Subota sa knjigom: „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“

piše: Isidora Đolović

Pojedine knjige su pravi magarac u lavljoj koži.
 

Postoji li delo koje više raduje zaljubljenika u čitanje, od onog gde se upravo o sličnima govori? Delo u kome, sa ushićenjem i znatiželjom, tragamo za referencama, preporukama, opaskama i raspravama, upoređujući naš ukus sa čitalačkim izborima junaka? Sve to spisateljica Katarina Bivald, knjiga „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ (Plato, 2016; orig. „Lasarna i Broken Wheel rekommenderar“, 2013)  i(li) njeni promoteri nude kao obećanje, ali dobijate nešto sasvim drugačije. Na unutrašnjoj korici stoji podatak da je autorka prethodno bila zaposlena u jednoj knjižari u Stokholmu, a danas živi u kući „punoj polica pretrpanih knjigama“, što nam daje povoda da zaključimo kako je roman u velikoj meri inspirisan neposrednim, ličnim iskustvom. Posle OVAKVOG vizuelnog rešenja (simpatična ilustracija u prvi plan ističe gomilu knjiga što „guta“ ljudsku figuru šćućurenu u fotelji, pa i ime pisca) i najavljene „dirljive priče o tome kako književnost može da nam promeni život“, šta smo drugo (i manje) uopšte mogli da očekujemo? Želju da se podele ljubav prema knjigama i očigledno dobre namere, ipak, ne mora da prati čak ni približno dobar rezultat. 

Šveđanka Sara Lindkvist je u svoje tridesete godine ušla družeći se isključivo sa knjigama i radeći u jednoj prestoničkoj knjižari. Neprimetna, u svakom smislu više nego prosečna, počev od izgleda (uvodnim opisom se skreće pažnja na njenu „mišju“ boju kose, loš stil oblačenja, ništa posebno upadljivo sem donekle lepih „ogromnih očiju“), ipak ne pati mnogo zbog nepostojećeg društvenog života, za koji potpunu kompenzaciju pronalazi u fikciji. Ali, kada iznenada ostane bez posla, odvažiće se da jednom iskorači izvan  zidina od literature – i to na prilično radikalan način. Prihvata poziv da bude gost Ejmi Haris, starije gospođe iz Ajove sa kojom već par godina održava prepisku i razmenjuje knjige. Pored toga što ih spaja strast prema čitanju, iz dosadašnjeg dopisivanja je Sara stekla utisak da lično i više nego dobro poznaje sredinu u koju se zaputila, odnosno, živopisne meštane Ejminog gradića.

Međutim, pristigavši na dogovoreno mesto, doživljava prvi šok: njena domaćica, zbog bolesti već duže vreme uglavnom vezana za postelju, iznenada je preminula. Sara nema izbora, osim da se svejedno smesti u njenoj kući i nekako osmisli boravak tokom planirana dva meseca (koliko joj, uostalom, važi turistička viza). Mada bi najradije, kao i obično, ostala neprimećena dok period nelagode ne istekne i dođe vreme za povratak u Evropu, u Brouken Vilu je to teško izvodljivo.  Gošća gotovo odmah postaje predmet pažnje i glavna tema razgovora svih meštana učmalog gradića smeštenog „Bogu iza leđa“, a njihovi različiti oblici zainteresovanosti pobudiće zanimljive  reakcije sa obe strane. 

Prepiska sa Ejmi, kao hronološki intermeco među poglavljima, kreće se (tokom dve godine, od 2009. do kasnog leta 2011) prema datumu Sarinog dolaska, odnosno, Ejmine smrti. Pisana korespondencija je jednosmerna (dobijamo uvid samo u pisma koja joj stižu, ne i ona koja Sara šalje) i kroz nju je Ejmi (fizički odsutna, ali, u živom sećanju i neprebolu svih koji su je znali, vrlo delatna i uticajna) priprema za sve što će zateći. Pa, ipak, početno zaprepašćenje i zbilja nadrealna situacija, učiniće da Sara zastane i, sa izvesnim zakašnjenjem, preispita neobičnu odluku, donetu na životnoj prekretnici:

Mora da je prodala na desetine, možda stotine hiljada knjiga, ali bilo je besmisleno praviti računicu. Da je tih godina uopšte mislila na svoju budućnost, pretpostavila bi da će u knjižari ostariti, da će postepeno bivati sve sivlja i prašnjavija, poput neprodatih knjiga u malom magacinu, kako će mirno prodavati papir za fotokopir-mašine i mine za henijske olovke, od sad pa doveka, a onda će se jednog dana povući, sa penzijom koja bi se uglavnom sastojala od knjiga koje je godinama kupovala na popust.

