživanju podjednako pogodne domaće serije, kojima će do kraja godine biti posvećen ovaj deo kolumne.
Grupacija koja je do sada prilično zanemarivana, pa i ignorisana, možda zbog toga što predstavlja (barem ovako masovno) produkt poslednje decenije, ali i živu sliku kolektivnog poraza, napokon je dobila svoju temu i glas! Kako joj potpisnik ovih redova takođe pripada, predmet serije me duboko, lično dira. “Jutro će promeniti sve”, od početka oktobra se emituje na Prvom program RTS-a, od ponedeljka do četvrtka u 22 h (i reprizno negde ispred 13, narednog dana). Jedina ozbiljnija zamerka ide (uobičajeno!) na termin, koji je, em kasniji nego što zaslužuje, em “pokretan” u slučaju utakmica ili Vođinih monologa, dok se u 20 h dosledno reprizira Sekulina/Radašinova nepočešljana baba. Od ukupno 40 epizoda, videli smo već trećinu. Iako trajanjem (po dvadeset pet minuta) i koncepcijom likova u različitim situacijama, podseća na sitkom zapadnjačkog stila, „Jutro...“ je mnogo više i drugačije od toga. Prati savremene gubitnike, još mlade ljude na početku tridesetih, izgubljene u vremenu i okruženju baš kada se od njih očekuju dosegnuta zrelost i stabilnost. Oni su školovani, moderni, ali bez stalnog zaposlenja, sopstvene porodice, nezavisnosti od roditelja, ikakvog čvrstog uporišta. Dok ih sredina pritiska da se „kao i svi drugi, snađu“, naši (anti) junaci lutaju, gube i pronalaze sebe u teškoj borbi sa (nedefinisanim) željama i objektivnim (ne)mogućnostima. Zvuči poznato?

Filip (Nikola Rakočević) je povratnik iz Amerike, nekadašnji student generacije, diplomac ETF-a i Berklija. Iz zemlje bezbroj mogućnosti, vratio se u svoju dečačku sobu, na nezadovoljstvo roditelja (Nebojša Dugalić i Anita Mančić), a zbog lične neispunjenosti ulogom u, za većinu okoline, idealnom životnom scenariju. Njegova sestra Anđela (Jovana Stojiljković), doktorand i saradnik u nastavi na Katedri za psihologiju, čitavog života je bila vredno, poslušno i odgovorno dete, radeći sve prema očekivanjima i u roku. Nadomak useljenja i  zajedničkog života sa Miroslavom (Milan Marić), prelomiće sve, okončati sedmogodišnju vezu i započeti sa preispitivanjem svakog aspekta svog „ušuškanog“ života. Saša (Isidora Simijonović) je imućno dete, odgajana bez oca, od strane lajfkouč/astrologija/guru/motivacijom  zaluđene majke (Anastasija Mandić), te oduvek prepuštena, a najmanje okrenuta samoj sebi. Vodi kafić „Nula“, Anđelina je cimerka, u ludim provodima, jednokratnim vezama, pomaganju svima, traži bekstvo od potisnutih, ličnih nedostataka i strahova. Ljuba (Andrija Kuzmanović) je jedini došljak među njima, DIF-ovac i  bivša rukometna nada iz unutrašnjosti Srbije. Nakon povrede koja ga je primorala da se oprosti sa terenom, opstaje u prestonici „šljakajući“ po fitnes-centrima i snalazeći se za prenoćište kod svojih mnogobrojnih devojaka. Svaka epizoda počinje u zoru, a okončava se pošto padne noć i, u međuvremenu, pokaže surovu istinitost numere iz najavne špice, koja (namerno suprotno pesmi „Indexa“ koja seriji pozajmljuje naslov) tvrdi da „...jutro sve promeniti neće“ – barem ne onako kako su oni zamišljali.
Pravo osveženje, generacijska priča kakva nam je bila i više nego potrebna, „Jutro...“ oduševljava na mnogo načina. Mada su kratke, epizode obiluju pokrenutim pitanjima, utiscima i osećanjima, koliko god izgledalo da se „ništa posebno ne dešava“, a još manje govori. Problem komunikacije, otuđenosti i poverenja samo je jedan u nizu dotaknutih. Četvoro mladih glumaca je izvanredno (naročito Nikola i Isidora), o čemu dovoljno govori činjenica da nas njihovi likovi čas žestoko iznerviraju, čas iskreno dirnu, iznova i iznova podstičući na polemiku. Od administrativnih do malograđanskih peripetija, preko LGBT populacije ili promašenih sudbina, rasturenih porodica, akademskih rivalstava, često u fokus dolaze izrazito osetljive i teške teme. Muk koji zavlada na ekranu, tada odjekuje i sa druge strane, kao bolni soundtrack naše realnosti. Sama muzika korišćena u seriji, njen je neodvojivi segment i priča za sebe! Savršeni odabir pesama koje prate radnju, svojevrsna je promocija alternativne scene regiona i pravo uživanje za muzičke sladokusce. Divno se uklapa i doprinosi ambijentu priče, prekrasnim kadrovima sa reprezentativnih lokacija širom našeg glavnog grada. Ko nije bar neko vreme živeo u Beogradu, teško će u potpunosti razumeti zašto (i kako) srce „zaigra“ na prizore Kalemegdana u sumrak, Ade pred svitanje, Studentskog trga, domova, BIGZ-a...Dobar scenario, dobra režija, mnogo zapaženih epizodista, ozbiljan pristup i evidentno ulaganje čitavog srca autorskog tima, dali su rezultat vredan pohvale, pamćenja i ljubavi. Ne bi bilo preterano zaključiti kako smo svi mi iz osamdeset i neke  upravo dobili svoju verziju kultne serije „Grlom u jagode“.


