субота, 17. новембар 2018.

Subota sa knjigom: „Knjiga izgubljenih stvari“

piše: Isidora Đolović

Zanimljivo je kako se mnogi ljubitelji „prave“ književnosti ograđuju od bilo kakvog simpatisanja fantastike, uglavnom se pozivajući na tobožnju neozbiljnost i nedostojnost žanrova sa većim utemeljenjem u svetu mašte. Kao da se očekuje da, s vremenom, prerastemo nadrealne priče, naizgled sasvim izmeštene iz svakodnevnice, odbacujući njihovo ogromno simboličko bogatstvo i činjenicu da se u prepoznavanju i razgrtanju tih slojeva često kriju najveći čitalački izazovi. Pomalo ironično zvuči prećutni zahtev da se „odraste“ i prevaziđe nešto bez čega bi  sazrevanje (barem onog umetnosti sklonijeg dela) čovečanstva svakako bilo mnogo surovije i teže. Ipak, dobar deo njih nikada ne odbaci prvobitne uzore, samo ih prilagođavajući kasnijim fazama u ličnom kreativnom i ljudskom razvoju. Džon Konoli se afirmisao kao pisac trilera, u kojima se, kroz različite detalje i aluzije, već dalo naslutiti zanimanje za fenomen bajke. Kasnije će sve to iskoristiti u romanu „Knjiga izgubljenih stvari“ (Laguna, 2010; orig. The book of lost things, 2006), koji, na neki način, predstavlja krunu ili bar presek njegovog stvaralaštva. 

Priča počinje i teče kao tužna, zatim uvrnuta, pa zlokobna (anti) bajka. Ni svi rituali, navike i njihovo strogo poštovanje, nisu pomogli dvanaestogodišnjem Dejvidu da odloži rastanak sa majkom. Preminula je posle teške bolesti, pa dečak počinje da se protiv tuge bori udubljivanjem u knjige, naročito bajke koje je majka volela i sa njim čitala do samoga kraja. Za to vreme, svet ulazi u Drugi svetski rat, a Dejvidov otac, univerzitetski profesor, kao matematičar biva angažovan da za britansku službu odbrane tajno razbija neprijateljske šifre. I tek što je počeo da se zbližava sa ocem, uz navikavanje na nenadoknadivu prazninu, u njihovim životima dolazi do novih promena. Ni pola godine od gubitka, sa upoznavanjem očeve nove ljubavi Rouz, Dejvida će početi da muče čudne nesvestice, košmari i napadi. Ustanoviće sposobnost da čuje i razume glasove (iz) knjiga, pri čemu ga sve više opsedaju arhetipske slike, a posete psihologu samo nailaze na otpor.

Vreme je nemoguće sprečiti da prolazi, koliko god se mi loše osećali i bili nesvesni njegovog brzog toka. Dejvid se naredne godine, sa maćehom, ocem i tek rođenim polubratom Džordžijem, seli u veliku, staru kuću Rouzine porodice, nadomak Londona. Mlada žena voli pastorka i svojski se trudi da mu ugodi, ali Dejvid tvrdoglavo odbija svaki njen pokušaj da se sprijatelje. Ipak, oduševljeno će prihvatiti sobu koju je Rouz lično odabrala za njega - u samom potkrovlju, prepunu knjiga. Saznaje da su one nekada davno pripadale Džonatanu Talviju, stricu koga Rouz nikada nije upoznala, budući da je kao četrnaestogodišnjak netragom nestao, zajedno sa duplo mlađom usvojenom sestrom Anom. Deca nisu pronađena, niti se bilo šta saznalo o njihovoj sudbini. Ova tužna priča baca novo osvetljenje na Dejvidova tajanstvena prikazanja, u kojima ga progone vukovi, obraća mu se grbavi čovečuljak, a tu je negde i zanemoćali kralj. Dok napolju besni rat, dečak se sve više povlači u sebe i čitanje. Bršljan i paukova mreža kroz prozor nezadrživo prodiru u sobu, a realnost i fantastične priče počinju da se mešaju do nerazaznatljivosti.