Ali, Josefsonova knjižara je zatvorena, ona je ostala bez posla, a sada je bila sama u Americi. (str. 27-28)

Simbolika toponima Broken Wheel (=“slomljeni točak“), nastalog prema uobičajenoj legendi iz američke prošlosti (Rata za nezavisnost), dodatnu težinu dobija u kontekstu današnje situacije koja u njemu vlada. Gradska populacija se iz godine u godinu drastično smanjuje, mladi se iseljavaju, s obzirom da kod kuće nema posla ni dešavanja, a prvo odredište spasa im je susedni, veći, glavni konkurentski grad Houp (hope = „nada“). Mestašce u koje Lindkvistova stiže, zaista je kao točak otpao sa kola savremenog doba, ostavljen negde pored puta, daleko od progresa i dešavanja. U Brouken Vilu, između ostalog, na onom jedinom semaforu, stalno treperi crveno svetlo – svojevrstan simbol kolotečine i zarobljenosti. Sara, dakle, praktično samo menja jednu zonu komfora drugom, prekookeanskom. 

Postepeno, počinje da se otvara prema zatečenom svetu, po prvi put se negde osećajući kao kod kuće. Gostoprimstvo i ljubaznost „lokalaca“, pre svega izraženi kroz činjenicu da joj ne dopuštaju ni „novčanik da otvori“, uticaće na spontanu odluku da im bezbrojne usluge uzvrati neobičnim i ne baš poklonom iz snova. 

Ejmi poslednjih godina možda i nije imala naročito uzbudljiv život, ovde na spratu, u svojoj sobi. Ali mora da se do poslednjeg trenutka borila protiv smrti. Sara je mogla da razume zašto je to tako dugo negirala. Mora da je došla do stravične spoznaje: toliko knjiga koje nikada neće držati u ruci, toliko priča koje će se nastaviti bez nje, toliko starih pisaca koje neće moći ponovo da otkriva.

Te noći Sara je satima sedela u Ejminoj biblioteci i razmišljala o tragičnoj činjenici da je napisana reč besmrtna, ali da čovek nije, i žalila je tu ženu koju nikada nije upoznala.

Ejmi nikada neće moći da pročita poslednji deo serije o Eragonu. (str. 72)

Tumarajući pokojničinom kućom, dolazi na „briljantnu“ ideju: iskoristiće prostor napuštene gvožđare da pozamašnu biblioteku, koju je Ejmi ostavila iza sebe, stavi na raspolaganje sugrađanima – uz lični doprinos od trinaest knjiga (koliko joj je bilo dozvoljeno da ponese avionom). Na stranu to što njeni novi prijatelji niti čitaju, niti za time uopšte pokazuju potrebu; na stranu i činjenica da Sara nema radnu dozvolu, a češće od prodaje pribegava (prisilnom) poklanjanju ili trampi štiva! Za nju je otvaranje knjižare pokušaj da ujedno oživi mesto. Plan će vedro sprovesti u delo, dok isto čine i radoznali Broukenvilovci, doduše, po pitanju sopstvenih ideja.

Meštani su, između ostalih: Tom, Ejmin namćorasti nećak i (tako kliše!) simpatija u najavi; Kerolajn, još privlačna, ali kruta i stroga gradska „upraviteljka“ - usedelica; Džen, radio Mileva i urednica mesnog lista; Grejs (zapravo, Medlin), muškobanjasta vlasnica kafane i ljubitelj vatrenog oružja; entuzijastični barmen Endi i njegov prelepi gej-partner Karl; odnedavno lečeni alkoholičar Džordž - dobrica, godinama utučen zbog odlaska supruge i odvajanja od kćeri; tamnoputi trgovac Džon, Ejmin najbliži prijatelj i nikad prežaljena mladalačka ljubav; otac Vilijam, sveštenik po pozivu, baštovan iz hobija; Kler, kontroverzna jer je kao tinejdžerka rodila dete i odlučila da se ne udaje; Džoš, seksualno zbunjeni mladić iz susednog Houpa...Skupina stereotipnih, ali većinom izrazito simpatičnih, zabavnih i dragih likova. Sarin poduhvat, koliko nerazumljiv i nerazuman, toliko i podsticajan, izazvaće odgovore koji priču ubrzano vode u (donekle) predvidljivom smeru, menjajući, ne samo njen, već i mnoge druge živote.