Slatkiš meseca

Dolazi dug period slava i praznovanja, koji vrhunac dostiže negde oko Nove godine. Sve i da nismo, sa svih strana, napadnuti iskušenjima u obliku kolača, torti, pudinga i bombonjera, našao bi se već neki drugi izgovor za prepuštanje (pretežno) viskokaloričnim, nezdravim zadovoljstvima. Pretpostavimo samo neke: hladnije vreme traži da se jede „jača“ hrana; trenuci dokolice uz kompjuter/knjigu/televizor podrazumevaju i ponešto „za pod zub“; kasnojesenja depresija se najbolje leči čokoladom; uostalom, nove „Milkine“ reklame su TAKO simpatične i ko im još može odoleti? Pripadali ovoj skupini zaljubljenika u „potencijalni uzrok šećerne bolesti“ ili ne, svi se u sličnim okolnostima, barem jednom, priklanjamo nekoj od ponuđenih mogućnosti. Nema tu ništa loše, dokle god znamo da „povučemo ručnu“ . Tajna je u umerenosti, ali i velikodušnosti. Ako nemate s kim da podelite zalihe slatkiša (kojih se, barem kod mene, obavezno nagomila, jer gosti – po nekom nepisanom pravilu – donose samo čokolade), „razvucite“ ih i posle svečanosti, neće se pokvariti baš tako brzo!
Digresija na temu kojoj će neka sledeća „Svaštara“ posvetiti više prostora, zapravo je poslužila da ispuni vreme do jednog kratkog zapažanja. Ne tako davno, pisala sam o voćnim jogurtima i da ih volim, prvenstveno tokom leta. Ovoga puta su opet u ulozi jestivog utiska oktobra (ne računajući bundeve!), samo ne baš najpozitivnijeg. Iako su poslednjih godina izgubili na kvalitetu, suprotno sve višim cenama, još dajem prednost „Imlekovim“ proizvodima. Čudna je moć navike. I, naravno, čim sam opazila novitet zvani “Moja kravica poslastica”, morala sam da “izvidim” o čemu je reč. Dolazi u tri varijante (našla sam sliku samo za jednu): štrudla sa makom; pečena višnja i cimet; štrudla i orah. Probala sam prve dve. Osim primamljive ambalaže (sa sve ćiriličnim natpisom i obećanjem „domaćeg“ doživljaja), nema ništa čime bi opravdalo nagoveštaje. Najobičniji (kao voćni) jogurt, sa komadićima koje valja tražiti lupom, pošto se u oba slučaja jedino osete mak i/li cimet, uz veštačku boju. Prosečno i bezveze, a baš šteta, jer stvarno super izgleda, ovako, na daljinu.


Muzička tema

Prikladno današnjoj televizijskoj preporuci, koja izuzetno uspešno, verno i privlačno dočarava urbani, moderni, u najpozitivnijem smislu (beo)gradski duh, muzičko otkriće oktobra predstavlja jedan mladi, alternativni bend interesantnog imena. Dingospo Dali su 2015. pobedili na prvom „Bunt rock festivalu“,  u organizaciji istoimene emisije („Bunt“) na RTS 2, a kojoj dugujem taj zvukovni susret. Pesma objavljena ove godine zove se “Drugi svet” i nosi jasan „underground“, a istovremeno retro-šmek, zbog čega bismo je, ne znajući, vrlo lako mogli svrstati u neku raniju deceniju. Zaslužuju pažnju i podršku.

24 коментара:

  1. Drago mi je da si ovako, na jednom mestu, sabrala svoje sajamske utiske. Jako mi je drago što si bila, i to ne samo kao šetač i konzument, već onako, s razumevanjem... 😍 Mogu misliti koji je to doživljaj za tebe kad on nudi toliko dimenzija!
    Što se tiče Noleta, šta reći... Po meni, ne može on da uradi ništa što bi umanjilo njegovu veličinu, ali zato O. Kovačević pada, kao i obično, na sitnicama, otkrivajući svoj komercijalno-predatorski karakter. Ne sporim joj pamet, obrazovanje, snagu i upornost, ali joj sporim sve ono bitno, a nije na spisku. Ko to poseduje znaće, a ko ne zna, nije ni bitno! 🍎
    Indexe obožavam, obožavala sam ih dok sam još bila u osnovnoj školi, pa su me svi zezali zbog toga. Jutro će promeniti sve mi je jedna od omiljenih pesama. Ni serija takvog imena ne može biti loša. Klinci su mi ukazali na nju. Stvarno je dobra! Imaš pravo da je to Grlom u jagode tvoje generacije. Odlično si se toga setila!🍓
    Uživala sam čitajući (znam da znaš već dosad, ali mislim da ne zameraš što ja volim da kažem kad me već po srcu dira). Pozdrav draga moja, čitamo se i pratimo! 💕
    PS. Nek mi oproste svi koji ne vole, ali ja sam danas uživaaa❄️❄️❄️aaala!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Odmah da kažem: i ja sam!:) Volim sneg, doduše, najviše kroz prozor:))), prvom se obradujem kao malo dete, a i svakom sledećem.
      Iskreno se nadam da će se ovaj povratak Sajmu ustaliti, pa da i dogodine razmenjujemo utiske!:)
      E, pogledaj ovaj stariji tekst kad i ako nađeš vremena, on mi je štampan i u novinama (lokalnim) kao kolumna...da, da, znam tačno na šta misliš o Kovačevićevoj i slažem se! Volim njene emisije i godinama je pratim, skidam kapu za mnoge kvalitete koje ima, ali mnogo toga je i srozava...
      Drago mi je što ti se serija sviđa, moji su pogledali par prvih epizoda i kao, OK im je, ali tačno vidiš da nisu (ili ne žele, jer ih previše boli) otišli dalje od konstatacije "sličnosti" sa sopstvenim podmlatkom, ni ukapirali suštinu.
      Hvala ti od srca!:)))))

