субота, 08. септембар 2018.

Subota sa knjigom: “Crvene duše“

piše: Isidora Đolović

Da li ste nekada razmišljali o tome kako izgleda biti zaljubljenik u knjige, a živeti u društvenom sistemu koji ih baš i ne voli, ili barem ne one koje ne odgovaraju njegovom shvatanju uloge literature? Pol Grevejak se upravo to zapitao, iz čega je proizašao veoma zanimljiv roman  „Crvene duše“ (Laguna, 2018; orig. Les ames rouges, 2016), nagrađen priznanjem Rože-Nimije i stipendijom Fondacije princa Pjera od Monaka namenjenom književnim otkrićima, dok ga je Akademija Gonkur uvrstila među obavezne preporuke za čitanje u 2016. godini. Pseudofaktografsko-satiričnim stilom, mladi francuski pisac nas svojim debitantskim delom vodi u Sovjetski Savez neposredno nakon Staljinove smrti, tokom nekoliko decenija prateći drugovanje dvojice ljudi zaposlenih pri institucijama gde se prekrajaju i daljem postojanju, ili propasti, šalju primeri stvaralaštva nekih od najvećih umetnika XX veka.
Vladimir Sergejevič Katuškov je cenzor u „Glavlitu“ (Odeljenju za književnost i izdavaštvo), sin nastavnice Olge (koja nikako da se pomiri sa njegovim zanimanjem), osrednji poeta i veliki ljubitelj književnosti, vršnjak prvog osnovanog Gulaga. Istoj generaciji pripada Pavle Ivanovič Goljšenko, ukrajinsko ratno siroče, strastveni posvećenik filmske umetnosti. Posle debakla na prijemnom ispitu za studije režije, zapošljava se kao kino-operater u Državnom komitetu za kinematografiju „Goskin“. Mogućnost da „iz prvih redova“ posmatraju stvaranje nacionalne kulturne istorije, pa čak i uzmu učešća u njenom oblikovanju, ideologijom zaneseni i još mladalački entuzijastični junaci doživljavaju kao istinsku privilegiju.

Prilikom trodnevnog odsustva (radi lečenja prehlade prouzrokovane varljivošću miholjskog leta), Katuškov pronalazi, zatim zgroženo - ali i oduševljeno - čita Pasternakov roman „Doktor Živago“, jedan od zabranjenih naslova koje Olga uporno, revnosno nabavlja. Od tada se njegov pristup poverenoj dužnosti postepeno menja, pa će prilikom svake naredne cenzorske kontrole pronalaziti načine da „provuče“ smele, subverzivne, a vredne literarne sadržaje, takoreći ispred nosa Hruščovljevom hladnoratovskom nadzoru. Prvo u nizu takvih odobrenja dobija časopis „Ustrica“ (=ostriga), uredničko čedo Antona Vasiljeva, po čijem prilogu, pripoveci „Raščarana perionica“, prva celina knjige i nosi naziv. Druga dva odeljka, „Crveni oblak“ i „Tri ja“, takođe predstavljaju dela zagonetnog autora Mihaila Ljušina, oko čijeg će se pravog identiteta preplitati znatan deo buduće radnje. 