Ali, one nisu želele da budu odbačene tako lako i počele su da ga dozivaju. Izgleda da su prepoznale u njemu nešto radoznalo i plodno – ili je bar on počeo u to da veruje. Čuo ih je kako pričaju: isprva tiho, a onda sve glasnije i uverljivije.
Te priče su veoma stare, stare koliko i ljudi, a preživele su zato što su veoma moćne. Odjekivale bi u glavi dugo nakon što bi knjige u kojima se nalaze bile ostavljene po strani. Istovremeno su bile bekstvo od stvarnosti i druga stvarnost same po sebi. Bile su toliko stare i neobične da su otkrile način da opstanu nezavisno od stranica na kojima su živele. Svet starih priča postoji uporedo s našim, jednom mu je rekla majka, ali ponekad zid koji deli ta dva sveta postaje pretanak i krhak i svetovi počinju da se stapaju jedan sa drugim.
Tada dolazi do nevolja.
Tada se dešavaju loše stvari.
Tada je Grbavac počeo da se pojavljuje pred Dejvidom. (str. 19)

U noći bombardovanja, prateći majčin glas, Dejvid se spušta do zapuštene bašte, gde pronalazi prolaz u jednom stablu. Zakoračivši kao hipnotisan, obreo se u svetu koji se naočigled menja i rasipa, gde ga Šumar brani od čovekolikih vukova, a putujući vitez Roland sprovodi do kraljevog zamka, sve vreme pričajući mračne, izokrenute verzije poznatih bajki. Njihova funkcija je da mu, tako izmenjene, objasne poreklo grotesknog sveta, ali i pruže smernice za dalje snalaženje. Jedini način da se vrati kući leži u nadi da će kralj biti u mogućnosti da mu pruži odgovore, čuvane u (navodno) sveznajućoj „Knjizi izgubljenih stvari“. Ali, put do njega vodi kroz šumu, preko provalija i divljeg mora, protiv brojnih opasnosti. Harpije, trolovi, zagonetke, viseći mostovi, potere i borbe, leteći zamak sav u trnju, jazbina žene-lovca sa izvitoperenim eksperimentima, patuljci-komunisti i džangrizava Snežana....Učestvovaće u  odbrani sela od zveri i doprineti pružanju otpora vučjem pohodu na preuzimanje vlasti. Pridružiće se Rolandovoj potrazi za nestalim prijateljem Rafaelom i dokazivanju kroz naizgled nemoguće podvige, u koje uključuje Dejvida kao pratioca. Oko dečaka-uljeza, kao plena, boriće se Liroj (vođa vukodlaka) i Grbavac („Prevrtljivi“), svako iz sopstvenih razloga. 
Bez obzira na opisanu temu, ovo NIJE roman za decu, već dosta mračna, groteskna, poučna i potresna „seansa“ poniranja u sećanja na odrastanje. Dodatak u vidu piščevog intervjua i neke vrste proširenog registra (sa tumačenjima, poreklom i izvornim verzijama korišćenih legendi i bajki) upotpunjuje celinu skretanjem pažnje na njeno kompoziciono jedinstvo, idejni značaj i brižljiv pristup osmišljavanju. Mnogo toga je zasnovano na Konolijevom iskustvu iz detinjstva, recimo, Dejvidov početni opsesivno-kompulsivni poremećaj, kao reakcija na korenite promene u njegovom malom svetu i pokušaj da uspostavi kontrolu nad brzim raspadanjem kruga sigurnosti. Presudan je uticaj psihoanalize u razvijanju pogleda na odrastanje i sazrevanje, predsvesno, seksualnost kao nepoznato i preteće, odražavanje života u fikciji i obratno. 

Verovatno najbolju stranu romana predstavlja nemogućnost da u potpunosti budemo načisto sa tim da li je sve o čemu čitamo samo poigravanje detetove podsvesti i projektovanje površinskih trauma, ili se zaista dogodio prelaz u neku drugu, natprirodnu dimenziju. Ne jednom ćemo se zapitati ko piše (našu) priču? Čak i kada dobro poznajemo, pratimo i tumačimo simbole, njihovo mesto i funkciju, svejedno nas povlače sa sobom i uveravaju u sopstvenu istinitost. Pre svega, odlično pripovedanje naprosto „obavija“ čitaoca i lepim, klasičnim stilom barata arhetipskim slikama, ravnomerno pojačavajući jezovitost pomaljanja čud(es)nog i čudnovatog, ali i napetost usled stvarnih problema, doživljenih od strane osećajnog, pronicljivog deteta. Dejvid se kroz izlaganje okrutnim prizorima kreće i sa preprekama nosi zahvaljujući prisećanju na pročitano, sopstvenoj domišljatosti i dobronamernim pomagačima. Prevazilazeći iskušenja magičnog sveta, uči da pobeđuje sebe i postaje bolji u onom realnom. Nadvladaće ljubomoru na malog brata, osećanje ugroženosti i napuštenosti zbog dolaska novih članova porodice.