      Избриши
  2. Koliko moje oči ne vole ovu tvoju šemu boja, toliko ja volim da čitam šta pišeš. I baš ti je lep taj Rembo, lepši nego što je meni bio. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Inače ("van kompjutera") volim ove boje - zbog čega sam ih izabrala, ali moje oči ne baš, moram da priznam, tako da te razumem.:) Odavno se ozbiljno dvoumim da li da menjam izgled stranice, pošto se pri svakom čitanju ošamutim :))), ali me, s druge strane, strah da nešto ne zeznem i upropastim.
      Hvaaaaalaaaaaaaaa, na svemu!:))))))))))))

      Избриши
  3. Ako te smaraju termini, za slucaj da ne znas, registruj se na rts planetu i po principu jutjuba gledaj kad ti odgovara.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, hvala, znala sam za "RTS Planetu", nego skidam na "balkandownload" epizode koje propustim, to mi je najlakše.:)

      Nije poenta (samo) u tome da li mene lično "smaraju" termini, nego što jedna realno dobra serija zaslužuje bolje. Primetila sam da mnogi komentarišu isto. Svakako su zaslužili "prajm tajm" pre nego Radašinova hiljadita repriza.:)

      Избриши
  4. Za Noleta se slazem u potpunosti. I meni je malo muka kad ga velicaju toliko, stvarno gubi smisao.
    Lidl - otvoren je i u Nisu, jos uvek nisam otisla da vidim sta se nudi, nije mi blizu a i nemam vremena, pred selidbom smo i imam dosta obaveza. Komsinica mi je rekla da su se ovde neke zene pobile u redu zbog tih jeftinih GMO pilica i to je tako jadno, strasno i toliko govori o stanju u nasem drustvu, sto duhovnom sto ekonomskom, da nemam reci. Sad mi se i ne ide u Lidl.
    Smrt Milene Dravic me je malo ostavila zateceno, nekako nisam ocekivala da nestane tako brzo. Ne znam ni zasto sam upotrebila bas ove reci, ali takav mi je osecaj. Ne znam.
    Sajam - zavidim svima vama koji ste isli jer ja po svemu sudeci nikada vise necu. Daleko mi je, mnogo mi je da vucem knjige po torbama kroz autobus (i gradski i medjugradski kasnije), tako da mogu da se nadam da cu naci nesto na ovom sajmu kod nas krajem decembra. Spisak ne sme da mi bude veliki jer nemam gde da drzim knjige, a ni ne znam jos gde cu ih drzati u novom stanu. O:)
    Imam nalog na RTS Planeti, ali nemam vremena da gledam bilo sta. Imam malo slobodnog vremena i radije ga trosim na citanje nego na gledanje televizije, ali verujem ti da je serija pun pogodak. Mozda nekad pogledam, ako budu reprizirali za 5-6 godina ili tako nesto. Tada cu mozda biti slobodnija (a mozda i necu hahaha).
    Muzika je odlicna, svidja mi se! :)
    A kad su poslastice u pitanju, uvek me obavestis o necem novom na nasem trzistu jer ja to ne stizem da ispratim. O:)
    Hvala puno, uvek uzivam u ovim tvojim mesecnim pregledima! :) :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sad si me podsetila na slučaj od pre devet-deset godina, još sam bila "mlađan student", kada su se na Trgu republike penzionerke pobile oko besplatnih japanskih sadnica. Ne znam šta je to u našem mentalitetu, pa se svaki put kad stanu u red, ljudi nekako (više nego inače) "pozlobe", postanu nestrpljivi, agresivni, bezobrazni...počela sam da izbegavam bilo kakve gužve tog tipa ili da, ako se već zadesim tako negde, ustupam mesto čak i kad žurim, jer ne želim konflikt, a agresivaca je sve više.
      "LIDL" su ovde kod nas najavili za početak sledeće godine, već je i lokacija odabrana, ali kakvu sam odbojnost razvila već sada, sumnjam da ću ga posetiti...
      Isti osećaj za Milenu.:(
      Nikad ne reci nikad, ali zaista!:) Kad ti devojčica još malo poraste, možda se javi prilika da je povedeš na "školski dan".:)
      Nadam se da će selidba proći u najboljem redu i da ćeš biti zadovoljna novim prostorom.:)))))
      Tako mnogo serija, tako malo vremena, ali bez brige, ja se nadam da će "Jutro" zaživeti, pa ćeš svakako imati priliku da baciš pogled. Surovo zahvata tako mnogo aspekata naših života danas...
      Hvala ti mnogo, na vernom praćenju i divnim doprinosima svakoj od tema, kroz ovako sjajne komentare!:)*