Naslov sporne publikacije tek je prvi u nizu primera razigrane, otvorene ironije, poput sledećeg: Tu je bio raspoređen nesrazmerno veliki broj vojnika i policajaca, koji su tu stigli nekoliko sati ranije, detaljno prečešljali zonu i oterali laste, u nedostatku kapitalističkih snajpera u zasedi. (str. 49) Simpatično rešenje dizajna korica, oblikom slova i crvenim srpom sa čekićem evocira zajedničku komunističku prošlost. Sam naziv romana asocira na znamenite „Mrtve duše“ Nikolaja Gogolja, čiji dnevnički citat i otvara knjigu. Paralela se uspostavlja na značenjskom nivou: Gogoljev Čičikov putuje Rusijom i kupuje „duše“, tj. imena seljaka za svoj spisak, tako da one postoje jedino na papiru – odavno ne i u životu (zbog toga su mrtve). Grevejakove duše, direktna parafraza slavnijeg naslova, jesu nešto suprotno: realno postojeće (knjige i njihovi autori), ali izbrisane iz svih evidencija, skrivene, prećutane. U oba slučaja, njihovo eksploatisanje služi namerama viših krugova moći, koje razotkrivanje istine može uništiti. Grevejak referiše na njih kao na crvene, jer se (uključujući i glavnog junaka) radi o, barem u početku, iskrenim sledbenicima ideje, koje razočaranje zbog njihove propasti, tj. odstupanja od učenja (u praksi), dovodi do teških dilema, unutrašnjeg rascepa i svesnog zaokreta koji nosi brojne opasnosti, ali je i jedini moralno ispravan.
Pored Gogolja, često ćemo nailaziti na imena (i veliku ulogu idejnog podsticaja ili predmeta rasprave) Gorkog, Čehova, Majakovskog (po kome je Katuškov dobio ime), Ahmatove (omiljena pesnikinja njegove majke) i, naravno, „ozloglašenih“ Pasternaka, Solženjicina, Zamjatina, uz režimu nešto prihvatljivije Bulgakova i Šolohova. 

Katuškovu misija polazi za rukom, u velikoj meri i zbog činjenice da većina njegovih kolega uopšte ne čita dostavljene materijale, mehanički ih odbacujući ili „kasapeći“. Zahvaljujući sopstvenim, uveliko „istreniranim“ čitalačkim navikama, otkrivaće i sa uspehom krijumčariti ono najbolje, najsmelije što SSSR šezdesetih ima, a da nije prigodna, angažovana književnost. 

U tom modernom razdoblju u kome niko, uključujući i cenzore, nije čitao, Katuškovljevo tvrdoglavo nastojanje da pročita od početka do kraja dobijene rukopise, da ne odlepi zadnjicu od stolice dok ne pročita i poslednji red, pasus ili poglavlje, donela mu je živopisan nadimak Znojavo Dupe. A kako u SSSR-u sve na kraju dobije skraćenicu, ubrzo su ga zvali samo ZD. (str. 77)

Dok je njegov prijatelj Goljšenko, sa kojim ga spaja jedan slučajan susret, opušten i lako se predaje društvu žena, flaši i smehu, Katuškov vodi asketski povučen život, robujući navikama. Kao takav, u sebe zatvoren „knjiški moljac“, savršen je izbor druga Jurija Zajceva, koji mu otkriva tzv. spechran, svojevrsnu „tamnicu zabranjenih knjiga“, od Biblije i markiza De Sada, preko opusa ruskih emigranata. Sa ne malo karikiranja, pisac pokazuje kako se kod junakove iskrene vere u staljinizam javila pukotina, čije širenje više ne da mira savesti, nalažući mu da učini sve što može, ne osvrćući se na veliki rizik koji time preduzima. Autor često izvodi paralelu sa francuskim dobom Terora, ili se služi intertekstualnim referencama:

On se okreće zabranjenoj književnosti zato što „zvanična“ književnost, zbog birokratije u kulturi, dolazi na svet na kašičicu. I uz velike muke. I zato što je ona, istini za volju, prilično bledunjava. U svakom slučaju, lišena je revolucionarne snage željene – a ne isplanirane – reči, istinske – a ne isplanirane – emocije. Bledunjava je zato što je „ogledalo koje se nosi po velikom putu“ u SSSR-u pre svega ogledalo kroz koje onaj koji gleda vidi druge, ali oni njega ne mogu da vide. Ispred ogledala je hor fabrički proizvedenih balerina. A iza ogledala, moćna, panoptička država, koja lako plane. Katuškov je, dakle, gladan knjiga koje ga ne zaglupljuju, pravih knjiga. On traži takve knjige. A balerine su rahitične, utegnute u korsete, to su već lešine okačene o kuku zaborava.  
(str. 70)

