среда, 26. септембар 2018.

Svaštara, (s)redom: Avgustovski pregled

piše: Isidora Đolović

Dok gledamo u leđa letu, koje se bez osvrtanja, polako, udaljava prepuštajući mandat raskošnoj, uposlenoj i više ne toliko hladnijoj jeseni, izdvojimo deo vremena i pažnje za pregled utisaka iz poslednjeg meseca kojim najtoplije godišnje doba samostalno raspolaže. Bilo ih je više, ali od svakog taman „za kašičicu“, tako da su mnoga dešavanja sa komentarima koji ih prate morala biti grupisana prema, često nategnutoj, ali kakvoj-takvoj srodnosti. Avgust nas je, onako počasno, podsetio šta znači pojam tropski dani, uz neizbežne nagoveštaje svih obaveza koje slede kada se i poslednji raspoloživi krug odmora odvrti i iscrpi. Srećom, u većini slučajeva, ovo je bilo vreme putovanja ili bavljenja aktivnostima koje nas drže na bezbednoj razdaljini od pokvarenih porcija kakvima mediji vole da kljukaju svoje konzumente, ali, svejedno su i ti sadržaji pronalazili način da, tu i tamo, promole na svetlost poneku svoju nebulozu. Mada znatno više zalaze u aktuelni septembar (ili je sve u promeni perspektive, odnosno mesta sa kog ih posmatramo?), razmotriću i ovom prilikom par najdrastičnijih primera. Zapazićete, preovladava efekat već viđenog, a ipak se javnost čudila kao da joj je otkrivena ko zna kakva neobična pojava. Ili je, možda, to sunčanica uzimala svoj poslednji danak?
Mnogo buke oko sveske

Sredina avgusta, već uobičajeno, pripada pripremama za početak nove školske godine. Dok sam bila dete, obično smo se nedelju-dve uoči prvog septembra snabdevali priborom i udžbenicima, a i to na svega par mesta u gradu. Knjige smo kupovali u „Prosvetinoj“ knjižari, jer je za njihovo objavljivanje bio ovlašćen isključivo Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Sveske, olovke, pernice i ostala učenička „pomagala“ uzimana su u onim drugim, „nespecijalizovanim“ radnjama, s tim što se neposredno pre velikog dana u čačanskom Domu kulture održavao tzv. „đački sajam“. Tom prilikom su sve lokalne trgovine ovog tipa izlagale svoju ponudu. Odavno više nema knjižare „Rade Azanjac“, a ni samo jednog izdavača za udžbenike, dok se spisak lektire (čije komplete smo takođe nabavljali na početku godine) postepeno skraćuje. Ni septembarski, ni novogodišnji vašar se već dugo ne priređuju. Iz brojnih razloga, koji zaslužuju posebnu kolumnu, sve češće prokomentarišem da mi je (i to najiskrenije mislim) baš drago što ne pohađam školu u ovom vremenu. Ipak, potrebe nekih novih školaraca se, uprkos prilično velikim  izmenama u samom nastavnom programu, ne razlikuju previše.

Nekadašnje tezge postavljene na tri nivoa u holu Doma kulture zamenile su rasprodaje po megamarketima. Veći broj izdavaćkih kuća se, što šarenijim i uprošćenijim knjigama, bori za prevlast u nastavnoj praksi. Rekviziti usaglašeni sa vremenom, kao što su tablet-računari i najavljeni elektronski dnevnici, preuzeli su primat u đačkim i profesorskim torbama, a tzv. „italijanske“ sveske više nisu stvar prestiža, ni tako veliki luksuz – kad je ionako najveći deo školske opreme papreno skup. Ali, suštinski se stvari ne menjaju: klinci i dalje vole zanimljive korice, uglavnom sa likovima crtanih junaka; roditelji gledaju da snabdevanje prilagode svom džepu, a pojam kvaliteta još predstavljaju proizvodi sa oznakama Staedtler, Stabilo, Hertz, Pigna...

Iako odavno nisam učenik, pa ni student, stalno pišćući potrošim svezaka i svezaka godišnje, tako da mi beležnica zaista nikad nije previše. I dalje sam onako detinjasto slaba na zanimljive šare, koliko god objašnjavala sebi kako je „korica ipak samo korica“. Svake sezone iskoristim (sve ranije započinjuće) akcije u „Rodi“ ili „Tempu“ da se obezbedim neophodnim „škrabalištima“ i uz to nikad ne uspevam da odolim posebno originalnim, zanimljivim slikama koje ih krase. Mlađi se, prirodno, „zalepe“ za Nindža kornjače ili neke druge akcione heroje, devojčice traže Anu i Elzu iz „Začaranog kraljevstva“, neprolazna je družina Mikija Mausa, dok tinejdžeri uglavnom biraju motive gradova sveta, automobila, mode, pejzaža...već u skladu sa uzrastom i interesovanjima, ali i nepisanim diktatom okruženja. Jer, da se ne lažemo, uvek postoji određeni trend koji smo manje-više svi pokušavali da, čak i u tom uzrastu i trenutku, ispratimo.
izvor: https://twitter.com/MalaOdDorcola