      Избриши
  5. Isidora ksnim sa komentarom, iz opravdanih razloga-prebila sam prst (precvikala na vratima od lifta, pročitala sma ih sve redovno međutim kucanje je bilo misaona imenica i sada se izvinjavam ako grešim sa slovima još uvek ne osećam baš taj prst (kažiprst na desnoj ruci jer baksuz).

    Kod mene se Lidl takođe otvorio, otišla sma u isti prvi put pre par dana-na drugom kraju grada je a Maksi mi je na 10-ak minuta. Za piliće sam čula od sestre koja mi je pokazala video, kao i onu što Lidl zove "Linda" jer ljudima su te stveri atrakcije valjda. Kod mene u gradu ih ima nekoliko (tih super marketa) i da prve dve nedelje nisi mogaoa da uđeš ni u jedan (to važi i za Lili kada se pre mnogo godina otvorio) jer su gužve bile užašne. Znam jednu devjku koja je kampovala ispred lidla što je već skroz drugi nivo kuda ide ovaj svet. Mišljenja sam da ljudi zapravo ne jure toliko za niskim cenama koliko jure da ne propuste nešto novo tj. da nisu upućeni to je malo jezivo ali tako je!

    Ja nikada nisam bila na sajmu knjiga. Moja baka bi premrla da me samu pusti u Beograd da idem tamo sa druge strane platila sam 800 e upis na masters tako da i da sam imala nisam imala od čega da ga platim, ali andam se jednog dana!

    Nisam čula za ovu seriju, ja TV ne gledam a i moji retko gledaju (baba gleda-ponekad) pa ne znam za ove stvari, deluje zanimljivo ta serija. Inače ja nikada nisam gledala "Otvorena vrata" pa ne znam o kakvom se frmatu radi ali sam čula da je bila dobra serije.

    Ništa nije kao domaća štrudla sa makom, ali probaj dukats s apistčaima to je kao voćni jogurt (sa grškim jogurtom) najbolja stvar na svetu!

    pisala bih još da me ne boli ruka odličan post uživala sam čitajući!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Saro, ne kasniš uopšte, nadam se da je sada bolje, prst pa jiš na desnoj ruci stvarno je nezgodno povrediti - mislim da bih izludela od nerviranja.:( Tekstovi su tu i drago mi je što si se razonodila, a komentari kad dođu, nije kasno.:))))
      Čestitam upis na master! Nisam ni sumnjala u tebe.:* Odsustvo je više nego opravdano!:)))))
      Vidiš, nisam nikad sa te strane posmatrala motive ljudi da se "lome" oko novih marketa, ali u pravu si, ima i toga definitivno.
      Ima vremena za Sajam, iskreno se nadam da ćeš ga u narednim godinama posetiti, jer je baš poseban doživljaj!:)
      I za serije, obe - "Jutro" i "Otvorena vrata", mislim da bi ti se baš svidele. Veoma moderne, inteligentne, kvalitetno urađene za naše prostore. Obavezno potraži!:)
      Hvala na preporuci, probala sam "Grekos" voćni jogurt, ali "Dukatos" nisam još, svakako hoću.
      Hvala ti, kao i uvek, na podršci i čitanju!:)))

      Избриши
  6. Evo i mene, napokon. :)
    Tvoja predanost i istrajnost u blogosferi (i uopšte) je za svaku pohvalu, zaista. Pouzdana i kvalitetana pisanija iz kojih uvek nešto novo naučim ili se pak setim nečeg davno zaboravljenog. Užitak je čitati.

    "Lidl" manija u mom kraju još uvek ne jenjava, bar u delu radnje u kom su artikli na akciji.. Išla sam dva puta, iako mi je relativno blizu, Persu mi je još bliže, te sam za njega opredeljena.. Čula sam samo najnoviju vest juče - u Parovima je osvanuo novi kandidat ili šta već - baba Linda.. Od čekanja reda pred "Lidlom" do Hepija linija je tanka izgleda..

    Novak epizoda me je zaobišla, dosta mi je bilo što sam ga jedared ugledala kod Džej Lenoa (čini mi se) kako igra kolo kao devojka koja je prvi put u životu obula štikle. Što se našeg svojatanja tj. NAŠEG Noleta tiče koji je naš samo dok se penje ka vrhu ATP liste, a čim malo zapne kriva žena, deca i ko zna ko još to je stvarno degutantno. No, uvek je tako bilo i biće, dok ti ide naš si kad ne ide neko treći je kriv tj. gubiš meč za celu državu a ne samo za sebe.

