среда, 29. август 2018.

Svaštara, (s)redom: Julski pregled

piše: Isidora Đolović

Malo po malo, leto se približilo kraju, ali ćemo se pričom o njegovim novim-starim temama baviti još neko vreme pošto kalendar označi početak mandata drugog godišnjeg doba. Iskreno, uz sve klimatske igrarije i oscilacije, više nema jasnih razgraničenja, pa je samim tim utisak da smo praktično tek na početku sezone odmora i sladoleda, kao za inat, sve prisutniji. Nadam se da je vaš jul bio mnogo uzbudljiviji i živahniji od mog. Kada se osvrnem na središnju tačku leta, sem (koliko osvežavajućih, toliko i nesnosnih) kiša bez kraja, jedva uspevam da prikupim dovoljan broj stavki po kojima će biti upamćen. Jasno je da zatišje dolazi „u paketu“ sa svim tim putovanjima, raspustima, odsustvovanjima radi promene sredine – ali, ukoliko kontinuirano doživljavate peh da se to ne odnosi na vas, jednako je očekivano lako zapasti u kolotečinu jednoličnosti i statičnosti. Naravno, nije sve tako tmurno: uvek postoje načini da animirate svoju svakodnevnicu i napravite bar nekakvu pozitivnu promenu.
Još bih, za potrebe uvoda, napisala koju rečenicu o samoj kolumni. U sklopu prethodne, dobila sam dobronameran komentar o njenom, ponekad preteranom „mračnjaštvu“ i to me, priznajem, bacilo u ogromnu dilemu. Radim li kako treba, da li mi je uopšte sve ovo potrebno? Već par godina se trudim da oglašavanje povodom dnevnopolitičkih tema svedem na minimum (što ne znači da o njima nemam poprilično jasan i uglavnom nepromenljiv stav), ali nekad naprosto osetim potrebu da se na njih osvrnem, prokomentarišem ih, konstatujem. „Svaštara“ je osmišljena kao vrsta mesečnog pregleda tema koje su mi najviše privlačile pažnju u proteklom vremenskom odsečku. Ti utisci ne moraju biti isključivo pozitivni, ali ih svakako smatram važnim podsećanja. Ne nudim rešenja, samo potpuno laički zapažam i otvaram prostor za dalju diskusiju, podstičem oglašavanje (u komentarima) čitalaca i tražim njihove poglede na izdvojeno. Život nisu samo „cvetići i leptirići“, a razgovor o onome što nas tišti, provocira ili  uznemirava obično je koristan, ma šta propagirale moderne škole pozitivnog mišljenja. Prema tome, kada kritikujem, trudim se da to istovremeno bude objektivno, sa obaveznom dozom satire, podsmeha, ali i ponuđene nade. Možda rubrici i nije potrebno opravdavanje, ali sam ipak želela da razjasnim neke stvari. A sada, ono zbog čega smo sredom ovde – i nije (uvek) prijatno.


Dipl. DJ (Kod Miće po akreditaciju)

Taman se nekako pomirimo sa tim da nam je obrazovni sistem besramno urušen i degradiran, a dogodi se nešto što nas podseti kako, nažalost, UVEK može još gore. Koliko god bilo poražavajuće dotaći dno, istovremeno ostaje nada kako sa te tačke, eto, više ne možemo tonuti, pa svaki naredni poduhvat vodi samo ka površini. U našem slučaju, provaliji se ne nazire kraj i sa svakim sunovratom biva neizvesnije hoćemo li ikada isplivati. Nema težeg uništavanja od onog čiji su vinovnici ljudi koji bi trebalo da se zalažu za čuvanje i unapređivanje oblasti obuhvaćene njihovim zvanjem i (podrazumevanim) kompetencijama. Tako su i visokoškolskom obrazovanju u Srbiji, sistematično i dugotrajno ga trujući, presudili zaposleni u samim institucijama – neki direktnim donošenjem odluka, a drugi nereagovanjem na njihovu upitnost.

Fakultetska diploma je već dugi niz godina predmet podsmeha i omalovažavanja, iz mnogo razloga i sa punom opravdanošću. Uspeli smo da školovanje učinimo banalnim, obesmišljenim, pre svega amaterskim pristupom, a onda prelako dostupnim indeksima i još lakše dosežnim titulama, o čijem se lopovskom sticanju odavno ne ćuti. Srozali smo akademski status do najnižih grana. Sve što je nekada predstavljalo svojevrstan intelektualni prestiž, nagradu za uloženi trud, odricanja, inovativnu misao i zalaganje talentovanih, vrednih, upornih pojedinaca, sada je (jeftina) tržišna roba poput bilo koje druge. Hiperprodukcija u vidu otvaranja na stotine „isturenih odeljenja“ raznih opskurnih viših i visokih škola, sa sve besmislenijim smerovima, doprinela je karikaturalnosti situacije. I nisu, kao što se obično upire prstom, krivi isključivo privatni fakulteti, jer na mnogim državnim postoji podjednako veliki broj primera korumpiranosti, nepotizma, neozbiljnosti, narodu omiljenog „igranja na kvarno“ i sticanja „'leba bez motike“. Postalo je važno samo imati taj, uveliko obezvređeni papir, a šta na njemu piše, kako se do istog došlo i gde je zaspala savest nadležnih, ne bi trebalo da nas preterano brine. Pošto sam ranije više puta pisala o svemu tome, a još je jednako bolna tačka, neću dužiti svima odavno jasnu priču. Prelazim odmah na povod.
Sasvim očekivano, Megatrend – pardon, „Univerzitet Džon Nezbit“, pokreće novi smer, što je „veseli“ Mića Jovanović ponosno razglasio, na radost mnogih koji bi da dosegnu već spominjani ideal nosilaca zvanja, bez mnogo znanja. U moru nebuloznih (i bespotrebnih) kadrova, pojavila se i mogućnost školovanja za di džeja. Diplomiranog, za početak, a onda verovatno idemo dalje, sve do trećeg stepena. Jovanović se pohvalio kako će budući polaznici ovog kursa – pardon, studijske grupe, između ostalog imati čast da im gostujući predavači budu svetske zvezde žanra, Dejvid Geta i Bob Sinkler. Zvuči kao šala, međutim, nismo li navikli da se previše aforizama postepeno preselilo u zbilju? Ubuduće stvarno ama baš ništa ne bi smelo da nas zapanji. Kad kćer jednog bivšeg fudbalera, negde u belom svetu, studira na fakultetu za organizovanje proslava i zabava, sasvim sigurno će doskorašnja zezalica o „master nivou iz pravljenja ikebana“ kad-tad od sprdnje postati uobičajena pojava.