Iako je u središtu pažnje sve vreme Katuškov, čiji se iskreni ideali i privrženost sovjetskom sistemu postepeno sve više urušavaju, upoznajemo i živote Vasiljeva, njegove partnerke Jelene Petrovič, zatim hajku pukovnika Konstantina Sverdlova na Solženjicina i ostale disidente, kasniju borbu mlade pripravnice Natalije; osluškujemo odjeke „praškog proleća“ i mađarske revolucije. Česti su komentari i najave budućnosti, kako glavnih, tako i sporednih likova, od strane sveznajućeg pripovedača. Pratićemo otkrivanje stvaralaštva velikog sineaste Andreja Tarkovskog, kubansku krizu, podizanje berlinskog zida, razvoj „hladnog rata“, uporedo sa Vladimirovim sve većim zanimanjem za neobičnu Agrafenu Kožuhovu. Proživećemo i smenu liberalnijeg sistema Nikite Hruščova, ponovo jakim „stiskom“ Brežnjevljevog režima, koji ujedno beleži prve moderne žrtve hapšenja i osuda među intelektualcima, u pokušaju da se odbrane temelji komunizma. Mnoštvo fusnota pokazuje koliko se temeljno autor pripremao, proučivši epohu, ali je ponekad ovaj hroničarski, “službeni” stil monoton i suvoparan. 

Posledice njegovih aktivnosti, jednom kada se za njih sazna, teže će pogoditi ljude koji su mu bili bliski nego samog Vladimira. Sačuvan svojim, pomalo asocijalnim životnim stilom, neće pretrpeti glavni udar kontrolora iz obaveštajnih službi. Ali, nezainteresovani, spontani i nekako uvek „pozadinski borac“ Pavle, postaće istinska žrtva državne sumnje. U to vreme, pod njome se podrazumevalo iscrpljujuće isleđivanje, pa „rehabilitovanje“ osumnjičenih, sprovođeno u logorima za rad ili duševnim bolnicama. Oni koji bi uspeli da prežive, nikada se više nisu oporavili od „popravnog“ tretmana. Važi li to i za (nesvesne) vinovnike njihovog ispaštanja, ne ostaje sasvim razjašnjeno. Cena je, svakako, visoka, jer granice koje možemo da pređemo nikad nisu one na koje mislimo (str. 407).

Katuškov je pomislio: možda starim. Prilagođavam se. Osećao je, međutim, veliko ogorčenje, koje mu se lepilo za kožu. Koje nije uspevao da otrese sa sebe. Osećao se kao da nekako beži od samog sebe. Kao da okreće leđa lomači. Kao da relativno udoban život plaća pepelom svoje ljudske veličine. (str. 278)

Osim privatne drame, obuhvaćen je i društveno-istorijski kontekst tokom gotovo četiri decenije, otvoren uvodnom slikom novog moskovskog metroa (1956), da bi se sve završilo u trenutku kada na Puškinov trg stiže prvi „Mc Donald's“ restoran (1990). Na više mesta, grad je opisan prilično živopisno, mešavinom ironije i socijalne kritike:

Svijmo na tren gnezdo u Moskvi. Postanimo, na primer, onaj golub koji se šepuri na visini od devedeset osam metara, na vrhu onoga što će uskoro postati „Hotel Ukrajina“ – najmlađa od sedam staljinističkih sestara, koja će, kad smo već kod toga, skoro dvadeset godina biti najviši hotel na svetu. Sa ovog čardaka imamo panoramski pogled na Moskvu, ili bismo ga bar imali da nam oči nisu nezgodno postavljene sa jedne i sa druge strane glave, koja se klimata kao glava nekoga koga bole leđa. Na severu, tamo dole, reka Moskva pravi oštar zavoj – izreckanog ruba, pošto je uz obalu zamrznuta. Preko nje se pruža funkcionalni odlivak betona i asfalta, novi most, koji će u dogledno vreme biti otvoren uz vojnu muziku i mnoštvo crvenih zastava. Posmatrani iz našeg čardaka, radnici deluju sićušno, njihov broj je zanemarljiv. Dođe nam maltene da im ponudimo pomoć. Zvuci čekića, ubodnih testera i viljuškara nečujni su svaki za sebe, ali svojom mehaničkom robusnošću daju ritam prozračnoj buci prestonice. Tu su zatim, svuda naokolo, ljudi u izbledelim nijansama sive, koji čekaju u redovima za sve i svašta, a obično ni za šta, pošto planska privreda podrazumeva ciklične nestašice.
autor na promociji