    Ode i Milena. Ja se ovakvih vesti užasavam, koliko god ljudi ponavljali šta žališ itd. meni je strašno, jer je upravo rastanak sa starim vrednostima sa vremenima koja su u isto vreme bila i turobna i spokojna. Ljudi su cenili sve jednostavnosti i osnove koje čine život, i kroz svoj zanat davali i poslednji atom snage. Neki umetnici prosto ostave pečat, uspomenu koja te seti na detinjstvo. Baš gledam ovih dana Hari Poter filmove i ne mogu prestati da se čudim kako je od Alanove smrti prošlo već tri godine, a Ričarda da ne brojim (i dalje mi je najdraži Dambldor).

    Sajamski ulov ti je divan! Čekam utiske za Bouvija i Asimana sa velikim nestrpljenjem. LOM-ova izdanja su mi uvek divna, jednostavna, a efektna. "Medved i slavuj" je koliko vidim veoma popularan, moraću ga i ja staviti na listu za čitanje (pribojavala sam se da je uobičajeni YA, ali vidim da to, hvala bogu, nije slučaj).

    Rekoh li ja da ti mene uvek na nešto podsetiš - "Lisice" su bile sjajna serija! Kad smo kod starih serija, i "Neki novi klinci" mi je bila dobra. Moj slatkiš meseca je Milka svih fela, imendanski znak pažnje koji, čini mi se, neću pojesti do Božića. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoje komentare uvek sa posebnom radošću iščekujem, detaljni su, savršeno dopuniš tekst nekim novim zapažanjima. Hvala!:) Ne treba ni naglašavati koliko je upravo ovakva podrška i komunikacija ključ predanosti, posvećenosti blogu. Što više ima smislene interakcije, to su i "pisanija" maštovitija, svestranija, a samo bavljenje blogom lepše!:*

      E, moram da vidim ko je ta "Linda", tj. u čemu je stvar?!:))) Nešto nisam više u toku sa tim biserima i njihovim "autorima" kao instant-zvezdama, čini mi se još od Cige "a vi kako'te?"

      Baš tako. Još su sveže pljuvačine medija po Novaku kada je pao na listi i dok nije bio u formi. Licemerno i bezveze, kao da je čovek dužan da stalno "brani srpstvo", besplatno pride.

      Svaku reč potpisujem.:(

      E, daleko je "Medved i slavuj" od young adult-a, rekla bih i na svu sreću. Jedva čekam čitanje i, naravno, dobijate utiske za svaku od ovih prelepih knjiga!:)

      "Neki novi klinci" su obeležili moj završetak osnovne škole, baš kada se serija emitovala i mi smo bili osmaci, tako da se lepo poklopilo (Anja Kovač zapravo i jeste moje godište, ostatak ekipe koju godinu stariji). Kada sam je pre nekog vremena na preskoke gledala ponovo, shvatila sam koliko je glupava i u mnogo toga loša, ali i dalje zbog tih školskih uspomena nekako mi je draga i sva šarena, vedra.:) U poređenju sa onom posle, "Priđi bliže", suvi kvalitet. I muzika Aleksandre Kovač!:))))

      "Milka" ima najlepše pretpraznične reklame i akcije.:)))

      Избриши
  7. Najpre sam skuvala čaj (kad sam videla da je izašao tekst), pa natenane gustiram i jedno i drugo. Zbog Lidl groznice me je na neki način bilo sramota, premda nisam učestvovala u degradaciji stanovništva, koje ustaje u pola noći da vidi to ''čudo neviđeno'' i kupuje za sitne novce. Tresla se gora, rodio se miš, kao i obično. Ja još uvek nisam otišla do Lidla - mene, recimo, zanima ako ima nekih nemačkih slatkiša ili grickalica kojih nema kod nas, kao i piva, ali mi nije ništa toliko hitno.
    Za Noletov nastup izgleda jedino ja nisam čula, slažem se da mu to nije trebalo i nipošto ga ne smatram genijalcem. Drago mi je da je uspešan u svojoj oblasti, ne spadam u one koji ga uzdižu, niti u one koji ga spuštaju, zapravo, ne razmišljam toliko o njemu, a tenis sam davno prestala da pratim.
    Sećam se da sam videla reklamu za ovu seriju ''Jutro...'', ali mi termin zaista ne odgovara. U poslednje vreme serije gledam samo preko Interneta jer nisam u obavezi da se u određeno vreme nacrtam ispred ekrana, s izuzetkom repriza Doktora Hausa, koje uglavnom stižem da pogledam jer je u 19h, a ja ovih dana ležem na spavanje već oko 21h.
    Prvi put vidim ovaj jogurt - taman sam se obradovala misleći da ću da kupim ukućanima da probaju, kad videh da nije nešto.
    Ja se kod tebe uvek informišem o dešavanjima, ponekad imam utisak da živim u buretu :-D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bogami, ovo zvuči baš neobično kad uzmem u obzir da i sama za sebe često pomislim kako živim u buretu :), bukvalno se o svemu "najaktuelnijem" informišem negde usput, a moram priznati i da sam poslednjih godina postala mnogo izbirljivija u pogledu stvari na koje obraćam pažnju makar i samo za komentarisanje. Hvala ti na praćenju, pre svega, drago mi je što rubrika donosi zanimljive sadržaje.:)
      Nemački slatkiši bi i mene zanimali, baš sam i čula da ima novih i zanimljivih stvari.:)
      Koliko god se navikla na našu kolektivnu sklonost kultu ličnosti, kao i to da je Novak pre posledica nego uzrok, a ponajmanje sam odgovoran za ovu histeriju i lečenje kompleksa kroz njegove uspone i padove, uvek me zaprepasti koliko daleko se ide u tom preterivanju. Novak postao vegan, Novak bio na letovanju, Novak otišao na koncert klasične muzike, otkrio toplu vodu...
      U tom terminu od 19 h sam i ja letos reprizno pratila "Vikinge". Sad gledam "Elementarno" u 21 h, obično mi dobro dođe kad nemam ništa drugo da radim, a treniraju mi se moždane vijuge.:)
      Probaj, možda se tebi svidi, ovaj sa pečenom šljivom i cimetom je najlepši, ali kad se uporedi cena i sve ukupno, stvarno nije (meni barem) u vrhu trenutne ponude."Yogood" mi je, recimo, baš mnogo bolji.:)