Ovo ne znači da bi trebalo potpuno odbaciti veru u značaj obrazovanja, akademizma, naučnog pregalaštva i rada na sebi. Uprkos negativnom publicitetu koji Univerzitet stiče zahvaljujući sve brojnijim lošim primerima i omasovljenom podrivanju ugleda, moć istinskog znanja i svest o nepotkupljivoj, neuporedivoj vrednosti pošteno, časno stečenih potvrda sopstvenog zalaganja, nikada neće podleći krizama. Mada mi i samoj često dođe da demonstrativno (prema kome? I čemu?) pocepam diplome i zažalim zbog „uludo bačenih“ godina vernosti idealu, to nikada ne bih učinila. Svaka podvala se raskrinka u svoje vreme; školovanje je CILJ, a ne sredstvo;  unutrašnju satisfakciju zbog postignuća i kompetentnosti za odabranu profesiju vam niko, nikada ne može oduzeti. Što bi rekao Marčelo: „Hoćeš protiv njih? Onda budi BOLJI od njih.“ Na kraju krajeva, svemu se oduvek znala prava težina, bez obzira na trenutne mode.


Penzionerke promovišu potenciju („Afrička šljiva – sve(st) pada“)

E, pa, kad se udara na školstvo, zašto bi bilo koji drugi aspekt društva bio pošteđen? Ako smo studiranje sveli na lakrdijašku predstavu, kako očekivati nešto bolje od marketinških poteza, kojima je ionako u opisu ciljanje na najniže porive najjednostavnijih među nama? Često imam utisak da se tvorci reklama utrkuju ko će osmisliti gluplju, uvredljiviju, degutantniju vizuelnu poruku za široke narodne mase. Svaki put im polazi za rukom da prevaziđu sami sebe, premaše čak i najluđa očekivanja. Poslednji primer je, blago rečeno, odvratan, ali u izvesnom smislu promovisanom proizvodu adekvatan reklamni spot, na koji naiđoh „motajući“ neke od Pinkovih filmskih kanala na kablovskoj (ovo naglašavam jer je, po svemu sudeći, Mitrovićev medijski konglomerat jedini koji emtuje nakaradni EPP ovog tipa). 
„Afrička šljiva“, preparat za, navodno vrlo efikasno, pospešivanje muške seksualne spremnosti i „učinkovitosti“, već godinama je tema nekih od najbizarnijih marketinških kampanja. Sećam se grozomornog bilborda sa, beše li, Vendi i nabildovanim „pećinskim čovekom“, postavljenog tačno preko puta Studenjaka pre šest-sedam godina.    Sada su, rekla bih, pobedili u kategoriji blamiranja koje, pritom, ozbiljno vređa. Ukratko, najsvežiji promotivni video izgleda ovako: četiri bakice stoje u blizini vodopada (koji je, može biti, obrnuta aluzija na slogan „Afrička šljiva – ne pada“?!), jednoglasno pevajući stihove čiji je veći deo zaglušen onim obaveznim „PIIIIIIIIIIIIIIP“, koje štiti naše cenjene uši od psovki. Svejedno, vulgarna konotacija je više nego jasna, stare žene se tu vragolasto smeju kao da ni same ne mogu da veruju šta su upravo otpevale – i to pred kamerama, a ja ostadoh zabezeknuta. Videh li oživljavanje tradicije „Crvenog bana“? Ili sugerisano namenjivanje „šljive“ najstarijoj populaciji, pošto stvarno ne kapiram kako bi, da 'prostite, čak i pomoću jakih supstanci, grupa penzionerki učinila da reklama podsticajno deluje na prosečnog mlađeg čoveka (jer, impotencija ne „kači“ samo matorce, to je jasno)? Možda najpre starosnu diskriminaciju i ZLOUPOTREBU osetljivih grupa? Ili sve to zajedno?