Naravno, kroz silno šarenilo i raznovrsnost ponude, nisu sva vizuelna rešenja podjednako lepa, prikladna, čak ni dovoljno pristojna. Fotografije zvezda trenutka uopšte nisu nova pojava. U moje vreme je, npr. jedne godine zavladala pomama za Kasandrom, posle na red došao „Titanik“, a bilo je i „Beverli Hilsa“, Spajsica, Britni Spirs...Ipak, slučaj koji je ove godine uzdrmao javnost odnosi se na korice svezaka nekog opskurnog proizvođača, a koje su se pojavile u prodaji upravo u sklopu jednog od lanaca supermarketa. U mom gradu ih nije bilo, barem ne u periodu kada sam obilazila ta mesta, ali oni koji naleteše na njih uslikali su ih i, zgranuto komentarišući, postavili corpus delicti na mreže. Istinski je sablažnjujuće, s obzirom da se radi o animiranom prikazu (neprepoznatljive) Dženifer Lopez i (već nezaobilazne) Kim Kardašijan, sa svim (pre)naglašenim atributima, „statusnim simbolima“ (uključujući dolar) i naznakom „15 +“, tek da neko ne pomisli kako kvare bezazlene dušice. Valjda su se tim starosno ograničavajućim kružićem ogradili od skarednog sadržaja?

Moguća su barem dva pogleda na situaciju. Svakako stavljanje aktuelnih idola omladine na korice nije novitet, bez obzira na eventualno problematičan status dotičnih. S druge strane, upravo ZBOG krajnje upitne prirode lika i dela pojedinih estradnih pojava, trebalo bi se zapitati koliko im je (i da li je uopšte) prikladno mesto na učeničkim sveskama? Ne zaboravimo, osim inostranih starleta, ne tako davno je bilo moguće nabaviti i pribor sa likovima Cece, Brene, „Pinkovih zvezdica“. Neke od njih su, čak, preko stihotvorina koje pevaju, dospele i unutar samih udžbenika. Može li se sve to opravdati onim izlizanim, a precenjenim „narod (ovde dečji) to voli/traži“? Sme li kupoprodajni, tržišni interes i ovoga puta nadjačati vaspitno-obrazovne ciljeve? I na kraju krajeva, kakav model ugledanja budućim naraštajima nudi, postavlja ili odražava ovaj vid reklame (doduše, Džej Lo nije sponzoruša, niti starleta, ali je na ovoj ilustraciji pre nalik na Severinu ili neku sličnu)? Način reagovanja na problematičnu svesku može prilično verno poslužiti umesto odgovora.


Napredni Čačak, nemački šrafovi, kraljeve čarape i Vođini (dramski) monolozi
 

U poređenju sa nedavnom “istorijskom posetom” Kosovu, svi prethodni poduhvati predsednika Vučić Aleksandra (poznatog i kao mali Alek, najlepši čovek, Veliki Vođa) izgledaju sićušno i nebitno. To, svejedno, nije razlog da zanemarimo letnje podvige Njegovog naprednjaštva, kojima je počastvovao sve nas uboge provincijalce, željne zaštitničkog prisustva brižnog staratelja nacije, a ne baš naviknutih na redovno praćenje zvaničnih biltena i TV-glasila reformatora. Svaki korak napred(nih) predstavlja pravo inovativno poglavlje, a retorika koju Vođa dovodi do perfekcije, kroz česte i sve opsežnije (melodramske) tirade, proizilazi iz najbolje tradicije domaćih komediografa-satirika. Nedavno, po ko zna koji put uživajući u savršenoj i istovremeno istinitošću zastrašujućoj, crnohumornoj majstoriji zvanoj „Balkanski špijun“, nisam mogla, a da u rečima Ilije Čvorovića ne prepoznam fraze kojima nas, iz dana u dan, kupuje i na prodaju stranim investitorima nudi, prevaspitava i kudi Aleksandar Veliki Srpski. I kod njega su stalno prisutni neimenovani ONI, pojedini, neki, zlikovci što sabotiraju velikodušne pokušaje žrtvovanja za rodnu grudu i dobrobit nezahvalnog plebsa. Jednak je to nivo galopirajuće paranoje, opasnog pomračenja svesti, teško kontrolisanog gneva usmerenog na svakoga i nikog određeno. Samo što je žrtva Čvorovićeve manije bio pretežno Jakovljević, dok u našem slučaju, pod upravom nimalo zabavnog lakrdijaša, grca – čitav narod.