      Избриши
    2. Jogood mi je omiljeni, zapravo, samo taj jogurt i pijem, ne znam zašto, ali tako je.
      A Nole, šta će, svakako je bolje ugledati se na njega i pisati u novinama o njemu i sličnima koji su stvarno nešto postigli svojim trudom, za razliku od onih danguba što čame po rijalitijima i Kardašijanovima. Htedoh reći, pošto novine već moraju o nekome da pišu, bolje da to budu Đokovići :-D

      Избриши
    3. To svakako!:) Novak i Jelena su sami sopstvenim trudom sve postigli i stekli, nisu skorojevići ni tabloidne ličnosti, dobar su primer za mlade u svakom pogledu. Jedino što je loše jeste tabloidni/senzacionalistički pristp medija, koji ih kao "u svakoj čorbi mirođije" pokušava da spusti na nivo Kardašijanki ili Zadrugara. Za šta, naravno, Đokovići nisu krivi, ali efekat bude vrlo sličan.:(

      Избриши
  8. Uf,ovo je baš bilo iscrpljuje pročitati, pa se nekad zapitam koliko je vremena, energije, precrtanih stranica, šolja kafe, bilo potrebno da se napiše ovako dobar prikaz naše realnosti.
    U "Lidl" još nisam otišla iz principa i blizine stana bivše svekrve.Posle svakog, slučajnog, uličnog susreta, očekujem da mi policija zalupa na vrata. Iako mi je drugarica preporučila sladoled njihove robne marke,sve se plašim da njegov ukus nije vredan bola koji će mi prouzrokovati pogled na zgradu te grozne žene. Ko je bio u sličnoj situaciji, shvatiće.
    Super Nole i njegova Jeca, koja nam je nedavno, eto, onako uz put, objavila sliku na kojoj četvorogodišnji Stefan fotografiše njeno"zmijsko telo", izvajano budističko- tantričkim vežbama, tretirano jelovnikom za vrabce, je, po meni, obična sprdnja sa ovdašnjim svetom koji doručkuje poparu i bori se sa petocifrenim dugom za struju.Uopšte mi nije jasno, ko njoj daje medijski prostor da lupeta neke gluposti, tipa kako je ona "studentkinja života" i usred Ekonomskog fakulteta u drži motivacione govore u cipelama čija vrednost iznosi kao šestomesečni studentski kredit. Ok, završila je fakultet u Italiji, svaka čast, ali završile smo ga i ti i ja, i još bezbroj mladih ljudi u ovoj zemlji. Samo kad se setim svojih udžbenika iz Fiziologije, Interne Medicine,Hirurgije, i komšinicinog pitanja"Sine, kako ti to možeš da držiš a da ti ne otpadnu ruke ". I,mama,koja mi uveče poželi laku noć,i zamoli da je probudim ujutru pre nego što legnem, negde oko 6h,da se ne uspava za posao.
    Nole igraj taj tenis, Jeca nek navija i plete kike, a saksofon i trubu kod Olje nek sviraju deca iz Muzičke škole, akademici, koji širom sveta pobraše prve nagrade, a jedva da nas obaveštavaju o njima.
    Sajamska priča me je baš dirnula i svidja mi se što govoriš o pravom problemu.Mnogo njih se prepoznaje u tvojoj priči o finansijskoj strani odlaska na Sajam. Koliko puta sam pre skočila odlazak jer sam morala da platim račun za telefon i internet.
    I ja sam zbog komšinice Dušice terala mamu da mi pravi šnenonkle😃.
    "Metlu bez drške" su nedavno reprizirali u nekom ranojutarnjem terminu,kad školarci, još neumiveni, navrat-nanos pakuju knjige i ispod kreveta traže drugu patiku,a Vladimir, Jelena, Lepšanovići, Dositej i priče iz grčke mitologije, su im "zadnja rupa na svirali.
    Kao hidrogen si me podstakla da izbacim gnoj i prljavštinu iz rane. Sve ono što mi smeta,a trudim se da ignorišem, da bi me manje bolela glava, sad j izašlo iz mene.
    Predivan post. Samo tako nastavi.
    Nadam se da će već neko primetiti tvoje oštro oko i spremnost da kritički govoriš o stvarnim problemima u našem društvu,i finansijski nagraditi trud koji ulažeš! Pozz, odlična si!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, HVALA na čitanju i pažnji!:)))) Svesna sam koliko su moji tekstovi, s vremenom, postali (pre)opširni, pa mi je često i samoj naporno (upravo iscrpljujuće!) da ih čitam, tako da mnogo cenim svako izdvojeno vreme, komentar, savet....hvala i na lepim rečima!:))))
      Moram biti veoma oprezna, kako ne bih (što zaista ne želim)zazvučala neskromno, ali, velika je posvećenost, ljubav, volja iza svega ovoga i, naravno, vreme uloženo u sastavljanje tekstova. Raduje me i motiviše kada se uverim da (ipak) nije bilo uzalud.