Stalno govorimo o tome kako država i društvo ne poštuju obrazovane (tema gore), omladinu, žene, radnike – zbog čega u sve većem broju odlaze iz Srbije; ali, mislim da je podjednako važno pogledati koliko samo nepoštovanja dobijaju stari ljudi. Pored toga što se njima najpre i najlakše manipuliše u predizbornim kampanjama, za njihovim penzijama poseže kao za „opštim dobrom“, zamajavani su „Zadrugama/Farmama“, „Parovima“ i turskim serijama – ne bi li nekako prešli preko činjenice da jedva imaju za lekove, da li su zaslužili da se i na ovaj način ismevaju? Verujte da mi se plače svaki put kada odem kod babe i uverim se u to koliko su mnogi njeni vršnjaci obmanuti, poniženi, spušteni na nivo koji naposletku i sami prihvataju, iako se nalazi ispod svake osnove ljudskog dostojanstva. Gde je poštovanje za one koji su proveli vek radeći i odgajajući nas? Koliko god beznačajno izgledalo, uopšte nije naivno promovisanje u ovakvom stilu, bila to „simpatična“ reklama banke Intesa (u kojoj deda podiže kredit kako bi svojoj unučici ispunio sve prohteve) ili ova, u svakom pogledu neprilična vulgarizacija ozbiljnog (naglasimo i to) zdravstvenog problema.


Trinaestorica hrabrih (Izgubljeni dečaci iz tajlandske špilje)

Pojedine priče, na svu sreću, imaju radostan kraj i nije svaki incident povod za beskrajno vajkanje. A bilo je dramatično, neizvesno i napeto kako samo romanopisac život može da osmisli! U julu je čitava planeta, zadržavajući dah, pratila akciju spasavanja dvanaest dečaka i njihovog fudbalskog trenera iz jedne od pećina na Tajlandu, gde ih je iznenada zarobila kišna sezona. Najpre prinudni zaklon, postaje višednevni zatvor i jedino su blagovremena intervencija spasilačkih službi, kao i (prevashodno) psihička snaga, pribranost i izdržljivost mladih sportista, sprečili izvesno fatalan ishod. Bila je to, na neki način, epizoda iz „Toma Sojera“ uživo i u vremenu sadašnjem.
Mada su tehnološki izumi i ovom prilikom odigrali veliku ulogu i pomogli da slučaj ne ostane još jedan u nizu nestanaka sa tragičnim epilogom, ljudski faktor je, ipak, bio od ključnog značaja. Solidarnost, spremnost na brzo reagovanje, globalna empatija, uspešno su položili nimalo jednostavan test. Naravno, mogla su se čuti i suprotstavljena mišljenja, pa su neki brže-bolje za sve optužili „neodgovornog i neozbiljnog“ trenera, dok je drugima zasmetala medijska pažnja usmerena na akciju, „dok se istovremeno ko zna koliko nesreća odigrava, širom sveta, potpuno neprimećeno“. Ništa novo, u ljudskoj je prirodi da svemu nalazi mane, ali nepravičnost bilo koje zlonamerne reakcije svejedno je brzo i bez prigovora obelodanjena. Na kraju, najvažnije je da su trinaestorica hrabrih umesto žrtava postali – spašeni, pokazavši kako čovečanstvo i pored svuda plamtećih napetosti, ratnog huškanja i potpirivanja sukoba, još nije ostalo bez svesti o bližnjem, osećaja za brzo reagovanje, niti zaboravlja koliko je lepo, značajno i veličanstveno pružiti pomoć, podršku, spas.


Odlazak nepokolebljivog barda: Zbogom, Olivere
Neka vas niko ne slaže da je lako biti neostrašćen, posebno u srcu večito zategnutih, na konflikt pripravnih odnosa u regionu. Još je teže ostati veran sebi, a opet – čovečan. Vest o smrti slavnog hrvatskog muzičara Olivera Dragojevića, u 71. godini, nakon teške bolesti, pogodila je čak i one koji su mu zamerali nepokolebljiv stav po pitanju eventualnog gostovanja u Srbiji. Ruku na srce, kantautor je samo jedna od mnogih javnih ličnosti, naših i njihovih, koje su za vreme i neposredno nakon raspada SFRJ, propraćenog građanskim ratom, izrekle prilično teške reči usled (prirodne) ogorčenosti i bola. U međuvremenu, većina onih najbučnijih je opušteno prekršila svoja „čvrsta načela“, uglavnom potpomognuta neodoljivim finansijskim podsticajem. Oliver se tu izdvaja kao jedini aspsolutno i do kraja dosledan donetoj odluci, mada je možda i najviše od svih priželjkivan kao gost neke od koncertnih dvorana, ranije zajedničkih gradova. Zbog toga zaslužuje poštovanje. Koliko god se ne slagali sa njegovim opredeljenjem, ono je – za promenu – odražavalo iskrenost, principijelnost i karakter. U vremenu politike nesećanja, lažnih pomirenja i podilaženja iz najnižih pobuda, umetnik nije popustio pred trendom pustošenja džepova publike, dok iza leđa gaji sasvim suprotna ubeđenja. Nije ni širio govor mržnje, provocirao, napadao – jednostavno, baveći se svojim životnim pozivom, bio je i ostao poštovan, iako neistomišljenik. 

