недеља, 09. септембар 2018.

„The Beautician and the Beast“ (1997): U očima Zapada!

komentariše: Isidora Đolović

Da kritika ograničavajućeg društvenog poretka pronalazi najrazličitije načine oglašavanja, uverili smo se koliko još u jučerašnjem književnom prikazu. Ipak, putevi ukazivanja na razlike, neslaganja, nerazumevanja između udaljenih kultura, ne moraju voditi samo kroz sfere visoke umetnosti. Uostalom, zabavne sadržaje uzimamo, kao po navici, olako i bez udubljivanja u njihove manje ili više otvorene poruke. Među najrasprostranjenijim stereotipnim predstavama koje zapadnjačka filmska industrija neguje, nalazi se ona o zapuštenosti, neotesanosti i za rat/kriminal/terorističke akcije uvek pripravnoj prirodi Slovena, pre svega Rusa. Na temelju takvih, uglavnom maksimalno pojednostavljenih, pa i uvredljivih klišea, zasnovana je čitava lepeza žanrovskih primera sa velikih ili malih ekrana. Kako mi doživljavamo njih, a kako oni nas, zavisi od ugla gledanja, ali i mere postignute kroz odabrani medij - čak i kada se radi o potpuno bezazlenoj, „šarenoj“ pričici za razbibrigu „Lepotica i zver“ (u nedostatku boljeg prevoda, domaći distributeri se uglavnom odlučuju za ovakav naslov), koju je sredinom devedesetih režirao Ken Kwapis.

Romantična komedija, nastala u periodu nakon kontinuiranih rušenja režima u državama iza gvozdene zavese, na zabavan i samo naoko bezazlen način otkriva postkomunistički svet viđen očima Zapada. Pored toga, donosi nam krajnje netipičnu junakinju, usled čega je opšta slika na granici karikaturalnog, a ipak simpatičnog tretiranja sinteze nekoliko ustaljenih sižea. Glavne uloge su pripale već iskusnoj televizijskoj zvezdi Fren Drešer i Timotiju Daltonu, kome je ovo bio prvi iskorak u humorističke vode.

Krenimo od naslova, kao svojevrsnog znaka. Na početnom, odmah vidljivom nivou, u pitanju je vešta igra rečima (izvedena od originalnog Beauty and the Beast), s tim što umesto „lepotice“ imamo „onu koja ulepšava“, tj. beautician - junakinju određenu profesijom, a ne (samo) fizičkim izgledom. Drugi interpretativni nivo čini konotacija koju dobija „zver“, kao oznaka za strogog, nepristupačnog stranca, ali i oličenje nepoznatog, dalekog, pa i „divljačnosti“ koju za prosečnog Amerikanca predstavljaju pripadnici slovenskih naroda. Sa druge strane, lepotica je sada prilično nezavisna žena u ranim tridesetim godinama, koja i pored sanjarenja, na prvo mesto stavlja realnost i (s njom uglavnom usklađene) ambicije. Pri tom, umesto očekivane skromnosti ili možda glamura, ona je upadljiva, naglašeno kičerasta pojava, kakvu Fren (inače poznata po karakterističnom, nazalnom i povišenom glasu, koji vas ili nenormalno iritira, ili zasmejava) glumi sa dosta preterivanja, a opet prirodno.
Kroz satirični, animirani uvod, propraćen bajkovitom, neoklasičnom muzikom (kakva će biti prisutna i u ostatku filma), jasno je istaknuto junakinjino uverenje u prednost ličnog razvoja ispred sna većine žena o (dobroj) udaji. Za Džoj Miler (Drešerova), takva maštarija pre poprima oblike noćne more. Ne baš prefinjena kozmetičarka ne želi (još) da se skrasi, mada je i te kako frustrira to što i dalje živi sa roditeljima, a na skorašnjoj audiciji za šminkera emisije „Loto“ odbijena je u korist Evropljanke sa više ukusa i stila. Svejedno, ni na trenutak neće razmišljati o promeni imidža (koji najviše inspiracije crpi iz šezdesetih godina), niti se oseća neprijatno ili postiđeno zbog toga. Naprotiv! Džoj je čak predavač na večernjoj školi, gde drži kurs ulepšavanja, pod parolom Flashy, not trashy! I upravo tu počinje zaplet.