      Zaista sam uživala u čitanju tvog komentara i volela bih da se i ubuduće ovako lepo dopunjujemo!:)))) Ovo za Jelenu Đoković, u samu srž pogođeno! Da, upravo ta vrsta snobizma i mene najviše uznemiruje, samo nisam ovoga puta htela da se fokusiram na nju, ali primećujem da Novaku reputaciju posebno narušava baš to ženino (samo)promovisanje na sto strana....što se tog italijanskog univerziteta, Bokoni, tiče, kada bi mnogi znali da je u pitanju prestižan PRIVATNI fakultet, nešto kao ovdašnji "Megatrend", možda bi "pevali drugačiju pesmu". I da se razumemo, da nije iz dobrostojeće porodice koja je mogla da isfinansira njeno školovanje, teško da bi Jelena, uz neosporan rad i stipendije, uspela da tek tako ode u inostranstvo na studije. Ne zavaravajmo se.

      Mislim da sam videla oko 7 ujutru, tako nešto, baš rano, rano, tu reprizu. Šteta. Toliko kvalitetnih serija i starih programa uopšte, ne bi bilo suvišno obnoviti gradivo, posebno današnjim urednicima i autorima, zarad podizanja kvaliteta programa.

      Hvala ti, a nastavi i ti, molim te, jer ova razmena mišljenja je srž blogovanja i neverovatan podsticaj. Sto puta HVALA!:))))))

      Избриши
  9. I, da, ovih dana gledam na netu genijalni seriju "Složna braća" i davim se u odličnoj glumi pokojnog Davora Dujmića(koga nisu primili na Akademiju, jer je mesta u klasi trebalo popuniti polutalentovanim potomcima poznatih glumačkih imena, što je tek posebna tema),Čobija, Neleta...
    Pre 2 godine sam postala tetka jednog preslatkog Alekse i par dana nakon njegovog rodjenja je počela repriza serije "Aleksa Šantić" , za mene vrlo simbolično i dirljivo, a opet malo sam bila ljuta što su je stavili u jutarnji termin od 9h,jer prednost je trebalo dati očešljanoj babi. Čini mi se da je ovo bila prva repriza nakon više od 20 godina premijernog emitovanja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Divno podsećanje! Pitam se, zašto dugo, dugo nisu reprizirali "Složnu braću" u onom udarnom terminu od 20 h?!? Biće da njihova aktuelnost, beskompromisnost i britkost danas previše bole, pa je društvu prihvatljivije prodavati babe, sela, Vojne akademije i slično, kao tobožnji "verni prikaz realnosti"...
      Davor je stvarno bio izuzetan glumac. I, eto, tužan primer nepotizma koji je još tada forsiran na FDU. Sad već postade pravilo.

      Čitaš mi misli!:) Baš sam tada i sama, po prvi put u celini i sa "odraslom svešću" (jer sam prilikom prvog emitovanja bila dete) odgledala seriju. Evo teksta, u čast svakog divnog Alekse - i tvog i samog pesnika. Nadam se da će ti se dopasti!:)))

      http://alittlerunaway.blogspot.com/2016/11/tuzno-srce-pesnikovo-aleksa-santic-1992.html

      Избриши
  10. Uh, ja tek sada vidim ovaj tekst, a tako sam ga dugo čekala (nije ni čudo što sam dugo čekala kad kasnim dve nedelje :D)!

    Potpuno razumem uvodni deo teksta, i sama sve češće upadam u slične krize. Baš kao i ti, i ja imam osećaj odgovornosti prema ljudima koji redovno čekaju tekstove pa onda zapnem i napišem. Najveći je problem početi, najčešće kad prevalim tih nekoliko redova, tekstovi kao da se sami pišu. Ali ne uvek! Samo onaj ko se nikada nije bavio redovnim pisanjem može da pomisli da je blogovanje lako.

    Još nisam otišla u Lidl jer mi nikako nije usput, mada me majka redovno obaveštava o sniženjima. Nešto sam načula da će otvoriti jedan u mom komšiluku i stvarno ne bih imala ništa protiv. Ako je princip stvarno isto kao svugde u svetu, onda se neću buniti da mi bude blizu. Nekoliko puta smo kupovali u Lidlu (i radnjama sličnog tipa) na godišnjim odmorima i još smo živi :D

    Ne znam kako će ovo da zvuči, ali mene smrt Milene Dravić nije iznenadila. Imala sam priliku da upoznam i nju i Dragana Nikolića (godinama sam radila u knjižari na 5 minuta od njihove zgrade gde je Milena dolazila gotovo svakodnevno) i znam koliko je bila vezana za njega. Zapravo mi je prva pomisao kada sam čula da je on preminuo bila šta će biti sa njom. Tužno je, naravno, ali u isto vreme nekako i lepo. O tome što su njih dvoje imali većina ljudi može samo da mašta.