To je u većini, onoj glasački aktivnoj, omađijan ili, suprotno, neupućen, nezainteresovan narod. Više od pogrešnih odluka političara, u propast nas vode sopstvena pasivnost, obeshrabrenost i KUKAVIČLUK. Ovo poslednje ujedno je najpogubnije, a preduboko se ukorenilo. Umesto delotvornog, složnog istupanja u odbranu kolektivnog dostojanstva, iz sve snage potvrđujemo najgore predrasude o našim manama, isturamo falinke u prvi plan, dokazujemo da smo utučena, tvrdoglava rulja kojom se lagano manipuliše. Da li je ikada „u (novijoj) srpskoj istoriji“ bilo više nazadnih misli i dela, nego pod palicom nominalno suprotnog stranačkog okvira?
Pokazala se ta, duhovna koliko i egzistencijalna beda, po ko zna koji put na (vi)delu prilikom Vođine posete Čačku zarad najave otvaranja sedišta nemačke fabrike. Ta „jedinstvena prilika za progres“ okupila je sugrađane najrazličitijih profila, koji su se satima tiskali da spuste potpis na listu čekanja buduće velike (poslednje?) šanse. Kada se, između ostalog, jedna nastavnica pred kamerama pohvali kako će se vrlo rado iz prosvete prebaciti na šrafljenje, jer će joj tako plata biti veća, koliko se još dugo može pričati o tobožnjem ponosu i odbrani profesije? Pa, taj isti Veliki Dobrotvor nas nudi svetu kao „ubedljivo najjeftiniju radnu snagu“ u ovom delu Evrope, sa nepostojećim prohtevima i nestvarno izdržljivom bešikom, a mi se još radujemo i kličući blagodarimo!
mahniti Lazo?
Uostalom, bacanje ponosa pred noge i brisanje cipela o njega dobije dodatno pokriće kada vidite da to rade i drugi, „veći i bolji“. Nedugo po spomenutoj poseti AV-a, Čačak je prodrmala objava o sredstvima izdvojenim od strane Opštine za još neprikazan, čak nezavršen film Laze  Ristovskog, „Čarape kralja Petra“. Izgleda kako nije bilo dovoljno što je, nekada istinski uvažavan bard našeg glumišta, zauvek pljucnuo na svoj ugled, izigravajući predsednikovog (besplatnog?) promotera, ni što je kukao po medijima na nedostatak finansijskih sredstava za upravo ovaj film. Čak i da se drama, čiji je predložak istoimena knjiga Milovana Vitezovića, zaista pokaže kao vrhunsko ostvarenje, jednom bačena ljaga ne da se opravdati ni „podnošenjem žrtve zarad višeg cilja“. Radi umetnosti, nije umetnost podrediti se glumcu-amateru, klanjajući se, naočigled svih, jeftinom igrokazu autoritarnog zabavljača.


Nije sve tako crno?