Objava odlaska gospodina Dragojevića u večnost stoga je, sa izuzetkom određenog broja (bezveznih) komentara u stilu „ne vidim razlog da mi bude žao, nije nas voleo, što bih ja njega?“, dočekana mnogim izrazima saučešća i uvažavanja izbora. Kako biti nesvestan činjenice da se radi o nenadoknadivom gubitku za muzičku scenu i kulturni prostor koji smo decenijama delili, a u kome je Oliver stvorio najveći broj svojih bezvremenih hitova? Iako ne mogu (u skladu sa  bizarnom modom „RIP“-ovanja po društvenim mrežama) lagati da sam bila zagriženi obožavalac njegove muzike, istina je da će kompozicije Olivera Dragojevića tek u godinama koje slede doći na pravo mesto u mom životu. Za sada su svakako standard, ali verujem da se do njega, Kemala, Zvonka Bogdana, Arsena Dedića, ipak mora i iskustveno dorasti. Zahvaljujući mami, od malena sam ih doživljavala kao domaće pop-klasike. Oliverov mediteranski zvuk, isprva mi nerazumljivog i smešnog jezika (ploča „Ča će mi Kopakabana“ je dobar primer, nad njenim nazivom sam mozgala dobar deo detinjstva!), tek sa tinejdžerskim danima počinje da mi prija. Melanholija uz zrele, prekaljene emocije „Molitve za Magdalenu“, „Dženi“, legendarne „Cesarice“, „Svirajte noćas za moju dušu“, „Našoj ljubavi je kraj“ i jedne, meni omiljene, za koju snimak ostavljam na kraju pasusa, još dugo će biti deo velike himne u slavu ljubavi, lepote, mora i života nezatrovanog (kasnijim) podelama, nepravdama i patnjom. Ostavljajući trag u beskraju, maestro prepoznatljivog promuklog glasa ispraćen je sa mnogo zasluženog pijeteta, u zavičaju – i ovde „preko“, na dugu, dugu plovidbu.


Mesec Francuske na blogu (iskustvo i utisci)

Moj ubedljivi utisak meseca je povratak pisanju, baš punog srca i sa stoprocentnom energijom. Da ne budem pogrešno shvaćena, piskaram ja prilično dugo i koliko je moguće redovno, svakom tekstu posvećujući ogromnu emociju, pažnju, odgovornost i ozbiljan pristup. Ipak, često mi se dogode nesrećne faze preispitivanja smisla svega, razočaranosti, osećaja uzaludne istrošenosti, „sagorevanja“ u prazno. Često strahujem kako više nisam u stanju da napišem nešto STVARNO dobro i vredno pažnje, da me ona posustalost (koja me udaljila od doktorata) obuzela na svim poljima i tu nema pomoći. A onda se, slučajno, odnekud pojavi ideja, pa uvidim koliko mi znači druženje sa olovkom i papirom, kolika je uteha i obaveza, terapija i nada. 
Pišući odavno planirani tekst za rubriku o ekranizacijama, na temu romana „Kraljica Margo“, primetila sam da je blizu 14. jul, državni praznik Francuske i da bi bilo baš lepo posvetiti taj vikend mojoj „tihoj patnji“. Onda sam proširila zamisao na čitav mesec, koji bi (sa zakašnjenjem od jedne sedmice, jer mi je laptop bio na popravci) trajao otprilike od 14. VII do 15. VIII, podrazumevajući predstavljanje i neku vrstu promovisanja svega što volim kod ove zemlje.  Dugo sam frankofil i mada nisam imala prilike da putujem tamo, ni razboritosti da studiram nešto što bi mi to omogućilo, moje interesovanje za francusku književnost, umetnost, kulturu, istoriju, bezmerno je, iskreno i posvećeničko. Odavno nisam u većoj meri uživala pišući, analizirajući, iznova otkrivajući razloge svoje privrženosti Francuskoj. Unela sam (koliko god ovo patetično zvučalo) srce i dušu u pojedine članke, pa se iskreno nadam da se to pomalo i oseća. Volela bih da rubrika postane godišnji običaj i već sam zabeležila interesantne teme za naredno leto. Nadam se da ste u ovogodišnjim uživali, otkrili ponešto novo, a za sebe priželjkujem da mi (po principu uzvratne energije!) ovako prizvana kosmička karma donese bliži susret sa Parizom, negde u budućnosti. Do tada, (p)ostavljam link ka jednoj zanimljivoj i korisnoj stranici namenjenoj svima koji bi da saznaju više o francuskom jeziku, obrazovnom sistemu, trendovima:


Slatkiš meseca

Baš kao što mi je jul u celini bio nekako bezličan i „bledunjav“, sa izuzetkom par (ali, kakvih!) odličnih utisaka od gore, ni poslastica meseca nije tipična. Svejedno mi znači, možda i više nego bilo koji dosadašnji izbor u ovoj kategoriji. Verovatno sam negde spomenula svoju „zavisnost“ od keksa. Dok mi je, koliko god volela slatkiše, danas „kapacitet“ manji nego ikad, pa se prebrzo zasitim i želudac ne može da prihvati ni prosečnu, kamoli veću količinu (jedna od „čari“ anoreksije), čini mi se da keks još uvek mogu da nesmetano „stučem“ u neograničenim dozama. Nema prevelike razlike da li je to „Zlatni Pek“, „Plazma“, „Bevita“, “bakin kolač” iz aparata ili onaj najobičniji posni, kupljen u „Slatkoj kući“ – kada se o keksu radi, nisam izbirljiva i odlično dođe kao užina ili večera. Ipak, jedan mi je godinama predmet sete i kopkalo me zašto (bolje reći, ima li razloga da) ga tako čeznutljivo pamtim. Vidite, prošlo je sigurno petnaestak leta otkako sam, zbog njihove skupoće, odustala od „Medenog srca“, „Jaffe“, „Schogetten“ čokolada – i pravog „Petit Beurre“ keksa. Naprosto sam izgubila naviku da ih uopšte uzmem u obzir prilikom kupovine, na šta su se lako nadovezali razlozi uštede na svemu, kako za studentskih, tako i ovih poslednjih godina nezaposlenosti. Naučila sam sebe da se držim najosnovnijeg i odlažem svaki „luksuz“ (ovde se, doduše, ne računaju knjige) za neko „pravo vreme“ – kao što, uostalom, živi dobar deo Srba.  
E, onda sam se razbolela i shvatila da nije razmaženo, sebično, niti pogrešno okrenuti se sebi, ali za promenu STVARNO. I povremeno ugađati sebi naizgled „malim“ stvarima. Rigorozne navike vode u opsesivno-kompulsivne poremećaje, dok stalni stres i pritisak umesto pogonskog goriva vremenom postaju otrovi. Zato je bilo važno probiti barijeru nečim tako trivijalnim kao što je kupovina „Štarkovog“ Petit-a. Ne mislim na sve neuspele surogate, koje vam daju na meru u prodavnicama zdrave hrane, a većina Srba ih simpatično zove „apetit“ ili „tiber keks“ (što je iskrivljena verzija francuskog izgovora, koji otprilike zvuči ovako: „p'ti beeeer“). Nije jeftin, ali vredi svake pare! Receptura i ukus su isti kao što ih pamtim iz detinjstva, ponajviše zahvaljujući maslacu i specifičnom mirisu. Za mene je to novi korak na putu povratka staroj sebi, apsolutni prioritet ove i svih narednih godina.


Muzička tema

A kad je o povratnicima, pa još (više nego) dobrim reč, gde ćete savršeniji predlog od numere „Low“ Lenija Kravica! Ove godine mi je bila apsolutni letnji hit, savršeno uklopljen uz užarena popodneva i predvečerja, pa još propraćen adekvatnim retro-spotom. Pesma najavljuje novi album multitalentovanog šmekera, koji bi trebalo da se pojavi već za koji dan, u septembru. Leni je još jednom dokazao kako bez problema zna da snimi odličan singl, a niste se prevarili ukoliko vam je „usklik“ između refrena zazvučao kao glas Majkla Džeksona. Kralj popa je zaista inspirisao kolegu, koji je godinama kasnije „izvukao“ i iskoristio demo-snimke njihove neobavezne saradnje, pa nas ovim putem podsetio na nezaboravnu zaostavštinu velike zvezde. Da se vratim na muzički video, valja primetiti kako naprosto odiše nostalgijom za vremenima kada je pristup životu i, naravno, muzici bio iskreniji/strastveniji. Bez imalo sumnje ih oživljava!
 

15 коментара:

  1. Draga Isidora, naravno da sam se prepoznala u uvodu! Drago mi je što si razmišljala o tome i došla do zaključaka šta tebi odgovara. To je, zaista, jedino bitno.
    I sama sam imala razna preispitivanja, tako da, ... uostalom valjda će se primetiti razlika.
    Da nije ove svaštare meni bi mnoge imbecilije ove naše države totalno promakle. Napr, na ono diplomirani di-džej se još uvek smejem! Mislila sam da su mi najbizarniji oni “fakulteti” za šminkanje, ali ovo prevazilazi, haha, ma ludilo!
    One babe sa onom šljivom nikad nisam videla. Da li su filmovi zaista toliko vredni da se pušta “Pink” u kuću?
    Utisak mesečnog pregleda:
    Marčelo (konzumirati u većim količinama – za tebe je izuzetno koristan)
    Rečenica u delu o Francuskoj: „A onda se, slučajno, odnekud pojavi ideja,...“.
    Ideje se NE pojavljuju slučajno, nikad. Evo ti novi istraživački zadatak: budi ljuta, uvređena, ponižena, ogorčena ili depresivna pa prebroj koliko dobrih ideja, stvaralačkih, inspirativnih i kreativnih si dobila u tom raspoloženju. Ne moraš da mi javljaš rezultat.
    Lepota od rečenice: „I povremeno ugađati sebi naizgled „malim“ stvarima.“ Ako to ne radiš znači da sebe ne voliš i ne ceniš dovoljno. Još veća tema za razmišljanje.
    Baš sam se obradovala ovom tekstu. Pozdrav i do čitanja :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam zašto se posle svake "Svaštare" i naše razmene komentara osećam kao budalasto, ukoreno dete, ali tako je. Pre svega, mnogo sam se dvoumila da li da uopšte unosim onaj prošireni deo uvoda, jer sam se upravo ovoga plašila, da ćeš pomisliti kako je jedini cilj bio da se prepoznaš i da ćeš se osetiti uvređeno, iako to zaista nije bila moja namera. I NIJE. Ko god da mi je uputio istu sugestiju povodom prirode (prizvuka) rubrike, parafrazirala bih ga, zato što je mene podstakla da preispitam svoje pisanje i prosto sam želela da vidim i reakcije ostalih čitalaca, jesu li primetili isto, smeta li i njima, pa da prema tome korigujem ili sasvim isključim tekstove ovog tipa.

      Nebuloze uglavnom, dok je emisija Zorana Kesića na "raspustu", pokupim iz vesti, novina, baš usputno. Pa se prosto začudim gde to živim i zapitam kako je tek onima koji redovno "gutaju" te sadržaje, ispiraju mozak informativnim i tabloidnim "glasilima"? Mislim da su i ove mini-doze prejake.