    Planiram da gledam Jutro će promeniti sve. Dobila sam iskrenu preporuku od osobe koja ne samo da retko gleda serija, nego ne mogu ni da zamislim da preporuči nešto sa RTSa. Ako sam i imala dileme, posle tvoje preporuke je više nema. :)

    O Sajmu smo već naširoko pričale, ali evo, još jednom ću reći da mi je neizmerno drago što sam imala udela u tvom povratku međ sajamske hale. Drago mi je da si se lepo provela (i da smo se konačno upoznale) i jedva čekam prikaze novih knjiga. Nadam se da ćemo se i sledeće godine videti na istom mestu! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja se pitam gde si, obećala sam tekst, pa me zato baš zanimala tvoja reakcija.:)))) Šalu na stranu, bez brige, kasni se (eventualno)samo sa objavljivanjem, a komentari su uvek dobrodošli.:)

      Mogu da stavim potpis na sve što sledi, samo što si ti to mnogo lepše sročila. Dakle, ista stvar - najteže je tih prvih nekoliko redova (uvod), onda kao da odvrneš slavinu, sve ide samo od sebe.:)

      Ni ja nemam ništa protiv samih megamarketa, ali imam mnogo toga protiv primitivnog pristupa njihovom otvaranju i tog "laktanja" za pakovanje šećera ili pile. Da se razumemo, potpuno isto gledam na inostrani fenomen "crnog petka" i one nesrećnike što "ginu" u stampedu na ulazu.

      Da, ljubav za poželeti.:) Koliko je tužno, toliko je i lepo znati da su sada ponovo zajedno. Blago tebi što si imala prilike da ih upoznaš!:)

      Baš sinoć je emitovana poslednja epizoda i uhvatila me neka tuga, ne samo zbog njene atmosfere, nego sam se i baš vezala za njih četvoro, saživela sa situacijama kroz koje prolaze...obavezno mi javi utiske kada pogledaš seriju, mislim da će ti se dopasti!:) A evo još jedne preporuke (opširnije ću u "Svaštari" krajem decembra) za RTS-ov novitet, "Koreni" su divna, fenomenalna serija! Baš sam prijatno iznenađena da je, nakon onog užasa od "Nemanjića" i dugogodišnjeg plasiranja osrednjih, RTS izbacio nešto ovako dobro kao ove dve serije. Doduše, "Senke nad Balkanom" nisam još odgledala, a čula sam da su takođe super.

      I meni, zaista se nadam da je ovo tek prvo u nizu druženja i drago mi je što prenosimo ovu sjajnu saradnju u novu godinu. HVALA!:))))))))

      Избриши
  11. Korene nisam gledala baš zbog Nemanjića! Čula sam nekoliko komentara o tome kako je prihvatljiva, a nešto nisam raspoložena na trošenje vremena na prihvatljivo. Nemanjiće sam odgledala (doduše svaku epizodu kao pozadinu dok nešto drugo radim). Imam ja tu mazohističku crtu koja ispliva na površinu s vremena na vreme :D

    Senke nad Balkanom obavezno gledaj. Odlična je serija i jedva čekam drugu sezonu, naročito otkako sam čula da će se glumačkoj ekipi pridružiti i Vesna Trivalić :)

    A kad je reč o tuči oko pilića... Šta da ti kažem, tako je bilo i kad se otvarao H&M, sećam se tih redova ispred prodavnice. Ista histerija i oko otvaranja Ikee... Ne smem ni da zamislim šta će biti kada se otvori Starbucks. Meni je to tužno, koliko smo željni stvari koje su u svetu normalne, a ova priča oko pilića još je tužnija jer je jasno da je u pitanju čista nemaština, ne toliko mentalitet. Bolje da ne načinjemo temu, iovako sam već dovoljno ogorčena :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kod mene suprotno, sa "Nemanjićima" sam stala nakon četvrte epizode, kasnije bacajući usputno poglede, jer je za moj mozak (iako mi mazohizma ne manjka, primer su "Vikinzi" nakon treće sezone) ipak bio nespreman za onu kolilinu debilizma...:))))
      Ali, "Koreni" su stvarno sasvim druga priča! Gluma je MAESTRALNA (ako zanemarimo Slobodu i Jezdića, koji su upravo prihvatljivi, ništa više od toga), naročito Laušević i Igor Đorđević BRILJIRAJU.:) Scenario odličan, emotivno je, teško, vrlo verna adaptacija knjige. Mislim da se nećeš pokajati.:)

      Super! Hoću, obavezno.:))) Kad smo kod drugih sezona, upravo skidam "Medičijeve", nastavak je tu, pa kad stigne na red.

      Mislim da, ipak,ništa neće prevazići tuču oko japanskih sadnica. Juče na Zavodu za zapošljavanje, uplaših se da će jedna (očigledno malo mentalno ometena) žena da nas napadne, jer je želela da prva uđe kod savetnice. Stala je tačno na vrata kancelarije, počela da seva očima i da viče na ostale zaposlene. Ne sećam se da je ranije bila ovolika količina agresivnosti među svetom.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...