Vesti iz sveta zabave bile su ništa manje zanimljive, a bogami ni polemične. Od svega izdvajam ponešto najistaknutije. Kako vam se čini ideja o prvom crnom Džejmsu Bondu, najčuvenijem fiktivnom tajnom agentu, pod brojem 007 i sa dozvolom za ubijanje? Upravo se o mogućim promenama koje će pretrpeti budući portret junaka dugoveke filmske franšize (a u čijem su se smokingu do sada izmenjala čak šestorica glumaca, dok je kao stvarnosni uzor Ijanu Flemingu poslužio Srbin, Duško Popov), naveliko nagađa i diskutuje. Živimo u vremenu posebno okrenutom (komercijalizovanom) propagiranju slobode svih vrsta, pa se, između ostalog, neko vreme mogao čuti i predlog da Bond po prvi put postane – žena. Šoka i šatro-feminizma radi. Onda se posegnulo za „sledećom sigurnom idejom“, a to je bojenje kože britanskog zavodnika, džentlmena i vrhunski spretnog izvršioca najtežih zadataka. Mišljenja behu očekivano podeljena. Možda bih i sama bila protiv rušenja kanona, da kao skoro-pa-proveren-konačni-izbor nije naveden Idris Elba. Sjajan glumac, gospodstvenog držanja, izrazitog šarma – jel' Bond? Pošteno, jeste! Nažalost, pokazalo se da je, ipak, u pitanju dezinformacija. Potraga se nastavlja, kandidat na koga dugo tipujem svakako je Ejdan Tarner („Poldark“), mada nemam ništa protiv da se u bar još jednom nastavku zadrži Danijel Krejg. Međutim, čak i da zamisao o crnom Bondu nije (privremeno?) odbačena, pozdravila bih je u slučaju zaista dobrog i ne tek zbog nategnute „ravnopravnosti“ načinjenog izbora, kakav Elba i te kako jeste.
Crna kraljica nas je u avgustu, posle teške bolesti, zauvek napustila. Areta Frenklin, diva i dama prkosnog glasa i izraza, za sobom je ostavila veliki broj antologijskih pesama i, još za života utabanu, stazu kojom su je sledile sve kasnije rock, pop i soul umetnice: od Tine Tarner do Vitni Hjuston, a o Bijonse ili Ališi Kiz da ne govorim. Gromoglasno je tražila poštovanje za žene, ali isto tako i (u duetu sa još jednim izgubljenim talentom, Džordžom Majklom) pomerala planine uverenošću u moć strpljenja i ljubavi. Pevala je na prvoj svečanoj inauguraciji Baraka Obame, našla počasno (pionirsko) mesto u svim rokenrol-enciklopedijama, a ispraćena u velikom stilu, sa neizbežnim dodirom ektravagancije (crvene štikle u kojima je sahranjena) i počastima brojnih kolega (od kojih su neki krajnje neukusno pokušali da se pritom badava izreklamiraju). Pevačica koje se plašila letenja, zbog čega je održala svega nekoliko koncerata izvan SAD-a, uzletela je više od visokog. Pozdravimo je uz zasluženo uvažavanje nezaboravne vokalne vrline (grčko „arete“).
Ni to što je oduvek važio za (da parafraziram Bubi iz filma „Mi nismo anđeli“) „finog i pristojnog mladića“, ni to što se nikome nije zamerao – a zauzvrat bio i ostao bas razuma u najgorim vremenima, pa ni činjenica da se, sticajem okolnosti, jedno od zaštitnih lica Beograda zapravo rodilo u Bjelovaru, nije spasilo Momčila Bajagića Bajagu od obesti hrvatskih domobrana. Zabranili su mu da sa svojim „Instruktorima“ nastupi u Karlovcu, pokazavši da čak i za muziku i umetnost postoje nepremostive granice, obično u glavama zadrtih i mržnjom zatrovanih ljudi. Podršku je (kažu, možda ne tako jaku) kolegama pružio domaći bend „Hladno pivo“, uvek rado viđen gost sa naše strane Save, otkazavši sopstveni nastup na istoj manifestaciji, ali, ružna slika ostaje. Ako je Bajaga nepoželjan, šta pomisliti povodom opštepoznate „tajne“ sklonosti mladih Zagrepčana ćiriličnim cajkama, ili „pokajnika“ Čorbe, a tek Balaševića koji odavno skupo plaća retku sposobnost da snagom talenta i dobronamerne pesničke veštine pomiri usijane glave? I šta su samo besmisleni izgovori da bi se forsirao, nikom potreban, patriotizam na štetu muzike?
Da zatvorim ovu stavku vedrijim tonovima, pobrinula se druga muzička, pop kraljica – Madona. Napunila je 60 godina, više od polovine tog vremena vrlo aktivna, prekretnički raspoložena i nezaobilazna u istoriji popularne muzike. Voleli je ili ne, ovoj ženi ne možete ne odati veliko, veliko priznanje zbog borbenosti, predanosti, inteligencije i hrabrosti, što joj je sve skupa obezbedilo neverovatan uspeh, čitavu armiju podražavalaca, sledbenika, kritičara i osporitelja, barem tri solidne kompilacije hitova iz po jedne decenije, kao i retku privilegiju da samo ime govori umesto njene (prebogate) biografije. O Medž bi se dao napisati čitav niz tekstova, pa se za sada zaustavimo na nešto zakasnelim čestitkama povodom jubilarca.