      Da se ja pitam, televizor ne bi ni bio prisutan. Živela sam bez televizora tokom studiranja i ništa mi nije falilo, naprotiv. Uključim ga jednom-dvaput dnevno. Programsku šemu ne biramo mi, nego kablovski operateri. Konkretan kanal je "Pink movies", "Pink premium", neki od tih. Uprkos predznaku "Pink" i tim bezveznim reklamnim blokovima, emituju filmove i sasvim su OK. Kao i bilo koji drugi satelitski program. "Pink" ne uključujemo nikad, ali ga moja baba ne isključuje. Kada odem kod nje, htela-ne htela, saznam sve o nakaradnim pojavama u javnom životu. Što i nije tako loše. U današnje vreme je čak luksuz biti neobavešten.:)

      Iznenadila bi se koliko toga čovek može postići u upravo nabrojanim raspoloženjima, sa povremenim, ali drastičnim "prosijavanjem" euforije, radosti i nade. Ideje su tu kao guma za plivanje usred talasa, ne daju ti da potoneš. Ovo je, doduše, samo individualan slučaj.:)

      Hvala i tebi, na stalno zaista vrednim i po mene izuzetno podsticajnim savetima, čitanju, podršci.:)))))

      Избриши
    2. Izvini, nikako mi nije bila namera da budeš ukorena i da se osećaš budalasto. Ovim si mi, zaista otvorila širom vrata neke introspekcije, koju sam, očigledno, zanemarila. Hvala ti.
      U uvodu se prepoznala jesam (što i rekoh), ali sad sam samo zbunjena tvojom rečenicom da se osećam uvređeno (iskreno ne vidim zašto bih?)
      Moram priznati da mi se često dešava u poslednje vreme da mi ljudi oko mene govore da znaju šta ću pomisliti ili kako ću se osećati zbog nečega, a ja se onda silno začudim odakle im to. Sad me u celoj ovoj priči najviše interesuje šta ja to činim da ljudi imaju takvu reakciju na mene.
      Moju podršku ćeš imati uvek!!! Iako si ti osetljiva duša pa je nekad bolje da zastanem nego da te povredim. Prava je pomoć ono što tebi godi, a ne ono što ja mislim da tebi treba. Pozdravljam te

      Избриши
    3. Htela sam reći da ne bih želela da pogrešno shvatiš i da se osetiš uvređenom, jer je u afirmativnom smislu, jer mi tvoje kritike uvek pomažu da korigujem sebe u dobrom smeru. Ja nisam neko ko ima razvijenu socijalnu inteligenciju i dok mi okolina ne ukaže na određene stvari u mom ponašanju prema drugima ili samoj sebi, uglavnom ih nisam svesna. Eto, to je bio smisao. I ne misli da grešiš, NAPROTIV!:*

      Избриши
    4. E ovo mi je stvarno dan za čuđenje! Zabeležiću ga crvenom olovkom. Ti da nemaš razvijenu socijalnu inteligenciju??!!? O sebi govoriš? Ti si najempatičnije biće na ovom horizontu, saosećajna i plemenita i stvarno ne razumem zašto tako misliš? Ako u socijalne veštine ubrajaš ono kvazi - prijateljsko prenemaganje, lažno osmehivanje, ne talasanje, relacija vojvoda - serdar i slične gluposti, onda mi je jako drago što to ne poseduješ! Pozdrav!

      Избриши
    5. Iskrena da budem, oduvek sam sebe smatrala poprilično asocijalnom osobom, u smislu da nikad nisam znala lepo da "čitam" ljude (za razliku od onih fiktivnih!), nekako i dan-danas imam utisak da uvek nešto pogrešno kažem, uradim, protumačim...pa u tom smislu. Ali, ako nisam u pravu (kao što rekoh pre, mislim da mi sami uopšte nismo u stanju, čast izuzecima, sebe da vidimo u pravom svetlu), to me stvarno raduje.:))))

      Избриши
  2. Ovo za diplomiranog di-džeja zaista deluje kao šala, ali ne sumnjam da će biti onih koji su voljni da istresu novce za taj kurs, pardon, studijsku grupu. Reklamu s babama nisam videla, ali slažem se da je degradirajuća i vulgarna. Olivera zaista nikad nisam slušala, tako da me nije pogodila njegova smrt, što, naravno, ne znači da mi je drago niti bilo šta slično. Nadživeo je obojicu mojih dedova, tako da meni te godine deluju sasvim normalno za ''odlazak''. Mnogo me više pogode vesti o nestaloj, ugroženoj deci poput ovih na Tajlandu. ''Kraljicu Margo'' kupujem uskoro (vidim da je izašlo Tanesijevo izdanje; radije bih da korice nisu filmske, ali 'ajde). Kod nas je po bilbiotekama moglo da se nađe samo poneko poluraspadnuto, kakvo sam i ja čitala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne sumnjam da je smer već ispunio traženi broj prijavljenih, kod nas bi ljudi studirali i, lupam, menjanje gume na automobilu, samo da zaleče komplekse i nešto dokažu...dok je ovaca, biće i šišanja.:(

      Užasna je, veruj mi, mislim da gluplju reklamu odavno nisam videla. Nije čak ni ono da kažeš "smešno glupa", nego te naprosto bude sramota.