Kompoziciono jedinstvo priče pokazuje dobro postavljen okvir: putujući od nađenog ka izgubljenom i natrag, dobijamo zaokruženu celinu. Pounutarnjenje strahova i nemira neophodno je kako bi se sa njima delotvornije izborili. Zbog načina na koji slike iz podsvesti oživljavaju u alternativnoj dimenziji postojanja, neke epizode su duboko uznemirujuće (kao ona u „lovičinoj“ jazbini). Fantastika tada služi da ilustruje mnoge veoma ozbiljne probleme: od pogubnosti sujete, do zlostavljanja dece, od predstava i predrasuda o istopolnoj ljubavi, do želje za večnom mladošću. Prodor „onostranog“ obeležavaju topovi, nemačke letelice i slični relikti iz oba svetska rata, niotkuda prisutni u fantazijskom svetu, dok praćenje tradicionalne formulativnosti omogućavaju motivi poput magijskog značaja izgovorenog imena. Vrlo je važan raspored knjiga na Dejvidovoj polici (bajke i romani su pomešani sa grčkom mitologijom, naučnim studijama, komunističkim štivom), s obzirom na udeo koji ima u oblikovanju drugog sveta. 
autor

Pripovedači su kao po pravilu muškarci, figure očeva i zaštitnika, dok se negativni princip u ovom slučaju izokreće, projektujući se na žene. Svaka ispričana bajka, a u pitanju su uglavnom varijacije na one iz korpusa braće Grim, upozorava slušaoca na naredni zadatak koji se od junaka očekuje da obavi. Važnost pripovedanja, tačnije, sposobnosti sklapanja priče kao kreiranja fiktivnog sveta, ispoljava se i u činjenici da Grbavac (oblikovan prema liku Ramplstilskina, ali upotpunjen mitskom dimenzijom varalice Lokija iz nordijske mitologije), mada ga ne odlikuju posebne moći i fizička snaga, upravo zahvaljujući posedovanju svih priča u kraljevstvu, budi najveći strah. Od njega zaziru čak i Liroj i njegovi vukovi, a sposobnost boravka u oba sveta i prelaženja na drugu stranu daje mu dodatnu superiornost. 

Upotreba kanonskih bajki za nova preoblikovanja najizrazitija je kod objašnjenja porekla vukodlaka kroz verziju „Crvenkape“ i u epizodi o Rafaelovoj potrazi, koja je inspirisana pričom o Trnoružici. Transformisanje predloška odigrava se na nekoliko nivoa: 1. Rodnih uloga, pri čemu je žena  pretnja, a muškarac pripovedač i zaštitnik; 2. Tretiranja uzora (poput Snežane i Zlatokose) kroz ironiju ili potpunu demistifikaciju; 3. Odsustva klasičnog srećnog kraja kod većine bajki, baš kao i u samom životu. Uspostavljena je (ili vraćena) ravnoteža, što ne garantuje da će ostatak priče junaka biti idiličan i apsolutno zaštićen od budućih padova, potresa, patnji. To je, jednostavno, sastavni deo postojanja (sada odraslog) ljudskog bića i valja nam ga prihvatiti, pa je pitanje podnošenja gubitka i prihvatanja činjenice smrtnosti jedno od glavnih u romanu.
 