Naime, pošto im prostorije za rad ustupa visokoškolska ustanova, kada jedne večeri izbije požar u zgradi, a Džoj spasi laboratorijske životinjice (između ostalog, golim rukama strpavši zmiju u torbicu!), podvig privlači pažnju medija. Vest o hrabroj ženi dolazi i do diplomate Arje Grušinskog (Ian McNeist) iz jedne istočnoevropske državice, koji joj, pogrešno misleći da je univerzitetska profesorka, nudi posao. U pitanju je mesto lične nastavnice dece diktatora Borisa Počenka (Dalton), koji svojom zemljom vlada gvozdenom rukom. Ipak, svestan društvenih promena koje se ubrzano dešavaju ostatku planete, od potencijalnog predavača traži da, tokom pola godine, upozna njegove naslednike sa zapadnoevropskim vrednostima i pripremi ih za život u modernom svetu. Zabuna će se otkriti tek po sletanju (privatnim avionom), no, Arja i Džoj odlučuju da, za sada, nastave sa pretvaranjem.
Slovecija (Slovetzia) je pozicionirana negde između Mađarske, Rumunije i Ukrajine. Prestonicu  junakinji isprva opisuju kao „Pariz...pre 50 godina!“ - kada su njime, podseća je sagovornica, „upravljali nacisti“. Nešto kasnije će, u sklopu najavljenog obilaska zemlje, čuti konstataciju: “Vratićete se za dvadeset minuta!“ Zamak u kome Boris živi je utvrđenje smešteno malo izvan grada, nadvijeno nad neuredne, zbijene, anarhične ulice. Opasan zidinama, dobro čuvan od strane garde, mračan poput starih internata, generacijama se nalazi u vlasništvu iste porodice. Unutrašnje ustrojstvo države odgovara stanju u domu ekselencije, a ono je pritisnuto do ivice pucanja od potajnog nezadovoljstva. Premijer Leonid Klajst (Patrick Malahide), kao čuvar poretka, postaje glavni neprijatelj Džoj i njenih „prevratničkih“ mera. Zar ste sumnjali da je baš  jedna Amerikanka nedostajala da unese dah svežine u sivilo ove “zaostale” zemlje i prosvetli ih?

Prilikom smeštanja gošće u apartmanske odaje, Arja joj objašnjava kako su tu ranije odsedali, između ostalih, „Kastro, Hruščov i Tito“. Novopečena učiteljica prvu grešku pravi već prilikom pompeznog dočeka, na koji kasni (zbog zauzetosti „lickanjem“), pa je, onako poluobučenu, delegacija posećuje u ličnim odajama, uz strogu opomenu!
Pokazatelj stereotipa broj 1: jak akcenat kojim njeni domaćini govore. Počenko nosi staljinovske brkove, paradnu uniformu i „četka“-frizuru, stalno ispušta zvuk sličan režanju, grmi, neumoljiv je. U rasporedu dnevnih aktivnosti mu stoje stavke kao NATO i denuklearizacija, a nadimci koje dobija od strane štampe su: Egoslavia, Boris the Beast, Stalin without charm. Za Džoj daleko bitnije, budući direktno povezano sa razlogom njenog dolaska – on je udovac, sa četvoro dece. Tinejdžeri Karl (Adam LaVorgna) i Katrina (Lisa Jakub), buckasta Maša (Heather DeLoach) i mali Jurij, obučeni su u neku vrstu školskih uniformi, zbog kojih podsećaju na žitelje kakvog sirotišta. Već za doručkom, pored navika u ishrani koje u startu  zaprepaste Džoj (pošto najviše liče na jelovnik zatvorske kantine), na videlo će izaći kontrast koji tom turobnom okruženju čine njena opuštenost i srdačnost, usled čega se momentalno prihvata reformatorskog zadatka. Bučna, živahna i tako pastelna „guvernanta“, nastojaće da zbliži roditelja sa decom, olabavi kruta pravila i otkrije im osnove demokratskih sloboda. Ambiciozno, nema šta!