Militarizacija mladeži

Vest iz „Dnevnika“ Nacionalne televizije o aktivnostima vojnog kampa za decu, poslužila je kao znak masovnoj uzbuni, iako možda nije trebalo. Ne želim reći da već sama zamisao, kamoli njena realizacija, nisu dovoljno bizarne i da ne zahtevaju momentalnu protivreakciju, baš naprotiv! Poenta je da su, slučano ili namerno, propuštene šanse da se ovako nešto još ranije predvidi, pa u korenu saseče i predupredi. Nažalost, odavno je poznato da za tako nešto nismo raspoloženi, a često ni uopšte sposobni. Koji su sve simptomi ukazivali na ovakav dalji razvoj, slobodno recimo, poremećaja?
Kada država u kojoj je, sada već godinama unazad, ukinuto služenje vojnog roka, naprasno (?) krene da koketira sa uniformisanjem kao iznova, samo na drugačiji (napredniji!) način poželjnim. Najpre se u prvi plan ističe policijski, zatim vojni kadar, pa još i rodna ravnopravnost, jer, sve više devojaka se nalazi u redovima „služećih Srbiji“. Kada se počne sa prizemnim serijicama u stilu „Vojne akademije“, da bi uznapredovali do prenosa uživo proizvođenja svake nove generacije pravih kadeta u poželjno zvanje. Kada Lazanski i Vulin počnu da nam „iskaču iz frižidera“, ruski izanđali pokloni stižu uz pompu dostojnu nekadašnjih dočekivanja carskih slonova – tih egzotičnh darova vlastodršcu, a on iz zahvalnosti organizuje vojnu paradu! Kada sve veći broj mladih konkuriše za prijem na Vojne i Policijske akademije, što deluje bezazleno samo dok izbegavamo osvetljavanje pojave kroz sve glasnije „zveckanje oružjem“ sa obe strane granica koje nas razdvajaju od Albanije i Hrvatske. Kada se u okviru akcije podsticanja nataliteta čuje i argument u prilog „odbrani naše zemlje od neprijatelja“, a ratnohuškačka propaganda sve teže skriva svoje pravo lice iza visokoparnih izliva rodoljublja. I kada nam sve to promakne kao bezopasno, čak patriotski simpatično (a imajte u vidu da vam ovo piše dete oca nekada zaposlenog u JNA!), nema mesta čuđenju, kamoli panici zbog letnje škole baratanja oružjem, u prijateljskoj saradnji sa braćom Rusima. Ideal za decu je uveliko postavljen, ali se smišljeno zaigralo, pa zastranilo do, samo trenutno sprečene, zloupotrebe. No, ne sumnjam da gerilac Vulin budno čeka na zvanični mig, pa da čujemo kako „ne daju kampove – i krimske drugove“.

Televizija

U junskoj „Svaštari“ sam pisala o seriji „Velvet“, koja je sa poslednjim danima leta privedena kraju, ali ne bez dostojne zamene puštene u etar nešto ranije. „Ženski raj“ (Il paradiso delle signore) je italijanska serija koja u svojoj domovini upravo ulazi u treću sezonu (ali sa, kažu, gotovo sasvim izmenjenom glumačkom postavom), dok je kod nas prve dve otkupio i emituje RTS 2. Kao što se iz naslova da primetiti, inspirisana je Zolinim romanom „Kod Ženskog raja“, ali osavremenjena i smeštena u Milano s kraja pedesetih godina XX veka. Dakle, sasvim dovoljno elemenata da me zainteresuje, pa sam se lako, po završerku madridske prebacila u milansku priču.
Pjetro Mori, zagonetni udovac i povratnik iz inostranstva, vodi robnu kuću pod imenom koje nosi serija. Tereza Jorio je temperamentna Sicilijanka, koju otac šalje rođacima, dok se malo ne stiša „skandal“ koji je priredila vereniku Salvu, ponizivši ga u javnosti zbog neverstva. Istina je da se Tereza nimalo ne raduje ugovorenoj udaji za pokvarenog gradonačelnikovog sina, tako da promenu sredine vidi kao odličnu priliku da se osamostali i preuzme kontrolu nad sopstvenim životom. Nažalost, odmah po dolasku otkriva da joj je stric Vinćenco nedavno uhapšen, zbog incidenta sa bogatim susedom. Otišavši pravo u kancelariju dotičnog, Tereza bezuspešno traži pravdu, ali zato zatiče konkurs za prodavačicu, na koji se iz inata prijavljuje. Naravno, gazda je isti onaj Mori s početka.
 