Tragom priče, uplovićemo u Gorbačovljevu eru, posvedočiti slučaju Černobilj, ubistvima u noći, bešumnim nestancima ljudi, uspostavljanju „perestrojke“ (obnove), povratku uloge crkve u narodu, a ponajviše uzaludnoj borbi cenzora da održe već truli poredak. Podrivana iznutra, nemirnom savešću i otrežnjenom mišlju Vladimira Katuškova, uz stradalničko iskustvo Pavla Goljšenka - nekada najvernije „dece komunizma“, građevina u čije su solidne temelje dodati pogrešni sastojci, pred našim očima se urušava, u osvit novog milenijuma. Roman sa pretežno humorističkim prizvukom i satiričnim pristupom temi, istovremeno opominje i od zaborava izbavlja mnoge žrtve represivnog, paranoičnog poretka, koji za najljućeg rivala obično uzima upravo svaki vid slobodne misli i stvaralačke delatnosti. 

Umesto zaključka, navodim dva citata koji su me posebno nasmejali, ali (kao i roman u celini), prilično uznemirili istinitošću, smeštenom iza površinske komike:

* Ah, kako je zgodno biti čitalac. Kada bi čovek bio čitalac sopstvenog života, sigurno bi pravio mnogo manje grešaka. (str. 274)

* Knjige, svuda knjige…Nećeš se od toga najesti, druže…(str. 411)

11 коментара:

  1. Pa ovo je odlično! Videla sam koricu na Laguninom sajtu, ali nisam ni pomislila da bi mi knjiga mogla biti interesantna. Farenhajt na ruski način, odmah stavljam na listu. Hvala!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš me zanima kakav će biti tvoj utisak!:) Svakako je prilično zanimljiva knjiga.
      Mnogo hvala na čitanju i vernoj podršci.:)

      Избриши
  2. Baš se dvoumim oko impresija za ovu knjigu...Na momente me strahovito privuče lična drama i lični stav, obilje humora, a zatim me odbije to prežvakavanje istorije ...
    Nešto me intuicija vodi k tome da sam "zavarana" tvojim sjajnim prikazom, pa me inercija vuče da bi mi se i knjiga dopala. A i ovaj srp i čekić su mi dragi. Sad bih i ja malo u Savez komunista. Konačno mi to izgleda kao neko "zdravo" mesto. Vreme je spralo mulj i prljavštinu. Ostalo je samo zlato. Na kraju ipak ne znam. Ako bude trebalo doći će mi sama ... Puno te pozdravljam!
    PS. Kontam da si u Guči, čitanje u senu ima svojih čari ... a i samo seno je vrlo asocijativno! Imaš li ti, uopšte, sena tamo ili ja samo fantaziram? (A možda i nisi u Guči ...)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne bih ovo nazvala "prežvakavanjem istorije" (nadam se da moj prikaz nije naveo na takav utisak, jer sam onda "debelo" promašila da prenesem smisao romana), baš naprotiv. Nisam do sada nailazila na bliže osvetljavanje OVOG dela totalitarnog režima, bavljenje vidovima i posledicama cenzure i nameštene kulturne politike, pa mislim da bi, ako ništa drugo, barem zbog tog noviteta moglo biti interesantno.:)
      Priznajem da sam slaba na komunističke "zlatne" ostatke, valjda zbog porodičnog nasleđa, pa iako sam svesna svih mana tog sistema, verujem da je ideja sama po sebi bila odlična, ali se u njenom sprovođenju zastranilo i poprilično omanulo. Inače, moj stariji brat od tetke je poslednja generacija ('85. godište)prvačića koje su slikali sa crvenom maramom i otvorenim "Bukvarom" ispred table ili geografske karte, danas mi to polaganje zakletve, radne akcije i ostale inicijative deluju prilično nevino, bezazleno i vrlo efektno u poređenju sa razuzdanošću novih generacija...
      P.S. OK, ovo već deluje malo jezivo....ili sam se negde izbrbljala, a ne pamtim, ili poseduješ vidovnjačke sposobnosti za koje ne znam?:) Šalu na stranu, čari je mnogo,al sena nigde - iako obično kažem da "idem na selo", Guča je (barem infrastrukturno, da ne kažem tehnički) varoš, sa sve zgradama, stadionom, dve škole, mnogo kafića i ostalim pripadajućim objektima, a upravo ta priroda mesta "ni selo, ni grad" je valjda glavni uzrok njihovih kompleksa i nepodnošljive malograđanštine. E, sad, nemamo stoku = nemamo ni seno, al zato imamo pravu varošku kuću uz reku, sa baštom prepunom raznovrsnog cveća, stablom jabuke, višnje, orahom i vinovom lozom, tako da je ambijent za čitanje, pisanje i opuštanje pravi.:))))