Katrini je, naravno, ugovoren brak sa nezanimljivim, ali bogatim mladićem, iako voli jednog revolucionara. Karl, pak, zbog oca glumi „opasnog tipa“, dok bi zapravo želeo da postane slikar. Oboje priznaju Džoj svoje tajne, Karl u naročito zanimljivoj situaciji. Prethodno valja skrenuti pažnju na pogrešnu upotrebu pojedinih izraza, kao što je seks. Džoj doživljava šok čuvši od štićenice da “stalno razmišlja o tome, priželjkujući ga non-stop sa budućim dečkom”. U nastavku razgovora, na svoje veliko olakšanje, shvata da za mladu Katrinu seks zapravo podrazumeva „izlaženje u bioskop, držanje za ruke, odlazak na sladoled”! Očigledno potpuno neupućeni, na Džoj svi referišu kao na promiskuitetnu, a Karl naročito očekuje da ga uputi u pojedine radnje. Uglavnom, posle tog neuspešnog pokušaja da zatraži „lekcije iz ljubavi“, mladić nastavnici otkriva svoje pravo lice potiskivane umetničke duše, što biva dočekano reakcijom:“Ko si ti i šta si uradio malom nacisti?“ Da, da, eto još jednog u nizu već pomenutih poistovećivanja totalitarnih sistema generalno sa Hitlerovim! Česte su otvorene aluzije na sličnost datog ustrojstva sa nacizmom: brkove kao Počenkove nosili su, pored Ajnštajna, dodaje Džoj,  „Hitler, Franko...“; dok mu kasnije, oponašajući masera Ivana, odgovara sa „Ja“ umesto „Da“ – koristeći nemački, a ne ruski! Slučajna ili namerna greška scenarista?
Dok mu sin sanjari o rukovanju paletom i kičicom, Počenko stariji u svom kabinetu vežba – mačevanje. Naravno, Džoj ga prekida, postepeno slamajući njegov otpor korišćenjem onoga što muškarci najviše mrze: protivrečja! Njene improvizacije posebno dolaze do izražaja u nastavi, za koju (razume se) nije kvalifikovana, pa „Romea i Juliju“ predaje na osnovu filma „West Side Story“, što će svejedno poslužiti kao povod za diskusiju o zabranjenoj ljubavi.  Slučajan večernji upad na žurku u skrivenom klubu, ujedno paravanu za agitatorske sastanke ilegalaca, nadovezuje se na temu. Kao predvodnik grupe koja planira državni udar, Aleksandar Gurko, Katrinin dragi, uhapšen je i utamničen, što dovodi do druge Džojine misije, pružanja pomoći mladom paru.
Postepeno, svoj udeo u poveravanju gošći uzima i sam gazda. Borisa je, saznaćemo u delu te ispovesti, otac podvrgao inicijaciji tako što je dečak zaklao kravu sa 10 godina, dva štapa i nožem za buter (?!). Džoj nastavlja da, korak po korak, podstiče njegovu bližu komunikaciju sa običnim svetom, što Klajst nikako ne odobrava. Obraćanje puku, sa balkona, demonstracija je moći lažnog idola - onako siv i utučen, narod po navici, mehanički, kliče bilo kome, pa i samoj Džoj! Poseta fabrici otkriva kako radnici nemaju pojma šta su to sindikat, prekovremena (nadoknada za rad) ili štrajk, o čemu će biti obavešteni takođe zahvaljujući kozmetičarki. Ameri, u sopstvenoj zemlji politički pasivni i nezainteresovani (do te mere da uglavnom pojma nemaju ni ko im vodi državu, a i kad se počnu zanimati, odaberu nekog kao što je Donald Tramp), najviše vole da prodaju liberalna načela “zakržljalim” društvima, bez obzira na sopstvenu meru (ne)poznavanja doktrine koju propovedaju. Jer, kada stvari postavimo tako da odgovori dece (tokom časa) na pitanje kako se zove protivkandidat predsednika, glase: Gubitnik?-Izdajica?-Nestali?, čak će se i šminkerka osetiti obaveznom da ispravlja tako pogubne zablude.
Uslediće lagani, ali uspešni, uplivi ponekog produkta “trulog Zapada” u svakodnevnicu: Tvister, odela marke Iv-Sen Loran, skidanje brkova....a sve to pred planirani samit državnika, koji Džoj pretvara u glamurozniju baštensku zabavu. „Životinjski imidž“ mora nestati, kako bi doživotni predsednik Slovecije ostavio utisak što pristupačnije ličnosti na članove delegacija. 