Iako je isprva sve protiv nje: stroga nadzornica Klara Mantovani, koleginice-rivalke spremne na svakakvo „podmetanje noge“, kao i njena zapaljiva narav, uz čitav niz predrasuda koje prate „Južnjake“, nekako će uspeti da prebrodi period probnog rada. Nakon toga, zalaganje i trud počinju da daju rezultate. Tereza je, od prvog susreta, predmet neskrivenih simpatija i bezrezervne podrške marketinškog maga Vitorija Kontija, dok i sam direktor ubrzo počinje da ceni neobičnu službenicu. Doduše, Mori je uveliko pritisnut skrivenim demonima prošlosti, borbe sa iskušenjem alkoholizma i kompromisa koji, radi održavanja posla, mora učiniti, venčanjem sa bogatom naslednicom Andreinom Mandeli. 
Donoseći dobro uravnoteženu meru drame, romanse, (tipično italijanskih?) mafijaških intriga i socijalne tematike, serija na lepršav, ali nikako površan način, putem šarenih, visoko stilizovanih, nostalgičnih (i samo malo anahronih) prizora sredine prošlog veka, zaokuplja pažnju gledalaca, čineći nas iskreno zainteresovanim za sudbine šarmantnih junaka. Kao glavni ženski lik, Tereza je veoma simpatična i samostalna, a jednostavna devojka, zbog čega se sa njome gotovo smesta može povezati. Drži do sebe, ne podleže trikovima, niti se njima služi (za razliku od drugih) i poseduje izraženo osećanje časti. Ona će se naći u središtu borbe dvojice prijatelja i najbližih saradnika za njenu naklonost – harizmatičnog, talentovanog Kontija (koji joj doslovno skida zvezde s neba) i tajanstvenog Morija, osećajne duše  okorele pod teretom burne prošlosti. Namenjen joj je klasičan, ali nimalo lako razrešiv ljubavni trougao, a dovoljno pažnje je posvećeno i njenim kolegama. Primeri društvenih normi koje su još uvek nemilosrdne (brak, porodica, zaposlenje, status žene), predstavljeni su na planu pojedinačnih slučajeva svakog od članova osoblja „Raja“ i ljudi oko ove robne kuće. Ana Imbrijani je tako devojka kojoj je na umu jedino unosna udaja, Silvana mašta da postane glumica, Lučija krije da ima muža i sina – jer “Venere” (prodavačice) ne smeju biti udate, Monika na različite beskrupulozne načine pokušava da dođe do radnog mesta. Kvinto i Korado su magacioneri, ali svaki od njih ima sopstvene snove o boljoj budućnosti i načine da ih sprovede u stvarnost, dok su Roberto i Elsa, iz sektora za marketing, predstavnici generacije mladih, školovanih i nezavisnih ljudi, čije progresivne vizije okolina često ne dočekuje sa naročitim simpatijama.
Očaravajuća muzika, garderoba, slike epohe kao sa reklame (vespe na ulicama, retro enterijeri, gramofonske ploče, prvi modeli crno-belih televizora); različite ličnosti i njihovi problemi, raznovrsni vidovi borbe za opstanak, žensku samostalnost, dostojanstvo, ali i univerzalnu težnju – ljubav, čine seriju veoma sličnom gore spomenutom „Velvetu“, ali ipak sa manje elemenata „sapunske opere“. Između mnogih tema, obrađeni su začeci masovne trgovine, sprege sa medijima (kroz početak uviđanja važnosti reklama), biznisa, ali i kriminala, teškog i nerazrešenog nasleđa fašizma, ratnih trauma...Zahvata svakojake strategije prodaje, šverc, mafiju, dvostruki moral italijanskog društva, pitanje odnosa pre braka, samostalnosti, imidža „Venera“...uz, meni lično najinteresantnije, Morijeve tajne i interakciju Vitorija i Tereze kao (savršenog!) para. Prva sezona je, samo da napomenem, bolja, kompaktnija i pričom ubedljivija od, opet, primetno glamuroznije druge.


Slatkiš  meseca


Ovo je prvi put (ispravite me ukoliko grešim) da pišem o nečemu što NISAM neposredno iskusila – videla, pročitala, odslušala ili, u sledećem slučaju, probala. Pa, zašto onda baš takav izbor slatkiša meseca, zapitaće se svako normalan? Nemam drugo obrazloženje, sem da je ovo rubrika koja služi za preporuke, a svakako sam odavno imala na umu da, dok još traje leto, lično proverim jednu od planiranih „jestivih tema“. Nije mi se dalo, šta da se radi. Bio je preskup, a uz to i vreme nekako brzo proletelo,pa sam na kraju ostala „kratkih rukava“ za bilo koji, ne samo „Grandissimo“ sladoled u specijalnoj, umetničkoj seriji. Nisam sigurna, ali mislim da je ovo prvo leto u mom životu, a da nisam uopšte, ni jedan jedini put, jela sladoled – i ne znam imam li razloga da budem zaprepašćena?
Inače, sladoled volim, ali ne svaki. Moj omiljeni „za poneti“ je oduvek „Kapri“, dok u  „McDonalds̓”-u jedem jedino njihov božanstveni sa (obavezno duplim!) prelivom od jagode ili šumskog voća. Moj izbor su uvek voćni sladoledi, nešto ne volim čokoladne, a zbog alergije izbegavam sve sa lešnicima i orasima. Još imam čudnu naviku: sačekam da se bar malo otopi (što je posledica roditeljskih upozorenja iz detinjstva, jer „hladan sladoled šteti grlu i krajnicima“ – iz istog razloga ne pijem gazirano, čak ni kiselu vodu). Onda se lepo formira „preliv“, u koji potapam ostatak „ledenog brega“. To, razume se, ne važi za sladolede na štapiću, jer se obično nenormalno brzo tope. Jedna od uspomena na studentsku menzu su mi ručkovi u letnjim mesecima, kada za dezert dobijete „Frikomov“ sladoled, na poslužavniku tik uz kuvano jelo, tanjir salate i vruću (!) supu u šolji, dok u hladu ima 30 stepeni. Često se, iz krajnje praktičnih razloga, pribegavalo preokretanju uobičajenog redosleda uzimanja jela!