      Bolji izraz je "odjeknula" (u javnosti) nego "pogodila", nikad ne nađem dobru reč za ono što mislim da kažem.:) Nekako su ljudi više reagovali, baš zbog te oprečnosti između simpatisanja njegove muzike i neslaganja sa stavom koji je imao o Srbiji.

      Mnogo hvala na obaveštenju o novom prevodu "Kraljice Margo", baš sam razmišljala kako je vreme za tako nešto, pošto mi se čini da su poslednja izdanja još iz doba SFRJ. "Izguglah" i sliku korica Tanesija, jeste filmska, ali je OK - s tim što ta ekranizacija nije verna romanu (uključujući i par sličica sa korica), nego je "zasnovana na njemu", uz nekoliko veoma slobodnih (ali dobrih) izmena, što ne verujem da su izdavači uzeli u obzir.
      Kako god bilo, baš si me obradovala informacijom!:)

      Hvala na čitanju i komentaru!:)

      Избриши
  3. Propustila sam prošlu ali sam na vreme za ovu (na vreme u jedan ujutru ali to je već m oj dobor poznat stil).
    Pre svega da kažem koju povodom uvoda-ti umeš da imaš oštriji stav ali ja baš zato volim ovu kolumnu. Ti kritikuješ i diskutuješ o temama ozbiljno i meni se to dopada jer volim da čujem oštriji stav (ja sam npr strašno blaga i vesela i to me ponekad nervira kad posle čitam svoje mesečne šolje) plus nisi toliko mračna pa imaš slatkiš meseca kao deo rubrike!
    Škola a DJ-a!? Dal me da prostiš zajebavaš sa ovim!? Pa genijalno eto smeha! Gle ja sam sa privatnog fakulteta ali neke stvaris u too much!
    Ja moram da priznam da mi nije dobro (blago rečeno) kad čujem reklamu za "Afričku šljivu" ali potpuno si upravu jednostavno stariji ljudi često budu predmet podsmeha a oni su takođe vrlo često voljni da kako bi pomogli porodici rade bilo šta, što je jako tužno.
    Od kad sam ušla u svet K-popa i imala prilike da naučim više o Azisjkim kulturama, mogu da ti kažem jednu stvar- Tai ljudi su najposebnija nacija na svetu. Njihova solidarnost koliko hrabrih momaka ima i koliko su divni se pokazala mnogo puta. Jedan banalan primer je da su momci volontirali za vojsku kako jedan momak (član k-pop benda) ne bi morao da izgubi od svoje karijere. To je hrabra i poštena nacija.
    Super ti je bio mesec Francuske jako mi se dopala ideja i koliko si imala mašte da je razradiš od srca ti želim da je iskusiš bar jednom u životu, zaslužuješ!
    Petit ber obožavam ali mi je nekako izgubio onaj ukus iz detinjstva. Ja sma skoro jela Piškote koje nisam jela od detinjstva tako su mi se usladile.
    Odlična rubrika užvala sam čitajući!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Saro, uvek jedva čekam tvoje komentare, pa tako i ovom prilikom!:))))
      Hvala ti mnogo na svim savetima, sugestijama i idejama.
      Ovo o fakultetu za di-džejeve je stvarno kao neka montaža, kada sam prvi put naišla na vest u novinama, mislila sam da se neko zeza....mislim čak da oni sami ne shvataju svoju zamisao ozbiljno, ali, nažalost, doneće im zaradu bez obzira na to...
      Hvala ti i za ovaj uvid u azijski mentalitet, znam da se zanimaš njihovom kulturom, mene takođe fasciniraju. Možemo mnogo da naučimo od njih!:)
      E, baš pre neki dan moja mama spominje "Piškote", kao, uželela ih se, zaboravila već i kakav im je ukus. Nažalost, moj utisak je sličan, većini hrane iz detinjstva se izgubio ukus, primer je "Cipiripi" ili "Smoki", ne znam šta su dodavali ili menjali...ne verujem da smo se (samo) mi menjali.
      Hvala još jednom!:))))

      Избриши
  4. Ti si moje sredstvo informisanja! :D Kako nemam TV a dnevnu stampu ne citam niti kupujem, pojma nemam sta se desava. Ovo za DJ-a: pa slatko sam se nasmejala! :D Reklamu za "Africku sljivu" nisam videla i nadam se i da necu. Nekako se deprimiram posle gledanja takvog sadrzaja, ma koliko smesno bilo i za neverovati u momentu gledanja. Za decu na Tajlandu sam cula, i mnogo mi je drago da su svi bezbedni. O:) Mesec Francuske je meni mnogo godio, na svoju listu za gledanje i citanje sam stavila sijaset naslova! A sto se tice mog generalnog utiska o ovoj tvojoj kolumni, meni ne deluje mracno. Realna je, ukazuje na stav i misljenje jednog gradjanina ove zemlje koje i treba da ima svako od nas (kakvi god oni bili), tako da, slusaj svoje srce i pisi kako ti smatras da treba. :) Inace, konkretno ova kolumna mi se jako dopala. Veeeeeliki pozzzzdrav!!! :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Haha, može se reći da je lančano tj. da sam ja zapravo "provodnik": moje sredstvo informisanja su matorci (dok se nisam vratila kući, živela sam bez televizije, dnevne štampe, najveći deo vremena čak i Interneta), ali sada im ne mogu pobeći, pa rekoh sebi, hajde da barem to pretvorim u nešto iole korisno.:))))
      Drago mi je što ti se dopalo, naročito mi znači podrška za "mesec Francuske", definitivno postaje stalna godišnja rubrika.:)
      Hvala od srca!:))))