Sve to je zaista smešno i zabavno, naročito nama koji iz iskustva razumemo na šta se sve cilja, ali postoje i određeni delovi priče kojima se jedino može prikačiti etiketa „komično?“ Primera radi, da ne bi grickao nokte, Džoj malom Juriju stavlja „okovratnik“ (onu belu skalameriju nalik lampi) i tretira ga kao kuče. Nije me nasmejala ni scena sa kokoškom, čija je poenta da Džoj, nakon što upozna stare kuvarice sa pojmom keteringa, dobija nalog da LIČNO zakolje pernatu nesrećnicu.
Ipak, više je lepih i dirljivih mini-epizoda, poput neočekivanog otkrivanja Borisa kao brižnog oca, ili urnebesnih, kao što je skidanje Jurija (najviše nalik na Tadiju iz “Varljivog leta”!) na banketu, što je verovatno još jedan vid oslobađanja! Sama žuta balska haljina i ples direktna su replika onih iz legendarnog Diznijevog crtanog filma. Prisutne su brojne igre rečima, od kojih mi se naročito dopala sledeća: dok plešu, na Borisovu pohvalu, Džoj odgovara:“I guess I just needed a good leader“, implicirajući kako je, uz dobro vođenje koraka u igri, još značajnije pametno i humano vođenje države, kome se nada da je pomalo i sama doprinela.
Državni vrh, naravno, odbacuje ženski, pa još inostrani uticaj na „omekšavanje“ politike i „očovečenje“ vođe, u čemu je prvi korak nastojanje da mu se “ispegla imidž”, a drugi već pokušaj da izbori javno puštanje političkog zatvorenika na slobodu. Hepiend će se, ipak, dogoditi, ali tek u američkom predgrađu, na grotesknom (provodadžijskom) žuru koji su Džojini roditelji priredili povodom njenog rođendana. Iz zveri je, ipak, oslobođen savršeni džentlmen, spreman na radikalne sistemske promene, zbog sasvim (ne)obične žene.

Boris je navikao da čvrstom rukom kontroliše, kako naciju, tako i sopstvenu porodicu. Dolazeći iz potpuno drugačijeg okruženja, Džoj nije spremna da se povinuje nametnutom, za nju apsolutno neprihvatljivom i neprirodnom ponašanju. Ne plaši se Borisa, ležerno i iskreno mu upućuje kritike, nikad ne ustuknuvši pred njegovim napadima besa i izlivima agresivnosti. Ona ne priznaje, niti poštuje taj vid autoriteta, koji je više zasmejava nego zastrašuje. Tako i argument kojim NE odbija otpremninu glasi: „He's rich and I'm fired. Give me that!“ (misli se na koverat), dok će oproštajni saveti koje daje deci takođe biti krajnje realni i neuvijeni. Prema njenom zaključku, Katrina je već za par godina punoletna i slobodna da se ogluši o očeve naredbe, tako da joj preostaje samo da se još malo strpi. Maša će privlačiti prosce, ne izgledom, nego „dobrim mirazom“. Bez namere i kompetencija, Džoj u sebi otkriva borca za (američku) demokratiju i pravo glasa, pobornika mogućnosti samostalnog odlučivanja i spontanosti u ponašanju.

Šarmantan i sladak filmić, uprkos često „klizavom“ terenu kojim se priča kretala, istovremeno je satira i komedija sa ljubavnim zapletom. Glavni likovi su naglašeno iskarikirani, a ipak dopadljivi i međusobno usklađeni. Čak ni u ruhu „Staljina bez šarma“, Timoti Dalton (čija interpretacija je ubedljiva i duhovita) ne gubi karakteristični šmek agenta 007, dok je neobično zabavna Fren Drešer, ukoliko bi je stavili na „bezglasni režim“, savršeno luckasta, simpatična i atraktivna. Ostvarenje izvrće podsmehu, u jednakoj meri, totalitarne sisteme i izlizane ženske maštarije, kao nazadne i ograničavajuće. Ali, nudi nam i sopstvenu verziju bajkovitog završetka, zalažući se za mogućnost ostvarenja sreće po slobodnom izboru, s tim što se ona ovoga puta  dešava nesvakidašnjoj junakinji, u okviru misije obeležene (nenaglašenim, ali ni zanemarljivim) društvenim, čak spoljnopolitičkim aktivizmom. Takvo se čitanje laganice, ni uz najveće ignorisanje svih aluzija i komentara, ne može izbeći.