Kada su tzv. „porodična pakovanja“ sladoleda u pitanju, retko ih kupujemo. Obično moja mama napravi domaći, sa (nezanimljivim) ukusima vanile ili jagode, a s vremena na vreme nabavimo „Quatro“, koji se može naći u stvarno odličnim, raznovrsnim kombinacijama. Napomenimo i to da sam uglavnom slaba na tzv. ograničene serije određenih proizvoda, mada mi je savršeno jasno kako je u pitanju čist marketinški trik iliti, što bi rekli naši stari, „mamipara“. Dobijem blagu alergijsku reakciju na svaku upotrebu umetničkih dela u prozaične svrhe (školski primeri kiča, poput goblena sa Tajnom večerom, Suncokreta na podmetačima i majicama, itd.) , ali su me neobično privukle dve novije ambalaže „Grandissimo“ sladoleda. Dizajnirane tako da predstavljaju omaž stvaralaštvu Seraa (šumsko voće) i Klimta (lešnik i keks), u ljubičastim i zlatasto-braon nijansama, ni nakon što sam im videla cenu, nisu me odvratile od želje da kupim barem ovo prvo pakovanje (pošto, ironije li, sladoled u znaku jednog od mojih omiljenih slikara ne smem da jedem!). Eto, današnji pobednik je umetnost koju nisam probala, barem do sledećeg leta. Ukoliko me neko od vas (bude) preduhitrio, najlepše molim za utiske!


Muzička tema

Neki kažu da je Goran Bare, frontmen benda Majke, ukrao ideju za spot koji prati pesmu „Teške boje“. Ne znam i, iskreno, ne vidim problem čak ni ukoliko je tvrdnja istinita. Kako numera, tako je i prateći video naprosto odličan, sa porukom kojoj se teško može bilo šta dodati ili oduzeti. Rokenrol (i alternativna uopšte) scena regiona kao da doživljava novi uzlet, pa smo proteklog leta imali prilike da čujemo mnoštvo dobrih albuma iz radionica iskusnih i novih snaga, povratnika i debitanata. Zahvaljujući neumornoj ekipi radio-emisije „Hit 202“, koja je sjajnim zvucima obogatila moje i odrastanje mnogih generacija, otkrila sam ovaj primer teškog zvuka – na tešku temu. Pa, ipak, kvalitetna muzika uspeva da bude u isti mah angažovana i zabavna, rastačući najteže boje naše svakodnevnice u reku dobrih melodija.

 

10 коментара:

  1. Super post. Zanimljiv jako <3
    Imas super blog, a upravo si dobila novog pratioca. Nadam se da ces mi uzvratiti follow :)
    https://placeofadventuregirl.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  2. Isidora odlična kolumna
    Ja u kući imam dva školarca jer obe moje sestre još idu u školu, tako da sam uvek htela ili ne u toku sa kupovinom svesaka i ostaih stvari. Čula sam i za ove korice ali sam se trudila da ih ignorišem, prosto ljudi će da prave svašta a ti biraš šta ćeš da kupiš, najbolje je iskulirati.
    Za mene Tom Hardi je rođeni Bond, ne bih imala ništa protiv Ejdana ali mislim da je neko kao što je Hardi (pride odličan glumac) fantastičan da iznese ovu ulogu mada ću ja Kreiga teško prežaliti jer on je uvek bio "moj" Bond. :D
    Madoni resect ali ta žena malo po malo odlazi u out, ja sam na tviteru a ona je tamo često tema...ne baš pozitivna. Posebno je bio diskutabilan govor o Areti...ili pre govor o njoj koji je trebao da bude o Areti.
    Interesantna preporuka za seriju nikad nisam čula za nju tako da ću je staviti na spisak ako je nađem na netu.
    Nisam probala ovaj iz specijalne umetiničke serije ali jela sam oba i više volim ovaj koji nije voćni. Inače preporuka za Štraus sa jafom njega sam jela jako često tokom leta i onaj sa Oreom (nije OREO ali keks kao OREO) taj smo ljuštile i Maša i Mina i ja.
    Odlična rubrika u mnoge stvari ni sama nisam bila upućena pa nisam mogla da komentarišem ali mi se dopalo :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:)
      Ja se nekad osećam kao večiti školarac, jer mi svezaka nikada nije dosta, još imajući u vidu da relativno često dobijam rokovnike i notesek, mislim da sam "zbrinuta" za narednih desetak godina.:))))
      Baš su poslednjih par meseci na RTS reprizirali čitav serijal o Bondu, ovog vikenda završiše sa "Spektrom". Biće u budućnosti i ovde govora o 007, veliki sam fan, volim ih sve, mada mi je na Danijela trebalo neko vreme da se naviknem, pošto sam odrastala u Brosnanovoj eri.:) Nisam razmatrala Hardija ranije, odličan glumac i sjajan izbor, u pravu si!:)
      Madona jeste poodavno zastranila, ali ja je baš volim i gledano iz perspektive karijere, bez premca je. Od malo stvorila ogromno. Slučaj u vezi sa Aretom mi je nešto promakao, tj. nisam ulazila na vest, pa ne znam o čemu se tačno radi.
      Kad sam radila u biblioteci, koleginice su (bilo je leto) u par navrata kupile "Štraus", svideo mi se, kao sladoled-torta. Iskreno, nemam pojma kako još nisam zapatila dijabetes, haha....
      Mnogo hvala na praćenju i komentarima!:)