      Избриши
    2. Me ne, nisi ti ništa promašila, naprotiv! Jedino što frazu "prežvakavanje istorije" nas dve shvatamo potpuno drugačije! Ok, priznajem da je moja reč malo prejaka za ono što sam mislila.
      PS. negde jesi rekla da ideš na odmor kod babe kad prođe sabor (mislim čak negde kod mene na blogu), ovo ostalo je samo prosto uvezivanje činjenica. A što se tiče vidovnjačkih sposobnosti, haha, nekad i sama sebe prepadnem! :)

      Избриши
  3. Ovo deluje i više no interesantno i vredno pažnje. Poput Sandre, videla sam koricu knjige, ali mi na um nije palo da bi tema mogla biti zanimljiva. :)

    Hvala ti što si tekstom skrenula pažnju na naslov koji, mimo korice, inače ne bih zapazila. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Korice su neprevazišene!:) Pazi, na momente može delovati suvoparno ili dosadnjikavo, ako nisi navikla na stil koji autor podražava. Ali je u suštini zanimljiva i (barem meni) nedovoljno osvetljena tematika.
      Hvala tebi:)

      Избриши
  4. Shvatila sam da sam preskočila sve članke koji imaju u sebi reč crveno, ja izgleda baš ne volem tu boju, a ova korica em je crvena sa sve socijalističkim fontom i srpom i čekićem bi me pre navela da pređem ulicu nego da kupim knjigu, al dobro ova tema mene zapravo jako zanima. Baš volim da istražujem gde su koje knjige kad bile zabranjene i cenzurisane ne samo tokom komunizma nego i pre u srednjem veku idt uopšte knjige koje su u bilo kom trenutku vremena bile zabranjene. Zapravo je taj spisak zabranjenih knjiga poprilično zamašan , a knjige su uvek nekome smetale , čak i danas ima toliko zabranjenih knjiga, a neki od razloga za zabranu su potpuno apsurdni. Za neke mi je jasno zašto su ih zabranjivali, al ono za Harija Potra mi nikad neće biti jasno. Mada i u današnje vreme ima baš tih jako ozbilnih zabrana tamo na istoku pa bacaju fatve i hoće da ubiju autore npr ono za Rušdija mi je jako strašno. Inače ovo znojavo dupe ZP me je jako nasmejalo i kako sve mora da ima skraćenicu :') To crvene duše i veza sa Gogoljem mi je isto skroz promakla opet zbog korica , al kad si ne napomenula baš mi je skroz imalo smisla i nije mi jasno kako se ta ironija u naslovu izgubila samo zbog propagandnog fonta. Mislim da je druga nedelja septembra kao nedelja zabranjenih knjiga u svetu i onda svuda se kače te liste zabranjivanih knjiga i svuda po jutjubu o tome pričaju, pa sam se tako zainteresovala za ovu temu. Pa sam poto m istraživala koje su knjige bile zabranjene u svetu , a i u Jugoslaviji koja je isto imala cenzuru i našla sam baš tako neke čudne podatke tipa da je bila zabranjena Alisa u zemlji čuda što mi ama baš nikako nije jasno zašto. Isto tako sam otkrila da je i Dekameron bio zabranjivan, a ja se oduvek čudila kako su to ljudi u srednjem veku bili tolko liberarni da su to čitali. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, kod mene suprotno, volim crveno, a i ne krijem da sam (poreklom, a i ovako ideološki naginjem tome) prava "komunjara" u duši, godinama mi Če Gevarin portret stoji na vratima, najpre ormara, sada iznad radnog stola (selim ga svuda sa sobom) i volim da čitam o tom periodu, bilo kritički, bilo afirmativno.
      Zabrane knjiga, pa i filmova, ploča, izložbi, takođe su mi interesantna stvar, pre svega jer su uglavnom motivisane potpuno drugim razlozima od umetničkih ili kulturoloških, najčešće nemaju veze sa kvalitetom, nego je "štetni uticaj" čist izgovor da se nešto izvuče iz konteksta i odbaci. Pa, kao,"štite" jadan narod da ih "loše knjige" ne pokvare. Smešno.
      A opet, neke knjige su stvarno loše (u smislu odsustva literarne vrednosti), ali im kontroverze i to što su zabranjivane podižu cenu. Svega ima.
      Hvala na informaciji, uopšte nisam znala za nedelju zabranjenih knjiga, to je odličan povod za neki tematski tekst, možemo obeležiti!:)
      Videćeš u nekom od budućih tekstova, "Pipi Duga Čarapa" je i dan-danas zabranjena u pojedinim državama, jer, kao, popularizuje neposlušnost i kvari decu. A najsmešnije mi je što je u Finskoj jedno vreme Paja Patak bio zabranjen zato što - ne nosi pantalone!:)
      Nedavno sam čitala da Amerikanci cenzurišu ili potpuno izbacuju iz lektire "Doživljaje Haklberija Fina", zato što Tven koristi reč "crnac". Ludilo...