Mislim da čitanje uliva čitaocu osetljivost prema spoljnom svetu, koja nekada nedostaje onim ljudima koji ne čitaju. Znam da to deluje protivurečno, budući da je čitanje usamljenički čin koji predstavlja odvajanje od svakodnevnog života. Ali čitanje, a naročito čitanje fikcije, ohrabruje nas da vidimo svet na nov, ispitivački način. Uvek sam verovao da fikcija deluje kao prizma koja stvarnost našeg postojanja razbija na sastavne delove i omogućava nam da ih vidimo na potpuno drugačiji način. Ona nam omogućava da uđemo u svet drugih, što je preteča saosećanja, koje je, po mom mišljenju, jedno od obeležja pristojnih ljudskih bića.
(str. 290-291; pisac povodom svog dela)
Pogodilo se da, uoči čitanja Konolija, a nekoliko godina nakon fakultetskih dana, ponovo pročitam i Betelhajma. Fotografija je moja, torba takođe, jedino je knjiga iz gradske biblioteke. Sve se uklapa, uključujući i poruku!
Ovaj roman će sasvim sigurno oduševiti ljubitelje Endeove „Beskrajne priče“, poštovaoce Bruna Betelhajma (na čiju se neprevaziđenu studiju „Značenje bajki“ sam pisac u nekoliko navrata poziva), kao i, generalno gledano, sve zainteresovane za dublju analizu odnosa fikcije i stvarnosti, te načina na koje čitanje pomaže da se nosimo sa životnim izazovima. Uloga knjiga nam se otkriva i ustoličuje kao istovremeno terapeutska i uzbunjujuća, sa uzajamnošću uticaja (jer one unose neke od prvih predstava u našu svest, ali im i sami učitavamo značenja, prema ličnom iskustvu ili doživljaju) i sposobnošću da nas pripreme za život kao nepredvidivu i iznenađujuću, samo našu knjigu, spremnu da bude napisana.

15 коментара:

  1. Morala sam odmah, s početkom dana i Slave (Ivkove, dan 2.) da virnem u tvoju subotnju knjigu. Sve je od jutros savršeno, pa tako sem tvog savršenog pisanja (uzgred, vrlo predvidivo), knjiga je SAVRŠENA za mene. Bez obzira što na početku pominješ fantastiku (nije baš moja ljubav), posle sve dolazi na svoje mesto... deca, knjige, traume odrastanja, životni izazovi, psihologija,... ma savršeno!
    Volim kada kažeš: "raspadanjem kruga sigurnosti" ili "putujući od nađenog ka izgubljenom i natrag"... Divnih rečenica na sve strane... ili ih ja samo više primećujem u ovakvom mom euforičnom raspoloženju!
    PS. Pozdravljam (uvek) svaki iskorak van sopstvene zone komfora, pa me je jako obradovala tvoja sopstvena fotografija. Sve pohvale! 💕
    Pozdrav draga moja, hvala na ovoj divnoj recenziji!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Srećna slava!:) Nadam se da ipak nije baš Ivkova, ono je zbilja nehumano, a i verujem da je mnogima usadilo predrasude o samom običaju, kao "maratonskom, napornom krkanluku i kabadahijskom iživljavanju".
      Nego, mnogo mi je drago što ti se svideo tekst, tema, a pre svega što te knjiga zainteresovala. I upravo zato sam odmah navela da, iako se zasniva na fantastičnom i bajkovitom, u dubljem sloju je mnogo više od toga i prilično drugačije.
      Ovo "od nađenog do izgubljenog" (i natrag) je, moram pošteno priznati, direktno parafraziranje samog autora, tj. naslov prvog i poslednjeg poglavlja (ti okviri koje spominjem). Lep stil!
      Jedino merilo za bilo koju fotografiju, moju ili sa Interneta, kako bi se našla u sklopu teksta, jeste da odgovara njegovom sadržaju na bilo koji način, tj. da bude prikladna.
      Hvala tebi!:))))

      Избриши
    2. Što se Slave tiče (mislim Ivkove) ovo joj ja tepam u najpozitivnijem smislu! Da imam prostora sve bi bilo jedan dan! Ovako - iz tri dana. Danas još imam desetak gostiju - društvo najstarijeg sina!
      Da, u pravu si, hrane ima u izobilju, pravoslavlja samo u obliku simbola (žito, pogača, sveća, kandilo, ikona) ali je to zato izuzetno druženje i okupljanje prijatelja! Meni je srce puno. (Ionako pola od njih i nije pravoslavne vere, a ostatak su uglavnom ateisti ili neopredeljeni)
      Pozdrav draga moja! 💕