Ipak, to nije (kao u najavi) učinila književnost, koje u pravom smislu ovde jedva da ima. Pominjanje Prusta i činjenica da “dopisnice” čitaju (popularne) klasike svojih nacionalnih književnosti, najdalje su što se odlazi u doticanju ozbiljne literature. Pre bi se moglo reći da KNJIGE, tačnije, njima motivisana luda hrabrost, menjaju sve. Na početku nailazimo na „Staromodnu devojku“ Lujze Mej Alkot, roman koji Ejmi šalje glavnoj junakinji, a slučajno na mnogo načina odgovara njenom opisu. Neuredna, bezlična, asocijalna, sa izuzetnom moći zapažanja i nestvarnom koncentracijom pri čitanju, praktično živi u (romantičnim, sladunjavim) knjigama. Ni iz jednog reda se ne može posumnjati kako ona gaji druga interesovanja ili želju da ih stekne, npr. da gleda filmove, sluša muziku, izlazi, druži se sa ljudima od krvi i mesa. Jedini neposredni kontakti „uživo“ za koje saznajemo, beznadežno su loši, počev od katastrofalne komunikacije sa majkom, odsustva zanimanja za zbližavanje sa sestrom, koleginicama...Sara kao da namerno beži od svega toga. Naslov prvog poglavlja glasi „Knjige – život : 1 - 0“, sumirajući junakinjino glavno načelo. Kroz ceo roman, vodiće ovakvu vrstu statistike, uglavnom u korist fikcije, ali sa određenim promenama. 

Po mnogo čemu, Sara podseća na Rori Gilmor, samo lišenu ambicija i društvenog života. Njena načitanost je prazna, doživljaj likova površan i pogrešan (npr, svi su idealizovani, a život u knjigama smatra „boljim, lepšim od stvarnog“), dok joj je čitalački ukus krajnje diskutabilan (Marijana Kiz, Helen Filding), poznavanje književnosti takođe. Primer je žanrovsko razvrstavanje knjiga koje preduzima: ozbiljno, Gej-erotika?!? Džejn Ostin svrstana u „čik-lit“ kategoriju?!? Kristofer Paolini za Saru nije pravi („pouzdan“) pisac, s obzirom da je „Eragona“ započeo veoma mlad, pa pravio poduže pause, za razliku od Dena Brauna, sa kojim “nema zime”. Da ne pominjemo stav koji ona i Ejmi gaje o klasicima i književnoj kritici, mada je vrlo verovatno verodostojan i zasnovan na realnom stanju svesti prosečnog čitaoca.

Najuspelije: Šarm prostodušnih, komplikovanih meštana, solidarnih i kada su opterećeni sopstvenim problemima, nadoknađuje Sarinu prenaglašenu asocijalnost i odbojnost. „Siroti“ Džordž je najpotpuniji i najkompleksniji lik. Dočarani mentalitet male sredine katkad je komičan, drugi put dirljiv. Zatvorena zajednica, poput Springfilda iz “Simpsonovih” ili Stars Holoua u “Gilmorovima”, neguje danas prečesto izgubljenu bliskost, čak i kada ona prelazi u nesnosno bavljenje tuđim životima ili besmislene svađe. Naročito su smešne epizode različitih poduhvata, kao npr organizovanja tržnice, provodadžisanja, promocije čitanja ili Kerolajninog razbijanja ličnih stega. Kolektivno nije suprotstavljeno pojedinačnom, već idu „ruku pod ruku“, što i Sari omogućava da među njima pronađe potencijalno uporište. Humor se često pojavi neočekivano, nenapadno i samim tim neodoljivo, kao npr. u sledećim odlomcima:

To je u stvari bilo malo obeshrabrujuće. Jedina slika Švedske dostupna u Brouken Vilu sastojala se od sadomazohističkih konspiracija i organizovanog nasilja, sa nešto srpske mafije kao zbunjujućeg elementa. (str. 173)