      Избриши
  5. Evo i mene (napokon).
    Pre svega moram reći da ja u tvojim svaštarama uživam, jer su mi najpouzdaniji izvor za sve što sam u toku meseca, sigurno, propustila. Ne čitam novine i portale niti gledam TV da bih mogla bilo šta od navedenog da "uhvatim" zato mi ova tvoja svaštara dođe kao najbolje od oba sveta, smisleno, informativno, kritički, duhovito (kako se uzdržati od smeha na pojedine ispade naših glavnih i odgovornih). Ponekad sam stvarno u čudu iako odavno praktikujem onu staru "ništa nas ne sme iznenaditi", ali jače je od mene, pa eto ostanem zblanuta nad najnovijim talasom vesti iz realne nesvesti.. Elem, ti meni divno sve to predočiš tako da je kolumnu uvek uživanje čitati (slatkiš meseca je šlag na torti).
    A sad teme..

    Ja sam zaista mislila da se šališ sa ovim Dr DJ, ali avaj, nismo mi te sreće da su u pitanju neslane šale. Naprotiv, što je šala gora to je veći deo naše realnosti, nažalost. Sada nam, kao što ti reče, ostaje samo da čekamo nekog dipl. aranžera buketa ili doktora za raspored sedenja na svadbama (nebo je granica). Ja sam za to da se uvede smer stočarstva i živinarstva (nešto ala Animal Planet kurs) da deca ne zaborave kako koja domaća životinja izgleda. Kako smo krenuli bićemo naslov romana Filipa K. Dika „Sanjaju li androidi električne ovce?“ (što me podseti da bi valjalo napokon odgledati Blade Runner, i stari i novi).

    Za ovu reklamu reči nemam, nisam mogla da verujem šta gledam i slušam. Sramno i degutantno. Odvratno da odvratnije ne može biti. Strah me pomisliti šta je ispod ovoga, ako je, po meni, ovo dno dna. Šta je od ovoga gore? Kad počneš da se užasavaš i plašiš reklama, majko moja mila..

    Drago mi je da su deca spašena, jedina pozitivna vest u moru onih koje to ni ne zaslužuju biti. Mene je šokiralo što je Oliver imao samo 71 godinu, uvek mi je delovao starije. Nisam ga nešto naročito slušala (jedino pesmu Anđela, jer me seti na srednju školu, često su je tada puštali na radiju, a nama isti radio 24/7).
    U mesecu Francuske sam uživala i sa nestrpljenjem očekujem nove tekstove. :) Što se slatkiša tiče za mene je to ovog meseca krem bananica. Podseti me ti na Šogeten čokoladu, nisam je jela sto godina, ukus kafe (ili kapućina) mi je bio najdraži. Da ti ne spominjem tek koliko sam obožavala Euro Blok. Petit Beurre je divan, a na Zlatnom peku sam živela za vreme srednjoškolskih dana. :)
    P.S. Trenutno gledam „Prijatelje“ (po prvi put kako spada, redom) i baš mi potaman.

    Hvala na tekstu. :**

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. HVALA!:))))))))))
      Uz dužno poštovanje svima, zna se ko su moja "tri musketara" (fali još Slava, koja nam se nešto ućutala)! Kada se osvrnem na protekle dve godine i pogledam koliko smo napredovale i u šta smo razvile svoje blogove, upravo u ogromnoj meri pokretane ovom uzajamnom kreativnom razmenom i podrškom, najiskrenije sam ponosna i mnogo, mnogo srećna. :*

      Da znaš, svaki put kada čujem vest na radiju ili televiziji, moram da proverim jel' možda "Njuznet" u pitanju, sve mi na prvu zazvuči kao sprdnja, toliko o tome! Npr, kad su pre neki dan spominjali novu fabriku, imena tipa Šang -dong-ling-long....?!?
      E, baš i ja ovih dana imam taj naslov na umu, doduše iz drugih razloga, ali fino si me podsetila na "Blade runner", lektira obavezna i za mene.:)

      Samo bih pitala te ljude, imaju li oni babe i dede? Da li bi im bilo neprijatno kada bi se NJIHOVI stari našli u ovakvoj reklami? Mada, mislim da njima osim zarade ništa nije ni važno...a o reklamama bolje ne počinjati, to je već za poseban tekst, ne pamtim kad sam videla neku normalnu...

      I ja sam mislila da je bio stariji! Moja mama ga mnogo voli, a u školi je "Cesarica" bila klasik, tako da Oliver nekako spada u one izvošače koji su uvek bili "tu negde" iako ih sama nisam svrstavala među omiljene.

      HVALA mnogo, mnogo, eto, rekoh gore u komentarima, ideje za sledeće leto i mesec Francuske već su zabeležene sa zadovoljstvom!:)

      "Euro blok" se pokvario :(, svaki put kad ga probam imam utisak neke užeglosti, nije mi to više to, al bananica je uvek dobra! :))))

      E, super, javi utiske, baš juče sa bratom opet pričam o nekim forama i replikama iz serije, pa shvatih da stvarno mogu uvek, uvek da ih gledam i smejem se kao prilikom premijere, stvarno mi prijaju u svako doba.:))))

      Hvala tebi :*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...