      Избриши
  2. Neko mi je već preporučio knjigu (možda si i ti?), ali sad vidim da je nisam upisala na spisak. Ja stvarno ne znam koliko mi je života potrebno da iščitam sve što planiram, spisak kraja nema :D
    Hvala na podsetniku i super tekstu!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moguće, nedavno sam na i "Goodreads"-u izrazila oduševljenje. Baš preko početnih očekivanja!:)
      Hvala i tebi:), inače, isti slučaj, nedavno me čak uhvatila panika kad ću sve to što bih želela pročitati/odgledati/odslušati, kamoli ponovljeno.:))))

      Избриши
  3. Privlaci me sve sto si napisala i stavih je pravo na spisak! :)) Hvala na veoma zanimljivoj recenziji!

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala na preporuci, a i Endea sam utefterila (opet), jer ga još uvek nisam čitala. Mislim da nam ni devet mačjih života ne bi bilo dosta za sve knjige, filmove i serije.. Mene ovi TV kanali poput Dive navode da se latim Harija Potera i pre praznika. Ostale su mi još četiri knjige, a filmove ću, tradicionalno, da bindžujem za praznike..

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Za knjige poput "Beskrajne priče", provereno, nikad nije kasno. Eto, ja je prvi put pročitah prošle zime, neki bi rekli "sa prevelikim zakašnjenjem" i toliko mi je prijala da ću joj se sigurno u više navrata vraćati.
      A ja baš zaobilazim Divu i slične programe, prerano mi je to praznično odbrojavanje. Nekako se čovek mnogo olenji i uljuljka u to ako počne mesec i više ranije - kao i novogodišnja rasveta u oktobru, neka hvala!:)
      "Harija" čekam da nabavim poslednje dve knjige, ovako mi se ne isplati da započinjem reprizno serijal (pisani), posebno imajući u vidu da ga preko deset godina nisam čitala. I sa filmovima, zato, uvek stanem na petom.

      Hvala tebi!:))))

      Избриши
    2. Mislim da poslednje knjige još uvek ima na trafici za 400 dinara, ako se ne varam. :)

      Избриши
    3. Ima, videla sam, ali ja bih ceo komplet u izdanju "Evro book"-a, pošto mi je prvih pet knjiga iz "Politike/Narodne knjige", sa drugačijim prevodom. :)

      Избриши
    4. Meni je kombinacija Narodne knjige i Evro booka. Kako sam nailazila tako sam kupovala. Neke čak i za 200 din, pa nisu baš u reprezentativnom stanju. 😄 Valjalo bi to jedared kompletirati od strane jednog izdavača, smetnula sam s uma razlike u prevodu prilikom kupovine. 🙈

      Избриши
    5. Aleksandra i Ivana su pominjale kako je ovaj drugi, "Evrov" prevod bolji, čak se (ako nisam nešto pomešala) i prevodilac ogradio od prvobitne verzije kao slabije. A i ne znam, ja nešto ne volim "rasparne" kolekcije. Tim pre što ova moja iz "Narodne knjige" nije ni nastavljena posle petog dela, nadovezuju se Lemoni Sniket, L.F.Baum i Blajtonova, tako da je to sasvim zaseban komplet.:)

      Избриши
  5. Uuu, ovo deluje vrlo interesantno! Od teme do tvoje analize načina na koji je sprovedena u delo (posebno me raduje komentar o izvanrednom pripovedanju), pa na kraju i autorov citat o književnosti koja čitaoca otvara prema spoljnom svetu, sa kojim se u potpunosti slažem, ulivaju nadu da je u pitanju zaista poseban roman.

    Hvala na preporuci! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi!:)
      Da, knjiga je baš dobra i zanimljiva, možda na trenutke previše brutalna (ako se posmatra kao "bajka za decu") i svakako neskriveno mračna, ali vredi čitanja. Što se tiče piščevog objašnjenja, čitav taj intervju na kraju je odličan, oduševili su me njegovi pogledi na stvaralaštvo, čitanje, način na koji objašnjava svoj postupak, inspiraciju...u svakom slučaju, lepo iskustvo i iskrene preporuke.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...