Pitali su Karla koje poznatije pisce čitaju kultivisani i učeni ljudi. On je predložio Prusta, što se nije pokazalo kao najsrećniji izbor. (str. 182)

Najproblematičnije: Glavna junakinja, njena banalizovana ljubav prema knjigama, nelogične odluke i sladunjava romansa sa Tomom. U više navrata je istaknuto kako naprečac osvaja čitav gradić i svima vrlo brzo priraste za srce. U želji da je „usvoje“ iliti „udome“, odlaze toliko daleko da su spremni na drastične mere, pa i kršenje zakona. I pored nekoliko upozorenja kako nema šta da traži u toj „tamnici bez budućnosti“, kao da svejedno uživaju u pomisli da je zadrže, što, uostalom, Sara i te kako priželjkuje. Ali, ostaje nejasno ČIME ih je privukla, naročito Toma, a ni to što je zaista mnogo pročitala, nije (vidljivo) obogatilo njen karakter, razmišljanja, poglede na svet. 

 

Da vidimo, šta je to istinski dobro uradila? Prisvaja TUĐU ličnu čitaonicu; pasivno dopušta da svako utiče na njene odluke; čita megalomanski, a bez efekta; nigde ne vidimo primere prave empatije, statična je i nezanimljivo čudna. Recimo, u stanju je da pet sati čita bez pomeranja, ne reagujući na okolinu koja je, upravo zbog toga, fascinirano i zabavljeno posmatra. Nažalost, Sara nije luckasta, ni šarmantna kao Bridžet Džons. Tiha je, mirna, neharizmatična, lišena bazičnih socijalnih veština, nekakvih očaravajućih talenata ili naprosto duhovitosti. Sem toga, teško je ignorisati njen poražavajući odnos sa (i prema) roditeljima.

autorka i delo

 “Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ je roman koji cilja na ljubitelje književnosti i, ne sumnjam, dobronamerno teži da im se obrati, ali, ne nudi očekivanu mogućnost prepoznavanja ili poistovećivanja. Radnja se prilično uprošćava od trenutka kada shvatimo da su knjige tu samo izgovor, a ne istinska spona među ovim ljudima. Zapravo, ne jednom bivaju poprilično skrajnute, pa i karikirane. Da, Sara „knjige voli više nego ljude“, ali ne saznajemo koje to konkretno (doduše, jednom pominje „Gordost i predrasude“!), niti na koji način su je menjale i oplemenile. Odjek njenog poduhvata kod novih prijatelja je neuverljiv, sve inicijative mlake. Iako je svojevremeno „stigla do Balzaka“, očigledno ne zna šta je realizam u književnosti (sudeći po zaključku da su fiktivni junaci „uvek bolji od običnih ljudi“), a ponajviše liči na Instagram-pomodarke koje lageruju knjige, a da ih retko ili nikada ne čitaju, nego im služe kao još jedan „aksesoar“, fetiš ili zanimljiv predmet za fotografisanje. 

Sve u svemu, knjiga Bivaldove  je poput lagane „Hallmark“ TV-dramice za opuštanje, s tim što takav film traje, u najgorem slučaju, dva sata, dok je ovde u pitanju megalomanski „čik-lit“ na preko četiri stotine strana. Prema tome, već oko polovine postaje prilično naporan, ili možda moja malenkost ne razume žanr? U startu ne gajeći preterana očekivanja, čak i uz snižene kriterijume, ostala sam razočarana trivijalnošću romana. Stil je korektno osrednji, tema donekle originalna, sporedne ličnosti uspešno predstavljene, ali zaplet, rasplet i epilog naivni, uvredljivo isprazni i isforsirani. Sara beži u svet knjiga, međutim, iz njega ne izlazi sa jasnim posledicama, bile one dobre ili loše, sem uludo potrošenog vremena. Njena ekscentričnost nije ljupka, ni smešna, dok je prelaz u realnost, među ljude, izveden prilično nespretno i nerealno. Jasno mi je da su najverovatnije moje nade bile prevelike i da knjiga sasvim dobro ispunjava svoj žanrovski obrazac – ali, u tom slučaju je ipak trebalo birati drugačiji naslov, uz vernije predstavljanje. Tek da izbegnemo nesporazum.