10 коментара:

  1. Oh, Bože, spasi nas Amerike! Priznajem, tekst sam pročitala do pola. Odavno nisam ni toliko na tu temu. Nemam pojma šta mi bi. Valjda mi nedostaješ. Ovaj komentar, naravno, nema veze s tvojim pisanjem, već mi tema izaziva girušicu. 😀💟

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bogami, i meni!:)))) I nedostajanje, i reakcija na temu!:) Film nešto često repriziraju poslednjih mesec dana, pa nisam odolela, a da ne prokomentarišem obradu i sve te klišee od kojih dobijam ospice. Istina, jeste simpatična pričica, ima dobrih fazona i Timoti Dalton je super glumac, meni možda i najdraži Bond, ali sve ukupno....sačuvaj nas, Bože, američke tačke gledišta i propagande.

      Избриши
  2. Otkad ja ovaj film nisam gledala.. Sad sam se uželela i "Dadilje".:) Interesantno je kako su zapadu svi slovenski narodi isključivo Rusi i karikature njihovih davnašnjih političkih vođa. Još čudnije je što je uloga poverena Džejmsu, sa ostrva, Bondu, ali sve je to, kao što si rekla, fino upakovano da i pored cringe momenata ne možeš a da se ne nasmeješ. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, baš tako.:))) Ne znam, ja sam slaba na Daltona i ovde mi on "vadi situaciju", kao i Fren koja je koliko iritantna, toliko i simpatična. Jeste da prevrćem očima na svakih pet minuta, zbog tih jakih akcenata i "rusofobije" od nas slovenskih neandertalaca, ali gledljivo jeste i na neki čudan način afirmativnije od raznih "ozbiljnih drama" koje pokušavaju da sagledaju isti prostor i kulturološke razlike.
      Hvala mnogo na čitanju i komentaru!:)

      Избриши
  3. Nisam ovo gledala ali jesam "Dadilju" nekada davno. :D Meni je Fren bila simpaticna, otkacena, a moju mamu je iritirala. :D Ovo vidim da je na slicnu foru: bogati poslodavac u koga se zaljubljuje itd. Ali, zvuci zanimljivo za neko vece kada ti treba smeh i opustanje. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako, simpatičan film, ima dobrih fora, a Fren je i meni mnogo simpatična, iako me njen glas nervira (otprilike slično kao Dženis iz "Prijatelja"!). Takođe, svi ovi stereotipi su nekako više simpatično nego iritantno obrađeni, pa ne smetaju.:)

      Избриши
  4. Meni je Fren simpatična, mada ne volim njen glas. Gledala sam je u nekim serijama, a ovo karikiranje slovenskih država me uopšte ne iznenađuje. Mogla bih da pogledam, suz uslov da preskočim tu scenu s kokoškom.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ista stvar i kod mene. Prvi put sam je gledala u sitkomu "Living with Fran", pre desetak godina i sećam se da sam se oduševila koliko je zgodna (tu igra razvedenu majku dvoje tinejdžera, koja se po drugi put udala za mnogo mlađeg muškarca) i kako je dobar komičar, uprkos toj nesnosnoj boji glasa.
      Što se scene sa kokoškom tiče, bez brige, videćeš ishod :), mada je i meni (kao vegwtarijancu) isprva bilo:"Neće valjda?!?"

      Избриши
  5. Nikada nisam gledala ovu glumicu a ni za film nisam čula. Da budem iskrena kada sam videla naslovnicu filma mislila sam već-nema šanse ali iz tvog prikaza ne deluje tako loše pa bih mogla da sam šansu :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisi čula za Fren Drešer? E, ovo je baš neobično, njeni sitkomi su poprilično popularni, naročito "Nanny", a i ona je baš karakteristična pojava. Fin je filmić, nije limunada, a nije ni neko skroz američki ograničeno ismevanje, vredi gledanja za opuštanje u svakom slučaju.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...