      Da, to je čuveni vatikanski "Index Librorum Prohibitorum", sećam se da smo ga više puta pominjali na faksu, a što se tiče Bokača, mislim da je to definitivno zbog lascivnosti, pa ga tek u renesansi (u okviru koje se i proučava) stvarno razumeju i veličaju, kao jednog od začetnika i najistaknutijih predstavnika.:)

      Избриши
  5. E pogledala sam kad je banned books week od 22 do 28 septembra je i ja sam baš mislila da pišem nešto o zabranjenim knjigama to je jako velika i zanimljiva tema i nema ništa slađe nego da čitaš kada ti neko to zabrani. :) Jao čula sam to za Paju Patka to je užasno smešno. Što se tiče reči crnac i političke korektnosti oni stalno idu u neku krajnost do pre nekoliko decenija im nisu dali da sednu pored njih u autobusu , sada smišljaju šta sve ne smeju da im kažu i kako posebno prema njima da se ophode, nikako da pronađu neki balans. Daa baš taj Index Librorum Prohibitorum skroz fascinantna stvar i baš me zanima šta se sve tu nalazi. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je onaj fazon "što više brane, to me više privlači" - sad, mislim da mnogi autori to namerno koriste, jer znaju da će više publike biti privučeno upravo znatiželjom da vide zašto je, zaboga, to anatemisano, nego zato što ima neki kvalitet.
      A opet, ti što zabranjuju samo čine uslugu piscima/rediteljima/muzičarima, na neki način,jer posredno zaintrigiraju publiku. Npr, meni je uvek posebno zanimljivo da vidim ZAŠTO je neka pesma cenzurisana, ili spot zabranjen, ili film (poslednji primer - "Matilda", kad sam čula da crkva i "patriote" rusofili pljuju iz sve snage, bukvalno sam se zainatila, jer, ko ima pravo da nama sad propisuje šta smemo da gledamo, a šta ne, u 21. veku?).
      To sa rasizmom je otišlo u krajnost i postalo, ponekad, čisto licemerje, baš kao i rodna ravnopravnost/feminizam, odnos prema LGBT osobama, i slično. Sve, kao, jednakost, forsiranje slobode, super da bolje ne može biti, a ispod površine tinja nikad gora netrpeljivost.
      Sve u čemu se zastrani i pretera gubi suštinu.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...