      Избриши
  3. Sokirana sam kada su u pitanju korice ove sveske sa slike. Da nisi rekla ko je nacrtan, ne bih ni prepoznala! Ja pomislila da su neke pevaljke sa nase estrade! :D Stvarno svasta...
    Sto se tice novog Bonda, ako ce biti crnac, nemam nista protiv Idrisa Elbe jer on ima tako aristokratsko drzanje i stav da mislim da bih lepo prihvatila tu promenu. Mada zadnje sto sam ja cula je da ce Bond biti Sem Hjuan iz Tudjinke (Outlander). On jeste veoma privlacan i zanimljiv, ali njega najvise kosa krasi. Kad ga osisaju za ulogu Bonda, izgubice dosta od sarma.
    Bilo je uzivanje citati tvoje utiske, kao i uvek! Pozdrav!!! :)))

    ОдговориИзбриши
  4. Ha, ha "Njegovo naprednjaštvo" smejala sam se kao luda na ovo! Nisam ranije čula ovaj izraz, genijalno! Podsetio me je na crtane gde kažu "Njeno zločanstvo". A ja sam mislila da je ona uspaljena frikuša iz hitne pomoći odvalila najbolje fore za Vučića. (Uzgred, pre jedno mesec dana sam bila na jedno par metara od AV-a, ali se nisam setila da ponesem neko cveće pa da mu se bacim u zagrljaj. Ko će ga znati da l će mi se ukazati opet takva prilika, ccc... )
    Bajaga, moja ljubav velika, je ipak nastupao u Hrvatskoj, ali u Varaždinu. Otkinuo je! Čula sam da je atmosfera bila feeeenomenalna!
    A što se tiče Bonda (mada ne gledam te filmove), iskreno ne razumem poentu priče da li je crn ili beo! Bond treba da bude dasa, par excellence, harizmatičan do bola, muškarac u svakom smislu te reči... Pitanje koloristike mi je, kao da si pitala da li može Bond da ima napr. bradu (pa niti jedan dosad nije imao).
    Sladoled za kraj: Ovaj Grandisimo nisam ni ja probala, ali kako su svi tog tipa perfektnog ukusa, verujem im potpuno na reč.
    PS. Vrćeš li se ti iz Guče, bre?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sigurno hoće, on je sveprisutan, sveangažovan, svemoćan!:) Sad kad stiže "LIDL", ima da ga gledamo hteli-ne hteli, na svakom otvaranju, ma, promocije da drži. Najlepši ćovek!:)
      Biće ga i u svaštari za septembar, prosto, kad se malo izoluješ i povučeš u provinciju, te razmere narodnog "štovanja" postanu čudovišne.
      Bajaga je vršnjak moje mame, nekako mi i po tome oduvek blizak, pravi gradski, miroljubivi tip.:)
      Savršeno definisan Bond!:))))))))
      Evo, vratila se!:)))))))

      Избриши
  5. Baš sam juče čitala članak o Areti u (polupismenom) Harpers Bazaru (izludeh od isključivo etimološkog pravopisa i trpanja engleskih reči svuda).
    Čula sam za Elbu još pre izvesnog vremena, znači, ipak ništa. Mislim da ne bi bio loš.
    Na svesci mi ova dama desno uošte ne liči na Dženifer, a korice jesu katastrofa. Toliko lepih motiva, dezena, a neko izabere ove karikature koje nose nedvosmislenu poruku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, izludim od domaćih prevoda članaka po raznim portalima i licenciranim magazinima, nesvesno loveći greške izgubim poentu teksta.:(
      Nedavno je i sam demantovao. Šteta, retko dobar predlog, naročito u domenu tih koji iskaču iz kanona.
      Baš to, da ne pročitah, pojma ne bih imala da je Dženifer. "Niđe veze!" Srećom, u Čačku nisu, ako se ne varam, bile u prodaji ove nakarade, a nadam se da su i na ostalim mestima trajno povučene sa tržišta.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...